47

Ераковићи Светог архиђакона Стефана

1.

Кузмин (Сремска Митровица)

С обзиром да потичем од ових Ераковића, ред је да што год напишем и о њима...

По мојој некој процени, кузмински Ераковићи спадају у мање или бар средње а самим тим и "маргиналније" групације Ераковића. На југословенском подручју статистички је већа вероватноћа да се наиђе на Ераковиће који потичу из Далмације или из Бањана или из слива Колубаре неголи из Срема.

Иако би, по логици ствари, с обзиром да су ми ово најблискији Ераковићи, требало да о њима највише знам, у неким сегментима заправо више или једнако имам представе о неким другим групацијама него о својој. Разлога је више. Пре свега јер се дедина породица средином 20. века (односно, одмах након стасавања дедине деце) убрзо отисла у бели свет, свако на своју страну, мада су гравитирали највише ка Славонији (обе тетке и отац) и ка Београду (обе тетке, отац и стриц). Раздаљине су учиниле своје да убрзо прекину везе са Кузмином и да се, заправо никада више не врате у њега, мада их је носталгија вукла цео живот и понекад су свраћали (нарочито док су деда и бака били живи). Кривац је и сам деда Митар јер је терао децу да уче школе говорећи им да немају шта тражити у Кузмину. Шта више, и сам је намеравао да прода кућу и дође у Београд, али прича се да се, када је видео њиве и баште на ондашњем Дедињу, окренуо и вратио назад говорећи да њива има и у Кузмину. Но, биће да су тенденције расељавања из Кузмина почеле много раније, и чини ми се да у Кузмину готово да више и нема Ераковића (осим пар породица) и да је данас (прва половина 21. века) тежиште пресељено у Сремску Митровицу.

Гледајући родословно стабло, кузмински Ераковићи су доживели (претпостављам) врхунац наталитета од друге половине 19. века до пред Други светски рат, након чега долази до стагнације прираштаја. Од Петрове лозе, најстабилнијом се показала Љубомирова грана (данас већином у С. Митровици), мада изгледа да су Петрови праунуци бројчано подједнако распоређени код свих мушких Петрових потомака. Како ствари стоје, изгледа да су кузмински Ераковићи пред изумирањем. 

Одакле смо пореклом, из ког предела смо дошли у Кузмин, то ни до данас нисам успео сазнати.

Очево сазнање досеже до мог чукунђеда (облици "чукунђед" и "прађед", изгледа да су биле чешће док је у екавској варијанти чешћи био "дед(a)" ?; иначе, нема назнака да је деда Митар говорио ијекавицом - шта више, деда је уместо "Бијељина" увек говорио "Бељина"... ипак, морам рећи да тренутно нисам сигуран да ли су облици "прађед" и "чукунђед" били изворно присутни у дединој кући или их је отац "покупио" касније, током свог живота; иначе, оцу је црногорски говор увек био занимљив али чисто са "карикатуралног" (звучног) становишта; једино што сигурно знам јесте да је акцентовање неких речи у дединој кући изговарано прилично слично као у Црној Гори а то знам јер тај акценат мојим ушима сада чудно звучи с обзиром да сам навикао на (претпостављам) београдско акцентовање) Петра. Раније  је отац претпостављаo да је Петар тај који је први дошао у Кузмин или да је он син тог првог. Испоставиће се да претпоставке, изгледа, нису тачне...

Деда никада о нашем пореклу није желео причати или није имао прилике, а тата се никада није интересовао онолико колико је (по његовом каснијем признању) требао јер је живео у времену док је још било живих стараца рођених у 19. веку и који су можда нешто знали из још старијег времена. Чувене су дедине речи (које, по мени, као да имају неко значење тескобе и туге можда пре сете - или је то искључиво мој осећај) мом оцу: "Пусти Вито то. Шта је било - било је. Не осврћи се назад. Гледај испред себе и иди својим путем. Једни (младост) дођу а други оду (старци). Тако је било одувек."

Још један од разлога зашто је дошло до прекида сећања о пореклу била би и изгледа, у (бар овим "северним") Ераковићима, општепозната прича о "тешком животу". У дедином случају, велики догађај се догодио када их је мој прађед Душан као мале оставио и отишао за Америку након чега су изузетно тешко живели са мојом прабаком Ђурђом. У америчким мигрантским списима сазнао сам да се укрцавање на брод "Rotterdam" догодило у Ротердаму 24.VI 1912. Душан је тада имао 32 године. Готово истоветни разлог нужног заборављања прошлости налазим и код тузланских Ераковића. Гос'н Драгиша пише: "Период од 1876. до повратка дједа Симе из Беча 1906. године је приод бједе и сиромаштва тако да га се нико у породици није хтио сјећати а камоли о њему причати." Мислим да иза ових судбинских догађаја у Ераковић-историји можда стоји један шири контекст а то је да су се (неке?) динарске породице изгледа теже прилагодиле у севернијим и равнијим пределима, мада неки (краћи?) стабилнији периоди то можда и негирају... Или је реч о нечему много дубљем - о нечему што је специфично ераковићскo (уколико постоји оно што се зове "фамилијарно несвесно"?)...

Истина је да је отац једном питао деду одакле смо на шта је добио одговор да смо из Црне Горе... На чему се заснивала таква дедина тврдња или мишљење, остаје нејасно. Деда је умро четири године пре мог рођења а моје питање је остало без одговора...

Постоји једно посве магловито татино сећање о причи да су двојица или тројица браће дошла у Кузмин а да се један од њих изгледа звао Гаја...

а)

Занимање о нашој даљој прошлости почело је (површно и несистематично) са тетком (очевом сестром). Из нередовних разговора, закључио сам да код тетке постоје отприлике три кључна момента (надам се да ћу нешто прецизније сазнати у неким будућим сусретима): 1. да Ераковићи можда имају икакве везе са Црном Гором први пут изгледа сазнаје 50-их година, у средњој школи (или ондашњој гимназији?) у Сремској Митровици, од професора историје Крсте Радуловића; на питање професорево шта је, одговорила је да је Сремица, на шта јој је он рекао да није из Срема и да није Сремица већ да је Црногорка; збуњена она то преноси оцу (мом деди) на шта овај (полуљутито) коментарише нешто у смислу ''ма шта знају ти професори!''. 2. негде (претпостављам) 90-их, у фирму је једног дана дошао један човек за потребе папирологије; у разговору такође ју је ваљда питао да ли је из Црне Горе; онда је донео тада једну сиву (раније је говорила ''плаву''?) дебелу књигу како би прелистала одељак о, изгледа, спуштању Ераковића из Бањана на Његуше; у истој књизи наводно је писало и да су се неки одселили за Травник и да је из Травника Симо Ераковић који је студирао у Бечу. 3. трећи важан моменат је теткин боравак у цетињском манастиру када јој је тамошњи свештеник рекао да су била два(?) брата, Херак и Рисан, и да је по Рисну настало име бококоторског града Рисна.

Морам приметити да је тетка до сада причала доста неповезано и не бих могао тачно знати које податке је када и где прочитала и од кога чула. Она исто тако беспоговорно тврди да су кузмински Ераковићи пореклом из Тупана (Бањани) а још даље са Његуша, као и то да су одатле (одакле?) потекле неколике струје Ераковића (за Босну, за Хрватску и за Срем). Ако збиља има неких тачности у датим детаљима, мислим да не може бити речи о Ердељановићевој књизи о Старој Црној Гори јер се у њој не спомињу миграције Ераковића (заправо родова са таквим презименом) у Босну или Хрватску поготoво не у Срем. Могуће да је реч о неким књигама или брошурама (насталим у манастирима?) штампаним након Ердељановићеве или за које поменути аутор није знао или их није узимао у обзир. Чини ми се да је теткина теза о његушком пореклу нас Кузминаца већ добила неколике присталице у родбини. У сваком случају, мислим да смо управо путем тетке први пут сазнали за (испоставиће се) бањ(ан)ске Ераковиће, спомињањем места Тупан.

Отац се, мислим, нешто јаче заинтересовао 1994-95. год., док смо живели на Карабурми (Београд). Тада је, дружећи се са г. Јездимировићем (председником кућног савета), дошао до породичног стабла Јездимировића (потичу од Кулића а они од Живка Жиа Пералова – војводе племена Куча из 14. века). Поред стана живео је тада и извесни господин Малиџан који нам је пренео највероватније причу о капетану Ћетку Ераковићу из Бањана. Од тада потичу и прве очеве скице нашег породичног стабла. 

Реконструкција је почињала са непознатим (неименованим) претком који је имао три сина. Један од синова би имао Петра (номинатив Пера, Перо). На једној другој сачуваној скици Петра је чак ставио као брата Недељка и Љубоје. На трећој Пера има синове Љубоју, Ћиру и Душана. Једна друга татина претпоставка је да је Петар можда имао брата Љубоју (и евентуално још неког брата), и да је Петров син добио име по свом стрицу.

Ипак, реконструкција се несигурно стабилизовала на следећој схеми:

Петар (жена му Тина за коју тата није знао да ли се презивала Илић или Ракић али ''преовладало'' је друго; заправо спомињала се једна баба Тина али није сигурно да ли је она уопште била Петрова жена) је имао синове: 1. Недељка ''Неђу'' као најстаријег, 2. Душана као средњег и 3. Љубоју као најмлађег сина.

1. Недељко има Ћиру а он Иванку (први муж Дражић ''Њаша'' (надимак)), Злату (раније сам успео записати да се удала за једног Бранислава, негде у Вуковару, и, по сведочењу пок. Драшка, имала је сина који нестаје за време рата у Хрватској), Драгутина и Кату (била глуво-нема, није имала порода). Драгутин (ж. Анђа Вровчева тј. Врховац) има сина Драшка (жена му је из Босне) а он синове Владу и Славка.

2. Душан (ж. Ђука Веселиновић; за њу се у једном моменту помишљало да је Петрова жена) има Жарка, Димитрија, Ранка и Ковиљку (удата Пријић у Мартинце; отац свуда пише Ковинка – разлику за љ и н предочио нам њен син Војко). Жарко (ж. Ленка из Краљеваца) има Стојана и Јову. Стојан (ж. Добрила) има Ратка а он кћерку за чије име мој отац није знао а 2004. године сазнајемо да се зове Ђурђица (удата Јанковић – ако сам добро записао). Јова (ж. Љуба Самарџић) има кћерку Љиљану. Димитрије (ж. Милена Катановић) има Дамјанку (удату за Солар Владимира), Властимира, Јелицу (удату за Поповић Милана) и Кузмана. Властимир (ж. Нада Лађиновић) има кћерку Јасну и Биљану која је као мала умрла (сахрањена је на Новом гробљу у Београду). Кузман (ж. Милена Ве(ј)ић) има Драгану (удату за Бојана Аврамовића) и Дамјана. Ранко (ж. Љуба) има Ковиљку (удата у Бору), Ђурђу (Ђурђицу) и Душка. Душко (ж. Нада, ако је тата добро запамтио) има Ранка и сина за чије име мој отац није био сигуран а касније се присећао да је Раде. 2012. године сазнах да Ранко има Маријану и Стефана, а Раде малу тек рођену ћеркицу.

3. о Љубојином потомству отац не зна готово ништа осим да је деда тенденциозно забрањивао да се о њему прича. Наводно се посвађао са остатком родбине око бриге о родитељима. Лета 2002. били смо у посети (надомак Шапца) бата Војку (пок. Војко Пријић) који нам је том приликом, између осталог, рекао имена Љубојине деце и обавестио нас о смрти два Љубојина сина. Међутим, ја те информације тада нисам записао тако да нисам ни запамтио.

б)

Отприлике такво стање је трајало до 25.XI 2002. када започех (сва срећа па кратки) пројекат телефонског позивања појединаца. Тада сам сазнао од г. Миленка (који ми је, узгред да споменем, кратко споменуо и да су Ераковићи дошли у Срем још у 18. веку, ''за време владике Василија Петровића''; ипак, нисам сигуран да сам те податке тада добро разумео преко слушалице) за једног Ераковића који ради у Народној библиотеци у Београду и који би ми можда могао помоћи у мом истраживању. Након што сам га нашао, ни слутити нисам могао да ћу открити човека који је заправо Љубојин потомак.12.XII 2002. Јовином љубазношћу сазнајем:

Љубоја (Петров син) се у Кузмину жени Станом Теслић. Стана је била болешљива и као млада је умрла. Са њом је имао сина Саву (1909. – 1948.). Љубоја се потом жени Аном (која је била Хрватица) и са којом има Соку (удата Лежаић), Стаменка, Рајка и Ангелину (удата Субашин). Љубоја је у младости волео да пије и да се коцка. Био је имућан а неколико својих кућа је изгубио на коцки. Сава има Слободана, Николу-Радована и Јована. Слободан има Предрага. Никола-Радован (''замонашио се'') има Тању и Зорана који је добио синчића неку недељу пре но што сам упознао Јову. Јован има Илију и Александру. Стаменко (умро 1992.) има Соњу, Славка и Душана који има сина Дамира. Рајко (умро 1999.) није био у добрим односима са браћом и сестрама и о њему Јован мало зна. Има Миру, Слободана и Слободанку.

Унапред се извињавам Љубојиним потомцима ако сам нешто непрецизно записао. Пријатно изненађен познанством, нисам био баш најбољи слушалац али мислим да је то то.

У разговору, навео ми је још неке податке за које није био сасвим сигуран: да има доста Хераковића и Херака у околини Кикинде, да је презиме Херак настало од Хераковић, да постоји презиме Ерак и да су Хрвати, да је некада читао ''Стару Црну Гору'' (из 1909. године?)... Ту је споменуо један детаљ који ми је био најинтересантнији: да је наводно код Ердељановића прочитао да је у Билећи живео један Ераковић који је потом отишао у Срем и да је литература која се наводи за Срем нестала... Затим је прочитао негде, у некој књизи, листу пешадије, коњаника и капетана који су се спремали за напад на, изгледа, Земун. Спомиње се и капетан Ераковић (17. или 18. век ?) и један Ераковић у Београду (реч је о истом?)...

Иначе, да споменем да је Јова изгледа био у контакту са неким Ераковићима (највероватније из огранка Лалића) пореклом из Бањана (чини ми се са Вукашином < Митар < Спасоје < Бело а изгледа да је био и на Вукашиновој сахрани али нисам сигуран). Од Вукашина(?) је случајно сазнао да је много пре његушког Херака постојао један други Херак који је био на двору Немањића.

Као и за случај код тетке: непоходно је даље истраживати тачност извора наведених (не)сигурних података.

По свему судећи, на простору Сремска Митровица - Шабац одиграло се више историјских сусрета између Ераковића из две групације - с једне стране Ераковића са славом Св. архиђакона Стефана и Ераковића са славом Св. архангела Михаила. С етнолошке тачке гледишта, занимљиво би било видети да ли је притом долазило до одређених културолошких утицаја на могуће модификације сећања о пореклу (и код једних и код других или само код једних). Занимљиво да су се у близини или у самом Шапцу налазили огранци и треће групације - Ераковићи са славом Св. Јована Крститеља...

Ако сам добро забележио, гос'н Јовина претпоставка је да су Ераковићи (Петар и син му Љубоја) дошли у Срем око 1870. године и да су се из Црне Горе одселили много пре него што ће у Срем доћи. 

в)

У Кузмину, тачније у крају званом Кајмачари, живели су једни Ераковићи о којима ништа нисмо знали и које је мој деда називао, из за сада нејасних разлога, ''мали Ераковићи''. Са њима, колико је познато мом оцу, нико од Душанове (вероватно и целе Петрове) лозе није имао никаквог контакта. Тата зна да их је било две куће и да их није било много. У једној су живеле две сестре: Славица Ераковић која је била удата за Радицу Филиповића и Станка Ераковић која је била удата за Саву Брдара (његов отац Марко био је сеоски ловац и дружио се са мојим дедом). Из друге куће је Бранко Ераковић који је са мојим оцем ишао у основну школу. Осим њих, у селу се спомињало изгледа и име Миливоја и Николе (''Николице'') Ераковића. Касније смо на сеоском гробљу сазнали да је Никола био партизан и да је погинуо у Другом светском рату.

г)

Биће да је то био март 2003. (у сваком случају пре 16.III 2003., када бележим податак) када је отац кратко посетио Кузмин, Бачинце и Шид. Тада је питао свог брата од стрица, пок. Стојана, о нашој даљој прошлости. Нажалост, Стојан је такође мало тога знао. Његова претпоставка је да су Ераковићи из Црне Горе дошли у Пећ где су били кратко, да одатле одлазе у Ваљево па затим у Богатић, а из Мачве у Кузмин. Могуће да се Стојанова претпоставка делом заснивала на чињеници постојања косметског места Кузмин. По Стојану, Петар није дошао сам; или је дошао са браћом или са оцем. Петар се најпре насељава на Гат (део Кузмина). Ту се породица цепка, а неки можда одлазе и у село Манђелос (североисточно од Кузмина, ка Фрушкој гори). Са Гата одлази у Бобе на Балатун (део Кузмина). Навео је један податак који нисмо знали: деда Душан (Петров син) је имао још и сина Бранислава који је умро у својој 10. години.

Да нешто постоји око податка за Манђелос, навела ме је и порука г. Миленка Ераковића из Шапца (Миленко је од бањанских Ераковића, огранак Лалићи): «[...] Jos da dodam informaciju, koja nekom Erakovicu moze koristiti, Erakovici su u 18. veku dosli u sremsko selo Mandjelos, tu ih je bilo mnogo i ne znam ima li ih jos.» (facebook-група ''Bratstvo Eraković'', 26.IV 2012.). Да ли је реч о неком (још увек) непознатом огранку бањанских Ераковића или је у Манђелосу постојала можда стара групација која се, дошавши у Срем негде у 18. веку, веома рано одвојила од кузминске групе? Одговора за сада нема...

д)

Отац се као кроз маглу сећа да су једном давно, док је он још био мали, долазили код деде неки гости из мачванског села Равња. Пок. чика Стојан је такође потврдио да се сећа неких пријатеља из тог села али није знао ништа више о њима рећи. Када је отац одрастао, они из Равња више нису долазили, можда и зато што су старци, који су још одржавали везу из старијих времена, помрли, па је та веза тако прекинута (очева претпоставка).

Можда је реч о некој породици са 32-35. стр. књиге Војислава С. Радовановића, ''Шабачка Посавина и Поцерина'' из 1994. год. (подаци из 1947-49. год.), где се Равње помиње као део села Драгојевца?

Да ли је могуће да је у Равњу некада било неких Ераковића? Ако јесте, да ли би они могли бити стари траг кретања предака кузмински Ераковића који су се у Мачви поделили можда на две групе – једна остаје у Равњу, док ће друга прећи Саву и населити Кузмин?...

ђ)

27.III 2004. откривам књигу Велимира Михајловића ''Српски презименик'', Нови Сад 2002. Ту на 386.стр. пише:

«ЕРАК – , в. Херак

– Ерак: [...]

– Ераковић: у Краљевцима (Срем) 1810. г.; у селима Његуши, Поди, Бањани и Спасојевици у племену Бјелопавлића у Црној Гори.»

Одредница за през-име Херак не постоји иако је на 386. страни назначено да се в(иди). Међутим, то није једина одредница у књизи за коју није урађен пратећи текст. Ако се не варам, В. Михајловић је нажалост изненада преминуо а књига (релативно довршена) је изашла након ауторове смрти.

Интересантно је да се Ераковићи спомињу, како доноси поменута књига, у Краљевцима (место се налази код Руме) 1810. године. По мом мишљењу, реч је или о случајној ауторовој замени Кузмина Краљевцима (у Кузмину се Ераковићи први пут у црквеним документима јављају управо 1810. године – видети доле) или су збиља и у Краљевцима забележени те 1810. године. Ако је реч о првом случају, то значи да је аутор већ располагао архивским документима Николе Радојчића (П. Визићанин до њих долази тек 2000. год.), а што је, мислим, сасвим могуће с обзиром да је аутор био запослен у војвођанским архивама. Ако је реч о другом случају, није јасно зашто се онда не спомиње и Кузмин са такође 1810. годином?

Занимљиво је да је очев стриц Жарко (Бошко) био ожењен стрином Ленком која је родом из Краљеваца. 

е)

1.VIII 2003. у Дедијеровој ''Херцеговини'' (Сарајево 1991., издавач: ИП Веселин Маслеша, на 113. страни. На 128. страни је у издању из 2001., издавач: КЗ ''Јован Дучић'' – Требиње) проналазим следеће: «Досељеници из Херцеговине у Кузмину, у Срему, спомињу се у једном љетопису [фуснота 5 – Српски Књижевни Гласник Број 128, XX, с. 12.], а у Вуковару спомиње се презиме Хера [ф. 6 – Споменица из будимског и пештанског архива. Прикупио, исписао и приредио проф. Гаврило Витковић. Збирка I. Гласник Срп. уч. др. II-ги одељак с. 157.].». Како сам својевремено безуспешно покушавао доћи до папирног облика ''Српског књижевног гласника'' број 128 (јер су сви бројеви наведеног гласника похрањени у дигиталну форму), реших (то је био 5.XII 2012.) прекопати дигиталну библиотеку Народне библиотеке Србије. Некако сам срачунао да се број 128 налази у средини 1. деценије 20. века (''Херцеговина'' излази 1909. год.). Међутим, дошавши коначно до и тог броја 128, открих да се у њему уопште не спомиње Кузмин. Није ми остало ништа друго но да идем даље претпостављајући да је штампарска грешка у некој цифри. Испоставило се да није реч о броју 128 већ броју 178. У оба издања ''Херцеговине'' (1991., 2001.) стоји ''128'' тако да је грешка или код самог Дедијера или код првих штампаpа који су читали Дедијеров изворни текст. Каснија издања само су копирала првобитну омашку.

http://scc.digital.nb.rs/view/P-1010-1908-001&p=963&e=f&w=1900&h=979 > Српски књижевни гласник бр. 178 (XX, 12), 16.VI 1908. > 908.–909. стр. > http://scc.digital.nb.rs/view/P-1010-1908-001&p=992&e=f&w=1900&h=979  > текст Николе Радојчића о Петру Руњанину и о Кузмину (такође Н. Радојчић о аутобиографији П. Руњанина у ''Српском књижевном гласнику'' бр. 175 (XX, 9), 1.V 1908., 718.–719. стр.). У наведеним бројевима гласника, нажалост, никаквог спомена о Ераковићима...

ж)

Већ средином или другом половином 2002. године начули смо (изгледа прво од гос'н Црногорца у Младеновцу из младеновачке продавнице "Шид-ком", чији је отац из Кузмина) о једној књизи о Кузмину од г. Петра Визићанина. 29.VIII 2003. једна од тетака обавештава ме да је исту књигу купила (тада је цена била 30 €). Књига ми доспева у руке 5.IX 2003. (било је око 14:25h) а датум бележим као један од најзначајнијих у мом целокупном истраживању. Овом приликом захваљујем г. Визићанину (као и свима који су му помогли) на вишегодишњем мукотрпном раду и упорности да оваква дрaгоцена књига угледа светло дана. Захваљујем и мојим теткама помоћу којих сам и успео доћи до књиге.

Петар Визићанин ''Становништво Кузмина до 1935.'', Београд 2003.; издавач: Српска књига; главни уредник: Синиша Живановић; за издавача: Милутин Живановић; слог и прелом:  Петар Визићанин; штампа: СРПСКА КЊИГА и ''Графампромет'' у Руми; 636 страна; штампано у 300 примерака; CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад. Открих 2012. да се књига може наћи и у Народној библиотеци Србије у Београду.

Период од 1810. године:

Визићанин на почетку и на крају књиге (''Литература'') извештава да се у Историјском архиву ''СРЕМ'' у Сремској Митровици (ИАС), и у Месној канцеларији у Кузмину (МКК) налазе следећи протоколи крштених (п.к.), венчаних (п.в.) и умрлих (п.у.), матичне књиге рођених (м.к.р.) као и други документи за следеће године и периоде: 0. најстарији архивирани п.к. (који датира од 1787-1797. год.) не односи се на Кузмин и аутору се чини да се односи на Беркасово, 1. п.к. 1810-1821. (књига 2) – ИАС, 2. п.к. 1822-1832. (књ. 3) – ИАС, 3. п.к. 1833-1845. (књ. 4) – ИАС, 4. п.к. 1845-1860. (књ. 5) – ИАС, 5. п.к. 1860-1882. – МКК, 6. п.в. 1860-1895. – МКК,  7. п.в. 1878-1895. (књ. 9) – ИАС, 8. п.у. 1878-1897. (раздвојено по годинама) – МКК,  9. п.к. 1883-1908. – МКК, 10. Домовни протокол села Кузмина из 1895/97. – негде приватно, 11. п.у. 1896-1903. – МКК, 12. п.в. 1896-1931. – МКК, 13. п.у. 1898-1899. (књ. 10) – ИАС, 14. п.у. 1904-1912. – МКК, 15. п.к. 1909-1920. – МКК, 16. п.у. 1912-1931. – МКК, 17. п.к. 1915. – ИАС, 18. Изводи из МКР 1915. – ИАС, 19. п.у. 1915-1916. (књ. 11) – ИАС, 20. п.к. 1916. – ИАС, 21. п.к. 1920-1935. – МКК, 22. м.к.р. 1935-1940. – МКК, 23. п.у. 1935-1945. – МКК, 24. Посебна МК народног одбора-реконструкција 1942. – МКК, 25. м.к.р. 1946-1947. (Народног одбора) – МКК, 26. м.к.р. 1947-1959. – МКК, 27. м.к.р. 1959.- до данас – МКК.

Протоколи од марта 1935. су нестали у Другом светском рату. Дакле, књига најдетаљније обухвата период од 1810. до 1935. године.

Период пре 1810. године:

Овај период садржи неколико краћих (недетаљних) пописа а први значајнији датира из 1736/1737. год. и доноси имена старешина кузминских домаћинстава (попис се налази и у књизи Душана Ј. Поповића ''Срби у Срему до 1736/7 – историја насеља и становништва'', Београд 1950., посебна издања, књ. CLVIII, Етнографски институт, књ. 1). У попису нема през-имена (Х)Ерак(овић).

На 11. и 12. стр. књиге ''Становништво Кузмина до 1935.'', П. Визићанин износи део увода књиге ''Историја села Кузмина'' (од Петра Руњанина (1775-1839.)) у којем др Никола Радојчић 1936. године каже следеће (подвукао и истакао Визићанин): «''[...] Црквени протокол крштених и венчаних сачуван је у Кузмину од год. 1733. Прво га је водио, 1733. до 1750. свештеник Михаило Владисављев, јако неуредно, а онда, 1750. до 1755, нешто боље, Сава Владисављев. Они су писали за све родитеље крштених да су ''родом и житијем'' из Кузмина. Од 1755-1766. год. писали су кузмински свештеници уз сваког парохијана одакле је ''родом'', а одакле ''житијем''. Тада су уведени прописани формулари протокола, у којима није било места за све драгоцене податке. Ја сам исписао све кузминске породице са споменом одакле су пореклом. Добро знам да ознаке нису увек сасвим тачне. [...] Када не бих морао штедети с простором, мени би било најмилије да штампам цели списак свих Кузминаца из год. 1755-1766 са споменом одакле су се доселили. [...] Слика о шаренилу становништва села Кузмина била би непотпуна, када не бих још ово рекао. У црквене протоколе записивало се само од 1755-1766 год. ко је откуда родом, касније не. [...] Ја сам се распитивао код својих Кузминаца да ли знају одакле су пореклом. Већина их није знала. Напоран ратарски живот, невоље сваке руке и раширена писменост нису погодне за одржавање усмених предања. Неписмени пастири много причају и дуго памте, писмени ратари не. [...]''.».

Визићанин такође на 12. страни издваја и Радојчићеву фусноту која се налази на 65. страни књиге ''Автобиографија Петра Руњанина'' (књигу спремио за штампу др Н. Радојчић, Богословски гласник, Сремски Карловци, 1914. год.): «''За већину породица у Кузмину може се поуздано рећи, одакле су се доселили, јер су стари свештеници, иако им је писање врло тешко падало, писали у протоколима поред сваког човека, одакле је ''родом'', а одакле ''житијем''. Списак кузминских породица с местима одакле су се доселили и које крсно име славе даће г. Милан Басарић свештеник кузмински у Монографији о селу Кузмину''.». У ''Автобиографији'' сам Руњанин наводи да је водио протоколе након што је постављен за кузминског свештеника 1800. године.

П. Визићанин, водећи се трагом Радојчићевих горе наведених коментара, истражује саму Радојчићеву личну заоставштину, али не проналази податке о пореклу кузминских породица. Године су пролазиле без нових резултата и онда пре неколико година, купивши (у Музеју Срема у С. Митровици) књигу ''Из прошлости Срема'', случајно сазнаје да се рукописи ''Аутобиографије Петра Руњанина'' чувају у Рукописном одељењу Матице српске. А онда 18.IV 2000. год. у поменутом одељењу открива два епохално значајна документа, заведена под сигнатуром М.6.879 и М.6.880, уз којих је било Радојчићево писмо из 6.VI 1951. У њему се извештава, између осталог, да г. Милан Басарић није написао Монографију јер је умро од последица мучења за време Првог светског рата. Из писма се сазнаје и да је Радојчић сву потребну документацију (заједно са два поменута документа) поклонио Матици српској.

У документу М. 6.879, међу 180 листића (тј. 180 имена са презименом, славом итд.) нема през-имена (Х)Ерак(овић).

У документу М. 6.880 (који има 21 лист), под насловом (који је на 6. листу) ''Преглед породица по пореклу'', на 10. листу међу 21 особом (чија су презимена: Филиповић, Станојевић, Вршанин, Вучинић, Лођиновић, Зечевић, Владисављевић, Дражић, Свилокос, Боројевић, Видаковић, Лабус, Крњаић, Косир, Шаут, Тодошковић, Дражић, Бакић, Лишајевић (''?'' – Радојчић преправио да је ''из Преко Саве''), Ђаковић и Љубојевић) за које пише да су «Из Босне», стоји (24.стр. ''Становништва Кузмина до 1935.''):

Никола Ераковић ( 1765. )

На 27.стр. Визићанин каже: «Моје је мишљење да године које се наводе у пореклу кузминског становништва (картотека и спискови) не представљају годину доласка - досељења у Кузмин, већ годину рођења детета у селу. Верујем да је то готово сигурно тако јер се у протоколима крштених пароси писали само датуме рођења и крштења новорођенчета. Зато би се (по мом мишљењу) требала сматрати за годину досељења у Кузмин једна до две године пре поменуте, или прихватити наведена као приближна.»

Ни до данас (закључно са издавањем књиге 2003. године) нису пронађени (уколико још увек постоје) стари протоколи из 18. века (1733., 1750., 1755-1766. год., итд.), као ни протоколи Петра Руњанина (и др. свештеника) из периода 1800-1810. год., чији се трагови појављују у непроцењивим списима академика, рођеног Кузминца, историчара Николе Радојчића...         

Пажљиво читајући књигу, лагано сам извлачио линије до тада за мене потпуно непознатог родослова кузминских Ераковића.

Прво наводим имена родитеља а у продужетку имена њихове деце са датумом крштења а самим тим вероватно и датумом рођења:

– нумера, кућни број, 25 (негде од 1.XII 1811. у селу је извршена пренумерација и кућа је добила но. 26):

1. Григорије и Василија – Дафина (9.VII 1810.)

2. Мојсеј и Дмитра –  Јован (6.XI 1811.), Ружица (1.XI 1813.), Марта (12.VIII 1817.), Дафина (1.X 1821.), Живана (3.XI 1824.)

3. Мојсеј и Катарина – Алексија (26.IV 1822.)

4. Стојан и Данојла – Богдан (7.X 1825.), Софија (6.XI 1830.), Христина (3.II 1835.), Софија (8.VIII 1836.), Софроније (10.VI 1839.)

5. Радомир и Босиљка – Василија (1.I 1838.)

6. Матеј и Катарина – Богдан (1.IV 1840.)

7. Милан и Јелисавета – Петар (25.VI 1844.)

8. Милош и Јелисавета – Катарина (18.II 1846.), Персида (1.IV 1848.), Драгиња (14.I 1850.), Марија (16.VI 1851.)

9. Милутин и Јелисавета – Стефаниа (5.II 1854.)

10. Милутин и Кумриа – Ружица (28.I 1856.)

11. Милош и Кумриа – Љубомир (21.IV 1857.), Новак (22.IX 1859.), Софија (4.III 1862.), Христина (5.IV 1864.)

12. Петар и Персида – Павел (25.IV 1864.)

13. Петар и Живана Ракић – Христина (20.XI 1867.), Урош (12.IV 1870.), Јелена (1.IV 1873.), Босиљка (13.II 1875.), Недељко (23.I 1877.), Душан (22.I 1880.), Константин (14.XII 1882.; преминуо истог дана), Јелена (14.XII 1882.), Љубомир (7.III 1884.)

14. Новак и Љубица Шојић – Ленка (30.IX 1878.), Софија (2.VII 1883.)

15. Урош и Милева Манојловић – Миливој (11.VIII 1894.), Ката (5.V 1896.), Станко (27.II 1898.), Радивој (17.VIII 1900.)

16. Недељко и Марина Зечевић – Коста (9.X 1896.), Милолика (24.III 1898.), Станка (24.V 1900.), Добривој (16.VII 1902.), Даринка (25.II 1904.), Живан (2.VI 1908.)

17. Душан и Ђурђија Веселиновић – Јеца (2.X 1901.), Ковинка (3.III 1903.), Бошко (10.VII 1905.), Димитрије (22.X 1907.), Бранко (15.I 1910.; преминуо 20.XII 1912.),

18. Љубомир и Драгиња/Дрена Теслић – Марко (23.IV 1907.), Сава (16.I 1909.)

19. Љубомир и Ана – Љубица (3.X 1912.), Спасенка (2.V 1914.), Јелена (9.VIII 1916.), Софија (15.IX 1918.)

20. Љубомир и Стана Скакун – Стојан (26.XI 1919.), Витомир (11.I 1921.), Драгица (6.VIII 1922.), Ана (29.IV 1926.), Миленко (4.XI 1927.)

– но. 349 (дошли са но. 26):

1. Новак и Љубица Шојић – Стана (17.II 1881.), Цветин (1.III 1886.), Зорица (1.IX 1888.), Катарина (24.VII 1891.), Милан (1.XI 1893.)

2. Цветин и Софија Ребић – Радосава (8.VII 1908.), Миливој (24.XI 1911.)

3. Цветин и Милева Јовчилић – Никола (2.VII 1917.)

4. Миливој и Стеванија Живковић – Јованка (13.I 1935.)

– но. 520 (дошли са но. 26):

1. Душан и Ђурђија Веселиновић – Ранко (27.IV 1912.)

2. Бошко и Ленка Араницки из Краљеваца – Стојан (14.XI 1927.), Јован (27.XII 1929.)

3. Димитрије и Милена Катановић из Бачинаца – Дамјанка (13.X 1932.), Властимир (16.VII 1934.)

– ''но.'' б.б./80 (дошли са но. 26):

1. Миливој и Радосава Матијашевић – Живан (27.III 1915.)

2. Радивој и Видосава Божић из Мартинаца – Миланка (13.II 1920.), Милан (4.V 1921.; умире 1922.), Ката (12.XII 1922.), Злата (19.I 1927.), Драгутин (20.VI 1928.)

На 33.стр. Визићанин пише: «Крајем 1874. године свештеници су у протоколе почели уписивати девојачко презиме и место рођења за супруге, али првих година нередовно све до 1878-79. године када су се ови уписи усталили.».

Петрова прва жена је, по предоченом, Персида а друга Живана Ракић из Кузмина, а само код Љубомира пише да је мајка Живана рођена Ераковић и, извесно, реч је о непрецизности у протоколу; Љубомир је био ожењен Драгињом Теслић из Адашеваца а код Саве пише да му се мајка звала Теслић Дрена (извесно надимак), док за другу жену прво стоји да се зове Ана (без девојачког презимена) а касније да се зове Стана Скакун па помишљам да су Ана и Стана имена можда једне исте особе или је, пак, Стана трећа жена; Цветин је ожењен Софијом из Кузмина, а друга жена му је била Милева Јовчилић (у Кузмину постоји једино Јовелић као слично презиме овом).

Љ. Шојић је или са но.191 (две ''могуће'': једна крштена 1841. и друга 1852.) или са но.222 (крштена 1854.); моја чукунбаба Живана је са но.226 (крштена 28.X 1844., родитељи Милош и Јека); М. Манојловић је највероватније са но.160 (к. 1875.) али пошто је име Ева понекад скраћено од Милева, то може бити и но.128 (1860., 1877.); Марина Зечевић је највероватније са но.135 (Маријана, крштена 1874.) док на но.168 има неколико могућих Мариа; прабака Ђурђа је са но.92 (к. 13.VIII 1879., родитељи Милан и Љубица Шуљманац); занимљиво да су на но.349 (изгледа двојна кућа са Новаковим Ераковићима) живеле сестре Ана (к. 1892.) и Стана (к. 1894.) Скакун; С. Ребић је или са но.233 (к. 1892.) или са но.452 (к. 1888.); кузмински Јовелићи немају кћерку Мил(еву); С. Живковић је са но.202 (к. 1913., умрла 1994. године); Р. Матијашевић је са но.11 (к. 1896.); Ранко је био ожењен Богосављевић Катицом (но.70, к. 1925.), Стојан Ђорђевић Добрилом, а Јован Бошков Самарџић Љубицом (но.205, крштена 1930.).

Оно што ми је било такође интересантно јесте проналажење одива Ераковића из старијих времена. Успео сам открити само оне за које је назначено да се презивају Ераковић јер за период пре 1874. године није изводљиво установити:

1. но. 66 (нумера свештеника Василија Дражића (умро 1829.); био је парох кузмински упоредо са Петром Руњанином)

Мариа Ераковић удата за Дражић Саву – Димитрије (1.VIII 1871.), Недељко (17.IX 1872.; преминуо са годину дана), Ленка (3.II 1875.), Стефан (2.VIII 1877.) > тек код Стефана стоји њено презиме и да је из Кузмина. Мариа је можда Милошева кћерка (1851.).

2. но. 226

Христина Ераковић удата за Ракић Марка – Урош (22.VIII 1880.; преминуо са 2 месеца), Милева (7.III 1882.), Душан (9.II 1884.) > код Уроша, поред Марка пише ''незак.'' а поред Христине ''дјевица'' што вероватно значи да тада још нису званично склопили брак; занимљиво је да свуда поред Христине пише да је из Мартинаца (село надомак Кузмина). Међутим, случајно на но.201 (Даниловићи) проналазим једну Наталију Ерњаковић из Мартинаца па сам помислио да је негде можда писана грешка.

3. но. 237

Христина Ераковић удата за Илић Саву – Божица (22.XII 1896.), Живан (22.III 1899.), Радосава (12.V 1905.) > највероватније Петрова кћерка.

4. но. 345 (ови Илићи дошли са но. 241)

Софија Ераковић удата за Илић Милана – Вељко (15.VI 1905.), Живан (12.VIII 1926.), Борислав (1.III 1907.) > година 1926. је штампарска грешка јер им се на но.335 1907. рађа Борислав. Највероватније Новакова кћерка.

33/34. стр.: «Труднице су порађале познате бабице у селу којих је било доста (тачно се по годинама може уочити које су биле), а чест је случај био да порођај обави и нека жена из породице [...]. Први упис бабице у протокол је био 25.02.1831. године. [...] Бабице које су вршиле порођај трудницама које су долазиле са стране [...], у протоколима је уписивана нумера куће (бабице) где је порођај урађен.». Две бабице са презименом Ераковић налазим у одељку под насловом ''Остали рођени/крштени у Кузмину (пролазници и привремени житељи)''. Не пише за нумере, а 1858-59. бабице су биле још и Ана Тиосављевић, Сала Петровић и Митра Ребић.

1. Кумрија Ераковић бабица = 6.XI 1858. (Стефан – почив. Лаиош Ковач и незак. суп. Мариа Дубравка, вероисп. калвинска, кум Груица Живковић)

2. Аница Ераковић бабица = 1.X 1859. (Марија – Јанко Валент и Зуска, вероисп. лутеранска, кума Илка Детвен из Малинца)

Према ''Домовном протоколу'' из 1895/97. год., нумером 354 (Будишићи) завршавају се ''Бобе'' а нумером 26 (првобитни дом свих Ераковића) почиње Црквена улица – то се поклапа са очевим мишљењем да је у тој кући раније било Ераковића и да је у њој рођен чукунђед Петар. То је она која је данас отприлике друга или трећа од цркве када се иде ка гробљу; но.349 негде је у средини Кајмачара; нумера без броја (то ће засигурно бити б.б./80) је или у Бобама или у Црквеној улици. У поменутом протоколу пише да је на нумери без броја «Ераковић, слуга». Ако се б.б./80 (532/533. стр.) односи на нумеру без броја у ''Домовном протоколу'' (604. страна Визићанинове књиге),  претпостављам онда да је реч о Урошу јер се Миливојев син Живан (27.III 1915.) као први рађа на б.б./80. Дакле, но. б.б./80 била би усељена две деценије пре 1915. године.

Остали датуми који се налазе у књизи:

03.01.1921. – умире Стојан Љубомиров

14.01.1925. – умире Драгица Љубомирова

14.01.1932. – закључен брак Димитрија и Катановић Милене

07.02.1946. – закључен брак Драгутина и Врховац Драгице

24.03.1947. – закључен брак Миланке Радивојеве и Дражић Миливоја (брак престао Миливојевом смрћу 15.01.1975.) [ако се не варам, ово је Миланки други брак јер на 164.стр. пише да се Миливој оженио са «Нићифоровић, рођ. Ераковић Миланком». У самом Кузмину, међутим, постоји презиме Нићифоров (но.62), али се тамо, на 108.стр., у назнакама, Миланка не спомиње.]

11.05.1950. – закључен брак Стојана Бошковог и Ђорђевић Добриле

14.09.1953. – закључен брак Јована ''Јовице'' Бошковог и Самарџић Љубице [тако стоји на 496., док на 296.стр. пише да је фебруар]

20.09.1953. – закључен брак Дамјанке и Саћар[грешка у књизи, треба Солар] Владимира

24.06.1958. – закључен брак Властимира и Лађиновић Јованке [друго име или надимак Нада] у Београду

17.07.1961. – закључен брак Ранка и Богосављевић Катице [тако стоји на 496., док на 119.стр. пише 1965. година; иначе Катица је пре овог брака имала брак са Шојић Павлом закљученим 1959. и престао смрћу бр. друга]

26.12.1961. – умире Бошко

09.04.1964. – умире Никола Цветинов

16.01.1967. – умире Ката Радивојева

28.12.1975. – закључен брак Миланке Радивојеве и Видов Радована

20.09.1982. – умире Ранко

17.04.1990. – умире Властимир у Београду

18.05.1992. – умире Јован Бошков у Сремској Митровици

12.01.1996. – умире Драгутин

28.05.1996. – умире Миленко Љубомиров

13.05.1997. – умире Миливој Цветинов

Породице чији су крштени кумови Ераковићи (прво је име особе са нашим презименом, затим је датум крштења, у загради су имена детета и родитеља, а на послетку је мој коментар):

– Вулетић:

(но. 44)

1. Григорије Ераковић = 27.I 1811. (Радован – Филип и Милица), 11.II 1812. (Бојана – Стојан и Јулијана), 1.VIII 1813. (Радосав – Филип и Марија), 14.VI 1816. (Марија – Стојан и Јулијанка), 21.VI 1817. (Кумрија – Филип и Марица)

2. Радомир = 1.VIII 1813. (Милосав – Стојан и Јулијана), 16.I 1819. (Јован – Стојан и Јулијана), 1.VIII 1856. (Витосава – Јаков и Марта)

3. Милош = 1.VIII 1863. (Танкоса – Јаков и Марта)

4. Мариа = 28.IV 1865. (Цветин – Станко и Ангелина)

5. Аница = 10.VI 1867. (Јелисавета – Станимир и Ангелина)

6. Новак = 21.XI 1869. (Христина – Станко и Ангелина)

7. Софиа = 17.II 1872. (Стана – Станко и Анђелија), 1.I 1876. (Василија – Лука и Неранџа; но. 52.?), 31.I 1874. (Сретен – Станимир и Ангелина; Сретен умире 9.II 1881.) > нисам сигуран где је грешка јер се прво наводи 1876. па тек онда 1874. година.

8. Христина ''кћер Петра'' = 19.I 1873. (Петар – Станимир и Ангелина; Петар умире 5 дана касније), 25.VI 1881. (Ангелина – Станимир и Ангелина р. Јеловић из Бунића), 4.VIII 1881. (Наталиа – Лука и Неранџа р. Бељански из Кузмина), 3.X 1884. (Станко – Станимир и Ангелина р. Јеловац из Хорватске)

9. Урош = 25.XI 1877. (Никола – Лука и Неранџа р. Радмановић из Кузмина), 27.VII 1878. (Пантелејмон – Станко и Ангелина)

10. Даница ''кћер Петра'' = 19.XII 1878. (Игњатије – Лука и Неранџа р. Бељански)

11. Живана ''супруга Петра'' = 21.IV 1886. (Милева – Станимир и Ангелина)

(но. 347, дошли са но. 44)

12. Петар = 12.X 1886. (Иван – Лука и Неранџа р. Бељански из Кузмина), 12.X 1886. (Милан – Лука и Неранаџа), 14.XI 1889. (Георгије – Лука и Неранаџа р. Бељански из Кера)

9. Урош = 21.IV 1892. (Марко – Лука и Неранџа)

13. Љубомир = 19.I 1895. (Драгиња – Лука и Неранџа), 20.IV 1914. (Владимир – Игњат и Наталија р. Миливојевић)

11. Живана = 6.IX 1901. (Марија – Игњат и Наталија), 24.V 1905. (Миливој – Игњат и Наталија) > извесно, реч је о Петровој супрузи Живани

14. Миливој = 22.IV 1904. (Станко – Игњат и Наталија)

15. Станко = 13.IV 1907. (Лазар – Игњат и Наталија)

16. Милолика = 16.III 1910. (Љубомир – Игњат и Наталија), 18.VIII 1912. (Милош – Игњат и Наталија)

17. Стана = 14.III 1918. (Милорад – Игњат и Наталија), 24.V 1920. (Вукадин – Игњат и Наталија), 12.VI 1926. (Алекса – Миливој и Марија р. Микић)

– Свилокос (но. 257 и но. 258 – две куће):

1. Григорије = 20.II 1821. (Љубица – Григорије и Стоја)

2. Стојан = 8.IX 1825. (Милош – Павел и Ана)

3. Ружица = 14.VII 1829. (Дренка – Лазар и Катарина)

4. Радомир = 17.X 1831. (Радован – Лазар и Катарина)

5. Милош = 22.VIII 1840. (Јелена – Лазар и Катарина)

6. Матеј = 1.III 1844. (Христина – Лазар и Катарина)

– Матић (но. 132):

1. Радомир = 4.IX 1844. (Живана – Стефан и Јелисавета)

2. Ружица = 7.XII 1861. (Босиљка – Василије и Стана)

– Чампрић (но. 34):

1. Стојан Ераковић = 13.II 1840. (Живана – Георгије и Марија) 

– Петровић (но. 48):

1. Драга Ераковић = 2.IV 1832. (Ева – Захарије и Јованка)

– Тиосављевић (но. 247):

1. Босиљка Ераковић = 13.VII 1838. (Илија – Леонтије и Софија)

У ''Домовном протоколу'' се бележи да је на крају 19. века у селу било Вулетића који су славили Ђурђевдан (нумере 38, 45, 328), Врачеве (но.262) и Никољдан (но. 347, 441). Вулетићи са но. 347 и 441 дошли су директно са но.44. Били смо крштени кумови, дакле, само онима са славом св. Никола тј. само онима са нумере 44.

Да ли то кумство датира из још старијих времена и, ако је старо, да ли указује на можда неко заједничко егзистирање Ераковића и Вулетића пре доласка у Кузмин? Не знам да ли су Вулетићи све три славе истог порекла. У документу М.6.879 налазим петорицу Вулетића – за тројицу пише да су из Босне и да се у Кузмину јављају 1764., а поред двојице (за једног није сигурно) да су из Лике и јављају се 1756. Поред једног који је из Босне стоје две славе – Св. Ђурађ и Св. Никола, а поред једног који је из Лике само Св. Ђурађ. У документу М.6.880 за четворицу Вулетића пише да су из Босне и 1764. год., а за једног да је из Лике и 1755. година. ''Презимена Срба у Босни'', Ђ. Јањатовић, доноси следеће: Вулетић (Ђурђевдан) – 1. Бањалука, 2. Сарајево град, 3. парохија Строице (протопрезвитерат Герзово); Вулетић (Јован Крститељ) – 1. парохија Јеловац (протоп. Приједор), 2. Приједор; Вулетић (Св. Лука) – парохија Соколово (протоп. Кључ).

Свилокоси славе једни Никољдан (но. 257) а други Јовандан (но. 258), и пише да су из и Лике (1763.) и Босне (1764.) а можда и са Козаре (1757.). Дали су Кузмину свештеника Михаил Свилокоса (свештеник је од 1765. до 1789.).

Ераковићима су, пак, крштени кумови били Руњани (око 25 Руњана; 67 Ераковића), затим Живановићи (7; 10), Зечевићи (2; 4) и Илићи (1; 1).

Породице које су дале крштене кумове Ераковићима (прво иде кум, затим са које је нумере кум, онда дете од Ераковића, у загради име оца, а на крају мој коментар):

– Руњанин:

(но. 26)

1. Василије Руњанин (вероватно но.176) = Дафина (Григорије), Дафина (Мојсеј), Алексија (Мојсеј) > Василије је отац јереја Петра Руњанина

2. јереј Петар (но.68) = Јован (Мојсеј)

3. Јудита ''кћи јереја Петра'' (но.68) = Ружица (Мојсеј) > Јудита је крштена 1805. па је према томе имала 8 година када је била кума малој Ружици Ераковић. На 116.стр. Визићанинове књиге пише да је Јудита млада умрла. На 70.стр. књиге стоји (према цифри) да је Јудита кума Јовану Мојсијевом, док Ружица нема кумство али претпостављам да је реч о штампарској грешци или слично.

4. Теодор (но.176) = Марта (Мојсеј) > Теодор је син Василијев, Петров брат

5. Димитрије (вероватно но.176) = Живана (Мојсеј) >  син Василијев (умро 1830.), Петров брат

6. Милош (но.176) = Богдан (Стојан), Софија (Стојан), Христина (Стојан), Софија (Стојан), Василија (Радомир), Софроније (Стојан) > кум Богдану две године пре рођења свог првог детета

7. Николај ''син јереја Љубомира'' (но.68) = Богдан (Матеј) > Николај је крштен 1835., Петров унук

8. Живана (но.176) = Петар (Милан), Катарина (Милош), Персида (Милош) > Живана је крштена 1834., Милошева је кћерка

9. Драгиња ''кћи Милоша'' (но.176 ?) = Драгиња (Милош) > Драгиње рођене у Кузмину пре 1850.год. су: 1. Драгиња кћи Љубомирова (но.176, крштена 1845.), 2. Драгиња кћи Петрова (но.75, к. 1845.), 3. Драгиња кћи јереја Љубомира (но.68, к. 1843.) и 4. једино на но.233 Драгиња ''супруга Љубомира'' али није јасно да ли је ту негде у питању грешка. Милош је имао 3 кћерке али ни једна није Драгиња, тако да не знам где је могућа непрецизност али ипак мислим да је реч о Љубомировој са но.176.

10. Љубомир (но.176 ?) = Марија (Милош), Софија (Милош), Христина (Петар), Даница (Милош), Урош (Петар) > по мом мишљењу реч је о Љубомиру са но.176 (крштен 1827.) а не о јереју Љубомиру (1809-1874., но.68); претпостављам да би било назначено да им је кум ''јереј'' (?)

11. Лазар (но.176) = Стефаниа (Милутин), Ружица (Милутин), Љубомир (Милош), Босиљка (Петар) > Лазар Љубомиров је крштен 1847.

12. Петар (но.176 ?) = Новак (Милош) > постоје 3 потенцијална Петра (1. крштен 1825., но.75; 2. рођен пре 1852., но.64; и  3. крштен 1840., но.176) и мислим да је реч о задњем Петру са но.176. Тај Петар већ око 1865.год. живи на нумери но.11 где усваја презиме Матијашевић.

13. Цветин (но.176) = Христина (Милош), Павел (Петар) > Цветин Љубомиров је крштен 1854.

14. Јован ''син Лазара'' (но.176) = Јелена (Петар), Љубомир (Петар) > крштен је 1866. (на но.176 пише ''Иван'')

15. Александар (но.176 ?) = Недељко (Петар) > има један Александар (Игњатијев) Руњанин који је рођен 1831. али је из Винковаца. У Кузмину се нико од мушких Руњана није звао са ''А'' све до Алексеја Љубомировог (крштен 1867.; но.176). Могуће да је он у питању. На 70.стр. Визићанинове књиге стављен је издвојено од Алексе ''сина поч. Љубомира''.

16. Алекса ''син поч. Љубомира'' (но.176) = Ленка (Новак) > крштен 1867. (на но.176 пише ''Алексеј'')

17. Станка (но.176 ?) = Душан (Петар), Константин (Петар), Јелена (Петар), Софија (Новак) > или је реч о супрузи Љубомира Руњанина и Алексејевој мајци (но.176), што мислим да је вероватније, или о кћерци јереја Љубомира крштеној 1840.год. (но.68). Иначе, у књизи налазим да су у Кузмину живеле: 1. Станка (крштена 1807.; кћер јереја Петра Руњанина; но.68), 2. Станка (к. 1840.; кћер Петровог сина јереја Љубомира; но.68), 3. Стана (к. 1841.; такође; но.68), 4. Стана/Станка (горе поменута са но.176; прво дете јој крштено 1845.год.) и 5. Станка (к. 1924.; но.363).

18. Живана ''супруга Алексе'' (но.176) = Миливој (Урош), Димитрије (Душан) > то је Живана Влаховић из Лаћарка, удата за Алексу Љубомировог

19. Драга ''кћи Васе'' (но.176) = Ката (Урош) > Драга је крштена 1886. (на но.176 пише ''Драгиња'')

20. Станка (но.176 ?) = Коста (Недељко), Станка (Недељко) > примедбе за горњу Станку

21. Милица ''кћи Васе'' (но.176) = Станко (Урош), Радивој (Урош), Ковинка (Душан) > Милица је крштена 1883.

22. Грозда ''кћи Аће'' (но.176) = Милолика (Недељко), Добривој (Недељко), Бошко (Душан) > Гроздана Алексина крштена је 1893. па је према томе имала непуних 5 година када је била кума малој Милолики Ераковић

23. Миливоје (но.176) = Јеца (Душан) > крштен 1891., Василијев син

24. Грозда ''кћи Васе'' (но.176) = Даринка (Недељко) > На целој нумери 176 постоји само једна Грозда(на). Међутим, Василије има две кћерке истог имена (Александра). Имао је укупно 5 кћерки и ниједна се не зове Грозда(на). Или се иза ''Грозда'' крије неко друго име (Александра?) или је грешка да је то Василијева кћерка?

25. Гроздана ''кћи Алексе'' (но.176) = Марко (Љубомир), Живан (Недељко), Сава (Љубомир) > на 70.стр. Визићанинове књиге Грозда ''кћи Аће'' (видети горе) и Гроздана ''кћи Алексе'' стоје свака посебно, али ради се очигледно о једној истој особи.

26. Јелена (но.176) = Бранко (Душан), Љубица (Љубомир), Спасенка (Љубомир) > крштена 1894.; Алексина кћерка

(но. 349)

1. Јован ''син Лазара'' (но.176) = Стана (Новак)

2. Наталија ''супруга Лазара'' (но.176) = Цветин (Новак)

3. Станка (но.?) = Зорица (Новак), Катарина (Новак)

4. Милица ''кћи Васе'' (но.176) = Милан (Новак)

5. Јованка (но.176) = Радосава (Цветин), Миливој (Цветин) > крштена 1895., Василијева кћерка

6. Госпава (но.176) = Никола (Цветин) > Госпава Шипурић из Раче/Грка, Василијева супруга

7. Стана (но.?) = Јованка (Миливој) > можда ''Дана'' (но.б.б./96, крштена 1924.)?

(но. 520)

1. Живана (но.176) = Ранко (Душан) > Живана Влаховић, Алексина супруга

– Живановић (но. 405 ?):

(но. 26)

1. Јелена = Јелена (Љубомир), Драгица (Љубомир)

2. Сока = Софија (Љубомир)

3. Илија = Стојан (Љубомир)

4. Јован = Витомир (Љубомир)

5. Софија (но.405) = Миленко (Љубомир) > Софија Живковић, супруга Миленка Живановића

(''но.'' б.б./80)

6. Живана = Миланка (Радивој)

2. Сока= Милан (Радивој)

7. Крста = Ката (Радивој), Злата (Радивој)

И код Живановића постоје имена која се понављају на различитим нумерама. Једино сам за Софију установио са извесношћу. Међутим, мислим да је реч о следећем: Уроша Живановића синови, Јаков (крштен 1873.) и Илија (к. 1884.), прелазе са но.227 на но.405; Јаковљева супруга је Живана Крсмановић из Адашеваца а синови су им Крста (1898.) и Миленко (1896.); Софија Живковић је Миленкова жена; Илијина супруга је Јелена Живковић из Кузмина а Јован (1910.) им је син. Једино Сока не постоји у именику Живановића и могуће да је то друго име или надимак неке од супруга или кћерки са но.405. Иначе, готово сви кузмински Живановићи потичу са но.227.

– Зечевић (но. 433):

(но. 520)

1. Милка = Стојан (Бошко)

2. Јелена = Јован (Бошко), Дамјанка (Димитрије), Властимир (Димитрије)

Мада постоје још можда три Јелене (но. 124 и 135), реч је о следећем: Николе Зечевића синови, Цветин (крштен 1874.) и Мијат (к. 1882.), прелазе са но.124 на но.433; Милка Ћосић из Шида је Цветинова а Јелена Грубић из Мартинаца Мијатова супруга.

– Илић:

(но. 26)

1. Бранко (но.234/41 ?) = Ана (Љубомир) > постоје два потенцијална Бранка: 1. крштен 1877., но.241; 2. к. 1915., но.234

– Немају кумство: (''но.'' б.б./80) Живан Миливојев а нема података ни за Драгутина Радивојевог

До Спасенке Љубомирове (1914.), Ераковићима са но.26 кумови су искључиво Руњани. Та чињеница ми у почетку није била толико чудна пошто сам мислио да су Руњани, као свештеничка фамилија, били кумови (претпостављао сам) великом броју кузминских породица. Међутим, оно што сам открио запрепастило ме је: не само да су били кумови већ су Руњани у целом селу најчешће то били баш Ераковићима! По броју потом следе: Ребићи (17-19 Руњана било кумови 69 Ребића), Петровићи (8 Руњана; 18 а можда и 21 Петровићу), Недићи (7; 9), Врховац (2; 2), Папулићи (2; 2), Плавшићи (1; 7), Владисављевићи (1; 1), Илићи (1; 1), Мишчевићи (1; 1), Шојићи (1; 1).

То ме је навело (као и код Вулетића) да помислим да ова кумовска традиција Руњана са Ераковићима и Ребићима досеже можда много дубље и да је одраз можда неког заједничког кретања у периоду пре доласка у Кузмин.

За Ребиће нажалост нигде у књизи не пише одакле су. Било их је на више нумера али сви славе Ђурђевдан и сви потичу са но.233. Њима су кумови били слeдећи Руњани: 1. Теодор (у периоду 1812-1823.), 2. Милош (1813-1838.), 3. Кумрија (1825.), 4. Лазар (1825-1836.), 5. Сара (1826.), 6. Димитрије (1828-30.), 7. Љубомир ''син Лазара'' (1832-36.), 8. Павле ''син Лазара'' (1834-36.), 9. Наталиа (1864.), 10. Станко (1874.), 11. синови(?) и кћерке јереја Љубомира (у периоду 1838-73.): Николај, Јелисавета, Персида, Драгиња, Катарина, Станка, Стефан, 12. Драгиња (није јасно: 1860-77....). У ''Презимена Срба у Босни'' Ребиће проналазим у парохији Глиница (Крупа) где славе Лазареву суботу и у парохији Ваган (Герзово) где славе Св. Николу.

О пореклу кузминских Руњана има много више податка. Живели су на нумерама 11, 64, 68, 75, 176, 363, 487, б.б./96 и махом су, изгледа, из куће која је касније добила нумеру 176. Нема их у докуметима м.6.879 и м.6.880 али је зато Петар Руњанин, свештеник, учитељ и историчар, ''наш најпознатији Кузминац'' (како каже Визићанин), оставио драгоцена сведочанства. На 115.стр. Визићанин пише: «Све о његовом животу и доласку на ову нумеру [но.68] је објављено у његовој Аутобиографији. Најкраће, преци Руњана су живели давно у Србији, близу Дрине у месту Руњани (источно од Лозничког поља). Већи део фамилије (по предању било око 60 душа у фамилији), 1718. године, због Турака, пресели се у Босну и то у Бијељину где је била Аустро-угарска власт. Прадед Петров, Георгије Руњанин, је имао два сина: Стојка и Стојана. Стојка је отац дао у манастир Рачу да учи науке (школе није било) код неког Јеро-монаха. Године 1737. почиње, опет, рат Турске и Аустро-угарске. Духовник са својим учеником бежи у Срем у манастир Шишатовац. По окончању рата, 1739. године, предели десно од Саве и Дунава припали су Турској. Цела фамилија Руњана бежи из Босне у Славонију, око Осијека, и тамо се насели. Међутим, Георгије са сином Стојаном и братом Цвејом, пресели се у Грк (који се тада насељавати почео), да би био близу свог сина Стоика. После неког времена, Георгије је умро у Грку. Стојак, дед Петров, изучивши у оно време обичне науке, бива произведен у свештеника и постављен за пароха у Кузмину. У Кузмину је живео и радио до смрти 1758. године.».

Стојак и Иконија (умрла 1785.) имали су синове: 1. Василија, 2. Јована (умро 1783., имао троје деце која мала умиру), 3. Ивана (умро 1814., имао сина Јована који гине 1806. у рату против Француске) и 4. Арсенија (гине у рату против Француске 1796., има два сина: Нестора и Николу).

1. Василије је био ожењен Аном Белић и имао је 5 синова и 5 кћери а 2 сина и 3 кћерке умиру у младости: а) први син Теодор имао је 3 деце али само ће једна кћерка надживети родитеље, б) други Василијев син је јереј Петар, в) трећи Димитрије (умире 1830. и има сина Лазара).

б) Петрова деца: Игњатије (рођен 1798.), Екатарина (1800.), Јулијана (1802.), Јудита (1805.), Станка (1807.), Љубомир (1809.) а касније Наталиа и Јован али обоје умиру млади.

– Игњатије (рођен у Кузмину а касније прелази у Винковце) има: Јосифа (композитор хрватске химне ''Лијепа наша''), Стефана, Јулијану, Петра, Александра, Јована и Марију.

– Љубомир (постаје јереј као и отац) има: Николаја (рођен 1835.), Јелену (1836.), Персиду (1838.), Катарину (1839.), Станку (1840.), Стану (1841.), Драгињу (1843.), Љубицу (1848.).

У првобитној старој кући (касније изграђују нову) у Кузмину, Руњана је у почетку било и ''до 30 душа'' па је Петар са својом децом 1803/7. године прешао на но.68. и тада уместо старе породичне славе (Сабор св. Јована) узима нову (Дан зачетка крститеља Јована).

Кроз старе кузминске црквене протоколе провејавају и поједини рани Руњани који се (не) помињу у наведеном родослову Руњана. Вероватно је реч о појединцима из прве Руњанске куће у којој је било и ''до 30 душа''. То су: Живан (само забележен 1811. године као кум Недићима на но.89), Милош (забележен само на но.176, а такође само као кум Ребићима и Ераковићима), Никола(ј) (1814. на но.75 и 1817. на но.89; могуће да је то Арсенијев син), Петар (но.64; можда Игњатијев син), Сара Руњанин (забележена само 1826.год. као кума Ребићима на но.233).

Након што сам извукао родослов првих раних кузминских Руњана, откривам да је Петров отац, Василије, управо онај који је био крштени кум деци Григорија и Мојсеја Ераковића! Оно што је куриозитет, јесте да су Петар и Василије били кумови, у целом протоколарном (од 1810. године) Кузмину, само деци Ераковића! То је изгледа једини историјски документ да је јереј Петар Руњанин неком уопште био крштени кум!

Да ли је онда Мојсејев син, Јован Ераковић (1811.), могао добити име можда по Петровом брату од стрица, погинулом 1806. године?

Занимљиво да је одмах поред нумере 26, на но.27, изгледа становао учитељ а касније и колега Петра Руњанина – парох Григорије Врховац.

Није нимало једноставно претпоставити шта се све дешавало пре 1810. године у Кузмину. Индикативно је да су породице као што су Плавшић, Владисављевић, Врховац, Мишчевић и Папулић током историје Кузмина давале по једног или више кузминских свештеника, али Руњани ни код њих немају толики број кумова као код Ребића и Ераковића. У књизи ''Српска православна митрополија Карловачка (по подацима из 1905. године)'', Карловци 1910., као и на основу истраживања П. Визићанина, Ераковићи и Ребићи нису давали кузминске свештенике. Међутим, питање је да ли су можда Матеј, Мојсеј и/или Григорије (црквена-календарска имена!) могли бити свештеници негде, на пример у околини Кузмина (занимљиво да у С. Митровици постоји стара мања црква Св. Стефана Православна црква Светог архиђакона Стефана у Сремској Митровици али и да је велика црква Светог Димитрија заправо раније била посвећена Светом Стефану! Православна црква Светог Димитрија у Сремској Митровици), или је реч о нечем другом? Интересантно је да се у једној кући и данас чува наша стара икона Светог архиђакона Стефана који је осликан у, чини ми се, нестандардној (стојећи став са тросвећњаком или црквом у руци) пози: клечи док га каменују...     

____________________________________________________

За реконструкцију родослова кузминских Ераковића неопходно је, претходно, установити неке нејасноће:

– од 1811. до 1824. године спомиње се само крштење Мојсејеве деце. Свуда му је Дмитра супруга изузев код Алексије (1822.) где је записано да му је жена Катарина. Не знам где је грешка: или је Катарина друго име Дмитрино (у Кузмину иначе нису ретка двострука имена), или није реч о Мојсеју већ Матеји који збиља има супругу Катарину, или тамо где је записан ''Матеј'' (поред Богдановог крштења – 1840.) треба заправо да стоји ''Мојсеј''?...

– од 1846. до 1851. пише ''Милош и Јелисавета''. Само 1844. пише ''Милан и Јелисавета'', а само 1854. ''Милутин и Јелисавета''. Могуће да су ''Милан'' и ''Милутин'' варијације имена Милоша Ераковића чија је супруга Јелисавета. Међутим, 1856. појављују се ''Милутин и Кумрија'' а од 1857. до 1864. ''Милош и Кумрија''. Претпостављам да је и овде ''Милутин'' варијација имена Милоша чија је жена Кумрија. Или је код Милутина из 1854. грешка да му је жена Јелисавета, или да је код Милутина из 1856. грешка да му је жена Кумрија? Овај проблем је битан јер нисам у стању да растумачим да ли постоји један или двојица Милоша на но.26. Ако је један онда се женио два пута мада је онда проблем, по мом мишљењу, разлика годишта између првог и последњег детета (Петар – Даница = 1844. – 1868.). Због тога је највероватније да су на но.26 истовремено живела два Милоша (један ожењен Јелисаветом а други Кумријом који би, по овоме, био млађи од Јелисаветиног).

– нигде нисам могао сврстати Драга или Драгу, кума/куму Еве Петровић, као ни бабицу Аницу Ераковић (бабица Кумрија вероватно је Милошева жена?). Те две особе се не спомињу на нумери 26 која је језгро свих кузминских Ераковића. Не спомињу се ни међу супругама у случају да нису рођене као Ераковић. То можда и не би било чудно да се и Драга и Аница (иста је кума 1867. Вулетићима?) не спомињу релативно касно (1832. и 1859.) тј. у периоду довољном да буду забележeне на но.26. Из тог разлога помишљам да је, можда заједно са податком о Христини из Мартинаца (удатом Ракић, но.226; осим ако није реч о през. Ерњаковић), почетком 19. века неких Ераковића било и ван Кузмина, можда баш у Мартинцима.

– Стојан је имао две кћерке са именом Софија (1830. и 1836.) а то вероватно значи да је прва кћерка можда умрла као дете.

Дакле, први је Никола (1765.год.) и он је доказ да је наше презиме већ било формирано у 18. веку. Између Николе и првих Ераковића који се помињу од 1810. а рођених раније (Григорије и Мојсеј), негде рецимо између 1770-90., јаз је 25-35 година. Да ли су Григорије и Мојсеј уопште директни Николини потомци (унуци?) не може се знати, као ни то да ли су њих двојица можда рођена браћа. Углавном, издвајају се гране: једна грана је Григорије и кћерка му Дафина а друга грана је Мојсеј са својих 6 деце. Затим се јављaју следеће гране: Стојан који има 5 деце, Радомир са 1 дететом, Матеј са једним или два детета, Милош (ж. Јелисавета) са 6 и Милош (ж. Кумрија) са 6 деце. Да ли би Матеј, Стојан, Радомир, Милош(1), Милош(2) (са њима можда Драга и Аница) били деца Григоријеве и Мојсејеве браће?

У сваком случају, мислим да сви данашњи Ераковићи који потичу из Кузмина воде порекло од Петра Милошевог (рођ. 1844.; мој чукунђед) и од Новака Милошевог (рођ. 1859.). Новак је родоначелник дединих тзв. ''малих Ераковића'' из Кајмачара, и он је око 1880/1883. године први изашао из но.26 настанивши се у но.349.

Да ли су имали потомке а онда некуд и одселили из родног Кузмина: Јован Мојсејев, Богдан Матејев, Љубомир Милошев, Павел Петров и Милан Новаков, не зна се...

2.

Тузла, Босна

а)

Не знајући још за постојање тузланских Ераковића, 7.II 2003., у ''Зборнику радова XXXV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије'', Рожаје, 26 – 29. септембра 1988., Титоград 1988., читам следеће:

«mr Salih Kulenović, Tuzla

Doseljavanje porodica iz Crne Gore u sjeveroistočnu Bosnu od XVIII do početka XX vijeka

Od kraja XVIII do početka XX vijeka iz Hercegovine i Crne Gore su se doselile ove srpske porodice: Trifkovići, Erakovići, Đuranovići, Jovanovići, Ristići, Todići, Tomići, Vasiljevići, Vasići, Stoparići [...]

Mr Salih Kulenović

''Migracije stanovništva Tuzle''

Zbornik radova XXXIV kongresa

SUFĐ, Tuzla 1987., str. 206.»

Можда у контексту Куленовићевог податка, стоји један нејасан а изузетно важан податак (написан од једног ни до данас за мене непознатог презимењакa) о Романији, у теми ''Порука о презименима'', са SerbianCafe-а (форум и дискусију открих лета 2007.):

«Eraković - 15. januar 2007. u 13.36 (*.t-com.hr)

Postovani gosp.Laketa!

Mozete li da mi kazete nešto o prezimenu ERAKOVIĆ znam da su u Dalmaciju ( Kosovo kod Knina ) došli iz Crnoj Gore navodno su davali vladike! Da su jednu ili dvije generacije živjeli u Hercegovini ili negdje na Romaniji! Bio bih vam mnogo zahvalan na bilo kojoj informaciji!»

Одговор:

«Prof.Laketa - 16. januar 2007. u 18.41 (*.com.au)

[...]

HERAKOVIC,starinom poticu iz sela Boljuna kod Stoca u Hercegovini,tu se

nalazi nadgrobna ploca,stecak na kome je pored ostalih urezano ime RADOSLAVA HERAKOVICA. To je najstariji pisani spomenik koji se odnosi na

porodicu Herakovic.Iz porodice Herakovic potice dinasticka porodica u C.

Gori PETROVIC - NJEGOS. Tokom burnog istorijskog vremena i pod pritiskom

Turaka Herakovici su se raselili na sve strane u Bosnu,Srbiju,Krajinu i

C.Goru i rasijanju sirom svijeta.»

Денис Ерак пише ми 17.I 2008. следеће: «Na osnovu kazivanja mog strica Erakovici su otisli sa prostora oko Niksica i dosli na Romaniju, kratko se zadrzali i krenuli dalje ali sa skracenim prezimenom sto mi je potvrdio njegov vrsnjak koji je tada radio na zeljeznici u Sarajevu i volio je da cita i zanimao se za korijene pa kako je rekao taj podatak je nasao, u nezna naziv knjige, u zemaljskom muzeju u Sarajevu.». Како већина босанских Ерака, чија је слава св. Стефан, имају преславу Аранђеловдан, постоји могућност претпоставке да су они потомци велестовско-бањанских Ераковића чија је слава управо Аранђеловдан.

б)

Презнојавајући се међу каталозима (картотеком) Народне библиотеке 29.VII 2003., изненада ми приђе један старији господин (радник исте) љубазно се понудивши да ми помогне. Како ништа нисмо нашли о сремским Ераковићима ни на оближњем рачунару, обећао је да ће ме упознати са извесном госп. Смиљом (такође радница библиотеке). То се догодило 31.VII, у референтном одељењу, када смо јој објаснили да нисам успео наћи шта ме интересује. Одговорила је да је збиља мало писано о Срему, у односу на неке друге крајеве. Након што је записала краће податке које сам јој издеклaмовао (Кузмин, Ц. Гора, Петровићи, св. Стефан...) и могућност да смо се раније презивали са ''Х'', споменула је да се сећа и презимена Хераков. Тако сам 1.VIII дошао до следећих књига: 1. Бранислав Ђурђев ''Постанак и развитак брдских, црногоских и херцеговачких племена'', 2. Ђорђе Јањатовић ''Презимена Срба у Босни'' и 3. Јевто Дедијер ''Херцеговина'', плус још две: Ердељановићева Ст. Ц. Гора и чини ми се ''Гласник земаљског музеја у Сарајеву'' за 1918.год. Притом ми је дат и списак са сигнатурама следећих књига до којих Смиља вероватно није могла тада доћи: Гавриловић Славко ''Насељавање Срба у северну Хрватску, Славонију и западни Срем (XV – XIX век)'', две књиге Петра Рудића штампане 1981. и 1982. и Оташевић Душан ''Његуши кроз време''. Отприлике сам тада први пут срео већину наведених наслова и аутора...

Објашњавајући ми да је пронашла Ераковиће који славе Св. архиђакона Стефана и да су у Босни, узгред је рекла да се можда нека грана одвојила и да је отишла за Срем, а друга да се вратила у Црну Гору (обе гране из Босне). Мало сам био изненађен претпоставком, али нисам нашао за сходно да је испитујем за детаље основе макар и таквог мишљења.

Никада нисам сазнао име човека из библиотеке преко којег сам открио књигу ''Презимена Срба у Босни''...

Ђорђе Јањатовић ''Презимена Срба у Босни'', Сомбор 1993.; према подацима Митрополије Дабро-босанске из 1882. године (у Народној библиотеци постоји још и књижица шематизма православне митрополије дабро-босанске за 1884., 1885. и 1886. годину и штампана је у Сарајеву 1886.; како преноси колега Денис: подаци се налазе и у књизи ''Презимена Срба у Дабробосанској епархији'', аутор Стевановић, Пале 1993. или 1994. год., пописи вршени између 1878. и 1881. године)

132.стр.:

Ераковић (слава Архиђакон Стефан, 9. јануар) – 1. парохија Травник (протопрезвитерат травнички), 2. парохија Шолаји (протопрезвитерат варцарвакуфски).

Дакле, месец дана пре читања Визићанинове књиге, имао сам већ тада тезу да су моји кузмински Ераковићи пореклом или из Травника или из Шолаја (овде бих напоменуо да је Денис у више наврата истицао резервисаност по питању Шолаја: 27.VIII 2008.: "[...] Šolaji- tačnije Mokri Lug ili Bregovi, pisao sam ti da je formalno sjedište parohije bilo u Šolajima ali da nikada nisu živjeli u tom selu već u navedenim selima [...]"). Са накнадним податком да је Никола 1765. (или раније) дошао из Босне у Кузмин, настала је претпоставка да је у раном 18. веку постојало можда неко старо језгро Ераковића негде у централној Босни (Травник–Шолаји), и да се из њега издвојио Никола отишавши за Срем. Ераковићи у Травнику и Шолајима, с краја 19. века, били би потомци тог хипотетичког старог језгра којем је припадао и родоначелник кузминских Ераковића Никола.

Тако сам претпостављао све до 14.X 2008. ...

в)

Поставивши 13.X 2008. на Rodoslovlje.com текст о Сими Ераковићу, Кочићевом пријатељу и колеги, негде сам помишљао да је Симина слава била можда или Митровдан или Св. Петка, па је постојала могућност да тузлански Ераковићи потичу од бјелопавлићких Ераковића чија је слава Петковдан (додуше, ја сам још 2003. покушао хипотетички повезати сеобу Ераковића из Велестова у Бјелопавлиће (тачније у Богмиловиће) са сеобом у североисточну Босну, али нисам имао конкретних детаља). А онда ми је дан касније поштовани господин Драгиша Ераковић послао историјско писмо:

https://herak-erakovic-herakovic-erak.blogspot.com/2022/07/37.html

Тако сам, захваљујући овим непроцењивим подацима г. Драгише, открио не само да су травнички Ераковићи из 80-их година 19. века (св. Стефан) заправо породица хајдука Петра, него и да је свечарска слава мојих из Кузмина идентична слави великог Симе, Кочићевог другара! Случајност или траг из далеке заједничке прошлости тек, имена Петар, Милутин, Милош, Радомир, појављују се и код кузминских и код травничко-тузланских.

Шолаји (Брегови) код тузланских Ераковића се не помињу...бар за сада...

г)

Интересантан је један детаљ: Симо (из Тузле/Травника) је, према горе изнетим подацима, изгледа одржавао неки контакт са извесним Симом из Врбаса. У солидно урађеним генеолошким таблицама бањанских Ераковића, за сада не проналазим везу ''отац Симо – син Драгиша'' нити неку другу комбинацију ова два имена. Међутим, чињеница је да је у Врбасу (Бачка) живео и умро Симо Ђокашев Ераковић (1898-1980.), херој, легендарни борац Бањанско-вучедолског батаљона и Пете пролетерске бригаде. Да ли је Симо Петров (Тузла), имао контакта управо са Симом Ђокашевим (Бањани – Врбас), за сада не знам. Да та могућност постоји, сведочи и чињеница да је Драгиша погинуо 1943. на Требави код Добоја, а зна се да је Симо Ђокашев учествовао у борбама код Тузле и у борбама око Маглаја. Ова питања поставио сам 2012. године на фејсбук-групи "Bratstvo Erakovići".

Поштовани чика Миленко пише ми 6.V 2012. следеће: «Прво, лично сам поносан што си пласирао податке о Симу Ђокашевом Ераковићу,јер да сам ја то урадио, испао бих личан јер је реч о мом рођеном стрицу. / Друго, Тузла, Маглај, Дувно, Ливно, Имотски, Дрвар, Мостар, Билећа, Враћеновићи, Фазлагића Кула, па све до Прозора, су попришта у којима су јединице у којима се он борио крваво и херојски страдале. Због тога је сасвим извесно да је у тим крајевима остало сећање на легендарног борца, кога су високо ценили и они који су од његовог "Шарца" осећали страх и трепет. [...] / Треће, могуће је да је тачна твоја теза да су се два Сима (Симо Ђокашев и Симо пријатељ Петра Кочића) упознали за време рата, а можда и пре Другог светског рата, јер су оба били напредни јавни људи, народни трибуни и левичари по уверењима и често су долазили у сукобе са ондашњим законима. Могуће је и да су били чланови исте партијске ћелије, тада илегалне КПЈ, али је извесно да су делили као људи иста уверења. [...] / Четврто, међутим, мени стриц заиста никада није причао о свом сусрету са имењаком Симом и о њиховом дружењу и пријатељству, што не значи да се нису познавали и да тог дружења није било. Ипак, ја мислим да није реч о мом стрицу Симу Ђокашевом, већ о неком другом Симу Ераковићу из Врбаса, јер су синови мог стрица носили имена: Гојко, Данило, Богдан, Максим и Стојан и мој стриц није имао мушко дете по имену Драгиша. Односно није са мојом стрином и да породица зна, а колико је волео жене и колико су оне волеле њега, не би ме изненaдило да је по белом свету имао и сина Драгишу, са неком од њих. Али то је део легенди који је пратио један заиста узбудљив живот, који је он преживео. / Пето, што се тиче, дакле, веза између два Сима, ја их не могу ни потврдити ни оспорити. [...] А што се тиче могућности да је у Врбасу био и неки други Симо, то је могуће, али тек после Другог светског рата, јер су се врбашки Ераковићи доселили у Врбас из Бањана тек у том периоду. Да је породица Ераковић постојала у Врбасу пре Другог светског рата, то бих ја преко мог стрица Сима, извесно, знао, јер је Врбас био мала варош, а мој стриц угледни досељеник и који је од 1945 до смрти живео као инвалид и сва његова активност била је посвећена читању и копању по прошлости породице Ераковић, али и по прошлости Врбаса. Да је у Врбасу било Ераковића пре његовог досељења, он би то знао и мени би то рекао, [...]».

Многе нејасноће око контакта Симе из Тузле и Симе из Врбаса наводиле су ме на бројна питања: где би се они могли срести (у Тузли, Врбасу, Бањанима, Херцеговини или негде другде?), да ли је у Врбасу било Ераковића који (ни)су пореклом из Бањана и пре 2. св. рата, да ли су Ераковићи из Тузле можда непрецизно запамтили или име или локацију (Симо Петров имао би нпр. контакте и са Ђокашевим и са, рецимо, неким трећим Симом итд.),... Кроз све те поставке, покушавао сам заправо разоткрити да ли у том контакту има трагова који би дали било какав основ да се п(р)омисле две ствари: 1. да ли травничко-тузлански Ераковићи са славом Cв. Стефан воде порекло од бањанских (Аранђеловдан) и 2. да ли је постојала у Врбасу нека стара ''енклава'' Ераковића Cветог Стефана.

А онда господин Жељко разрешава, поруком из маја 2012. на ''Bratstvu Eraković'', можда све недоумице: «posto vidim da se spominju erakovici iz vrbasa moram da se umesam malo,ja sam od erakovica iz stikova-dalmacija i praveci porodicno stablo dosao sam do podataka da su se dve porodice erakovica pre drugog svetskog rata iselile iz stikova za vrbas;ako neko ima podatke ili se prepozna nek se javi:) [...]».

Остаје нејасно из којих разлога Симо Ђокашев није могао дознати за те штиковачке Ераковиће (Ђурђевдан). Можда је одговор да су ''стари'' Ераковићи кратко боравили у Врбасу и да су се иселили много пре досељења ''нових'' (бањанских). С друге стране, не датира ли можда ово познанство Сима Петровог (Тузла) са Симом из Врбаса још из оних времена (19. век?) када су се у Травнику истовремено нашли Ераковићи три славе: Cветог Стефана, Cветог Николе а можда и Cветог Ђорђа?...

д)

27.III 2004., листајући ''Презимена у Црној Гори'' од А. и В. Миљанића, на 166. страни први пут сазнајем за везу Ераковића са местом Пошћење на Дробњаку. Пошћење ће наредних година за мене бити један од најважнијих података и смерница премда о томе ништа друго нисам знао осим да се тај податак налази у књизи Андрије Лубурића ''Дробњаци, племе у Херцеговини: порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу'', Београд 1930. Дошавши и до те Лубурићеве књиге, 12.XI 2010. коначно проналазим дуго тражени одељак (налази се у делу о досељеним родовима тј. родовима који нису пореклом Новљани; 253.стр.):

«Ераковићи. – У Пошћењу причају, да су ту становали Ераковићи. Нестало их је врло давно. Оставили су трага у називу места ''Ераковићи'', како се зове крај где су становали.»

Пошто сам се силно разочарао у шкртост овог Лубурићевог налаза, покушао сам бар открити да ли би Лубурићева (у књизи честа) фраза ''врло давно'' могла имати и нека ужа значења и одређења. Нисам сигуран да сам ишта открио али, на поменуту фразу би се понегде збиља могле односити поједине приближне референце: 68.стр. – пре 8. века, 106.стр. – можда и пре Косовске битке, 103.стр. – пре 1405., 59.стр. – вероватно још у 15. веку, 216.стр. – пред пад Херцеговине под Турке, 108.стр. – пре турског времена, 78/79.стр. – пре 1482., 83.стр. – пред крај 15. века, 135.стр. – пре 1500., 84.стр. – 1.пол. 16. века, 80/81.стр. – 2.пол. 16. века, 125.стр. – пре краја 16. века, 126.стр. – средина 17. века, 128.стр. – пре 2.пол. 17. века, 154/155.стр. – можда 17. век, 105.стр. – пре 18. века и око 1252. год., 63.стр. – пре 1700. године, 99.стр. – пре 1750., 106.стр. – након 1732., 137.стр. – средина 18. века, 84.стр. – после 1750., 133.стр. – пре 1775., 119./131./205.стр. – пре краја 18. века, 137.стр. – крај 18. века, 132/133.стр. – пре 1800., 107.стр. – пре 1.пол. 19. века,... Међутим, на 254.стр. Лубурић за поједине породице наводи да су ''свакако'' нестале пре 1700. године: «Висковићи. – Ова је породица становала у Пошћењу. Давно је нестало у Дробњаку. О њеном пореклу и прошлости не може се ништа сазнати. Свакако их је нестало пре 1700 г., иначе би се о њима више знало. [...]».

Узроци мистериозног ишчезнућа пошћенских Ераковића могли су бити свакојаки: масовни или изоловани погроми од стране Турака, похаре хајдука, крвне освете, болести, глад...У књизи је забележен низ упечатљивих догађаја: 1660.год. – напад Турака на Бањане (232.стр.), 1711. – побуне на позив Михаила Милорадовића, 1715. – напад колашинских Турака, 1718. – сеча виђенијих Дробњака (159.стр.), 1732. и 1760. – куга, 1756. – суша и болест (145-46.стр.), 1768. – побуне на позив Шћепана Малог, 1730-1857. – ''7 пута горео Дробњак'' (142.стр.),...

Консултовао сам још 3-4 књиге о Дробњацима али без значајнијих резултата. За разлику од старе Лубурићеве, у новијој књизи од В. Шибалића и С. Караџића ''Дробњак (породице у Дробњаку и њихово поријекло)'', уврштени су и Петровићи-Његоши (6., 13., 29., 480-81. стр.), док на 443.стр. пише: «Ераковићи су некада давно живјели на Пошћењу, што се да видјети по топониму ''Ераковићи''. Да ли су род са Ераковићима из Бањана, не зна се.»

25.X 2009. колега Симо Слободанов Ераковић саопштава ми да му је, пре више од 25 година, у руке доспела једна копија (око 5 страна) нечијег куцања од његових из Бањана. Ко је аутор тог изворног куцаног текста, Сими је остала непознаница. Његовом љубазношћу, послао ми је, у Notepad-у, 3 документа преписа те копије чија је структура следећа:

– трећи документ је нека врста компилације интерпретираних закључних делова из Ковијанићевог 1.тома ''Помени црногорских племена у которским споменицима''. По редоследу садржи: 1) крај 45. / почетак 46.стр., 2) трећи и четврти пасус 46.стр., 3) крај 44. / поч. 45., 4) трећи пасус са 45.стране. Једина већа непрецизност у овом документу јесте нетачно тумачење да су Ђурађа Богутовића (у 1. документу Ерака Ераковића) ословљавали са ''узвишени господине'' премда код Ковијанића, на 45.стр., пише управо да није заведен тако.

– први и други документ садрже сажети родослов од Богута до Његоша (3. пасус 53.стр. Ковијанићеве књиге). Аутор документа је понегде ставио краће информације о појединим особама: нпр. за Богута пише да је «челник у војсци цара Душана» (вероватно погрешна интерпретација из 3. пасуса са 53.стр. где пише «Najstariji Njegošev predak za kojega se sada zna bio je savremenik bitke na Velbuždu.»; недавно сазнах на нету и за податак да је цар Душан збиља имао једног војсковођу с именом Богут), итд. А онда, поред Стјепана Петра Калуђерова, проналазим једну за мене потпуно непознату информацију (речи сам ја истакао):

«Stjepan Petra Kaluderova imao je dva brata , Nikolu i Radica , cije potomstvo se ne vodi u porodicne uspomene prezimena Petrovica . Stjepan Petra Kaluderova promenio je prezime i ne zove se više Erakovic , nego po ocu Petru Petrovic . Izgleda da se braca Stjepanova nijesu složila sa ovim nego su i dalje zadržali staro prezime Erakovic . Po svoj prilici da su se preselili iz Erakovica .

Nikola se naselio na Velestovo i zadržao staro prezime kao i njegovi potomci sve do današnjeg dana.

Radic se izgleda naselio na Pošcenje u Drobnjacima blizu Šavnika . I danas se njegovo naselje naziva Erakovica livade . Ali se odatle iselio u nepoznatom pravcu , po svoj prilici u Bosnu , gdje se i danas njegovi potomci prezivaju Erakovici .»

Прве две реченице у цитираном, о Стјепану Петровом Калуђерову, јесу интерпретације почетка и краја 5. пасуса са 49. стране Ковијанићеве књиге – (крај 5. пасуса:) «Prvi put doznajemo i za Nikolu brata Stijepa Kaluđerova, čije ime nije sačuvano u porodičnom sjećanju. I Stijepo i Nikola bili su živi 1604. godine (LXXI, 623).» – а вероватно и 4. пасуса са 52.стр.: «Po Dušanu Vuksanu, Petar Kaluđerov je imao tri sina, od kojih je samo Stijepo ostao u porodičnoj uspomeni. Kotorski izvori, pored Stijepa, otkrivaju i Nikolu Petra Kaluđerova. Izgleda, ovaj Rajičko je njihov brat. Za Rajičkova oca ne kaže se da je »Kaluđerov«, ali u više slučajeva ne kaže se ni za Stijepa. Njihov djed možda još nije bio kaluđer 1557. godine.». Остатак информације, о Велестову, Пошћењу и Ераковића ливадама, не налази се ни у једном тому ''Помена црногорских племена у...''. Истина, Ковијанић спомиње кратко пошћенске Ераковиће, на 43/44.стр. 1.тома, али искључиво оно што већ пише код Лубурића.

Ко је први повезао Радича (Рајичка?) Петровог Калуђерова са Пошћењем? Да ли је то био можда Душан Вуксан? Или можда управо анонимни аутор, горе образложеног, куцаног документа из Бањана? Како било, тек, изгледа да то нису били ни Раде Пејовић-Ераковић (који, у свом делу о бањанским Ераковићима, говорећи о непознатости родоначелника Ераковића на Велестову, на 40.стр. каже: «[...] а  по другима, то је био Никола.»), нити др Тадија Ераковић (у чијој књизи се каже, на 5.стр. у 5. пасусу, да је реч о предању)...

ђ)

На 460.стр. ''Презимена у Црној Гори'', под одредницом за Хераковиће, налазим следећу проблематику: «[...]; из Дражевине (Подгорица) преселили се у Ускоке (Жабљак);». Поред већ ''опште'' литературе о његушким Хераковићима, ту су наведене и две мени до тада непознате књиге: 1. Др Никола Вукчевић ''Један прилог традицији у Црној Гори'', Београд 1971., 2. Никола Н. Томић ''Племе Дробњаци''.

Успевам пронаћи прву. У њој се збиља помињу Хераковићи (15.стр.), Петровићи, Жутковићи и Радоњићи, али ништа везано за расељавање и миграције. Дражевина се не спомиње ни у ширем контексту.

Међутим, књига ''Племе Дробњаци'' још увек не постоји у библиотекама у Београду. На нету сазнајем: штампана 1980., има 266 страна, публикована у Темекули у Калифорнији, други наслов је ''Братство Томићи у Дробњаку''.

Да ли сe ово сељење из Дражевине у Ускоке односи на пошћенске Ераковиће? Ако не, да ли су онда на дурмиторском подручју постојале две групе: Ераковићи из Пошћења и Хераковићи у Ускоцима?...

е)

На www.maplandia.com/bosnia-and-herzegovina/republika-srpska/erakovici налазим засеок Ераковићи. Неколико метара даље налази се засеок Ераци http://www.maplandia.com/bosnia-and-herzegovina/republika-srpska/eraci-44-39-1-n-17-13-17-e/. То је све четрдесетак километара јужно од Бања Луке. Оба засеока припадају селу Љубачеву, општини Бања Лука а прохија им је јаворанска (недавно је и Љубачево добило своју цркву). Данас у љубачевско-јаворанском пределу (Љубачево, Бараћи, Бастаси, Крмине, Поповац) живе изгледа само Ераци са славом св. Стефан.

Колега Денис до пред рат дознаје да су у засеоку Бастаси живели и Ераковићи и Ераци. Бастаси су, према картама, удаљени 5.5km од засеока Ераковићи. Поједини старији Ераци из Љубачева данас се не сећају да је у Бастасима било Ераковића. Међутим, према неким другим причама, у Љубачеву је било изгледа највише две куће Ераковића.

По црквеним подацима из 80-их година 19. века, у парохији Јаворани је било само презиме Ерак са славом св. Стефан.

Доле јужније, шездесетак километара од Бања Луке, налази се село Брегови код Мокрог Луга. Оно је некада припадало парохији Шолаји а данас општини Кнежево. Данас у Бреговима живе Ераци св. Стефана а велики се број њих одселио у околину Сремске Митровице.

Ераци из Брегова се сећају да су у њиховој близини живели једни Ераковићи који су давно одселили и не знају тачно где. Према неким причањима, у Бреговима је било око четири куће Ераковића.

По црквеним подацима из 80-их година 19. века, у парохији Шолаји било је и Ерака и Ераковића, сви са славом св. Стефан.

Да ли су Ераковићи из Брегова исти они који су формирали засеок у љубачевско-јаворанском пределу испод планине Осмаче? Ако јесу, онда су у љубачевско-јаворански предео могли доћи само након 80-их година 19. века јер нису забележени у црквеним књигама. Осим тога, Ераковићи у Бреговима (Шолаји) вероватно су род травничким (породица Симовог оца Петра).

Очито да постоји некаква веза између Ерака св. Стефана и Ераковића са истом славом. О даљем пореклу и једних и других још је рано говорити премда нема значајнијих података. Осим нејасних, горе поменутих, трагова о Никшићу и кретању преко Романије, Петровом хајдуковању у Херцеговини, Пошћењу (Шавник) и Ускоцима (Жабљак), интересантно је и једно предање Ерака из Брегова у којем се каже да Ераци воде порекло из Колашина. На основу тог предања, имало би такође основа претпоставити (уколико је предање изворно а не новијег постања) да Ераци св. Стефана воде порекло можда од оне групе Ераковића за које се тврди да су са Његуша отишли у Морачу а касније створили широко разграната стабла Кујовића, Шуковића и лубничких Обрадовића. Другачија претпоставка односила би се на то да је, поред наведених братстава која тврде да потичу од Ераковића, на простору Морача – Колашин постојало више родова Ераковића различитог порекла.

Постоје и (непотпуне) тезе о сродству Ерака св. Николе (Бугојно и околина) са Ерацима св. Стефана као и о могућем босанском пореклу појединих група далматинских Ерака, затим далматинском пореклу босанских Ерака са славом св. Ђорђе али и o босанском пореклу Ераковића св. Ђорђа (Далмација – Штиково и околина; у том контексту може бити и (под претпоставком да је изгубљено слово а а не да је реч о "Јерковић" и сл.): ''Породице далматинских Срба'': 453.стр.: «Херковић Буковић / Међу Србима исељеним из Далмације у Босну 1771 - 1774. године помиње се Миле Херковић из [штампарски пропуст - није наведено место - hijerakul] са породицом. Нема их више. 103:114; 151:223»). Поред севернодалматинских, по ободу Босне налазе се још и Ераковићи из Славонског Брода и Свинице (Костајница, Банија) и вероватно да су се њихови преци у неком делу прошлости кретали можда и преко Босне. О још неким (хипо)тезама видети на https://herak-erakovic-herakovic-erak.blogspot.com/2022/08/45.html

Од за сада познатих топонима, у Босни (осим заселака или група кућа Ераковићи код Љубачева, Бастаса и Брегова) постоји Ераковац (брдо код Бугојна) и Ераковица (или ''Ераковац''?; поток, протиче кроз село Трново и раздваја општине Мркоњић Град и Шипово), и вероватнo су добили називе по тамошњим Ерацима а не Ераковићима, али није искључена и друга могућност. Ераци се као топоним изгледа налазе и јужно од Фојнице а источно од Горњег Вакуфа / Ускопља http://www.maplandia.com/bosnia-and-herzegovina/republika-srpska/places-eraci-44-39-1-n-17-13-17-e-festici.html .

ж)

У књизи ''Епископија захумско-херцеговачка'', Београд 2006., приредио Стево Ћосовић, сазнајем за православне храмове посвећене архиђакону Стефану који се налазе у следећим местима: Турани (< Друга требињска парохија < Требињско-дубровачко намјесништво < Шематизам захумско-херцеговачке епархије; из 16. века), Буђени (< засеок Жакова < Осма требињска парохија < Требињско-дубровачко намјесништво; из 15. века), Главска (< Осма требињска парохија; из 18. века), Шћепошевићи (< Суторинско-крушевичка парохија < Требињско-дубровачко намјесништво; обновљен 1903. год.). Уколико се докаже да Ераковићи св. Стефана (Кузмин, Босна, Свиница) имају исто порекло и да потичу од неке старе црногорске групације (Х)ераковића (његушких, велестовско-озринићких, бјелопавлићких, дражевинских, пошћенских...), помишљам да онда можда постоји могућност да је стара слава замењена новом негде на простору утицаја поменутих херцеговачких храмова.

з)

У претке Ераковића св. Стефана, нека другачија варијанта укључивала би можда и стару групацију столачких (Блатски дол, Дерани, Бољуни, Бјелојевићи, Доњи Власи – Херцеговина) Хераковића али за сада немам података о њиховом гранању као ни коју славу су славили Херак Владиславић и Радослав Хераковић. У обзир би се узели и малешевачки Хераковићи, тј. Хераковићи-Милошевићи са простора племена Малешеваца (Требиње – Билећа).

Оно што је јако важно за даља истраживања јесте да на простору Мостара и Коњица има или је било Хераковића муслиманске вероисповести. Осим тога, 6.IV 2012. од г. Миленка Ераковића сазнајем информацију (чија би се веродостојност и прецизност требала испитати) да је Симо Ђокашев, за време Другог св. рата у Босни, сазнао за Ераковиће муслимане који су живели у неком селу близу Маглаја.

3.

Свиница (Банија)

Изгледа да је штампарска грешка у ''Leksiku S.R. Hrvatske'' где пише ''Сивница'' уместо ''Свиница''. Симо Ераковић на ''Bratstvu Eraković'' 4.I 2009. о Ераковићима из Свинице пише: «oni kazu da su njihovi dosli tu iz Srbije , pre toga iz Crne gore u Srbiju .».

Дијана на facebook-групи ''Bratstvo Eraković'' 20.III 2012. пише: «[...] Svinica je na Banovini, ili ti po starom Baniji, [...]. Po usmenoj predaji, dosli smo iz Crne Gore. [...]». На моје питање за славу и за могуће миграције из Свинице, Дијана ми 21.III пише одговор од историјског значаја: «Isto je Sv. Stefan. Selili su se u okolne vece gradove, tipa Sisak, Zagreb, Petrinja i slicno. Velik dio je otisao u SAD.». Следеће моје питање: «[...] Da li Vaša usmena predaja govori o nekim detaljima iz Crne Gore, neko mesto, ime ili slično? Moji ništa nisu zapamtili [...]». Дијана: «Moji su samo zapamtili Cetinje. :-) Cini mi se da su ovdje od 18.stoljeca jer u selu postoje nase "nastambe" prije vladavine Napoleona. Koliko duboko u 18. stoljece, mozda cak 17., to ne znam. Zbog manjka podataka, vrlo tesko je moju lozu povezati. Uz to, bio je rat, a vecina ljudi koja je nesto i znala je umrla. [...]», а касније наставља «[...] Ja ti mogu samo reci da je ime Nikola (samo ne znam tocno razlog) jako bitno u mojoj obitelji, prenosi se iz generaciju u generaciju. Slicno i s imenom Milan (Mile), ali Nikola je najbitnije. Ima jos Petar, Stevo (Stevan), Ranko (moj djed). [...]». Поставио сам, затим, питање преславе с обзиром да моји из Кузмина преславу немају. Дијана: «[...] nema kod nas preslave, samo Sv. Stefan. Da li u Crnoj Gori ili igdje postoji obicaj da jedna obitelj kumuje drugoj obitelji u svim prigodama kroz vise generacija i vice versa? Moji su imali takav slucaj s jednom obitelji. Mozda kad bih znala vise o toj obitelji, mozda bi mi reklo vise o mojoj, ali o njima tek ne znam puno, samo da se prezivaju Bastaic. :-( », а нешто даље «[...] Inace, nije mi poznato da ovdje postoje obiteljska kumstva, ne znam ni za jedan slucaj, osim za ovaj od mojih i bilo bi odlicno znati bar vise o njima (Bastaicima), kako i kad su dosli ovdje. Isto samo znam da je kumstvo zapocelo daleko u proslosti da se vise nitko ne sjeca kad i zasto te da su koegzistirali zajedno dok je selo jos bilo sastavljeno od zaseoka prije Napoleonove reforme. [...]».

У Ердељановићевој ''Старој Црној Гори'', у одељку за братства Цетињског племена, не спомињу се Баста(ј)ићи или слично. Ипак, колегиница Александра Ераковић Павлићевић каже да зна да на Цетињу постоји презиме Бастаћ. У поменутој књизи успео сам наћи само место Бастаћ (код села Дупила, крај Ораховског Поља, 82.стр.). Међутим, на http://www.montenegro.org.au/prezimena.pdf > http://www.montenegro.org.au/B.pdf стоји да Бастаића има само на једном месту и то на Цетињу. У ''Презимена у Црној Гори'', на 35.стр., пише да је Бастаић пронађено у ''Регистру матичних књига Цетиња'' Скупштина општине Цетиње. То је, изгледа, и једини извор у којем се Бастаићи уопште спомињу у Црној Гори. У ''Leksiku prezimena S.R. Hrvarske'' презиме Бастаић постоји у местима Карловац, Пркос Ластињски (Карловац), Сисак, Сплит, Загреб (по П. Шимуновићу, ''Naša prezimena'' (112/13.str.), још и у Картиновцу-Вргинмост, Мудрићима-Слуњ и Жрвници-Слуњ), а Бастајић у Дубошевици (Б. Манастир), Градецу (Врбовец), Илоку (Вуковар), Лучку (Загреб), Пакрацу, Подбрђу (Оточац) а негде су пописани и као Бастаја (Кордун, Славонија), док је презиме Бастаја у Оточцу, Слуњу, Карловцу, Кутини, Д. Лапцу. Поменути облици у вези су са облицима Бастаћ (у Винковачком Новом Селу и Вукшићу (Бенковац)), Басталић и Басташић.

За сада сам користио само ''Горња Крајина (Карловачко владичанство)'', Загреб 1975., од Радеке Милана. Аутор каже да је порекло презимена у некој врсти израде па је податке дао у нецеловитој форми и без локација. На 355.стр. има само Бастаја и Бастајића и сви славе Св. Василија (14.I).

358.стр.: «– ЕРАК (Хе-) Ст Ј Ђ – ЕРАКОВИЋ Ст Н – »; 366.стр.: «– ХЕРАКОВИЋ (Ера-) Ст Ђ Ј Н – »

У заградама су одреднице на која још презимена да се обрати пажња а скраћенице су славе: СТ = 9.I Стеван, Ј = 20.I Јован, Ђ = 6.V Ђурађ, Н = 19.XII Никола. През-име (Х)Ерак сврстава се, по мишљењу М. Радеке, у през-имена настала по крају (еро, Херцеговина).

Не знам колика је прецизност ових података тј. да ли је нпр. Радека Ераке и Ераковиће сврстао под Хераковиће или обрнуто итд. Уколико се у књизи крсне славе Ђурђевдан и Никољдан односе на штиковачко-братишковачке Ераковиће, онда су овде највреднија можда два податка: 1. постојање Ерака са славом св. Јованa (и евентуално св. Ђорђа) и 2. крајишко постојање Хераковића св. Јована. До сада се са славом св. Јован само знало за Ераковиће из западне Србије...