68

Велика Ердељановићева синтеза о његушким

Хераковићима и Рајићевићима (1)

Др Јован Ердељановић "Стара Црна Гора", Београд 1926., Насеља и порекло становништва (књ. 24), Српски етнографски зборник (књ. XXXIX), Српска краљевска академија; "Стара Црна Гора (етничка прошлост и формирање црногорских племена - са 7 фотографија и 5 карата у прилогу и 3 скице у тексту)", Београд 1978., 2. издање, издаје: Слово љубве, Библиотека фототипских издања, редакциони одбор (др Јован Дубовац, др Андреј Митровић, др Раде Михаљчић, др Милорад Радевић, др Радован Самарџић, др Владимир Стојанчевић), уредник: Раде Војводић, рецензент: др Мирко Р. Барјактаровић, за издавача: Сретен Хркаловић, штампа: Широ "Србија" Београд, тираж: 10.000

412. - 451. стр.:

в) Новија браства племена Његуша.

Најстарија су од тих брастава, чији су преци доселили у Његуше пред крај 15. века: Хераковићи и Рајићевићи у селима истих имена и Поповићи (Џелетовићи) у Рајићевићима, затим она којима су преци подолазили у току 16. или најдаље у почетку 17. века: Перићи-Дудићи са Пејановићима, Матковићима и Ивановићима у Малом Залазу; Кустудије са Божовићима у Хераковићима и у Мајсторима; и Раднићи у Рајићевићима.

У току 17. и у првој половини 18. века су се доселили: Вујковићи-Дејани у Врби; Вучковићи са Врбицама у Врби; Јововићи са Стијеповићима у Дугом Долу; Андријићи у Хераковићима.

А крајем 18. и у 19. веку су дошла само три рода: Кадије у Хераковићима; Перовићи у Жањеву Долу; Перовић у Мирцу.

На основу народних предања и разних других података изнећемо све што се зна о пореклу и о развитку свакога од ових брастава и родова.

Хераковићи и Рајићевићи.

(браства).

Хераковића има у Његушима 71 кућа (46 у селу Хераковићима а 25 у Мирцу) а Рајићевићима 120 кућа (96 у селу Рајићевићима, 10 у Копиту, 9 у Коложуњу и 5 у Мирцу).

О пореклу ова два браства писано је до сад врло много, те ће бити потребно, да најпре размотримо, шта је у главном речено.

Сима Милутиновић вели за владику Данила, да је „рођенъ у Нѣгуше.... одъ братства Херачкога или Хераковићахъ, кои су се ту населили по узећу Хераче (Херцеговине) Турцыма; они су тамо подъ горомъ Негошъ званномъ пребывали, ема нехотећи Турскiй ярамъ носити, и варварскiй бычъ терпѣти, побѣгну у Церну-гору, и у велику се пустиню и шуму, тадъ у польицу ономе бывшу завуку, и населе, кое населенiе назову по имену оне свое горе Нѣгошъ или Негошъ, и Нѣгушъ по данашнѣму. Увѣрава се да су cе одъ рођена два брата, од Раича и Херака, сви данашныи Нѣгуши натрагали, Раичевићи и Хераковићи“ [фуснота 1 - Исторiя, 28.].

В. М. Г. Медаковић понавља у своја три дела [фуснота 2 - Живот и обичаи, 79—80; П. П. Нѣгош, 36; Владика Данил (Биоград, 1896). с. 21.] у главном ово исто што је рекао Сима Милутиновић, истичући, да су се браћа „Ерак и Раич“ доселили у Црну Гору „у доба Иванбега, у другој половини XV. вiека“ и да су „још онда они били главари и остаде сердарство у кући Ераковића“. Још вели, да њихови потомци „знаду свое родословiе iош од Ерака и Раича и брое редом и данас, ко е од кога“.

Исто тако понављају наведено саопштење Симе Милутиновића и разни други писци, нпр. Марко Драговић, који тако исто као и Медаковић наглашава, да се код Хераковића и Рајићевића „тачно прича цијело родословље од првијех родоначелника па до данас“ [ф. 3 - Митроп. Васил. Петровић, 31.]; Ђ. Поповић у својој историји Црне Горе (стр. 84); Н. Дучић, који одступа од тога казивања само утолико, што вели, да су се Херак и Раич доселили „испод планине Његоша у првој половини XVI-га в.“ [ф. 4 - Црна Гора, 56—57.]; анонимни писац књиге „Два Петровића Његоша...“ [ф. 5 - Два Петровића Његоша, владика Данило Петровић и кнез Никола I. Београд, 1896.] (који поменуту браћу зове: Јерак и Рајич); и др.

М. Драговић у једном свом доцнијем спису [ф. 6 - Kako su postali i ko su bili Guvernaduri u Crnoj Gori? (Ilustrovane Cetinjske Novine од 16. септембра 1917. год.).] вели: „Народно предање прича, да су Ерак и Рајић поријеклом из Босне. Доселили су се на Његуше негдје у првој половини XV столјећа и населили су се испод огранка планине Ловћена, на источној страни његушког поља, давши својим селима своја имена“.

Ровински каже, како су Хераковићи и Рајићевићи по предању пореклом из Зенице у Босни, па су после стојали неко време под Травником, па у Никшићу и затим под планином Његошем, са које су тобож пренели име на овај предео, у који су се доселили. Да ово последње тврђење није тачно, доказ нам је, вели Ровински, што се Његуши, као поданици властелина Ђурашевића, помињу већ 1435 године, а то се не може односити на ове досељенике, јер је њихово, као и остала досељавања, могло почети тек у време Ивана Црнојевића.

Ровински је још по народном предању сазнао, да су се у исто време са Хераковићима и Рајићевићима доселили и Врбице у његушком селу Врби и Церовићи у Дробњацима [ф. 1 - Черногорiя, II, 1, с. 28.]. — А за Церовиће каже на другом месту, да су родом испод Травника и да су се били најпре настанили у Бањанима испод косе Церовице, па одатле прешли у Дробњаке. И за њих, као и за остале досељеничке родове у Дробњацима и у Пиви, вели, да су се подосељавали у не сасвим давнашње време и да су многи од њих ишли истим путем као и Церовићи [ф. 2 - Черногорiя, II, 1, с. 104—105.].

С овим подацима и предањима, која саопштава Ровински, има највише сличности казивање, које износи С. Томић из Дробњака [ф. 3 - Етн. Зборн. IV, 437—438.]. „По једној причи, вели он, која се свуда по Дробњаку једнако прича“, око средине 16. века доселило се у Дробњак „пет породица, повећих задруга“ (Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи), које су биле међу собом у неком далеком сродству. О томе сведочи једна иста слава и заједничко сељакање. Те су породице „са још једном“ живеле у време пада Босне под Турке (1463 године) „близу Травника, одакле су и родом“. Због турских насиља оне се склоне одатле у Рудине близу Никшића. Ту се настане и окуће и толико намноже, да од њих постану читава села: „Ђурђићи живели су у Ђурђеву Долу, Томићи у Дукату, Церовићи у Церовици, Његуши под Његушем и т. д.“ Али пошто Турци заузму и Херцеговину и продру до Никшића, па начине пут од Мостара до Никшића „низ Дугу покрај самих Рудина“, ови насељеници немаху ни ту мира од Турака, те науме, да се и одатле селе. Знали су, да по Дробњаку има доста пусте земље, па „се договоре, да се тамо селе, али на то сви не пристану него се раздвоје. Они испод Његуша одселе се на Његуше, који се због њих тако прозову. Остале породице напусте Рудине и преселе се у Дробњак“. „Све ове породице, као оне на Његушима тако и оне у Дробњацима, имају исту славу — Св. Ђорђија и исту преславу — Св. Николу“.

Тако би углавном гласило казивање из Дробњака, које саопштава С. Томић. — Сматрам за потребно, да га још овде исправим у толико, да потомци поменутих одсељеника у Његуше, данашњи Хераковићи и Рајићевићи, истина славе „Св. Ђорђија“ (Ђурђев-дан), али да не преслављају Св. Николу, него Велику Госпођу, коју су, као што ћемо даље показати, без сумње примили од старих Његуша.

Г. Милан Карановић на основу историских података о великом исељавању народа из Босне у Херцеговину, које се десило пред долазак Турака у Босну а услед верског гоњења и грађанског рата (по некима се тада иселило из Босне на 40.000 душа), сматра за вероватно, да су се поменутих шест родова, о којима говори „дробњачко предање“, иселили у то време из Босне у херцеговачке Рудине и затим се испред Турака повукли у данашња своја седишта. Шта више на основи неких података он помишља, да су ти родови могли бити огранцима „макар и споредне властеоске лозе Јабланић — Рађеновић — Павловић и Косачине — Сандаљеве“ [ф. 1 - „Исељени Дробњаци“ у Гласнику Зем. Музеја за 1925 год. с. 79.].

Испитивач херцеговачког села Бјелојевића (у пределу Храсну, у столачком срезу) тврди, како „сељаци причају да из овог села потичу Петровићи Његоши, који су се, негда звали, као што је познато, Хераковићи“ и како је он на једној тамошњој гробници „прочитао име Радосав Иераковићь“ [ф. 2 - Етн. Зборн. XII, 340.]. Очевидно је, да је то што сељаци причају о пореклу „Петровића Његоша“ потекло од наведеног презимена Иераковићь на гробници. А таквих и сличних презимена и имена Херак има и по другим нашим крајевима [ф. 3 - Види у Rječnik-у загребачке Академије под Хераковић, Ераковић и Јераковић; Љ. Стојановић: Стари српски записи, бр. 992, 4874, 4605.].

На сличан се начин преварио Вид Вулетић Вукасовић, који из тога натписа такође изводи, да су Хераковићи и Рајићевићи „старином властели с Поносне Габеле“ [ф. 1 - Нова Зета, 1889 год., с 307-8. — Тај натпис је тачно објављен код Љ. Стојановића у помен. делу, бр. 4864.].

Илариону Руварцу била су позната само она казивањa, која су саопштили Сима Милутиновић и остали писци, који се у главном на њега наслањају (и од којих смо главније и ми напред именовали). Пошто је у тим казивањима показао неке мање грешке и утврдио, да није истина, да је племе Његуши добило име по досељеницима испод планине Његоша (јер се Његуши помињу већ 1435 године), Руварац исказује уверење, да „је уопште цела та прича Његушка о досељењу Његуша испод планине Његоша у Херцеговини проста, измишљена бајка и ништа друго“ [ф. 2 - Montenegrina, 138—151 (наведено место је на стр. 145.).].

Леонтије Нинковић саопштава поред осталих и ове податке са свога пута у Бањане, поглавито у велико насеље Велимље под планином Његошем и око њега [ф. 3 - „Дан“, лист за науку и књижевност (Цетиње, 1911.), год. II, св. 1. и 2., стр. 84—86.]:

„Сјеверо-источно од Велимља за непун сат хода — идући планини Његошу — налази се мало сеоце Почивала са црквом храма св. Саве...“

„Са сјеверне стране цркве, у близини олтара налази се једна средњевјековна гробна плоча са слиједећим натписом:

"Асе лежи раб Божи Херак Мисалић".

Овај натпис није до сада објелодањен, јер је гробница с малим изузетком била затрпана земљом.

Чим сам овај натпис прочитао, одмах сам створио закључак: да има јакога основа за претпоставку, да је овај Херак родоначелник многоразгранате Хераковића породице испод планине Његоша, и да су се до Херака прозивали "Мисалићи". Овај мој закључак потврдили су и неки сељаци увјеравајући ме, да је колијевка Хераковића село Мужојевина, четврт сата сјеверо-источно од ове црквице“.

„И ако породична традиција тврди, да је Херак са братом Раичом преселио испод Његоша на Његуше, ипак мислим, да има основа за претпоставку, да је Херак Мисалић, који је покопан код светосавске цркве под Његошем, родоначалник Хераковића породице. Пошто су традиције услијед дуговременог препричавања често пута помршене и једно другом замијењено, мислим, да се то могло десити и у традицији Хераковића“. 

Ако им је, вели, старина и могла бити из Зенице у Босни, вероватно је, да им је приликом сеобе била станица у околини Билеће, „јер под једним стећком код Билеће почива један Мисалић, који је без сумње сродник Херака Мисалића испод Његоша,“

По забелешкама проте Милутина Новичина Церовића, које су недавно објављене [ф. 1 - У загребачком „Obzor“-у 1925 год., бр. 179 (објавио их Алфред Маканец). Г. Андрија Лубурић био је љубазан, те ми дао тај број Obzor-а на послугу.], изнећемо овде неколико најглавнијих података, који се односе на његово браство Церовиће у Дробњацима, али имају значаја и за питање о пореклу Хераковића и Рајићевића.

„Породица Церовића, вели прота Милутин, јесте једна од старих српских православних породица са крсном славом Св. Георгија, која је живјела најприје у Босни близу града Травника. Но пошто султан Бајазит покори Босну, те постане област турска...“, многе српске породице приме ислам а друге се иселе. „Међу исељеним српским породицама била је и данашња породица владајућа Петровић—Његуш са крсном славом Св. Георгија. По ријечима владике Петра II и по његовом причању обје ове породице [т. ј. и Церовићи и она од које су Петровићи—Његуши] заједно су и у близини становале у Босни и заједно се иселили. О овоме напомиње владика Петар II пишући Осман-паши Скопљаку...: "кад је Бајазит Босну покорио, и кад су дивље орде Азијатске, наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци са неколико одабраних породица, које ту нијесу погинуле од Турака, оставили своје отечество и прибјегли у ове горе". (Др. Л. Томановић, Историја, стр. 153.).“ [ф. 2 - Ово су речи из дела Д-ра Л. Томановића: Петар Други Петровић — Његош као владалац (Цетиње 1896), стр. 153; али нису тачно наведене. То место гласи: „Кад је Бајазит (Илдерим названи) Босну покорио, и кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и још неке одабране фамилије [курсив је наш], које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли“. / Напомена пишчева.]

„Ове породице, пошто оставе Босну, настане се у Херцеговини у мјестима: Биограду, Слату и Лукавцу, крајевима Невесињским. Но пошто Турци освоје Херцеговину 1483 године, ове породице и опет напусте своја огњишта у Херцеговини; приближе се к Црној Гори, и настане се у мјестима: Грахову, Бањанима, Рудинама и Голији. У овим мјестима удесно им је било живјети и подржавати сточарство. Они се у тим мјестима умноже, објачају, али нијесу хтјели мировати. Ове двије главне породице, о којима је овд је говор, настане се: породица Петровић — Његоша под планином Његошем, а породица Церовића под гором Церовицом, по којој се говори да су и добили име Церовић“.

У забелешкама се даље описује, како су ове породице четовале против Турака и у једном боју потукле велику турску војску, коју су гониле до Борка (у Херцеговини). „Срби су у овом броју мали број свој изгубили, међу којима оплакивали су једног војводу, за кога се говори да је био од породице Церовића, који је укопан код цркве у Борку: на његовоме гробу постоји плоча са натписом, који је натпис вријеме већ изтрло“.

„Српске ове породице видећи да се Турци све више силе и снаже у Херцеговини, науме и даље се настанити, те тако пресели се испод Његоша планине породица данас владајућа Петровић—Његоша и то два брата Херак [ф. 1 - Очевидно услед штампарске грешке стоји: „Hegar“ место „Herak“.] и Рајић са својим породицама и прибјегну к Ловћену планини на данашње Његуше, гдје оснују двије породице: Хераковића и Рајићевића“.

„Истога времена крене се и породица Церовића испод брда Церовице (из Рудина). Прича се да је са овом породицом прешло у данашњи Дробњак седам породица: Церовића, Караџића, Томића, Вуловића, Косорића, Јакшића, Крстајића, Мемедовића и Абазовића...“

О Церовићима се каже у протиним забелешкама, да су се били настанили у селу Тушини око потока истог имена. „Доселили су се четири брата Церовића, који су се по досељењу подијелили због заузећа вишега простора земље;... На јужној страни потока била је једна клачна велика кућа... Знамо то да је овдје живио војвода Симо Церовић и син му Ђуро. На сјеверној страни зна се да је живио Новак са братом Н. и породицом“.

„Даље знамо и то: да су Церовићи кад су дошли у Тушину нашли цркву и служила је, а не знамо који је био свештеник само се прича да је црква била филијала Морачког манастира... Она је разрушена 1812 године кад је ударио паша Миљевина на Дробњак. Подигнута је и посвећена 1863 год....“

У овим својим забелешкама прота Милутин Церовић именује своје претке, који су му по предању познати, тако да се може добити цео ред пасова од најстаријег познатог протиног претка, војводе Сима, па дo протина сина, односно унука. Тај ред пасова гласи овако:

Војвода Симо (први познати предак) — Новак Симов — војвода Никола или Николица Новаков — војвода Раде Николичин — поп Милутин Радов (рођен 1768 године) — Новица Милутинов, кнез и позније војвода (рођен 1806 године, умро 1895 године) — прота Милутин Новичин — Гавро, син проте Милутина — протин унук.

Дакле према наведеним пасовима најстарији предак проте Милутина, који је познат, војвода Симо, без сумње је живео око средине 17. века.

У протиним забелешкама се нигде не казује, да су се Церовићи и остале именоване породице доселили у Дробњаке, и уопште се из њих не може ништа ближе сазнати о времену, које је претходило најстаријем поменутом претку, војводи Симу. По овим се забелешкама дакле не може ни од прилике одредити, у које време је прота Церовић замишљао одлазак Церовића и осталих поменутих родова из њихових последњих седишта, пре него су се по његову казивању преселили у Дробњаке и у Његуше.

Г. Андрија Лубурић, који је у току неколико последњих година вршио испитивања по Дробњацима и по осталој источној Херцеговини, саопштио ми је неколико главнијих података, који се односе на питање о пореклу Хераковића и Рајићевића, а до којих је он дошао приликом својих испитивања.

Племе Дробњаке је, каже г. Лубурић, основало 12 родова, који су се у Дробњаке доселили врло давно из Бањана. У тих 12 родова спадају и Косорићи, Томићи, Абазовићи, Калабићи, Вуловићи, Церовићи, Србљановићи, Лазаревићи, Вуковићи, Милешевићи и др. „У Дробњацима није нико никад причао, да су ту дошли бјежећи од Турака. Напротив нека од именованих брастава знају поуздано, да су им стари ишли на Косово (1389 год)“.

„Ти први досељеници нису сви славили Ђурђев-дан, па чак ни прва им војводска породица — Абазовићи у Пошћењу. Ђурђев-дан није слава свакоме Дробњаку, он им је био завјетни дан од 1605 године, кад су због устанка на Турке решили, да се убрастве и да сви славе Ђурђев-дан, и на тај дан те исте године одржали су једну побједу над Турцима. Овај завјет није се могао одржати, обично су га натурали познијим досељеницима“.

После дугих и врло брижљивих испитивања г. Лубурић је дошао до резултата, да „се ни од кога не може сазнати, да су Ерак и Рајич становали под планином Његошем. У крајевима око планине Његоша нема о томе никаквих трагова ни у чему нити код икога. Само Петровићи веле, да су Ерак и Рајич идући из Босне мало становали под планином Његошем“.

„Нико није знао и не зна презиме Ераку и Рајичу. Због тога су њихове потомке друге породице дирале и зато је књаз Никола покушао довести Ерака и Рајича у везу са Церовићима и Томићима. Он је стао причати Новици Церовићу и попу Милосаву Томићу, како би они могли бити заједно дошли из Босне у Рудине, а одатле се раздвојили. Овима је то ласкало, док су Петровићи били династија, и тако је створено казивање, које је после ушло у радове Ровинског [ф. 1] и Светозара Томића [ф. 1] и у забелешке проте Милутина Церовића [ф. 1 - Ми смо њихове радове напред навели.]. Али је то казивање без икакве основе: питао сам о томе хиљаде људи, па ми га нико није потврдио; питао сам и самог прота Церовића“, па ми је и он рекао: „Богме сам ово први пут чуо од књаза Николе!“

„Чланак у Obzor-у, у коме су објављене забелешке проте Милутина Церовића, обилује многим нетачностима и изгледа да је преправљан. То закључујем на основу својих личних разговора са пок. протом, јер сам често и дуго разговарао са њиме о прошлости Дробњака. Тако се нпр. у забелешкама каже, да су и Караџићи од првих досељеника из Босне, а међутим се зна, да су они дошли из Васојевића у другој половини 17. века; за битку у Рудинама око Борка знамо, да је била 1388 године и да у њој није био никакав војвода Церовић; итд.“

Тврђење Ровинског, да су се у исто време са прецима Хераковића и Рајићевића доселиле и Врбице у његушком селу Врби, погрешно је и по испитивањима г. Лубурића као и по казивању самих Врбица и њихових рођака, које сам ја забележио. И по једним и по другим подацима је несумњиво, да су се Врбице доселиле у Његуше тек у другој половини 17. века. О томе ћемо опширно говорити у одељку о сродним браствима Вучковићима и Врбицама.

У односу на податке у чланку Леонтија Нинковића — које смо напред изнели — г. Лубурић каже:

„Сеоце Почивала је удаљено два сахата од планине Његоша. Црквица Св. Саве, која је у том сеоцу, грађена је по народном предању око Косовске Битке, а била је оборена и пограђивана око 1600 године. Браства Матовићи и Крушићи, који станују у том селу, прислужују Савин-дан а доселила су се 1502 године са Косова. Плоча у црквици Св. Саве, на којој је био натпис Херака Мисалића, изломљена је пре неколике године. Источно од села Почивала има врх, који се зове Еракова Градина. Село Мужевице (не „Мужојевина“), које је под планином Његошем, далеко је два сахата (а не четврт сахата, као што вели Леонтије Нинковић) од Почивала и насељено је тек 1858 године, а до тог времена није имало сталног насеља (можда су само привремено становале ту кадгод какве избеглице).“

„Према свим овим подацима, као и на основи осталих својих истраживања, мислим, да Херак Мисалић нема ништа заједничко с родоначелником његушких Хераковића.“

У самим Његушима ја сам слушао и забележио многобројна казивања о пореклу Хераковића и Рајићевића како од самих тих великих брастава тако и од осталих Његуша.

Сви се Његуши слажу у томе, да су се преци Хераковића и Рајићевића доселили у Његуше испод планине Његоша у Херцеговини, а стари људи још казују, да су се Херак и Рајич били најпре настанили у пећини (Пећи, коју смо напред поменули) више садашњих Рајићевића (на граници између Хераковића и Рајићевића), па затим сишли на место ниже садашње цркве у данашњим Хераковићима и ту живели неко време у колиби, па се после раздвојили: Херак је као старији брат остао на истом на сред данашњих Рајићевића (у крају Божевици). — Више пута сам чуо и тврђење, да су Херак и Рајич били од „племицке фамилије“.

И г. г. Андрија и Петар Поповићи (браћа), који су родом са Његуша из браства Поповића-Хераковића и добро обавештени о предањима свога браства и племена (иначе су обојица образовани људи: свршили су студије на београдском университету), потврдили су ми, да је у Његушима опште казивање о пореклу и о досељењу Херака и Рајича такво, као што сам га ја сазнао и напред навео. Г. Андрија Поповић се шта више по мојој жељи обратио и своме оцу, г. Илији Поповићу (трговцу на Његушима, који је врло бистар и памтљив човек) и другим својим рођацима од великог браства Поповића-Хераковића на Његушима, и њихови се одговори такође у свему слажу са напред наведеним подацима.

И г. Јован Радоњић протојереј (најпре дуго година свештеник у Његушима, а сад у Грејачу у Северној Србији), који је родом из великог његушког браства Радоњића-Рајићевића, износи исто такво предање у својој рукописној књижици „Генеалогија породице Радоњића“. Он је био толико љубазан, да ми је послао ту своју књижицу, да се њоме послужим. У њој стоји од речи до речи ово [ф. 1 - Ја сам само удесио интерпункцију.]: „Наш родоначелник помицао се је од насиља турскога, одма иза пропасти царства српскога на Косово, као и сви Срби који нису хтјели подлећи Турцима. То је био племић херцеговачки и имао је два сина, тако звате: Раича и Ерака, кои су се доселили у планину Његош у Херцеговину да се боре против Турака. Но Турци их и одатле проћерају, и доселе се на Под више Котора, које место доцније по истим добије име Његуши...“ А нешто даље каже: „Раич и Ерак су се подијелили. А живели су у заједници у једну кућицу у Рајићевиће, на место тако звато Божевица. Раич као старији брат остао је у Рајићевиће, узео за себе и своје потомство Ловћен, а Ерак се преселио у Ераковиће и пао га на дио планина тако звата Вршањ“.

Исти прота, г. Радоњић, послао ми је на употребу и препис једне листине, коју је 1770 године црногорски збор на Цетињу („сви главари и старешинство опшчаства черногорскаго“) дао тадашњем губернатору црногорском, Јовану Радоњићу, и његову дому и у име целог збора потписао митрополит Сава Петровић [ф. 1 - По тврђењу истога г. проте Радоњића оригинал је од те листине код г. Илариона Радоњића, епископа вршачког.]. У тој се листини на почетку каже, да се збор црногорски састао, да испита и посведочи заслуге дома Радоњића „понеже из древље сеи знаменити дом произишао из Херцеговини од знатнаго сербскаго благороднога Раича жупана Гатачкога (који произходи од високе куће Немањића) који немог трпјети и удржавати насилија турскаго прибјег к пријатељу својему к узможному Ивану Чернојевићу Господину Зетцкому и Черногорскому који јего милостиво примијо и учинијо первим начелником и управитељем в катунској нахији и имао је пред прочими благородними фамилијами первенство и изабрао себје мјесто дља пребиванија и поселијо се првоји на Његуше По њем сједовал син јего прехрабри војвода Радоња по њему сија благороднаја фамилија и до ниње називајеца Радоњићи...“

Али се подаци у овој листини не могу озбиљно узети, пошто цела листина врло јасно показује јаку тенденцију (очевидно под утицајем самога губернатора Јована Радоњића и његових пријатеља), да се дом Радоњића што више уздигне и по заслугама његових новијих представника и тиме, што ће се показати, да су и његови преци били од врло знатног рода.

Г. Видак Отовић, који је био дуго година учитељ у Његушима (сад је свештеник у Нишу) и сам се интересовао народним предањима и бележио их, саопшти ми је на моју молбу податке о Хераку и Рајичу [ф. 2 - По мишљењу г. Отовића а и неких образованих Његуша правилан је облик само: Рајић; али сам ја од народа у Његушима чуо и забележио само облик Рајич, а тако и већина од Његуша пишу. Пошто у нашем народу има и једно и друго име, а облик Рајич се једино чује у самим Његушима, ја сам њега усвојио.] и о њихову потомству, што их је слушао од најпоузданијих тадашњих паметара његушких (то су били пре 35 година, кад је г. Отовић вршио испитивања: Иво Ил. Врбица, стар 75—80 година, поп Марко Бећир, прота Миња Радоњић и Лаза Перићев Поповић, све људи, „који су били жива историја, непристрасни, памећу и чојством свуда признати“).

По испитивањима г. Отовића „родоначалници два највиша браства у племену његушком, Ерак и Рајић... нема сумње, да су доиста постојали“. „Најстарије пребивалиште њихово... по предању било је Гацко у Херцеговини. Када је Гацку загрозила опасност од најезде турске, по смрти херцег Степана (1466 г.), они су напуштили Гацко и пријешли дубље у Херцеговину и настанили су се под планином Његошем“. А кад је и Херцеговина пала под Турке, они пређу у Катунску Нахију и дођу на брдо Буковицу више Његуша. Осматрајући са Буковице околину, спазе предео „Под више Котора“, у чијој је средини раван, данашње Његушко Поље, коме се северни део звао у то време Лужина (а име је добио или по густој шуми или по лужини са баруштином). Они сиђу у Његушко Поље и настане се на источном крају Лужине, на месту, где је сада село Хераковићи. По предању они су одмах решили, да Херак као старији остане на том месту а Рајич да пређе на јужни крај поља, где је сада село Рајићевићи. Поље је подељено природном међом, „Зеленијем Путом“, који га пресеца од истока ка западу, и све што је на северу од тог пута (поље, брда, планине ит.д.) припало је Хераку, а што је на југу од њега све до планине Ловћена, припало је Рајичу.

Приликом својих испитивања у Његушима ја нисам ништа чуо о некаквом сродству Херака и Рајича са напред именованим дробњачким браствима (која помињу Светозар Томић и прота Церовић) и о каквом заједничком сељакању Херака и Рајича са каквим другим родовима из Босне и Херцеговине. Исти је такав резултат дало и моје накнадно распитивање код свих образованих Његуша, са којима сам долазио у додир: сви они изриком тврде, да у Његушима нема нити је било таких предања. И поменути прота, г. Јован Радоњић, ми је на моје питање о томе одгoворио у писму: „Чуо нисам, да су Раич и Ерак били у сродству са дробњачким браствима“.

Особиту пажњу заслужује казивање старих људи у његушком браству Пуношевићима. Ово сам њихово казивање у више махова чуо и тачно га забележио. Они тврде, да су преци Хераковића и Рајићевића дошли у Његуше „по трагу“ њихова претка, Пуноша (који је, као и они, био из Босне), јер су, веле, знали, да се је он овамо доселио. Као што смо већ напред видели, Пуношевићи казују, да се је њихов предак Пунош на свом путу ка Његушима био најпре настанио под планином Његошем: „под Златном Страном“ у њој. А то је њихово казивање добило вредност поузданог предања тиме, што се показало — као што смо напред изнели — да и сада има назива Златна Страна, којим се зове једна превија под планином Његошем.

Даље се има истаћи, да је опште мишљење у Његушима, да су се од Херака изродили сви Хераковићи а од Рајича сви Рајићевићи. Колико је то тачно, видеће се из наших даљих излагања.

О времену Херакова и Рајичева досељења нема у Његушима једнога и општег казивања. Многи тврде, да је било „у доба Иванбегово,“ а други само знају, да је било врло давно, онда, када су стари Вељокрајани (о којима само напред говорили) били главна јака у Његушком Пољу.

О свим тим питањима изнећемо своје мишљење мало даље, пошто најпре подробно размотримо све податке о Хераковићима и Рајићевићима.

Х е р а к о в и ћ и се деле на две главне гране: на Петровиће и Поповиће. И једни и други тврде, да су од Херака и де не знају, како су се од њега разгранали.

Сви Хераковићи славе од старине Ђурђев-дан, а послужбица им је Велика Госпођа. И општа црква хераковићска је посвећена Св. Ђурђу. Код ње је до 1886 године било и опште гробље свих Хераковића. У то гробље они нису пуштали да се сахрањује ниједно од других брастава, што живе у селу Хераковићима, а нису пореклом од Херака (Кустудије са Божовићима, Кадије и Андријиће), него су она морала своје мртваце укопавати код цркве у суседном Дугом Долу.

Кад је 1866 године подигнута у Хераковићима црква Св. Саве, пренесено је код ње сеоско гробље и допуштено је и свим осталим браствима села Хераковића, да се у њему сахрањују.

Та је нова црква посвећена Св. Сави због тога, што је „Св. Сава од вајкада био завјет Поповића [хераковићског браства], који ту неђељу пред Св. Саву посте а на Св. Саву носе у цркву пуње и проскуру“. — И друго хераковићско браство, Петровићи, има „од старине свој завјет: Цвјетну Неђељу“.

Петровићи—Хераковићи (којих има у Његушима свега 3 куће и све су три у селу Хераковићима) веле, да знају као свога најстаријег претка само „калуђера Петра“, чији је син био Сћепац или Шћепац, отац владике Данила.

И сад се зна гроб „Шћепца Калуђерова.“ Он је с леве стране од главних врата сеоске цркве у Хераковићима (изван цркве) и на њему има велика плоча са натписом, који сам тачно преписао (управо прецртао) и који гласи:

Отац Шћепчев, Петар, био се под старост покалуђерио и по томе је у Његушима свуд познат под именом „калуђер Петар“, а зато је опет и његов син, Шћепац, добио назив „Калуђеров“. Овај се Шћепац помиње 1693 године као један од главара Катунске Нахије, који су у Котору закључили са млетачким властима трговински уговор: „Stiepaz Calugerov e Stanissa Popov del Comune di Gnegussi“ [ф. 1 - Ј. Томић: Цр. Гора за мореј. рата, 362.].

Руварац верује, да је Шћепац био војвода у Његушима и назива га на више места војводом [ф. 2 - Montenegrina, 129, 134, 138, 139.], само због тога, што се у једном запису, који смо напред навели, каже: „Данилъ владика цетински Негошь воеводичь срьбскои земли“ [ф. 3 - Старинар 1888, с. 16.]. Руварац разуме реч воеводичь у смислу „војводин син“ и по томе мисли, да је Шћепац био војвода. Али и сами Петровићи, као и сви остали Његуши, сасвим одлучно тврде, да од Хераковића није било војводе све до времена кнеза Данила (до војводе Мирка), него да је имало само кнезова и сердара. Реч воеводичь, ја мислим, треба овде разумети у смислу: војсковођа, вођа.

Да се је отац „калуђера Петра“ звао Шћепац, а дед тога Шћепца опет Петар и да су Петровићи по томе Петру добили презиме, као што саопштава Медаковић [ф. 1 - Владика Данил, 21.], то, веле Петровићи, њима није познато. Они кажу, да сад уопште не знају, по коме су се Петру прозвали Петровићима.

Али на основу свега што знамо (и што ћемо даље изнети) смемо слободно рећи, да ће Медаковићево саопштење ипак бити тачно, јер је он живео у оно време, кад је још имало старих људи, који су добро памтили сва предања о родослову Хераковића. А осим тога имамо разлога, да у тачност Медаковићевог саопштења верујемо и због тога, што је несумњиво — као што ћемо даље показати — да презиме Петровић није дошло од „калуђера Петра“, него од неког његова претка, који се такође звао Петар [ф. 2 - Овде ваља још додати, да је у Његушима јако одомаћен обичај, да се унуцима дају имена њихових дедова, што је врло често узрок „бркању пасова“ код његушких родова.], и што се и даљи Медаковићеви подаци о родослову Петровића, изузевши неке мање грешке, слажу са народним предањем.

Тако је нпр. и по народном предању и по Медаковићу Шћепац, син „калуђера Петра“, имао четири сина: Николу (или Ника, потоњег владику Данила), Рада, Дамјана и Петра. Само је даље гранање њихова потомства тачније по народном казивању (које сам ја забележио) него што је код Медаковића, и тачније него код Руварца, који се трудио, да исправи грешке Медаковићева родослова, па сам упао у неке друге грешке [ф. 3 - Montenegrina, 135—141.].

У прилог подацима, које саопштава Медаковић, иду и предања, што их је забележио поменути г. Видак Отовић, свештеник. Он је у своје време (пре 35 година) од тадашњих најбољих паметара његушких сазнао, да су предак Поповића — „Поп“, коме није могао дознати име — и предак Петровића, Петар, били рођена браћа и да су били синови Херакова праунука, Шћепана или Шћепца. А отац овога Шћепана се по том предању звао Лука и Лукин отац (Хераков син) Шћепан.

На тај начин, кад саставимо податке код Медаковића и ове од г. Отовића, можемо добити као врло вероватан цео низ предака од Херака па до његових познијих потомака, односно потпун број пасова од Херака па све до данас.

Г. Отовић каже даље, да су се Петровићи према своме казивању прозвали Петровићима по своме претку Петру, пред којим су (од њега па до Херака) била „три Шћепца“, и додаје, да то сматра немогућим, јер би у та три Шћепца био урачунат и син „калуђера Петра“, Шћепац. Али ми верујемо, да у томе народном предању ипак има истине: заиста су могла међу Хераковим потомцима до „калуђера Петра“ бити и тројица, који су се звали именом Шћепац, јер није ни мало вероватно, да су и Херак и његови ближњи потомци имали све само по једног сина, а осим тога и по оном старијем предању, које је забележио Медаковић, број пасова од „калуђера Петра“ до Херака морао је бити већи. Видећемо даље, да су се и Петровићи и шта више и велики део познијих (и садашњих) Поповића прозвали Петровићима не по „калуђеру Петру“ него по једном ранијем претку с именом Петар.

Овде ћемо најпре изнети, како се је по народном предању гранало потомство „Шћепца Калуђерова“ (који се раније по њему називали Шћепчевићима).

Раде Шћепчев, други син „Шћепца Калуђерова“, дакле млађи брат владике Данила, јесте онај „кнез Раде“, којег помињу и владика Василије и Сима Милутиновић. Владика Василије на једном месту помиње као брата митрополиту Данилу, а свога оца „кнеза Рада“ [ф. 1 - у извештају руској царици Јелисавети. В. М. Драговића: Васил. Петровић, 79.], а на другом месту каже, да је владици Данилу „родной братъ Дукъ Радуль Петровичь“ [ф. 2 - Исторiя, 31.]. А Сима Милутиновић саопштава, како је владика Данило 1714 године писао „брату своему Кнезу Нѣгушкоме Раду Петровићу едну кньигу“ [ф. 3 - Исторiя, 64.] из Паштровића. У факсимилу онога писма, што га је владика Данило 1713. године писао своме брату Раду, каже се: „Даниль владика... писахъ Радꙋ степ'чевꙋ з браћом“, а у натпису: „Радꙋ степ'чевꙋ ꙋ нѥгꙋше“ [ф. 4 - Уз 44. стр. историје С. Милутиновића.].

Раде Шћепчев (који је погинуо у борбама код Дубровника) је имао синове: Василија, који је постао владика, и Ђура. Да је Василије био син овога Рада, то знамо, као што смо мало час видели, и по речима самога владике Василија као и по народном казивању.

Од Ђура Радова је био Нико Ђуров, а од Ника Иво Ников, од њега опет Гaврил (Гајо) Ивов, од кога су: Станко, Ђуро и Лабуд Гаврилови. Сваки од њих има сада синове: Станко Петра; Ђуро Милоша; Лабуд Михаила, Јована, Гаврила и Рада. — Именовани Нико Ђуров и син му Иво Ников помињу се као црногорски изасланици у Русију 1762 год.: Петровићи, Никола и Иван [ф. 1 - K. Jireček у помен. књизи „Poselstvi republ. dubrovnické“, с. 21.]

Дамјан Шћепчев (трећи син Шћепца Kалуђерова а други млађи брат владике Данила) имао је сина Марка [ф. 2 - Поменути г. Видак Отовић је сазнао, да је Дамњан Шћепчев имао осим Марка још и синове Ива и Михаила, о чијем се потомству ништа не зна.], а синови су Марка Дамјанова: „Петар Свети“, Саво, Стијепо и Томо. — Од Сава Маркова су синови (Машан, Ђорђија и Вуко) сви изумрли. За њега се каже у једном руском извештају из године 1807 према писму самога владике Петра I, односно по речима његова изасланика, архимандрита Ивковића: „о братѣ родномъ митрополита, Саввѣ Марковѣ Петровичѣ“ (Споменик XXXI, 108).

Стијепо Марков (трећи унук Дамјана Шћепчева) је имао синове: Јока и Станка [ф. 3 - А по сазнању г. Видака Отовића још и Митра, који је умро као калуђер.]. — Јоко Стијепов је имао: Драга, Пера и Крца Јокова. Драго Јоков је имао: Божа (војводу), Ђура, Марка, Блажа и Пера, који су 1910 године били сви у животу осим Пера (а он је умро 1870 год.). Од Пера Јокова су Шако Перов (војвода, 1910 год. жив и од њега је сада син му Љубо у Никшићу) и Филип Перов (умро). „Линија“ Крца Јокова је изумрла.

Станко Стијепов (праунук Дамјана Шћепчева) је имао три сина: Мирка (војводу), Данила („Зека“, потоњег кнеза Црне Горе), и Стева. Војвода Мирко је имао само једног сина, Николу, потоњег кнеза и краља Црне Горе, који се родио у Хераковићима, у великој кући, која и сада стоји. Кнез Данило није имао деце. Стево Станков је погинуо у боју на Граховцу.

Томо Марков, четврти унук Дамјана Шћепчева, је имао три сина: једно је био Раде Томов (владика Петар II), друго Перо Томов, који се „истражио“, и треће Јоко Томов, који је погинуо на Граховцу и такође није оставио потомства.

За Петра Шћепчева, који је био четврти син Шћепца Калуђерова и најмлађи брат владике Данила, зна се, да му се потомство убрзо „истражило“.

Овакав ред и гранање потомства „калуђера Петра“ несумњиво је тачан, јер му је саопштен са више страна од самих Петровића, а сасвим добро одговара и историјским подацима. Тако се нпр. за „кнеза Луку Петровића“, којег Руварац сматра за рођеног брата владици Данилу, и за сердара Саву Петровића, који је такође живео у то време [ф. 1 - Руварац је већ истакао помене о сердару Сави Петровићу код владике Василија, код Захарија Орфелина и у Срб.-далм. Магаз. за 1860 г. Види Montenegrina, 138. — Он се помиње и у једном запису из 1748 год.: „Сердар Савва Петровичь и сердарь Станiша Радоничь“ (Љ. Стојановић: Стари записи... V. с. 97.).], зна поуздано, да су били владици Данилу само рођаци (браственици), браћа од даљег стрица или стричева, а то се донекле види и из оног набрајања помоћника владици Данилу у историји владике Василија (стр. 31.). Ту владика Василије назива рођеним братом владике Данила само свог оца, кнеза Радула („Дукъ Радуль“), дак сердара Саву Петровића назива његовим браствеником („племянникомъ“) а кнеза Луку Петровића и не помиње (по свој прилици зато, што се место њега био истакао сердар Сава Петровић, који му је, као што и Руварац помишља [ф. 2 - Montenegrina, 139.], врло вероватно био син). Што је једна од грамата Петра Великог 1711 године упућена „Блгородномꙋ Господинꙋ кзѥ Лꙋкѣ Петровичѣ“ [ф. 3 - С. Милутиновића Историѣ, 49.], то само указује, да је Лука Петровић био угледан рођак владици Данилу, али не и да му је био рођени брат. Сима Милутиновић истина каже, да је тај Лука био брат владици Данилу („а друга брат му Князу Лукѣ“) [ф. 3] али ни то наравно не значи, да му је био рођени брат.

За владику Саву је Руварац показао, да му се отац звао Иван [ф. 4 - Мontenegrina, 133—134.], али према реченом није тачно његово тврђење, да је Иван био рођени брат владици Данилу, него је тачно, да је и он био онако исто као и кнез Лука и сердар Сава један од његове браће од стричева. Дакле владика Сава није био рођени синовац владици Данилу, а тако исто и владика Василије није био рођени синовац владици Сави, него су били међу собом неки мало даљи род [ф. 5 - Слично вреди и за Станислава Петровића, за кога се у напред поменутом руском извештају из 1807 године каже: „роднаго племяника митрополита, Станислава Петровича“ (Споменик XXXI, 108).].

Какво је било то сродство, сад се у Његушима не зна. Али је за нас довољно, што знамо, да је то њихово сродство било врло блиско — сви се међусобно означавају као браћа, односно као стричеви и синовци, или бар као блиски браственици — и што се и брат владике Данила, кнез Раде, и њихови савременици и рођаци, кнез Лука и сердар Сава, презивају Петровићима.

То нам јасно показује, да су они сви имали заједничког претка с именом Петар, по коме су се прозвали Петровићи, а тај Петар није могао бити онај „калуђер Петар“, који је имао само сина Шћепца Калуђерова, од ког су били владика Данило и његова браћа, него је заиста био онај старији (ранији) Петар, за којег је Медаковић сазнао, да је био прадед „калуђеру Петру“. — Презиме Петровић је дакле врло старо, бар од пре 11—12 пасова, што ће рећи с краја 16. или са почетка 17. века, и очевидно је сасвим оправдано, што се оно придаје и владици Данилу, ма да нема потврде, да се је и он сам тако презивао [ф. 1 - Види Руварац: Montenegrina, 134.]. Није дакле ни Сима Милутиновић сасвим прoизвољно и без разлога изрекао ону своју реченицу: „Овiй Владыка Даннило позивао се Петровићъ, премда му є отцу было Стефанъ име, и то є заръ по дальной некой старини чинїо“ [ф. 2 - Исторiя, 33.].

Тешко се може веровати, да Петровићи-Хераковићи нису знали или да не знају, по коме се Петру они презивају: да ли по оном првом, којег именује Медаковић, или по ономе доцнијем, „калуђеру Петру“. Врло је вероватно, да је једино самољубље ужег огранка Петровића, оног из кога је била династија Петровића, била узрок, што они нису хтели, да презиме Петровићи доводе чак од оног првог Петра, него су само истицали као свог претка „калуђера Петра“, јер би тако изишло као да је презиме Петровићи само од њега потекло и да су једино они прави Петровићи.

Видећемо даље, да се шта више може сматрати као несумњиво, да и друга грана Хераковића, садашњи Поповићи, води порекло или цела или готово цела од оног првог Петра (прадеда „калуђеру Петру“) и да су се по њему и они најпре презивали Петровићима и да је тек у сразмерно новије време код њих превладало презиме Поповићи. На тај се начин презиме Петровићи поступно ограничавало на све ужу групу Хераковића, док се није најзад ограничило само на непосредне потомке калуђера Петра и његова сина, Шћепца Калуђерова.

Вредно је напоменути, да се у народној песми „Диоба Селимовића“, о чијем догађају сакупљач вели, да се десио „око 1710 године“ [ф. 1 - Ђорђије М. Драговић—Ђуричковић: Црногорске јуначке пјесме, Цетиње, 1910. С. 34.], каже, како су браћа Селимовићи позвали међу „кметовима“ за своју деобу и „од Његуша седам Петровића“. А заиста је према ономе што знамо о Петровићима онога доба, који би се могли сматрати као најближи рођаци владици Данилу, сасвим вероватно, да је тада било седам одраслих и истакнутих људи из те уже групе Петровића (Раде, Дамјан, Петар, Лука, Иван, Сава и који од њихових рођака или старијих синова).

Према изнетим подацима је још несумњиво, да је у време владике Данила и још прилично пре њега имало бар два огранка самих ужих „Петровића“ (оних који су били најближи сродници владици Данилу), од којих се један после делом угасио а делом, као што ћемо видети, иселио, а други — онај од Шћепца Калуђерова — одржао и до сад у Његушима.

Дакле је први познати потомак Хераков с именом Петар био доста далек потомак Хераку: син његова праунука. Зато се и могло десити, да се презиме Хераковићи толико одомаћи као опште означење за цело Хераково потомство и шта више и као назив за село тога потомства. Дакле је између тога Петра и Херака било доста временог размака и Хераково се потомство у томе међувремену морало већ толико разгранати, тако да се је опште презиме Хераковићи могло толико учврстити, да га новија презимена, Петровићи и Поповићи, не само нису могла истиснути него су се сасвим јасно осећала као њему подређена.

Према свему реченоме цео ред пасова за кућу Петровића од најстаријег познатог претка изгледао би нпр. овако: Херак — његов син, Шћепан — Хераков унук, Лука — Хераков праунук, Шћепан — Петар Шћепанов — Петров син (коме не знамо име) — Шћепац — „калуђер Петар“ — Шћепац Калуђеров — Дамњан Шћепчев — Марко Дамњанов — Стијепо Марков — Станко Стијепов — Мирко Станков (велики војвода) — краљ Никола — Данило (син краља Николе). — Или за другу линију, ону од Рада Шћепчева: Херак — Шћепан — Лука — Шћепан — Петар Шћепанов — Петров син (коме не знамо име) — Шћепац — „калуђер Петар“ — Шћепац Калуђеров — Раде Шћепчев — Ђуро Радов — Нико Ђуров — Иво Ников — Гаврил Ивов — Лабуд Гаврилов — Михаил Лабудов (1910 године младић).

Укупно дакле, рачунајући заједно с Хераком, у време наших испитивања (1910 године) 15 пуних пасова, што нас доводи управо у другу половину 15. века.

Поповићи — Хераковићи. — Њих има 43 куће у селу Хераковићима и 25 кућа у његушком селу Мирцу, где се зову Кашћелани (или Каштелани).

Поповићи — Хераковићи. — Њих има 43 куће у селу Хераковићима и 25 кућа у његушком селу Мирцу, где се зову Кашћелани (или Каштелани).

Као што смо напред казали, и Поповићи тврде исто онако као и Петровићи, да су пореклом од Херака и да су једни са другима у врло блиском сродству, али да не знају, како су се од Херака разгранали.

Ми смо напред изнели предање, које је забележио г. Видак Отовић и по коме би предак Поповића, „Поп“ (коме се заборавило име), био рођени брат Петру, претку Петровића (— Хераковића) а син Херакова праунука, Шћепана или Шћепца.

У сваком случају презиме Поповићи је несумњиво врло старо. Знамо нпр. по општем поузданом предању, да се је предак данашњих Поповића-Кашћелана, кад се је населио у његушком селу Мирцу — а то је по такође општем предању у Његушима било крајем 17. или почетком 18. века — звао Вукац Поповић. А по једном казивању, које ми је саопштио поменути г. Андрија Поповић: „најближи Еракови потомци имали су презиме Поповићи, вероватно по неком претку, који је био самоуки поп. То је трајало дуже времена и тек од неког Петра, потомка Еракова, који је био бистар и угледан човек у своме браству Поповићима, његови су потомци присвојили себи презиме Петровићи. Тај је Петар имао и неку власт, коју су остали браственици респектовали и коју су његови потомци почели наслеђивати“.

Као што смо напред говорећи о Петровићима-Хераковићима показали, нема сумње, да су се по ономе потомку Херакову (можда сину његова праунука, Шћепана или Шћепца), који се звао Петар а живео је пре 11 — 12 пасова (дакле крајем 16. или почетком 17. века) сви потомци тога Петра — а то ће рећи врло многи или већина Херакових потомака — били прозвали Петровићима.

Они су се презивали Петровићима све до ступања књаза Данила на престо. О томе има много доказа. Поменути г. Илија Поповић вели, како и сада чува више докумената, у којима се оцеви и дедови данашњих Поповића потписују као Петровићи. „И мој се отац, каже он, на купопродајне уговоре, кад је земљу куповао у Гаврила И. Петровића и жене Стана П. Петровића, потписује Вуко Марков Петровић а тако и капетан Лазо Перићев Петровић“. И г. Петру Поповићу је, као што ми јавља у писму, познато више таких „докумената, на којима се један велики број предака данашњих Поповића бележе као Петровићи. Једна народна песма говори о крвавом сукобу Црногораца с Турцима у Челинском потоку. Догађај је историјски утврђен. Песма каже, да је у том сукобу погинуло једанаест брата Петровића [ф. 1 - Та је песма можда објављена у некоме од листова. Колико ми је познато, само се у једној од народних песама, што су објављене у збиркама (Погибија Смаил-аге Ченгића у збирци Ђ. М. Драговића—Ђуричковића: Црногорске јуначке пјесме. Цетиње, 1910, с. 223) каже — а то говори владика Петар II — да је у боју на Челинском Потоку погинуло „Једанајест брата Петровића Из Његуша од Ерако[в]ића“ и затим се од њих именују владичин брат Јован и братучед Стеван, а осталима се не казују имена.]. Кад сам ја песму читао мом оцу, он ми их је знао све одредити по кућама (браствима). Више од половине било их је из породица, које данас припадају браству Поповићима. Што је још интересантније, ја познајем човека у браству Поповићима, чији се отац, којега ја добро памтим, и у народној песми и иначе помиње као Петровић“.

„Одвајање Поповића од Петровића, вели г. Петар Поповић, је релативно врло касно. Очевидно, да се сви Поповићи нису одвојили у исти мах. То одвајање изведено је лагано и по мањим браствима. Ако би хтели да приближно одредимо време њиховог подвајања, ја бих рекао, да је оно почело у доба владике Петра II и да је углавном извршено у доба кнеза Данила — средином XIX века, онда кад је требало од теократске Црне Горе стварати "модерну државу" и тој држави дати династију. Изгледа да је овде питање династије играло пресудну улогу“.

Као што сам и ја приликом својих испитивања у Његушима сазнао, тако исто саопштавају и г. г. Андрија и Петар Поповићи и њихов отац Илија, до сада нико у браству Поповићима ни у Хераковићима уопште не зна, како су се Поповићи разгранали од Херака до данас и да нико не уме показати цео ред пасова од Херака па до садашњег нараштаја. Г. Илија Поповић вели, да „то нијесу могли ни они људи, који су имали власт, да све тачно опишу: они су сви намјерно ишли за тим, да себе узвисе а о другима нијесу ни водили рачуна нако да им чувају глас и да бране земљу од Турака... Ја сам даље до мог шукунђеда не знам...“ и затим набраја овај ред пасова: Андрија Илијин (данашњи пас) — Илија — Вуко — Марко — Никола — „Поп“ (чије је име непознато) — и даље се не зна; или друга линија, од другог „Попова“ сина, Пера: Крсто Стевов (данашњи пас) — Стево — Драго — Тодор — Перо — „Поп“.

Поповићи се деле на повећи број „ужих брастава“ или родова, који се већином зову по надимцима — Торомани, Јашаровићи, Бјељине, Бијеловићи, Грујовићи, Белегије, Басори, Гомиловићи, Радановићи, Перићевићи и др. — а обухватају највише по 5 породица. Ти су надимци као и другде постали већином од каквих подругљивих назива за претке тих родова.

Тако је нпр. надимак Торомани према једном казивању постао по томе, што је предак тога рода градио торове, а по другом поузданијам објашњењу, које сам сазнао од г. Петра Поповића, назив Торомани је постао овако. Средином и кроз целу другу половину 19. века водила се преко Црне Горе жива трговина  са стоком између наших крајева у негдашњем санџаку и Котора (односно Италије). „На том путу Његуши су били нека врста станице. Један од наших предака, каже г. П. Поповић, радио је с једним од познатијих трговаца, који се звао Тороман (врло вероватно из Полимља). Трговина, која је тада од мојих земљака сматрана као занимање ниже врсте (случај са занатима, специфично ковачким), друштво са "Турцима", како су они звали све оне који долазе са турске територије, па били они и Срби, није било симпатично. Поред тога име Тороман, које ја њима могло изгледати смешно, погрдно. Све је то допринело, да околина (људи из других брастава) у извесној иронији пренесе име, што у оcталом није редак случај, с трговца на тог члана породице, а затим на целу породицу (браство).“ Према подацима истога г. П. Поповића род Торомани (коме и он припада) броји свега 4 куће у Његушима и осим тога се једна породица преселила пре рата у Петрово Село у Северној Србији (у Крајини). А ови његушки Торомани нису ни у каквом сродству са Тороманима у Средњем Полимљу, које помиње у свом раду П. Мркоњић [ф. 1 - Видети Ет. Зборник IV, 337.]. — Јашаровићи су добили тај надимак по неком претку, који се био побратимио са Турчином Јашаром из Никшића, па су из подсмеха и њега прозвали „Јашаром“. И т.д.

Интересантно је, да су између Поповића и Петровића у ужем смислу биле у неку руку подељене улоге. Док су Петровићи више нагињали духовним звањима, калуђерском и свештеничком па затим и за више од једно и по века давали Црној Гори и митрополите, дотле су се Поповићи задовољавали световним почастима у своме селу и племену: сеоским главарством, барјактарством (а у 19. веку је на њима било наследно и звање „алајбарјактарства“, државног заставника) и сердарством.

К а ш ћ е л а н и (или К а ш т е л а н и) на Мирцу знају, да су пореклом од Хераковића, и то од Вукца Поповића, али не знају, како се он „везује“ за оне Поповиће у Хераковићима. Вукац је, кажу „стојао неко вријеме на Каштио паштровски, па су га после Његуши населили на Мирац, кад је био умир у цијело племе његушко (од прилике прије 200 година)“. Тиме се објашњава њихов назив Кашћелани (Каштелани). И они славе, као и сви Хераковићи, Ђурђев-дан, а послужују општег мирачког свеца, Марков-дан.

Поповићи у Хераковићима сматрају Кашћелане за своје врло блиске рођаке.

Према реченом поузданом предању сасвим је погрешно, што неки тврде, да су Кашћелани пореклом од једног сина Херакова, који је „стојао код Кашћелана“.

Р а ј и ћ е в и ћ и имају три главне гране: Рaдоњиће, Подубличане и Пенде, од којих се опет свака дели на мање огранке или родове. А сви они тврде, да су пореклом од Рајича, само што, веле, не знају, како су се од њега разгранали.

Опште је пак предање и код њих и код осталих Његуша, да је Рајич имао три сина: Радоњу, Рада и Вучету. Од Радоње су, веле, Радоњићи, од Рада Подубличани, а од Вучете Пенде. — А у поменутој рукописној „Генеалогији“ проте г. Јована Радоњића каже се: „Раич је имао сина Радоњу, Рада и Вучету. Од Радоње произилази... фамилија Радоњићи“. „Од Рада су Радовићи браство. А од Вучете остали Раићевићи“. — Усвојили смо оно прво казивање, пошто смо га чули од већег броја добро обавештених лица.

Сви Рајићевићи славе Ђурђев-дан, а послужују Велики Госпођин-дан. Заједничка је црква свих Рајићевића Св. Ђурђе у селу Рајићевићима, близу саборне племенске цркве. Ту је и њихово гробље. Садашња црква Св. Ђурђа је велика и нова, подигнута на месту старије црквице рајићевићске.

Н а п о м е н а.  У  „Горском Вијенцу“ се на више места помиње „сердар Радоња“ и без сумње се ту мисли на овог Радоњу из Његуша: он сам вели за себе „на Ловћен сам вазда љетовао“ (стих 145.), „Сто путах сам овђена сједио“ (стих 153.), т.ј. на Црквини у Ловћену. Да је владика-песник имао овде заиста на уму Радоњу Рајичева, може се веровати по томе, што он у „Горском Вијенцу“ уопште истиче најглавније претке чувених брастава црногорских [ф. 1 - И Павле Поповић мисли, да је тај Радоња „родоначелник доцнијих Радоњића“ (О Горском Вијенцу, 19. и 20.).]. У Његушима се пак не зна, да је Радоња Рајичев био сердар, а није нам то познато ни са које друге стране. А да је он живео много пре владике Данила, о томе већ према до сада реченоме не може бити сумње [ф. 2 - У време владике Данила знамо, да је био сердар Вук Радоњић. (Исторiя владике Василија, 31.).]. За све то је несумњиво знао и песник (као рођени Његуш), те је очевидна његова намера, да истакне Радоњу (Рајичева), као претка чувеног браства Радоњића, и да би га још боље истакао, дао му је уједно и титулу сердара.

Радоњићи-Рајићевићи. — Њих има 67 кућа у селу Рајићевићима а 3 куће (Мароши) у Мирцу. Деле се на мања браства: Жутковиће (13 кућа), Станишиће (8 кућа), Радовиће (20 кућа), Мароше (4 куће), Чаворе (16 кућа) и Паламиде (6 кућа).

Ж у т к о в и ћ и, С т а н и ш и ћ и  и  Р а д о в и ћ и  знају свога заједничког претка попа Вучету, који је живео „мало прије владике Данила“ и набрајају до њега (са њим заједно) 8 пуних пасова, што нас заиста доводи у другу половину 17. века. Тако нпр. за Жутковиће имамо овакав ред пасова: поп Вучета — поп Никола („поп Жутко“) — поп Јово — поп Стијепо — поп Станко — поп Рако — поп Миња (Михаило) — поп Јово — Мило (младић 1910 године), или за Радовиће: поп Вучета — Раде — Саво — Пешо — Ђуро — Перо — Мићо — Илија — Ђуро (млад човек 1910 године).

Зна се поуздано, да је поп-Вучета потомак Радоње Рајичева; али тврде, да не знају, у ком је пасу од њега. По казивању једних поп Вучета је био син Радоњин, а унук Рајичев, а други — и њих је много више — тврде, да између попа Вучете и Рајича има више пасова. И прота Радоњић каже у својој „Генеалогији“: „Радоња [Рајичев] је имао сина Вучету, а Вучета опет сина кои се иcтo звао Радоња. Овај последњи Радоња оженио се је из Зете... са једном властелинком, са кћерком краљице Јелене, и родио три сина: Вучету, Станишу и попа Јова“. А поменути г. Видак Отовић, који је забележио казивања најбољих паметара његушких још пре 35 година, саопштава, да је Радоња Рајичев имао сина Вучету а Вучета Николу, Никола Радоњу, а тај Радоња поменутог попа Вучету. И према ономе, што смо изнели за Хераковиће, ово је друго тврђење тачније. Подаци, које износи прота Радоњић и г. Отовић, могу се сматрати као доста поуздани, јер су их они сазнали од људи, што су знали и слушали народна предања још из прве половине 19. века; али они нису потпуни, јер је очевидно, да у времену од близу двеста година, које растављају Рајича од попа Вучете (од краја 15. до пред крај 17. века) нису могла живети само три или четири паса Рајичевих потомака (Радоња, Вучета, Никола и опет Радоња), него их је морало бити бар још један или два.

Поп-Вучета је имао три сина: попа Николу, којег су због његове жуте браде звали „поп Жутко“ или „поп Жути“, попа Станишу, који је био најпре војвода а после сердар, и Рада [ф. 1 - Као што смо видели, по „Генеалогији“ проте Радоњића поп Вучета и Станиша били би браћа; али је по већини казивања овако, како смо ми навели, а да је ово друго тачније, види се по томе, што војводу Станишу редовно називају „Станиша Попов“, дакле попов син, а тај је поп од Радоњића у оно време могао бити само поп-Вучета.]. Од првог су Жутковићи, од другог су Станишићи, од трећег Радовићи.

Ж у т к о в и ћ и (-Р а д о њ и ћ и) се више пута помињу у народним песмама. Тако нпр. код Симе Милутиновића у песми о боју на Цареву Лазу 1712 године: „Попе Жутковићу“ [ф. 2 - Исторiя, 61.]; у поменутој песми „Диоба Селимовића“ (око 1710 године): „И сокола Тома Жутковића“ [ф. 1 - Ђ. М. Драговић-Ђуричковић: у помен. збирци, 34.]; у песми „Синови Обилића“ 1750 године: „Од Његуша Тома Жутковића“ [ф. 2 - Огледало Српско, 100.]; итд.

На доњем крају Рајићевића (села) има црквица „Св. Архандио“ (Св. Арханђел Михаило), коју је саградио „поп Жутко“ из захвалности Св. Арханђелу, кога је био поменуо пред бојем „на Цареву Лазу“ (а заиста је био, као што се из наведених података види, савременик тога боја [ф. 3 - И у поменутој „Генеалогији“ проте Радоњића каже се на два места, да је „поп Жути“: „чувени јунак Царева Лаза у Љешанску Нахију“; тако исто и по саопштењу г. Видака Отовића.]), па је изашао из тога боја жив. После је та црква постала заједничком црквом браства Жутковића, и у њој се служи само једном у години, на Св. Арханђела, који је постао посебном прислужбом тога браства.

С т а н и ш и ћ а (-Р а д о њ и ћ а) предак, поп Станиша Попов, помиње се најпре 1682 године у натпису на митри у ризници на Цетињу, где се каже, да је та митра скована „трудом и платою Станише Попова, од васи Нѣгуша“ поменуте године [ф. 4 - Љ. Стојановић: Стари срп. записи, I, 1790.]; затим 1693 године у поменутом уговору између катунских племена и млетачке власти у Котору: „Stanissa Popov del Comune di Gnegussi“ [ф. 5 - Ј. Томић: Цр. Гора за мореј рата, 252 и 362.]; па у депеши главног провидура далматинског такође из 1693 године: „Stanissa Popori [погрешно м. Popov] da Gnegussi“ [ф. 6 - II. Montenegro, 107.].

Зна се поуздано, да је поп Станиша Попов био уједно и војвода и да је после постао сердар [ф. 7 - У народној песми „Освета сердара Стана“ казује се, како је паша од Новога позвао на мегдан „сердара Поповића Стана“ са Његуша и погубио га, али је затим брат сердаров, Јово, осветио Стана погубивши пашу од Новога (види у рукописној збирци г. Андрије Лубурића у београдској Академији Наука, под бр. 16). Несумњиво је, да се та песма односи на сердара поп-Станишу Попова; само што се тај догађај — ако је истинит — није могао десити „око 1685 године“, као што је по нечијем казивању забележио г. Лубурић, пошто је Станиша Попов, како показују наведени подаци, био жив још 1693 године.]. То је сердарство било после наследно и у његову потомству: сердар и поп Вук (код владике Василија: „Волкь“) Радонић, који се помиње као савременик владике Данила [ф. 1 - Исторiя владике Василија, с. 31; Срб.-далм. Магазинъ за 1860 год., с. 130 и 134.], био је један од његових синова, а „сердарь Станiша Радоничь“, који се именује у једном запису из 1748 год. [ф. 2 - Љ. Стојановић: Стари записи, V, с. 97.], био је један од унука Станише Попова. — У народној песми о догађајима из времена око 1719 године помињу се Станишићи: „Станишића кула“ и „Станишићу Вуче“ [ф. 3 - У помен. збирци Ђ. М. Драговића-Ђуричковића, 86—94.].

Огранак Станишића су  Г у в е р н а д у р о в и ћ и, који су се прозвали тако по „гувернадурима“ Стану Попову Радоњићу (сину сердара поп-Вука Станишина Радоњића) и синовима његовим, најпре Вуку а затим Јоку Станишићу, чији је син Вуко био такође „гувернадур“ (до 1832. године). „Њих је владика Раде прогнао и кућа им је зажђена“ [ф. 4 - Види о томе и Срб.-далм. Магазинъ за 1860 год., с. 130, 131 и 134. — Дакле је „гувернадур“ Стано (или Станко или Станислав) Попов Радоњић био унук сердара Станише Попова а син сердара поп-Вука Станишина [а не „чувенога попа Јока... Станишина“, као што је сазнао М. Драговић: Ilustrovane Cetinjske Novine од 16. септембра 1917 год.]. И Стано је био најпре сердар, па је у размену за сердарство добио од Вукала Вукотића са Кчева „гувернадурство“ (Срб.-далм. Магазинъ за 1860, с 130.) / У напред описаној листини, коју је збор црногорски на Цетињу дао 1770 године тадашњем губернатору Јовану Радоњићу, каже се, како су Црногорци „као народ вољни и ни од каквој власти не јовисјашчи“ „вазвисили Војводу Станишу Радоњића Главним Сердаром потом сина јего Вукосава по Вукосаву фторога сина Станишина Вуколаја по Вуколаје сина јего Станислава сеи верховни сердар Станислав за јего остри разум и одличнују храброст и знаменитоје мужество показаноје им при разбитији турске војске на Бијелих Пољанах В. 1756 все Опчаство са восклицанијем изабран и поздрављен преузвишенијем Губернатором. По смрти же Станисалвовој титулован и поздрављен всин јего старши Вуколаје тјем же чином Губернатора а по смерти Губернатора Вуколаја титулован и поздрављен преузвишеним Губернатором брат јего манши Ниње Счасљиво провјешчи Јоан...“], а где су сада њихови потомци, изнећемо у одељку о исељеним Хераковићима и Рајићевићима.

Браства  М а р о ш и,  Ч а в о р и  и  П а л а м и д е  тврде, да су такође од Радоње Рајичева и у убрајају себе у Радоњиће, али ниједно од њих не може да покаже ни пасове до Радоње Рајичева ни везу са поп-Вучетом, претком напред именованих брастава: Жутковића, Станишића и Радовића. Мароши и Чавори су ми пред многим другим Његушима тврдили, да су имали „старе карте и читуле“, из којих се могло извести њихово сродство с осталим Радоњићима, па да су им изгореле (Чаворима, кад су због „крви“ бежали из племена, а Марошима да је спалила за инат једна жена, у чијој су кући биле). С друге стране сам опет у више махова запазио, да остали Радоњићи (Жутковићи, Станишићи и Радовићи) нерадо убрајају ова три браства у Радоњиће. То би истина могло долазити и услед тога, што она нису успела, да се особито истакну, али може бити и због тога, што ови остали Радоњићи можда знају, да они нису прави потомци Радоњини. Крај свега свога распитивања и даљег истраживања ја нисам могао доћи до правог резултата у овом погледу. Држање осталих Радоњића (Жутковића, Станишића и Радовића) по свему даје утисак, да су ова три браства — Мароши, Чавори и Паламиде — од каквих других Рајичевих потомака или шта више од неких његових блиских рођака. Али како се ни о Радоњи Рајичеву ни о његовим ближим потомцима не зна ништа поуздано, не може се олако прелазити ни преко једногласног тврђења ових брастава, да су и она пореклом од Радоње Рајичева.

М а р о ш и (-Радоњићи) живе у Рајићевићима (4 куће) и на Мирцу (3 куће). Они броје нпр. овако своје пасове; Васо (1910 год. младић) — Перо — Марко — Андрија — поп Ђуро („ађутант Св. Петра“) — поп Иво — поп Андрија — Вуко — Стијепо (и брат му, калуђер Стеван) — Радован (и брат му „калуђер Ђорђија“) — ... (даље не знају). — Од Мароша је било повише свештеника и калуђера. — Мароши у Мирцу насељени су у време помињатог општег умира у Његушима од прилике пре двеста година.

Ч а в о р а (-Радоњића), има 16 кућа, од којих 5 у Рајићевићима а 9 стално живе на „планини“ Коложуњу, на комунској земљи рајићевићској, али у сваком погледу спадају у рајићевићску општину. Ти су Чавори једном приликом — због убиства једног Станишића — били побегли из племена и племе им је све попалило и опленило. Кад су се после једанаест година вратили у племе, добили су земљу Радовањеву у рајићевићском комуну (ранијој „црковини“) на Коложуњу (у Ловћену) и тамо се настанили.

П а л а м и д е (-Радоњићи), 6 кућа, су прозвате тако по једном претку, који је донео на славу рибу паламиду, те га по њој „издели“.

Подубличани (-Рајићевићи) су, као што смо видели, од другог сина Рајичева, Рада, а назвати су Подубличанима по месту Под-Ублима, које заузимају у средини села Рајићевића. Ту их има 25 кућа, а осим тога још две куће Милаша у Мирцу. Ти су Милаши насељени у Мирцу у време оног општег умира његушког пре 200 година. — Подубличани се деле на мања браства: Б е ћ и р е  (Б е ћ и р о в и ћ е), Ш е в а љ е в и ћ е, М а р к о в и ћ е, Р а у т е, М а ш т р а п е  и  Ћ у т к е.

Б е ћ и р и или Б е ћ и р о в и ћ и (-Подубличани) су се најпре звали Ђуровићи, па су после добили ово презиме по томе, што је посмрчету једнога њихова претка наденуто име Бећир по обичају, да се детету, за које желе да остане у животу, надева турско име. До тога Бећира има, веле, 6—7 пасова.

Пенде (-Рајићевићи) су од трећег сина Рајичева, Вучете, а Пендама су прозвати по некоме надимку.

Деле се на Пенде у ужем смислу, којих има свега 4 куће и све су у Рајићевићима, и на  Р а д о в и ћ е (-Б а ш о в и ћ е), којих је 10 кућа и све су у Копиту. Зна се поуздано, да ти Рајићевићи „рађаху од Пендах“, наиме: да је Вучета Рајичев (или неки његов потомак) оставио једног сина у Рајићевићима а другог послао у Копито на земљу. Од овог другог су дакле Радовићи, који се тако зову по претку Раду, до којег броје овако пасове: Лабуд — Јово — Крсто — Саво — Јово Радов — Раде... (даље не знају).

Закључак о пореклу и о гранању Хераковића и Рајићевића. — Према свима напред изнетим подацима може се о пореклу и о гранању Хераковића и Рајићевића као најпоузданије рећи ово.

На основи најпоузданијих предања врло је вероватно, да су преци данашњих Хераковића и Рајићевића пореклом из Босне, било Зенице, како је чуо Ровински (и то казивање сматрамо за вероватније), било од Травника, како се саопштава са других страна.

У самим Његушима и уопште у старој Црној Гори се нигде ништа не казује о каквом сродству Херака и Рајича са напред именованим дробњачким браствима ни о томе, да су се они заједнички селили из Босне у Херцеговину. А на основи података, које смо напред изнели, особито на основи врло брижљивих и поузданих истраживања г. Андрије Лубурића, може се слободно сматрати, да је прича о томе сродству и о заједничком сељењу просто измишљена из разлога, које смо већ изнели.

Из Босне су се Херак и Рајич били преселили најпре у Херцеговину (без сумње најпре у Гацко, где су пробавили неко дуже време), а из Херцеговине у Црну Гору, у племе Његуше. Време њихова доласка у Његуше може се доста поуздано одредити. На једној страни најпоузданији и најбоље обавештени стари писци (међу њима на првом месту Сима Милутиновић и В. Медаковић) а на другој страни и најпоузданија народна предања у Његушима, како код Хераковића и Рајићевића тако још особито и код браства Пуношевића, казују, да су се Херак и Рајић доселили у Његуше после пада Херцеговине под Турке, дакле после 1483 године. Разне успомене и предања, која стављају Херака и Рајича у доба „Иванбегово“ (Ивана Црнојевића), и наведени подаци о броју пасова до Херака и Рајича (15 пуних пасова заједно са њима) одговарају дакле сасвим добро времену њихова доласка и даљег живота у Његушима.

Да ли су Херак и Рајич заиста становали у Херцеговини под планином Његошем? О томе питању имамо за сад ове податке. Г. Андрија Лубурић није могао наћи ни под планином Његошем ни у њеној околини никаквих трагова ни успомена о томе, да су Херак и Рајич становали под планином Његошем. Опет Хераковићи и Рајићевићи тврде, да су се њихови преци доселили у Његуше испод планине Његоша у Херцеговини. А и казивање браства Пуношевића, да су Херак и Рајич дошли у Његуше „по трагу“ њихова претка Пуноша, могло би се тумачити на исти начин, јер су Херак и Рајич најпре могли сазнати, да се је Пунош преселио у Његуше, ако су и сами дошли у близину његова ранијег седишта под Златном Страном код планине Његоша или ако су се можда били заједно са њим настанили негде у близини те планине. Као што смо напред видели, владика Данило додаје себи назив „Његош“ („Негошь“)[ф. 1 - По свему што знамо о владици Данилу, рекли бисмо, да је и он имао особине, сличне с онима, које су тако јасно изражене у целокупном раду и писању владике Василија: величање свога народа и старе српске државе и владалаца, особито Руса, тако и непријатеља, и колико из националног поноса и личног самољубља, толико баш и из саме потребе, да и у очима страног света што више подигне углед српском роду и Црној Гори и њеним представницима. Тим се тежњама може oбјаснити, што владика Данило за време свога бављења у Петрограду придева себи титулу „Његош“ (као што смо напред показали); што у оном запису из 1732 године додаје свом имену ону врло крупну титулу: „воеводичь србскои земли“; што у своме писму брату Раду узвикује: „Ја сам Москов, Москов!“ (в. у факсимилу тога писма у историји С. Милутиновића 44); и још по што-шта слично.], а владика Василије употребљава за племе Његуше само име „Његош“ („Нѣгожъ“). Ти се подаци могу сматрати као доказ, да се је и у време тих владика у њиховим браствима казивало предање о негдашњем становању Херака и Рајича — односно њихових предака — испод планине Његоша у Херцеговини. То је предање могло одговарати стварности, а могло је понићи доцније у свим браствима Хераковића и Рајићевића у тежњи, да с једне стране себе уздигну изнад свих осталих његушких брастава и с друге стране да покажу, како је по њима и само племе добило своје име.

У сваком случају питање о неком становању Херака и Рајича испод планине Његоша нема никаква значаја. Ако су они можда неко време и становали под планином Његошем, то је могло бити само привремено и трајати кратко време, тако да о томе није остало никаквих трагова ни успомена. И ако су Херак и Рајич заиста дошли испод планине Његоша право у племе Његуше, то не би био прост случај. Они би у томе погледу само следовали примеру властелина Пуноша и његових синова. А да ли је Пунош са синовима случајно дошао у Његуше или је то учинио из каквих нарочитих разлога, није нам познато.

Да ли су Херак и Рајич били „од племицке фамилије“, дакле од властелинског рода, као што тврде многи од Његуша? Неки разлози говорили би у пример томе тврђењу. Први је од њих, што сами Пуношевићи, чији је предак Пунош, као што смо видели, несумњиво био властелин, доводе у неку доста тесну везу Херака и Рајича са својим претком Пуношем: представљају их не само као земљаке него и као такве познанике или пријатеље, да су се Херак и Рајич по примеру Пуношеву доселили такође у Његуше.

Друго, кад су Херак и Рајич по паду Херцеговине под Турке сматрали за потребно, да се уклоне чак у Његуше, то већ показује, да они нису могли бити обични људи, него су морали бити какви истакнутији противници турске силе и вође у борби приликом одбране Херцеговине од Турака. Истина је, да сами Хераковићи и Рајићевићи казују, како су Херак и Рајич по свом досељењу у Његуше живели бедним животом у пећини и затим у колиби; али то такође сведочи, да су се они морали испред Турака тако нагло уклонити, да су наjвећи део своје имовине напустили и спасавали само своје животе. Даље је у овом погледу од особитог значаја предање, да је данашње браство Поповићи-Џелетовићи у Рајићевићима пореклом од попа, којег су још Херак и Рајич били добавили с Очинића у Цетињском Племену, пошто у то време нису имали попа. А то зацело не би учинили и не би ни могли учинити људи, који би били без икака значаја и који би припадали нижим друштвеним редовима.

Врло је вероватно, да Херак и Рајич нису били дошли у Његуше сами, него или са повеликим породицама, односно задругама, или са неким бројем својих ближих рођака, којима су били на челу. То се може веровати на основи ових података.

На првом месту, наше разматрање о браствима и огранцима данашњих Хераковића и Рајићевића и о њиховим пасовима даје представу, да та братства и огранци нису сва непосредни потомци браће Херака и Рајича, него да неки од њих вoде порекло од каквих блиских рођака те браће, дакле да је била у Његуше дошла нека група од већег броја сродника и да су међу њима или тада или нешто доцније били особито истакнути двојица браће, Херак и Рајич. И после је, чини се, развитак био овакав. По тој браћи су се најпре прозвали и њихови непосредни потомци: једни Хераковићима а други Рајићевићима. Али су и потомци осталих њихових рођака примили та два презимена и прибили се уз остале своје сроднике, што је опет Хераковићима и Рајићевићима добро дошло, јер су на тај начин ојачали и постали најмоћнијим браствима у племену.

Друго: поменута успомена у народу о седморици Хераковића и Рајићевића, који су досађивали старим Вељокрајанима толико, да су се њих 70 морали жалити „Иванбегу“ на ту седморицу, може се најбоље разумети, ако се узме, да је уз ту седморицу (првих) Хераковића и Рајићевића било још повише њихових блиских рођака или браственика.

Треће: по свему се може веровати, да су најпре и Хераковићи и Рајићевићи знали набрајати тачно своје пасове све до Херака и до Рајича (као што и тврде Медаковић и М. Драговић), па да је тек у новије време настало тврђење, да не знају, како су се разгранали од Херака и Рајича. Један ће од узрока томе тврђењу бити, што је у овом погледу створена пометња услед тога, што су она браства, која вероватно нису непосредни потомци Херакови и Рајичеви, узела доказивати, да су и она од Херака и од Рајича, али нису била у стању довести своје пасове до њих. А други ће узрок бити, што су и сами непосредни потомци Херакови и Рајичеви нашли за корисно, да те своје рођаке приме у што тешњу браствену заједницу. И тако је нађен као најзгоднији излаз, да сад сви тврде, да не знају, како су се разгранали од Херака и oд Рајича. На тај се начин чине вероватним тврђења и свих осталих родова, који се убрајају у Хераковиће и у Рајићевиће, да воде порекло баш непосредно од Херака или од Рајича.

Пада у очи, да браства, за која се највише верује, да су потомци Херакови и Рајичеви, имају обично презимена по именима својих предака, док већина осталих, њима сродних брастава имају презимена од надимака. То би такође показивало, да су браства од оне двојице истакнутих предака гледала на остале своје рођаке као на ниже од себе.

И Хераковићи и Рајићевићи славе од старине Св. Ђурђа а прислужују Велику Госпођу. Зна се поуздано, да су још Херак и Рајич славили Ђурђев-дан, а којег су свеца преслављали, то сад није познато.

Помишља се (а тако мисли и поменути г. Видак Отовић, свештеник), да су Херак и Рајич од старине преслављали Св. Саву, а као доказ за то наводи се, што највећи део Хераковића (Поповићи) преславља као „завјет“ Св. Саву: посте „Савину неђељу“ и предају цркви на Св. Саву „пуње и проскуре“. Али по саопштењу поменутог г. Илије Поповића (Хераковића) завет Св. Сави по предању самих Хераковића није наслеђен из неке велике старине. Он вели, да је слушао „од старих, да је била завладала нека заразна болест у племену, па се је неки од старих у договору са осталим браственицима завјетовао, да посте Савину Неђељу и тако је остало до данас. Говори се, али се тачно не зна, да је завјет храму Св. Саве препоручио Ераковићима владика Сава или неки поп Нико, који је био и пророк. Петровићи и Поповићи-Торомани не посте Савину неђељу и не предају цркви о Св. Сави пуње и проскуре, и ако су заједнички с осталим Поповићима цркву зидали, и ако им је ту заједничко гробље“ [ф. 1 - У цркви Св. Саве се држи служба сваке године на дан Св. Саве, а пошто је то и школска слава, цркву тога дана посећују осим Хераковића и сви остали Његуши.].

Може се пак сматрати као несумњиво, да су или још Херак и Рајич или њихови најближи потомци примили за своју прислужбу Велику Госпојину због тога, што је њој била посвећена општа саборна црква племена Његуша и што су тога свеца славила најмоћнија стариначка браства у Његушком Пољу (као што смо напред видели.)

Док су Хераковићи и Рајићевићи толико ојачали, да су се могли истаћи и добити видну улогу међу браствима племена Његуша, требало је око две стотине година. Несумњиво је, да су имали да издрже тешку борбу са јаким и знатним стариначким браствима његушким. Многобројна су предања о томе, како су Хераковићи и Рајићевићи тим старинцима (Вељокрајанима, Шестокрилима, Врбљанима, Залажанима и др.) отимали земље, стешњавали их и растеривали. Особито је морао бити јак отпор старих Вељокрајана, за које смо видели, да су били врло многобројни и да су од њих још у другој половини 17. века били један за другим два митрополита у Црној Гори. Предања код Вељокрајана, пресељених у његушко село Жањев До, показују, да је узмицање Вељокрајана пред притиском Хераковића и Рајићевића почело пре седам пасова, дакле баш у оно време, када са избором Данила Петровића за митрополита Хераковићи и Рајићевићи задобивају велики углед у племену.

Пре владике Данила знамо поуздано као истакнуте личности од Хераковића и Рајићевића само двојицу, и обојицу тек с краја 17. века: Станишу Попова (Радоњића-Рајићевића) и Шћепца Калуђерова (Петровића-Хераковића), за које смо видели, да се заједно спомињу 1693 године, а Станиша Попов осим тога још и 1682 године. За Станишу Попова се, као што смо напред казали, поуздано зна, да је био сердар, а за Шћепца Калуђерова се опет зна, да није имао никаква чина у племену, али је очевидно био врло знатан човек и истакнути главар у Његушима.

Зачудо је, да пре 19. века, као што смо напред показали, нема ниједног поуздана спомена о презименима или о селима Хераковићима и Рајићевићима [ф. 1 - Да се владика Данило није никада презивао Хераковић, као што је тврдио Н. Дучић, то је поуздано утврдио Руварац (Montenegrina, 141).], ма да према свима предањима не може бити сумње, да су постојала већ и у 16. веку.

Исељени Хераковићи и Рајићевићи.

Од  П е т р о в и ћ а (- Х е р а к о в и ћ а), и то од потомака Шћепца Калуђерова, зна се само за Рада Ђурова (управо Рафаила, сина Ђура Гаврилова), да је отишао у Русију, тамо се школовао и постао потпуковник и „конте“. Из племена су изашла од ове гране Петровића, као што је познато, осим бивше црногорске династије још и војводе Божо и Шако Петровићи.

Од друге гране Петровића налазимо једног Петровића-Његуша у Котору: „Петровић-Његуш из Његуша, слави Св. Ђорђа“ [ф. 2 - Етнограф. Зборник XX, 408.]; затим род Петровиће у бокешком селу Шкаљарима, за које се каже, да су „с Његуша“ а славе Лучин-дан [ф. 3 - Етнограф. Зборник, XX, 413.] (примили су тамошње крсно име). Од ове друге гране Петровића биће и Вујовићи на Данилов-граду, за које сам од поменутог г. Илије Поповића сазнао, да су пореклом од Хераковића а нису Поповићи.

П о п о в и ћ а (- Х е р а к о в и ћ а) има исељених у Србији у Петровом Селу (веле 3 — 4 куће) и у Бугарској. А од њих ће бити и Херак у цеклинском селу Додошима (у Ријечкој Нахији), за којег се каже: „Херак је из Хераковића, с Његуша“ (слави Петков-дан) [ф. 4 - Етн. Зборн. XV, 618.], и још  Е р а к о в и ћ и  у селу Оглађеновцу у ваљевској Подгорини, о којима се саопштава, да су „са Његуша у Црној Гори“ (славе Св. Јована) [ф. 5 - Етн. Зборн. XVIII, 823.].

Од  П о п о в и ћ а-К а ш ћ е л а н а  су „Каштелани“ у бокешком селу Љешевићу, за које се каже, да су се доселили „у XVI веку из Мирца (Црна Гора)“ [ф. 6 - Етн. Зборн. XX, 560.]. Они се нису могли са Мирца доселити већ у 16. веку, јер су се Поповићи-Кашћелани, као што смо видели, тек крајем 17. или почетком 18. века настанили на Мирцу. Дакле је и овде Накићеновићев податак нетачан.

Ж у т к о в и ћ а (-Рајићевића) има исељених на Цетињу и у Никшићу.

С т а н и ш и ћ а (-Рајићевића) има, веле, пресељених у Грбљу (у Дрманима?). Код Накићеновића нема о њима помена. — За огранак Станишића, Г у в е р н а д у р о в и ћ е, знају, да их има у бокешким селима Кавчу и Пријерадима и да их је било и у Котору („Лука Гувернадуровић, који је отиша' у Босну и тамо умро“), а сви су се тамо преселили у првој половини 19. века. На оне у Кавчу односи се Накићеновићев податак: „Радонићи, из Црне Горе, има 200 [!] год.“, а славе „св. Георгија“ [ф. 1 - Етн. Зборн. XX, 416.]. А за оне у Пријерадима код њега стоји: „Радонић-Говернадуровић, из Његуша, за кнеза Данила“, а слави Св. Ђорђа [ф. 2 - Етн. Зборн. XX, 571.].

У „Генеалогији“ проте Јована Радоњића стоји, да Радоњића „Горнадуровића има у Одеси у Русији, у Далмацији, у Босну“. У Босну се био — по накнадном саопштењу истога г. проте — одселио син губернатора Вука, Перо Вуков, са четворицом синова око 1820 године, и његови су унуци, Лука и Крсто Савови, за време аустриске владе у Босни „заузимали високе положаје“.

У истој „Генеалогији“, а тако и у саопштењу, које ми је г. прота Радоњић накнадно послао, тврди се, да су и г.г. Јован Радоњић, професор београдског университета, и брат му, садашњи епископ вршачки, г. Иларион, пореклом од његушких Радоњића, и то или од Тома Новакова (Жутковића) или од Крста Савова (Гувернадуровића) или од Новака Перова (Гувернадуровића), а највероватније је, вели, да су потомци Тома Новакова, пошто славе Аранђелов-дан. — На моје питање о тој ствари, г. Јован Радоњић, професор београдског университета, био је љубазан саопштити ми: да у његову роду, т.ј. код Радоњића у Молу у Бачкој, заиста има предање, да су они пореклом из Црне Горе; да су били међу првим насељеницима у Молу; да му име њихова најстаријeг претка није познато, али да се сећа, да на крсту једнога од њихових најранијих предака има записана 1782 година, а плоча је врло лепа и сведочи, да је рађена за надгробни споменик веома угледном човеку; најзад, да они заиста од старине славе Св. Арханђела.

Али из ових података излази, да бачки Радоњићи, ако су пореклом са Његуша, не могу бити потомцима ни Тома Новакова ни Крста Савова ни Новака Перова, јер су сва тројица и по нашим испитивањима и по саопштењу самога г. проте Радоњића живела у 19. веку: Томо Новаков се око 1820. године иселио из Црне Горе; Крсто Савов је унук Пера Вукова, за кога смо већ казали, да се је око 1820 године иселио из Црне Горе у Босну, а Новак Перов је син тога Пера Вукова. — Пошто се зна, да су се Срби настанили у Молу 1701 године [ф. 1 - Dr Borovsky Samu: Bács—bodrog vármegye I. (Budapest), стр. 113. — Према попису из 1720 године Мол је имао 37 домова, од којих су 27 били српски (Д-р Душан Ј. Поповић: Војводина, I Бачка. Посебно издање Срп. Краљ Академије, књ. LIII Београд, 1925. Стр. 53.)], те су дакле и бачки Радоњићи дошли у Мол још почетком или у опште у првој половини 18. века, они би могли водити порекло од неког Радоњића, који би у то време отишао са Његуша. А о томе се бар за сад ништа не зна.

Зна се, да и од рајићевићског браства  Р а д о в и ћ а (-Радоњића) има пресељених у бокешком селу Кавчу, те ће једни од тамошњих „Радонића“, које смо мало час поменули, бити пореклом од ових Радовића.

Од  Ч а в о р а (-Рајићевића) знају, да има један пресељеник у бокешком селу Прчању и да се и тамо зове тако. Код Накићеновића нема о њему помена.

Једног од  Р а д о њ и ћ а (-Рајићевића) помиње Накићеновић у бокешком селу Гошићу, као новијег досељеника, који слави Ивањ дан [ф. 2 - Етн. Зборн. XX, 373-374.] (очевидно примио општу сеоску славу).

Од  П о д у б л и ч а н а (-Рајићевића) има  Б е ћ и р а  у Трешњици, у Боки, камо су се преселили крајем 18. или почетком 19. века. За њих се каже код Накићеновића, да су „дошли из Црне Горе у XVI [!] веку“ и да славе Јовањ-дан [ф. 3 - Етн. Зборн. XX, 545.]. — Зна се да има Шеваљевића (-Подубличана) „у Нови (на новску банду) на Каменско“. Код Накићеновића нема о њима никаквих података. Тако се исто код њега ништа не каже о  М а р к о в и ћ и м а (-Подубличанима), за које су ми у Његушима рекли, да су се населили „у Луштицу у Приморју“.

Од  П е н д а (-Рајићевића) зна се, да има исељених  Р а д о в и ћ а-Б а ш о в и ћ а  чак у Влашкој.