67

Петар Рудић (2)

IV

Петар Рудић "Поповићи из Његуша (ераковићко братство) — скица за родослов", Бијело Поље 1982.; издао и за штампу приредио: Петар Рудић; штампа: НИО „Побједа“ Титоград — Штампарија Бијело Поље

ПОПОВИЋИ ИЗ ЊЕГУША (ераковићко братство)

О Петровићима из Његуша је прилично доста писано. Међутим, сви ти радови садрже доста грешака и нетачности. Ипак се од њих по свом значају истичу радови др Јована Ердељановића [фуснота 1 - Др Јован Ердељановић: Стара Црна Гора, Српски етнографски зборник СКА, књига XXXIX, Београд, 1926.], Душана Вуксана [ф. 2 - Душан Д. Вуксан: Генеалошка таблица куће Петровића — Његош, Споменица Петра II Петровића Његоша — владике Рада, Цетиње, 1926.] и Риста Ковијанића [ф. 3 - Ристо Ковијанић: Помени црногорских племена у которским споменицима, књига I, Историјски институт ЦР Црне Горе, 1963.], мада и они имају извјесних недостатака.

Аутори тих радова су се трудили да обраде само централну грану Петровића. Међутим, Петровићи као братство или Ераковићи као шири род нијесу студиозније обрађивани. У томе је учинио изузетак др Јован Ердељановић у својој познатој студији „Стара Црна Гора“, али је запао у велике грешке и противурјечности.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Народно предање говори да су се у Његуше доселили браћа Ерак и Раић, који су били родом испод планине Његоша. Еракови потомци су се прозвали Ераковић, а тако се зове и село у Његушима у коме, углавном, живе. Раићеви потомци су се прозвали Раићевићи. Они живе у истоименом селу, које се налази до Ераковића. Од Раићевића су Радоњићи, који су били наследни гувернадури, и нека друга братства.

Од Ерака воде поријекло Петровићи и Поповићи из његушког села Ераковића, Кашћелани из његушког села Мирца, Вујовићи из Спужа, а можда и нека друга братства.

Претке главне гране Петровића је др Ердељановић доста добро обрадио, а знатно га је допунио и Ристо Ковијанић. Наводим ред пасова од Ерака до владике Рада: Ерак (око 1440) — Стијепо (1480) — Лука (око 1510) — кaлуђер Стијепо (око 1540) — Петар Калуђеров, родоначелник братства Петровића (око 1570) — Стијепо (Стјепан, око 1600) — Радул (калуђер Петар, око 1640) — Шћепац Калуђеров (око 1680) — Дамјан (брат владике Данила, око 1720) — Марко (око 1750) — Томо (брат владике Петра I, око 1790) — владика Раде (Петар II Петровић Његош).

У Ераковићима живи и братство Поповићи — Торомани, који такође казују да воде лозу од Ерака. Међутим, Петровићи и Поповићи не његују никакву успомену о заједничком поријеклу са овим братством. Трудећи се да што боље упознам генеалогију Ераковића,  утврдио сам да Торомани нијесу огранак Поповића него посебно братство. У прилог овог мог мишљења наводим један податак из 1844. године и два-три детаља из старих матичних књига. Пишући о убиству кнеза Николе Васојевића, др Љубомир Дурковић каже: „Његош је позвао Васојевића да дође на Цетиње, и одлучно се решио да припреми да се убије. На путу за Цетиње, у селу Доњи Загарач, 30. маја 1844, убили су Васојевића перјаници Вуко и Тодор Торомани и њихов рођак Мића Тороман, сви из Његуша“ [ф. 4 - Љубомир Дурковић — Јакшић: Србијанско-црногорска сарадња (1830 — 1851), Историјски институт САН, Београд, 1957, стр. 56. (Колико ми је познато, перјаник Вуко Тороман и Вуко Марков Тороман су два лица).]. Дана 6. августа 1884. године родио се у Ераковићима, а дана 16. августа исте године крстио се Блажо Стевов Тороман. Блажов отац је Стево Драгов Тороман, а мајка Госпава Ивова Марош из Раићевића. Крштење је обавио свештеник Ђуро Пејовић, а кум је био Иво Перов Ћутко из Раићевића. (Стр. 15, редни број 16). Маке, кћерка Вука Маркова, а жена Ива Гајова, је приликом крштења свога сина Михаила (Петровића) 23. августа 1884. године казала да је родом од Торомана. (Ст. мат. књ. 15, а редни број 17) [ф. 5 - Вуко Марков Тороман је имао синове Станка (Лабуда) и Илију и кћерке Маку, удату за Ива (Лабуда) Гаврилова Петровића из Ераковића, и Горду, удату за Бела Божовића из истог села]. Дана 3. децембра 1891. године родио се у Ераковићима, а дана 6. децембра крстио се Нико Ивов Тороман. Ников отац је Иво Станков Тороман, а мајка Стане Андрина Кадија из истог села. Крштење је обавио свештеник Ђуро Пејовић, а кум је био Саво Ивов Андрић из Ераковића. (Стр. 15—16, редни број 8) [ф. 6 - Мишљења сам да је Ников дјед Станко био брат Вука Маркова, а стриц Станка (Лабуда) Вукова и Илије Вукова.].

Осим славе (свети Ђорђе) и опште племенске послужбице (Велика Госпођа), Поповићи — Ераковићи преслављају и светог Саву, као неки свој завјет. Торомани немају ову савинску послужбицу.

Кашћелани воде лозу од Поповића из Ераковића. У једној пресуди народних главара из 1677. године помиње се Вуко Стјепчев Кашћелан, који је учествовао у убиству Ника Дабова из Црмнице [ф. 7 - Иво Стјепчевић — Ристо Ковијанић: Помен о Шћепцу Хераковићу — Његошу, Историјски записи, књига XI, свеска 2, 1953. стр. 520 — 522.]. Иво Стјепчевић и Ристо Ковијанић сматрају да је овај Вуко (Вукац) „родоначелник“ братства Кашћелана.

Једна легенда каже да су Петровићи и Поповићи од два брата, а од друге њихове браће да су нека дробњачка братства. Према тој легенди, родоначелник Поповића био је поп Раде. Мислим да та легенда потиче од дробњачких братстава, која доказују своје сродство са Ераковићима из Његуша.

Према Видаку Отовићу и др Јовану Ердељановићу, братства Петровића и Поповића воде поријекло од два рођена брата: Петра и „попа“. Ристо Ковијанић је у Которском архиву пронашао име попа Ђурђа из Његуша, који је живио у исто вријеме када и Петар Калуђеров. Ковијанић је овог попа унио у родослов Ераковића као Петровог брата, иако се сигурно не зна од којег је његушког братства потицао [ф. 8 - Ристо Ковијанић: Помени црногорских племена у которским споменицима, књига I, стр. 53. и 54.]. Значи, Ристо Ковијанић је потврдио мишљење Видака Отовића и др Јована Ердељановића да је „поп“ (Ђурађ), родоначелник Поповића, брат Петра Калуђерова, родоначелника Петровића.

Ово мишљење о гранању Ераковића и о родоначелнику доста разгранатог братства Поповића је врло погрешно па се, наравно, са њим не слажем. Важно је напоменути да се ни др Ердељановић овог мишљења увијек не придржава. Ево тог другог његовог мишљења, које је доста исправно и значајно:

„Тешко се може веровати, да Петровићи — Хераковићи нису знали или да не знају, по коме се Петру они презивају: да ли по оном првом, којег именује Медаковић, или по ономе доцнијем, калуђеру Петру. Врло је вероватно, да је једино самољубље ужег огранка Петровића, оног из кога је била династија Петровића, било узрок, што они нису хтели, да презиме Петровић доводе чак од оног првог Петра, него су само истицали као свог претка калуђера Петра, јер би тако изишло као да је презиме Петровић само од њега потекло и да су једино они прави Петровићи.

Видећемо даље, да се шта више може сматрати као не сумњиво, да и друга грана Хераковића, садашњи Поповићи, води порекло или цела или готово цела од оног првог Петра... и да су се по њему и они најпре презивали Петровићима и да је тек у сразмерно новије време код њих превладало презиме Поповић. На тај се начин презиме Петровић поступно ограничавало на све ужу групу Хераковића, док се најзад ограничило само на непосредне потомке калуђера Петра и његовог сина, Шћепца Калуђерова“ [ф. 9 - Др Ј. Ердељановић: Стара Црна Гора (поглавље: Петровићи — Хераковићи), стр. 431 — 432.].

Као што видимо, и сам др Ердељановић понекада признаје да сви Поповићи не воде лозу од „попа“, који је био брат Петра Калуђерова, него да су већим дијелом и они Петрови потомци.

Наводим и један одломак из родослова Петровића, који је написао владика Василије 1759. године:

„Од црногорског војводе Његоша црногорски књаз Петар Његошевић, а од књаза Петра Његошевића произишли фамилијарни књажеви, његов син Стјепан Петровић и друга рођена његова браћа, од Стјепана Петровића Радул, син Стјепанов с другима, од Радула Стјепан, син Радулов, а од Стјепана митрополит Данил и дук Радул, Стјепанова дјеца с другима“ [ф. 10 - Душан Д. Вуксан: Преписка митрополита Василија, митрополита Саве и црногорских главара 1752 — 1759, Споменик ЦКА LXXXVIII, Београд 1938, стр 87.].

Према Ристу Ковијанићу, отац родоначелника Петровића се звао калуђер Стијепо, а према владици Василију војвода Његош. (Име војводе Његоша није нашло потврде ни у предању, ни у другим писаним изворима). Из овог драгоцјеног документа јасно видимо да су Петровићи своје популарно презиме добили по Петру (Калуђерову), који је живио у другој половини XVI вијека. Такође сазнајемо да су и Стијепо Петров и његов син Радул (калуђер Петар) имали браће, а да је Шћепац Калуђеров био јединац.

Поповићи немају једног родоначелника него је то заједничко презиме свих Ераковића који живе у истоименом његушком селу, осим потомака Шћепца Калуђерова који се и сада презивају Петровићи. Велики дио Поповићи потиче и од самог Петра Калуђерова, родоначелника братства Петровића. Потомци Стијепа Петрова и његовог сина Радула (калуђера Петра) и данас носе презиме Петровић, а потомци њихове браће су у скорије вријеме добили презиме Поповић. Вјероватно сви Поповићи не потичу од Петра Калуђерова него су се неки огранци од главног стабла Ераковића раније одвојили. Можда ти огранци воде поријекло од поменутог попа Ђурђа? [ф. 11 - Понекад се под презименом Петровић јављају и они Поповићи за које се сматра да не воде лозу од Петра Калуђерова (алај-барјактар Мило Новаков, Драго Јашаров). Познато је да се под презименом Петровић јављају и појединци из других његушких братстава (Вуко Марков Тороман), па чак и појединци из других мјеста (руски мајор Стјепан Шаровић, Подгоричанин, којега је и сам владика Василије Петровић извјесно вријеме називао својим племеником).]

Др Петар И. Поповић овако пише о постанку ераковићког братства Поповића и о првим поменима овог презимена у изворним подацима:

„Ковијанић је пошао још даље од Ердељановића и то најпоузданијим путем. Он је на основу архивских података утврдио неколико крупних чињеница: да Поповићи имају заједничке претке с Петровићима од Бoгуте (око 1340. године); да је он брат Петра Калуђерова, родоначелника Петровића...

Редак је случај да се продаваоци земље и сведоци на уговорима потписују са очевим именом и презименом (имамо свега два случаја: Шуто Перов Поповић на једном купопродајном уговору из 1869. и Тодор Станко Поповић као дужник из априла 1870.)

Према томе, презиме Поповић се, у документима којима располажемо, јавља крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века...

Из свега реченог произилази као несумњиво: да Петровићи — Ераковићи и сви Поповићи — Ераковићи воде порекло од заједничког претка; да је традиција оба братства о њиховом пореклу једна и иста; да су односи Петровића и Поповића били кроз векове веома тесни и међусобно тако испреплетани да их је врло тешко разлучити, те да се отуда и преци многих Поповића, као и моји преци бележе у документима шездесетих година као Поповићи и од тада само тако и никако другачије“ [ф. 12 - Др Петар И. Поповић: О Ераковим потомцима у Његушима, Годишњак Филозофског факултета у Новом саду, 1875, књига XVIII/1, страна: 103, 104, 106, 107 и 108. (Др Поповић је овај рад написао поводом мог чланка Шта сам нашао о једном братству — историја и легенда о Поповићима из Његуша и крвавом догађају код Грахова 1836. године, објављеном у титоградском књижевном часопису Стварању, број 5 — 6 за 1974. годину).].

У једном архивском документу се помиње извјесни поп Ђурађ из Његуша, који је живио у другој половини XVI вијека. Ристо Ковијанић је на основу тог податка закључио да је овај поп брат Петра Калуђерова и родоначелник братства Поповића. Према овом закључку, Петрови потомци би се прозвали Петровићи, а Ђурђеви Поповићи. Дакле, Петровићи по свом, а Поповићи по свом претку. Супротно од овог закључка стоји чињеница да и већа половина Поповића води лозу од поменутог Петра Кaлуђерова, што значи да Петар није био споредни него директни предак Поповића — Петровића. Наиме, Поповићи су били састaвни део братства Петровића скоро до средине XIX вијека.

Видак Отовић је (око средине 1875. а можда касније?) записао да Поповићи не знају име попа по коме су добили презиме, а Ристо Ковијанић је 1963. године саопштио да се родоначелник Поповића звао поп Ђурађ. Према др Поповићу, Ераковићи су се до седамдесетих година XIX вијека прозивали Петровићи, а тада се једна њихова грана, по попу Ђурђу, прозвала Поповићи. Испада да су Поповићи ово презиме добили тек у доба када су име попа по коме су се прозвали потпуно заборавили (поп Ђурађ око 1570. — први помен Поповића око 1870).

Моја истраживања су показала сасвим другачије резултате. Наиме, родоначелник великог дијела Поповића је поп Иван Петровић, рођак и савременик владике Данила. Он се у изворима јавља заједно са првацима свога племена и као угледни народни главар. Његош га је опјевао у „Горском вијенцу“, где му је дао и звање сердара. Поповићи су почели да се под овим презименом јављају у доба владике Петра И Петровића, када је успомена на њиховог претка попа Ивана била врло јака. Они су и у вријеме Отовићевих „истраживања“ знали име свога родоначелника, на кога успомена и сада помало тиња [ф. 13 - Према др Петру И. Поповићу, временска разлика од доба родоначелника Поповића (попа Ђурђа) до првог помена презимена Поповић износи 300 година (око 1570 — око 1870), а према мом истраживању та разлика износи око 110 година (поп Иван око 1710 — први помен Поповића око 1820). / Напомињем да су и неки моји ранији радови написани под утицајем Видака Отовића и др Јована Ердељановића. (Сердар Иван Петровић, Стварање, број 9, Титоград, 1972. стр. 822 — 826).].

Мени је познато да се презиме Поповић први пут помиње у једној пресуди народних главара од 17. јануара 1821. године. „Очитује се со овијем истинитијем писмом, илити сентенцом, како пред Богом, тако и пред свакијем судом, илити Господаром гђе би изишло, а то јест за узрок од зла, које се догоди међу Његушима — и за то сабра се сва Катунска нахија и главари од Ријечке нахије — како погибе Саво Ђуров Поповић из Хераковића, којега убише исти Врбице више самог Котора. Иза тога постаде мало вријеме убише Поповићи Павлића Дамјанова Врбицу пред Котор. У ту исту згоду пођоше Врбице у Кнежину Кртолску и убише сина Ђура сердарева Петровића...“ [ф. 14 - Историјска грађа, Записи, Цетиње, књига XX, септембар 1938. стр. 164.]. Поповићи — Ераковићи се помињу и у пресуди катунских главара од 5. августа 1927. [izvesno, štamparska greška, treba "1827." - hijerakul] године [ф. 15 - Историјска грађа, Записи, Цетиње, књига XXI, јануар 1939. стр. 41.]. У Његошевом писму окружном которском комесару Габријелу Ивачићу од 29. октобра 1839. године, помиње се познати разбојник Мићо Ђиканов Поповић из Хераковића. Значи, Поповићи су у то вријеме почели да се одвајају од Петровића и да формирају своје посебно братство. Од средине XIX вијека презиме Петровић у братству Поповића бива све ређе, а презиме Поповић све чешће.

Др Петар И. Поповић овако пише о првом помену презимена Поповић у његовом братству: „...Оно се у мом братству јавља крајем седамдесетих и у току осамдесетих година у вези са тестаментом Вука Маркова, који се године 1879. озбиљно разболео, те због тога одлучио да напише тестамент, који је сачињен 2. септембра исте године и унет је у свеcку 2 под насловом Тестамент Вука Маркова Поповића“ [ф. 16 - Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књига XVIII/1, стр. 106 — 107. (Вуко Марков Тороман се у породичној архиви помиње као Петровић и Поповић, а његови потомци као Поповићи. Зато је др Поповићу најбоље одговарало да се за рад о Ераковим потомцима, углавном служи приватном збирком докумената).].

Др Поповић у своме закључку каже да се његови преци од краја седамдесетих година XIX вијека помињу у документима „као Поповићи и од тада само тако и никако другачије“. Међутим, према старим матичним књигама, Торомани су ово презиме носили ово презиме све до почетка овог вијека. Наиме, пошто се Вуко Марков приказивао као Петровић и Поповић, Торомани су око 1900. године узели презиме ераковићког братства Поповића. Поповићи (Петровићи) се први пут под данашњим презименом помињу 1821, а не 1869. године; а Торомани се под презименом Поповић први пут помињу у тестаменту Вука Маркова 1879. а у матичним књигама тек почетком XX вијека. Др Поповић је желео да докаже да су оба поменута братства скоро у исто вријеме добила презиме Поповић, односно да су Торомани огранак братства Поповића. Он је, такође, желио да докаже да су се и Торомани прије добијања презимена Поповић прозивали Петровићи.

Поповићи — Ераковићи се дијеле на мале огранке који такође имају посебна имена: Сердаревићи, Перићевићи, Тодоровићи (одсељени), Грујовићи, Бијеловићи, Спасојевићи, Шутовићи, Радановићи, Јашаровићи и Вујовићи. Занимљиво је поменути да неки од ових огранака поред имена имају и надимке. Имена огранака, углавном, служе за „саобраћање међу самим Поповићима“, а надимци се употребљавају у шалама Ераковића. Неки мали огранци немају никаквог имена. Сердаревићи, Перићевићи, Тодоровићи, Грујовићи, Бијеловићи, Спасојевићи и Шутовићи се прозивају по попу Ивану, а Радановићи, Јашаровићи и Вујовићи су узели презиме својих рођака Поповића — или су добили презиме по неком попу из ранијег времена. Можда по попу Ђурђу?

Др Ердељановић овако набраја огранке Поповића: „Торомани, Јашаровићи, Бјељине, Бијеловићи, Грујовићи, Белегије, Басори, Гомиловићи, Радановићи, Перићевићи и други“ [ф. 17 - Др Јован Ердељановић: Стара Црна Гора (поглавље: Поповићи — Хераковићи), стр. 435.]. Он неке огранке није ни поменуо, а понегдје је навео и име огранка и име његовог надимка. Затим, др Ердељановић је у огранке Поповића убројао и Торомане, о чијем се поријеклу не зна ништа тачно и поуздано.

Главна грана Поповића, која је доста јака и велика, води лозу од Петра Калуђерова, родоначелника братства Петровића. Према томе, Поповићи из ове гране потичу од Петровића па су ово презиме и носили скоро до краја XIX вијека [ф. 18 - Према познатим документима, Поповићи су се до двадесетих година XIX вијека прозивали Петровићи, а од 1821. године до почетка XX вијека је презиме Петровић било испреплетано са презименом Поповић. Значи, презиме Поповић се усталило тек почетком овог вијека. (Данас презиме Петровић носе само Шћепчеви потомци).]. Ова грана Поповића је добила презиме по попу Ивану Петровићу, рођаку владике Данила. Вјероватно је дјед попа Ивана био брат Даниловог дједа Радула (калуђера Петра), а син Стијепа Петра Калуђерова?

Поп Иван је, колико ми је познато, имао четири сина: владику Саву, сердара Савића, Пера и попа Вучету [ф. 19 - Петар Рудић: Род владике Саве Петровића, Мостови, број 46, Пљевља, 1978. стр. 101 — 106.].

Сердар Савић се у неким документима помиње као сердар Сава. Он се под овим именом помиње у Василијевој Историји о Черној Гори, као и у Орфелиновом дјелу о руском цару Петру Великом. Из кратког родослова Петровића, који је написао владика Василије, видимо да је сердар Савић имао сина Ивана, а овај синове Војина и Ивана. Савићеви унуци Војин и Иван пошли су са једном групом црногорских младића у Русију и ступили у руске војне школе. Ово су, колико ми је познато, једини подаци о потомцима сердара Савића.

Перо Попов је имао сина Јована, који је послије Савићеве смрти постао његушки сердар. Сердар Јован (Јово, Иван) Петровић је био један од најистакнутијих црногорских главара свога времена. Његош га је опјевао у „Свободијади“, „Огледалу српском“ и „Лажном цару Шћепану Малом“. Сердар Јован је родоначелник Сердаревића, посебног огранка братства Поповића — Петровића. Он је имао сина сердара Ђура, који је приликом основања Његошевог сената изабрaн за сенатора. Сердар Ђуро је имао синове Лаза, сердара Јока и Миха. Лазо је погинуо врло млад у Кртолама око 1820. године. Убили су га Јоко Иванов и Шпиро Станков Врбице из Његуша. Сердар Јоко је погинуо приликом напада Црногораца на турски град Жабљак (на Скадарском језеру) крајем 1852. године. Он је имао синове сердара Филипа, Пера и Марка. Сердар Филип се помиње у црногорском годишњаку „Орлићу“. Наводим имена његушких главара који се помињу у овом годишњаку за 1865. годину:

„Главари у племенима

1. У Катунској Нахији

Његуши: војвода Иво Радоњић; велики барјактар Мило Петровић; сердар Филип Петровић; капетан Лазо Петровић“ [ф. 20 - Сва три Петровића су од братства Поповића: алај-барјактар Мило Новаков, сердар Филип и племенски капетан Лазо Перићев.].

Сердар Филип се око 1880. године одселио у Никшић, гдје је почетком овог вијека умро. Он је имао синове Лаза и Милована. Лазо се ненамјерно убио приликом лова на Товићу код Никшића почетком 1900. године [ф. 21 - Поп Мартиновић: Лазо Сердарев Петровић, официр, никшићки лист Оногошт од 3. фебруара 1900. године.]. Он је имао синове Јоша и Илију који су умрли у младим годинама. Милован Сердарев није имао дјеце. Наводим пасове наследних сердара: поп Иван — Перо — сердар Јован — сердар Ђуро — сердар Јоко — сердар Филип — Лазо — Илија. (Мушко потомство сердара Филипа је изумрло послије првог свјетског рата). Перо сердара Јока је био капетан перјанички. Наводим имена перјаничких капетана из годишњака „Орлића“ за 1885. годину:

„Г. г. Перо Сердарев Петровић — Шпиро Матановић“.

Перо је умро крајем 1917. године. Он је имао синове Јова, Јока и Шћепана. Јово и Јоко су умрли као дјеца. Шћепо Перов је био финансијски капетан. Умрло је врло млад 1908. године. Марко сердара Јока је погинуо у рату против Турака 1876. године у Бањанима. Иза себе је оставио синове Ђура и Стева, који је умро као момче. Ђуро Марков је имао Марка, Сава (умро као дјете) и Петра. Марко Ђуров Сердаревић — Поповић (1900 — 1944) је смртно рањен, као борац Ловћенског народноослободилачког партизанског одреда, у близини Царевог лаза па је убрзо умро у цетињској болници. Марко има сина Владимира, а Владимир синове Милорада и Марка. Петар Ђуров има сина Николу.

Михо сердара Ђура је имао синове Ђура, Сава и Тома. Ђуро Михов се одселио у Боку Которску и његови потомци живе у Бијелој. Мушко потомство Сава Михова је изумрло, а мушко потомство Тома Михова сада, углавном, живи у Београду.

Једни подаци указују на могућност да Перићевићи потичу од сердара Савића Попова, а други подаци да потичу од Пера Попова. Перић је имао синове Ђура, Лаза и Сава. Ђуро Перићев је млад погинуо у борби код Грахова 1836. године [ф. 22 - Видјети: Петар Рудић, О погибији Петровића код Грахова 1836. године, Историјски записи, Титоград, свеска 2 за 1980. годину, стр. 131 — 135.]. Лазо Перићев је био племенски капетан. Наводим један детаљ из Ердељановићеве „Старе Црне Горе“ гдје се Лазо помиње: „Г. Видак Отовић, који је био дуго година учитељ у Његушима и сам се интересовао народним предањима и бележио их, саопштио ми је на моју молбу податке о Хераку и Рајичу и њихову потомству, што их је слушао од најпоузданијих тадашњих паметара његушких (то су били пре 35 година, кад је г. Отовић вршио испитивања: Иво Ил. Врбица, стар 75—80 година, поп Марко Бећир, прота Миња Радоњић и Лазо Перићев Поповић, све људи, који су били жива историја, непристрасни, памећу и чојством свуда признати)“ [ф. 23 - Стара Црна Гора (поглавље: Хераковићи и Рајићевићи), стр. 423.]. Лазо није имао потомства. Саво Перићев је био перјаник владике Рада и књаза Данила. Он је имао пет синова: Јова, Ника, Ђура, Ива и Маша. Јово Савов је, послије Лаза Перићева, био племенски капетан у Његушима. Он је имао четири сина: сава, Филипа, Божа и Пера. Саво Јовов (1875 — 1950) је био добар познавалац генеалогије братства Поповића, али, нажалост, његова казивања нико није записао. Он је имао синове: Јована (1912 — 1947), Ника (1918 — 1955), Марка (1921 — 1944), Арсенија и Војина. Марко је погинуо у народноослободилачкој борби, а Арсеније и Војин су умрли као дјеца. Филип Јовов је имао сина Мила (1914 — 1980). Мило Ф. Поповић је био истакнути друштвено-политички радник и публициста. Он је од 1960. до 1973. године био директор Југословенског института за новинарство. Наводим један ред пасова огранка Перићевића: Перић — Саво — Иво — Васо — Лука — Бранко Поповић (садашњи пас).

Огранак Поповића из којега је потицао барјактар Зеко нема посебног имена. О даљим прецима овог малог огранка се ништа не зна. Прича се да су најближи Сердаревићима па су можда потомци Пера Попова. Њихов се најдаљи предак, коме су име запамтили, звао Петро. Петро је имао Ника, Ђура, Мића и Машана. Ђуро и Мићо су погинули у борби код Грахова 1836. године. Машан је имао сина Зека, који је био алај-барјактар црногорске војске [ф. 24 - Поповићи су постали наследни алајбарјактари (барјактари цјелокупне црногорске војске) послије погибије алајбарјактара Маша Кустудије на Грахову 1858. године. Послије Машове смрти за алајбарјактара је изабран Мило Новаков, а послије Милове смрти Зеко Машанов.]. Барјактар Зеко је опјеван у познатој пјесми Максима Шобајића „Бој на Вучјем Долу (16. јула 1876)“, која се налази у Шобајићевој збирци пјесама „Освета косовска“. Зеко је умро почетком 1917. године. Овај истакнути црногорски главар је био врло омиљен и у двору и у народу. Зеко је имао синове Луку и Марка. Лука Зеков (1878 — 1933) је био финансијски капетан. Он је имао осморо дјеце: Михаила, Ђорђа, Марију [ф. 25 - Марија Поповић — Чејовић је професор српскохрватског језика и књижевности. Она је од 1956. до 1964. године била директор Гимназије „Ђорђе Лопичић“, а затим директор Средње медицинске школе на Цетињу. Сада је у пензији.], Павла, Вјеру, Јелену, Јована (1920 — 1969) и Бранку. (Михаило, Павле, Вјера и Jелена су умрли као дјеца). Др Ђорђе Л. Поповић је рођен 1912. године. Он је радио као виши стручни сарадник у Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду. Овај велики ентузијаста је 1960. године изабран за предсједника Здравствене комисије Боксерског савеза Југославије, а десетак година послије тога постао је члан љекарске комисије Међународне боксерске федерације. Др. Ђорђе је умро од срчаног удара 3. (16.) октобра 1972. године [ф. 26 - Датуми у овом раду су по старом календару.] у Београду. Он је посједовао врло широку културу и веома високе моралне врлине. Његовом смрћу је изумрло мушко потомство овог огранка Поповића. — Марко Зеков је рођен 1881. године. Завршио је официрску школу и постао мајор. У очи балканског рата је добио очев алај-барјак. Марко је за вријеме првог свјетског рата интерниран у неки швапски логор. Умро је 1934. године у Лондону.

Поп Вучета (син попа Ивана) се помиње у једној забиљешки владике Данила о црквеним дуговима од 4. јуна 1723. године [ф. 27 - Др Јевто М. Миловић: Зборник докумената из историје Црне Горе (1685—1782), Историјски институт, Цетиње, 1956. стр. 49.]. Према причању старих Поповића поп Вучета је имао неколико синова од којих се сигурно зна само за Јова и попа Стоја. Поп Стојо је имао синове попа Ника, Ђикана и Груја, а вјероватно их је било и више. Поп Нико је био врло паметан и угледан човјек. Он се помиње са црногорским свештеницима који су 20. октобра 1830. године признали тестамент владике Петра И и Рада Томова за господара Црне Горе. Поп Нико је имао синове попа Станка и Бела. Поп Станко је погинуо у борби код Грахова 1836. године. Иза себе је оставио синове Тодора и попа Иваша, који су се одселили у Бугарску. Исељени Тодорови потомци, Тодоровићи, чине посебан огранак Поповића. Бело Попов је имао сина Митра, који је за вријеме ратне 1876. године био командир Његушко-цетињског батаљона. Митар Белов је имао синове Богдана и Ђура. Богдан Митров Поповић (1865 — 1919) је око 1900. године био официр (старјешина) ераковићке чете. Ђуро Митров је такође био официр. Погинуо је од једног Његуша 1914. године. Потомци Бела Попова, такође, чине мали огранак, али немају посебног имена. Овако изгледају пасови овог безименог огранка Поповића: поп Иван — поп Вучета — поп Стојо — поп Нико — Бело — Митар — Богдан — Петар — Крсто — Миодраг Поповић (садашњи пас).

Ђикан Стојов је имао сина Мића.

Грујо Стојов је родоначелник огранка Грујовића. Он је имао четири сина: Јоша, Маша, Ђура и Дума. Јошо Грујов је погинуо код Грахова 1836. године. Машо Грујов је био истакнути јунак. Он је био носилац медаље Обилића и других одликовања. Од овог огранка је био Марко Савов Поповић, поручник црногорске војске у првом свјетском рату. Марко је био добар познавалац народних предања и црногорске традиције. Његова казивања о лози Ераковића су ми помогла да расвијетлим његушког првака попа Ивана, родоначелника главне гране Поповића и јунака „Горског вијенца“. Марко се и сам помало бавио писањем. Он је у америчком граду Детроиту 1933. године објавио драмски спјев о познатом црногорском јунаку Батрићу Перовићу. (Марко Савов је умро 1978. године). Наводим један ред пасова овога огранка: поп Иван — поп Вучета — поп Стојо — Грујо — Думо — Саво — Марко — Цветко — Марко.

Бијеловићи воде лозу од Марка Попова, који је вјероватно био син попа Вучете. Марко је имао сина Вука који се помиње у пресуди катунских главара од 5. августа 1827. године. Од овог огранка је био Станко Савов Поповић (1882 — 1945), учесник I засједања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке, које је одржано у Колашину 2. (15) новембра 1943. године. Станкови синовци, Божо Ђуров (1918 — 1942) и Никола Ђуров (1921 — 1944) су погинули у народноослободилачкој борби [ф. 28 - Вид јети, Петар Рудић: Ераковићи из Његуша и њихови погинули борци у ослободилачком рату (1941 — 1945), Одзиви, број 35, Бијело Поље, 1980. стр. 97 — 103.]. наводим један ред пасова огранка Бијеловића: Марко — Вуко — Иво — Саво — Рако — Душан (Мујо) — Рако Поповић (садашњи пас).

Спасојевићи су добили име по Спасоју Вучетину. Поменути Вучета је можда био унук попа Вучете? Од овог огранка је био Јошо Милов Поповић (1923 — 1944) који је погинуо у народноослободилачкој борби. Наводим један ред пасова Спасојевића: Вучета — Спасоје — Филип — Раде — Нико — Раде (Радован) Поповић (садашњи пас).

Од попа Вучете се казују и Шутовићи који су, изгледа, блиски Спасојевићима. У пресуди катунских главара од 5. августа 1827. године помиње се предак овог огранка Перо Андријин. Наводим један ред пасова овог малог огранка: Андрија — Перо —  Јоко (Шуто) — Перо — Видо — Драган Поповић (садашњи пас).

Одсељени Поповићи који живе у Петровом Селу код Кладова (у Србији) такође воде поријекло од попа Вучете Иванова.

Кашћелани (посебно братство), Радановићи и Јашаровићи су се, изгледа, раније одвојили од главног стабла Ераковића. Вујовићи не казују да воде лозу од попа Ивана, мада казују да су блиски са Петровићима. Међутим, неки Поповићи причају да су Вујовићи у блиском сродству са Јашаровићима [ф. 29 - Вујовићи из Спужа су посебно ераковићко братство. Према запису њиховог родоначелника Вуја, они воде лозу од Петровића.].

Радановићи су близак род с Кашћеланима из Мирца [ф. 30 - Радановићи имају надимак Белегије.]. Овај огранак је добио име по Радану Ђурову, који се у изворима помиње 1723. године. Од овог огранка је био Мило Новаков Поповић, алај-барјактар и сенатор. Мило је опјеван у познатој пјесми сердара Ђука Средановића „Бој на Граховцу (1858)“, која се налази у V књизи Вукових пјесама. Као великог јунака и барјактара, Мила је опјевао и војвода Мирко Петровић у „Јуначком споменику“. Барјактар Мило је погинуо од Кустудија 1866. године, који су такође живјели у Ераковићима. (Прича се да их је због тога књаз Никола иселио из овог његушког села и да су се населили у Мајсторима на Ловћену). Мило је имао синове Марка, Јоша и Ника. Нико је имао сина Мила. Мило Ников (1897 — 1962) је завршио агрономију. Он је био врло образован човјек па се бавио и књижевношћу. Његовом смрћу је изумрло мушко потомство барјактара Мила. Од Радановића је био и Марко Јошов Поповић, познати памтиша племенских предања и традиције. Ристо Ковијанић је уз чланак „Његошева пастирска идила“ о Марку Јошову написао овакву напомену: „Један од најбољих, можда најбољи и највјеродостојнији познавалац народног предања међу старим Његушима јесте Марко Јошов Поповић из Ераковића, код којега је долазила и Исидора Секулић. Забиљежио сам његова казивања о ђетићу Тома Маркова и о баници Ивани Томовој, по причању које је запамтио од старих Његуша, Његошевих савременика. Његова казивања провјеравао сам у неколико наврата, како код њега самог, тако и код других старих Његуша“ [ф. 31 - Гласник Етнографског музеја на Цетињу, III књига, 1963. стр. 341.]. (Марко Јошов је умро 3. априла 1970. године). Овако изгледа један ред пасова огранка Радановића: Ђуро — Радан — Вукосав — Радан — Никола — Јошо — Марко — Саво — Василије Поповић (садашњи пас).

Јашаровићи су добили име по Стијепу Мијатову, којега су звали Јашар. Овај Јашар је имао синове Драга и Јока, од којих је остало доста велико потомство. Драго Јашаров се помиње у Његошевом писму Габријелу Ивачићу од 2. априла 1843; у тестаменту Његошевог оца Тома Маркова, који је написан 29. августа 1854., те купо-продајном уговору између Марије Станове Петровић и Вука Маркова Торомана, названог Петровића, сачињеног 24. априла 1865. године. Драго је имао синове: Пера, Сава, Мића и Стева, а Јоко: Шпира, Ива, Ђура, Ника, Марка и Лаза. Шпиро Јоков је био истакнути јунак и врло угледан човјек. Од њега није остало мушког потомства. Наводим један ред пасова огранка Јашаровића: Станоје — Марко — Драгоје — Мијат — Стијепо (Јашар) — Драго — Стево — Ђуро — Јован — Душан Поповић (садашњи пас).

О даљим прецима огранка Вујовића нијесам могао ништа дознати. Једино ми је познато да се у једном писму Рада Шћепчева и попа Ивана которском провидуру помиње неки Илија Вујов. Од огранка Вујовића је био познати јунак Лазо Ђуров Поповић, који је за вријеме рата 1876 — 1878. године ухватио живог турског барјактара и довео га у команду свога батаљона. За овај подвиг је одликован медаљом Обилића. Лазо је имао сина Илију, који је такође био добар борац. Вујовићи овако броје своје пасове: Нико — Јоко — Саво — Јошо — Ђуро — Крсто. (Крсто Ђуров Поповић је млад погинуо као борац Народноослободилачке војске 1945. године) [ф. 32 - Ови Вујовићи, вјероватно, не чине исти род са Вујовићима из Спужа, јер су спушки Вујовићи добили презиме тек пошто је њихов предак Вујо отишао из Његуша. Исти Вујо пише да је њeгов брат Перо убио најстаријег брата Радоша, након чега су Перо и Вујо побјегли, а Радошеви синови присвојили сву њихову имовину. Према Вујовом запису, од њега у Ераковићима није нико остао, а вјерујем да се ни његови ближњи потомци на отето и разурено огњиште нијесу могли повратити. (Записи, књига XXIV, Цетиње, новембар 1940. стр. 316 — 317).].

Сви научни радници који су се бавили проучавањем братства Петровића запостављали су Поповиће и чинили су им доста тешку неправду. Учитељ Видак Отовић је записао да су Петар, родоначeлник Петровића, и „поп“, родоначелник Поповића, браћа, што су прихватили др Јован Ердељановић, Ристо Ковијанић и др Петар И. Поповић. Међутим, читав Отовићев запис о родоначелнику Поповића је погрешно написан (ако га је др Ердељановић дословно саопштио), па је проузроковао и друге грешке у генеалогији Ераковића. Одјељак о Поповићима у Ердељановићевој студији „Стара Црна Гора“ је написан доста површно и произвољно, а може се рећи и увредљиво. Приликом боравка у Његушима ради прикупљања грађе за ово своје дјело, др Ердељановић са Поповићима није разговарао [ф. 33 - Др Јован Ердељановић у истом дјелу пише да му је податке о Поповићима — Ераковићима давао Илија Вуков Поповић — Тороман, као и његови синови Андрија (правник) и Петар (доцнији професор универзитета и академик).]. Он није забиљежио причања старих Ераковића о генеалошком стаблу Поповића, о попу Ивану и његовој родбини, о његушким сердарима и другим личностима. Он, такође, ништа не казује шта је познати његушки првак и паметар Лазо Перићев причао Отовићу о Поповићима. Тако сада ништа не знамо о прецима врло угледног огранка Перићевића, а исто тако ни о даљим прецима барјактара Зека. У ствари, др Јован Ердељановић и др Петар И. Поповић нијесу ни покушали да проуче Поповиће, него само да докажу да и Торомани воде поријекло од Ерака.

[...]

НАПОМЕНА УЗ ТАБЛИЦЕ 1. И 2.

Наводим мишљење др Петра И. Поповића по коме је генеалошко стабло Ераковића директно и правилно раздвојено на Петровиће и Поповиће:

„Ковијанић је пошао још даље од Ердељановића и то најпоузданијим путем. Он је на основу архивских података утврдио неколико крупних чињеница: да Попoвићи имају заједничке претке с Петровићима од Богуте (око 1340. године), да је име попа од кога воде поријекло Поповићи поп Ђурађ (око 1570) и да је он брат Петра Калуђерова, родоначелника Петровића“.

(Таблица број 1)

Занимљиво је поменути да се др П. И. Поповић овог мишљења увијек не придржава. Перма томе, наводим и друго његово мишљење, по коме генеалошко стабло Ераковића није директно и складно раздвојено на Петровиће и Поповиће, него је тако испреплетано да је ова два братства „врло тешко разлучити“:

„Из свега реченог произилази као несумњиво: да Петровићи — Ераковићи и сви Поповићи — Ераковићи воде порекло од заједничког претка; да је традиција оба братства о њиховом пореклу једна и иста; да су односи Петровића и Поповића били кроз векове веома тесни и међусобно тако испреплетани да их је врло тешко разлучити, те да се отуда и преци многих Поповића... бележе у документима... као Петровићи...“

Ово Поповићево мишљење потпуно одговара верзији коју сам обрадио у таблици број 2. Тако је др Поповић овим закључком побио прије истакнуте „крупне чињенице“, које је на основу архивских података утврдио Ристо Ковијанић.

Према таблици број 1, Петар Калуђеров (родоначелник братства Петровића) је индиректни предак Поповића. Међутим, он је директни предак не само Петровића него и једног дијела Поповића. Ову чињеницу потврђује и то што је главна грана Поповића добила презиме по попу Ивану Петровићу, који је био рођак владике Данила, а отац владике Саве. Позната је чињеница да су скоро и сви Поповићи дуго времена носили презиме Петровић.

данашњи Петровићи воде лозу од Шћепчевих синова Рада и Дамјана. (Данило Шћепчев се, као владика, није женио, а мушко потомство Петра Шћепчева је изумрло). Наиме, данас презиме Петровић носе само Шћепчеви потомци.

НАПОМЕНА УЗ ТАБЛИЦУ БРОЈ 3.

Да би садржај 1. и 3. таблице био јаснији, овдје сам провизорно приказао генеалошко стабло Ераковића од Ерака до генерације владике Данила. Како се генеалошко стабло Ераковића грана од Ерака до Петра Калуђерова (родоначелника Петровића) није ми познато, а његово гранање од Петра Калуђерова до владике Петра I сам, према штурим подацима, приказао у таблици број 2. Наиме, гранање Петровића и Поповића у таблици број 3, нијесам потпуно приказао, односно овдје сам унио имена попа Ђурђа и попа Ивана, који се у овом раду помињу као родоначелници братства Поповића. — Поповићи немају једног родоначелника него је то заједничко презиме свих Ераковића који живе у истоименом његушком селу, осим потомака Шћепца Калуђерова, који се и сада презивају Петровићи. Према томе, поп Ђурађ не може бити родоначелник свих Поповића, а исто тако ни поп Иван. Поп Иван се може сматрати родоначелником главне гране Поповића.

П. Рудић

БИЉЕШКА О ПИСЦУ

Петар Рудић је рођен у Равној Ријеци код Бијелог Поља 1933. године. Завршио је основну (осморазредну) школу.

Петар се у марту 1959. године запослио као помоћни службеник у Завичајном музеју у Бијелом Пољу. Он је први радник овог музеја и један од његових оснивача. Рудић је на овом радном мјесту остао до маја 1965. године, а тада је добио отказ ради привременог затварања музеја. Након тога је регулисао скромну инвалидску пензију.

Рудић је још као ученик основне школе заволио историју и књижевност. Крајем 1960. године је почео да пише и објављује краће написе, углавном, историјског и етнолошког карактера. У почетку је објављивао у локалним листовима Видику и Бјелопољској комуни, а касније у Побједи, Политици, Просвјетном раду, Расковнику, Стварању, Историјским записима, Гласнику цетињских музеја, Мостовима, Одзивима и другим гласилима. Поред сарадње у листовима и часописима, Петар је објавио и неколико брошура: „Прилози о Његошу и Петровићима“ (1962), „Ратковићи из Бијелог Поља и њихово поријекло“ (1965), „Рудићи из околине Бијелог Поља“ (1966), „Милија Рудић и његови потомци“ (1967), „Свети двобој“ (1969), „Сценарио за свечано калемљење једне јабуке у Равној Ријеци“ (1975) и „Како сам се оженио од Ераковића из Његуша“ (1981). (Брошура „Како сам се оженио од Ераковића из Његуша“ је прештампана у београдски илустровани лист Зум репортер, број 800. од 12. до 19. XI 1981, рубрика: „Научна истраживања“, стр. 41 — 44). Дакле, најновија Рудићева књижица — „Поповићи из Његуша“ — је осма по реду његова брошура.

Петар Рудић је 1970. године за штампу приредио и, као посебно издање, објавио приповјетку Марка Ж. Ракочевића „Један од ријетких“. Књижевник Марко Вешовић је према Рудићевим подацима написао приповјетку „Тачка гдје су се укрстиле муње из Горског вијенца“, која је објављена у новосадском часопису Поља, јануар 1973. стр. 16 — 17. Према Рудићевим подацима је и књижевник Душан Говедарица написао приповјетку „Опроштај Марка Ђурова“, објављену у зрењанинском часопису Улазница, септембар 1981, стр. 59 — 61.

Рудић је члан Удружења научних, културних и јавних радника Полимља, чије се сједиште налази у Иванграду. Живи у Равној Ријеци.

V

Петар Рудић "Нешто о презимену Тороман", Гласник етнографског музеја, књ. 63, главни и одговорни уредник: академик Петар Влаховић, уредник: Јасна Бјеладиновић-Јергић, лектор: Лепосава Жунић, преводилац: Вида Јанковић, коректор: Слободанка Марковић, издаје: Етнографски музеј у Београду (Студентски трг бр. 13), штампа: Чигоја - Београд, Београд 2000., 79. - 83. стр.

Половином XV вијека у Његуше се доселио неки Ерак из Бањана. Његови потомци носе име Ераковићи, а тако се назива и село у Његушима у коме углавном живе. Од Ерака воде лозу Петровићи и Поповићи из његушког села Ераковића, Кашћелани из његушког села Мирца, Вујовићи из Спужа и нека друга братства.

Петровићи су добили презиме по Петру Ераковићу, који је живио у другој половини XVI вијека. Тај Петар је имао неколико синова, а сада се само зна за његовог сина Стијепа. Стијепо Попов је такође имао неколико синова. сада се зна за његовог сина Радула (калуђера Петра), који је имао само сина Шћепца. Шћепац Калуђеров је имао синове: владику Данила (1697—1735), кнеза Рада, Дамјана и Петра.

Поповићи немају једног родоначелника, него је то заједничко презиме свих Ераковића који живе у истоименом његушком селу (осим потомака Шћепца Калуђерова, који се и сада презивају Петровићи). Велики дио Поповића потиче и од самог Петра Ераковића, родоначелника братства Петровића.

Главна грана Поповића је добила презиме по попу Ивану Петровићу, блиском рођаку и савременику владике Данила. Петар Петровић Његош је овог Ивана опјевао у Горском вијенцу, гдје му је дао и звање сердара. Поп Иван је, колико ми је познато, имао четири сина: владику Саву (1735—1781), сердара Савића, Пера и попа Вучету. Поповићи — Ераковићи се дијеле на мале огранке, који такође имају посебна имена: Сердаревићи, Перићевићи, Грујовићи, Бијеловићи, Спасојевићи, Шутовићи, Радановићи, Јашаровићи и Вујовићи.

У његушком селу Ераковићима одавно живи и братство Торомани, који такође казују да воде лозу од Ерака. Петровићи и Поповићи, међутим, не његују никакву успомену на заједничко поријекло са овим братством. Према казивању доктора Ђорђа Лукина Поповића (1912—1972) и неких других Ераковића, Торомани су старосједиоци овог села, потомци старих Побрежана, али ни то мишљење није сигурно. (Кад се Ерак доселио у Његуше, затекао је Побрежане и Вељокрајане). Торомани су ово презиме носили све до почетка XX вијека, а тада су званично узели презиме својих сусједа Поповића. Трудећи се да што боље упознам генеалогију Ераковића, утврдио сам да Торомани нијесу огранак Поповића, него посебно братство. Пишући о убиству кнеза Николе Васојевића, др Љубомир Дурковић каже: „Његош је позвао Васојевића да дође на Цетиње, и одлучно се решио да припреми да се убије. На путу за Цетиње, у селу Доњи Загарач, 30. маја 1844, убили су Васојевића перјаници Вуко и Тодор Торомани и њихов рођак Мићо Тороман, сви из Његуша”. (Љубомир Дурковић-Јакшић, Србијанско-црногорска сарадња 1830—1851, Београд, 1957, с. 56). О Вуку и Мићи се сада у Његушима мало шта зна. Можда су негдје одселили? А о Тодору Тороману је остала успомена као о у угледном човјеку и познатом Његошевом перјанику. Наводим и неколико детаља из старих матичних књига, чији се остаци чувају у Цетињском манастиру. Дана 15. децембра 1889. године родила се у Ераковићима, а дана 28. децембра исте године крстила се Јоке Станкова Тороман. Јокин је отац Станко (Лабуд) Вуков Тороман, а мајка Анђа Стеванова Ратковић из Ораховца. Крштење је обавио свештеник Перо Божовић, а кум је био Мило Савов Поповић из Ераковића. Дана 3. децембра 1891. године родио се у Ераковићима Нико Ивов Тороман, који се крстио 6. децембра исте године. Крштење је обавио свештеник Ђуро Пејовић, а кум је био Саво Андрић из Ераковића. Колико је мени познато, Торомани се посљедњи пут под тим презименом помињу 31. августа 1903. године по старом календару. Тог дана је крштена новорођена дјевојчица Злата Петровић, кћерка Ива Гаврилова Петровића и Маке Вукове Тороман.

Вуко Марков Тороман, који је живио у другој половини XX [izvesno, reč je o štamparskoj grešci, treba "XIX" - hijerakul] вијека, први је почео да казује да његов род води лозу од Ерака, па се у неким купопродајним уговорима из 1863. и 1865. године помиње као Петровић. А његов син Станко (Лабуд) у једном купопродајном уговору од 3. априла 1882. године помиње се под презименом Поповић. Вид јели смо, међутим, да је његова кћерка Јоке приликом крштења 28. децембра 1889. године уписана у матичне књиге рођених под презименом Тороман. Торомани се под презименом Поповић најпре јављају у својим тестаментима и неким сеоским уговорима, а од почетка XX вијека и у матичним књигама. Иако су узели презиме ераковићког братства Поповића, Петровићи и Поповићи се и даље према њима односе само као према старим комшијама, од којих су се и женили (а не као према рођацима). Петровићи и Поповићи од давнина славе Ђурђевдан, па су то крсно име од њих узела и она братства која живе у Ераковићима а не воде поријекло од Ерака. Ђурђевдан, дакле, славе и Торомани.

Вуко Марков Тороман је имао синове Станка (Лабуда) и Илију и кћерке Маку, удату за Ива (Лабуда) Петровића из Ераковића, и Горду, удату за Бела Божовића из истог села. Врло је важно поменути да је Илија Вуков, поред остале дјеце, имао синове Андрију, који је био познати адвокат, и Петра, који је био познати историчар и академик. Они су добили ново презиме — Поповићи.

Пошто су старе матичне књиге села Ераковића знатно оштећене име Петра Поповића сам нашао само у једном њиховом доцнијем препису, који, изгледа, није истоветан са оригиналом. Ту стоји да је Перо Илијин Поповић рођен 30. априла 1899. године (Црна Гора је у то вријеме употребљавала стари календар, па не знам да ли је наведени датум по старом или новом календару). Перо (Петар) завршио је гимназију 1919. године, након чега је студирао историју на Београдском универзитету. Дипломирао је 1923. године. Послије тога је радио у београдским средњим школама. Године 1932. је одбранио докторску дисертацију која је објављена следеће године под насловом Француско-српски односи за време Првог српског устанка, Наполеон и Карађорђе. Поповић је 1949. године изабран за ванредног професора Филозофског факултета у Скопљу, а 1954. године за редовног професора Филозофског факултета у Новом Саду. Дуже вријеме је био шеф Катедре за историју на том Факултету, а од 1957. до 1960. и његов декан. Године 1958. изабран је за дописног, а 1972. за редовног члана Српске академије наука и уметности. Мјесеца јануара 1969. изабран је за првог директора Института за изучавање историје Војводине, а био је и члан-сарадник Матице српске у Новом Саду. Он је 6. марта 1973. изабран за члана Црногорске академије наука и умјетности. Објавио је више радова, од којих ради ограниченог простора помињем само његову познату књигу Црна Гора у доба Петра I и Петра II, коју је објавила Српска књижевна задруга 1951. године. Академик Петар Поповић умро је у Београду 5. октобра 1987. године.

Његушки трговац Илија Поповић — Тороман је са својим (у то доба младим) синовима Андријом (правником) и Петром (професором) давао податке познатом етнологу др Јовану Ердељановићу о Поповићима — Ераковићима и Поповићима — Тороманима за књигу Стара Црна Гора, која је први пут објављена 1926. године. Поглавље о Поповићима је врло лоше написано, тако да правилно нијесу набројани ни огранци овог великог ераковићевог братства. Један од главних огранака братства Поповића зове се Сердаревићи, чији је родоначелник сердар Јово Перов Петровић, синовац владике Саве. У Старој Црној Гори, међутим, није наведено право име овог огранка (Сердаревићи) него његов надимак (Бјељине). Затим, др Јован Ердељановић је у огранке Поповића — Ераковића убројао и Торомане, који су посебно његушко братство непознатог поријекла.

Наводим један одломак из те Ердељановићеве књиге гдје се говори о Тороманима. „Тако је на пример надимак Торомани према једном казивању постао по томе, што је предак тога рода градио торове, а по другом поузданијем објашњењу, које сам сазнао од г. Петра Поповића, назив Торомани је постао овако. Средином и кроз целу другу половину 19. века водила се преко Црне Горе жива трговина са стоком између наших крајева у негдашњем санџаку и Котора (односно Италије). На том путу Његуши су били нека врста станице. Један од наших предака, каже г. П. Поповић, радио је с једним од познатијих трговаца, који се звао Тороман (врло вероватно из Полимља). Трговина, која је тада од мојих земљака сматрана као занимање ниже врсте (случај са занатима, специјално ковачким), друштво са "Турцима", како су они звали све оне који долазе са турске територије, па били и они и Срби, није било симпатично. Поред тога име Тороман, које је њима могло изгледати смешно, погрдно. Све је то допринело, да околина (људи из других братстава) у извесној иронији пренесе име, што уосталом није редак случај, с трговца на тог члана породице, а затим на целу породицу (братство)”. (Др Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд, 1978, друго издање, с. 435).

Поводом стогодишњице рођења академика Петра Поповића пошао сам из бјелопољског села Равне Ријеке у Пљевља, а одатле у прибојски крај и потражио Торомане који се помињу у Ердељановићевој књизи Стара Црна Гора. У петак, 30. априла 1999. године, стигао сам у село Плашче (код Крајчиновића), гдје сам нашао двије куће Торомана. Кратко сам разговарао са Ранком Тороманом и његовом синовицом Татјаном Мирковом. Дознао сам да је неки њихов даљи предак дошао у село Борак, које се налази близу познатог села Забрњице. Торомани су се због турског насиља преселили из Борка у Дубраве, заселак села Калуђеровића. Затим се Арсо Тороман са својом најближом родбином одселио из Дубрава у Ступове, који су такође заселак села Калуђеровића, а једна породица — у село Плашче. Првог маја сам посјетио Момира Савова Торомана и његову родбину у Ступовима, а послије подне истога дана и Јанка Живкова у Дубравама. Рeкли су ми да не знају одакле су њихови преци дошли у Борак, али су чули да у околини Цетиња постоји братство Торомани, па сматрају да могу од њих водити лозу, иако то није сигурно. Они не знају по чему су то презиме добили, али га са поносом носе јер су га наслиједили од својих предака, па воле да чувају и поштују породичну традицију. „За њих се прича да су обновили цркву Поблаћу — Оцркавље, на старим рушевинама, нашавши читав казан дуката црквенога новца”. (Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, 1986, друго издање, с. 127). Ови Торомани, који сада живе у прибојским селима Калуђеровићима и Плашчу, славе Ђурђевдан, исту славу коју и његушки Торомани. Нашавши полимске Торомане и боравећи код њих 30. априла и 1. маја 1999. године, обиљежио сам стогодишњицу рођења познатог историчара и академика Петра Поповића (1899—1987), који је био родом из Његуша.

Дознао сам да Торомана има и у осталим нашим крајевима (у Горњој Горевници код Чачка и негдје у Босни). Пошто је то врло оригинално и специфично презиме, стиче се утисак да је реч о једном братству, поготово што припадници тог презимена из Његуша и Доњег Полимља славе исту славу. Али пошто живе у различитим крајевима, тешко је вјеровати да сви чине исти род. (Можда су у питању два-три братства која имају исто презиме?) Кад о Тороманима раније није стручно и објективно писано, сада је о њима врло тешко донијети било какав ваљан закључак. Неки ваљан закључак је тешко донијети и због тога што се они према свом необичном презимену различито односе: нека га избјегавају (мењајући и свој идентитет), а други га традиционално чувају и његују.

Summary

Petar Rudić

ABOUT THE SURNAME OF TOROMAN

It is from Erak, who settled in Njeguši from Banjani in the second half of the XVI century, that the Petrovićes, the Popovićes, the Kašćelani, the Vujovićes from Spuž, and some other families draw their origin.

The Petrovićes acquired their surname from Petar Eraković from whom, according to tradition, the ruling Montenegrin family of Petrovićes-Njegošes originated. Together with the Petrović family in the village of Erakovići in Njeguši, there lives the Toroman brotherhood which also originated from Erak, the founder of the Petrović and other brotherhoods who live in Njeguši.

This work follows the development of the Toroman brotherhood on the basis of tradition and literature and indicates their kinship with other brotherhoods. Also mentioned is the setllement of the Toroman brotherhood in other parts of Montenegro, Bosnia and Serbia. Some members of the Toroman family jealously guard their surname, while others change it and thus with time lose their original identity.

VI

Петар Рудић "Генеaлошко мјесто владике Саве у братству Петровића", у "Династија Петровић Његош", том 1, 547. - 553. стр., Радови са међународног научног скупа (Подгорица 29. X - 1. XI 2001.), Црногорска академија наука и умјетности, Научну скупови, књ. 60, уредник: академик Миомир Дашић, Подгорица 2002.

Од средине XV вијека у Његуше се доселио неки Ерак из Бањана. Његови потомци носе име Ераковићи, а тако се зове и село у Његушима у коме углавном живе. Од Ерака воде лозу Петровићи и Поповићи из његушког села Ераковића, Кашћелани из његушког села Мирца, Вујовићи из Спужа, а можда и нека друга братства [фуснота 1 - У Ераковићима живи и братство Поповићи—Торомани, који такође казују да воде лозу од Ерака. Међутим, Петровићи и Поповићи не његују никакву успомену о заједничком поријеклу са овим његушким братством.].

Петровићи су добили презиме по Петру Ераковићу, који је живио у другој половини XVI вијека. Овај Петар је имао неколико синова, а сада се само зна име његовог сина Стијепа. Стијепо Петров је такође имао неколико синова. Сада се само зна за његовог сина Радула (калуђера Петра), који је имао само сина Шћепца. Шћепац Калуђеров је имао синове: владику Данила, кнеза Рада, Дамјана и Петра.

Први владика из братства Петровића био је Данило Шћепчев (1697-1735). Други владика из братства Петровића, Сава (1735-1781), био је син попа Ивана, блиског рођака владике Данила. Трeћи владика, Василије (помоћник владике Саве, 1750-1766), био је син Рада Шћепчева, брата владике Данила. Пети владика, Петар II (1830-1851), син је Тома Маркова, брата владике Петра I. Књаз Данило Станков (1852-1860) унук је Стјепана Маркова, брата владике Петра I. Посљедњи црногорски господар Никола (од 1860. до 1910. књаз, а од 1910. до 1918. краљ) био је син војводе Мирка Станкова, а синовац књаза Данила [ф. 2 - Дугогодишња владавина Петровића је два пута прекидана. Наиме, од 1767. до 1773. је Црном Гором владао Шћепан Мали, а од 1781. до 1784. године владика Арсеније Пламенац, сестрић владике Саве.].

Поповићи немају једног родоначелника, него је то заједничко презиме свих Ераковића који живе у истоименом његушком селу (осим потомака Шћепца Калуђерова, који се и сада презивају Петровићи). Поповићи се дијeле на мале огранке који такође имају посебна имена: Сердаревићи, Перићевићи, Грујовићи, Бијеловићи, Спасојевићи, Радановићи, Јашаровићи, Вујовићи и други. Велики дио Поповића потиче и од самог Петра Ераковића, родоначелника братства Петровића. Поповићи који воде лозу од овог Петра носили су презиме Петровић скоро до краја XIX вијека.

Мишљења сам да главна грана Поповића води лозу од неког сина Стјепана Петрова, то јест од брата калуђера Петра, чије се име заборавило. Ова грана Поповића је добила презиме по попу Ивану Петровићу, рођаку владике Данила. Наводим један документ с потписом попа Ивана:

„Раде Сћепчев и поп Иван изванредном провидуру

Николи Контанирију

Његуши, 26 (?) 1712-1714 (?)

На 26 мјесеца

(Печат попа Ивана) (Печат кнеза Рада)

на Његуше

Пресвјетлом и преузвишеном господину и господару шофра-провидуру од Котора, и Новога и Арбаније, од мене Рада Сћепчева, и попа Ивана и остале браће наше...

А потом, господине, зашто си ни метнуо Илију Вујова реченога у тамницу? Но молимо ваше господсво за који си га узрок метнуо. Но те молимо одпиши ни да знамо.

И подржао ве Бог у господству.”

Наводим и текст приређивача Зборника докумената... који се налази у фусноти, а односи се на потпис попа Ивана, као и текст са печата:

„На печату стоји: ИС+ХС, Поп Иван Стијепо... Остало се не може прочитати јер је печат слабо отиснут” [ф. 3 - Др Јевто М. Миловић: Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), Историјски институт, Цетиње, 1956, стр. 24.].

Пошто попу Ивану не знамо очево и дједово име, много теже можемо знати стоји ли на печату Стијепов или Стијеповић. Вјероватно је дјед попа Ивана био брат Даниловог дједа Радула (калуђера Петра), а син Стијепа Петрова. Значи, поп Иван је могао носити презиме Стијеповић по прадједу Стијепу. Петар Петровић Његош је овог Ивана опјевао у Горском вијенцу, гдје му је давао и звање сердара. (Познато је да у то доба црногорска презимена нијесу била устаљена по једном претку).

Поп Иван је, колико је мени познато, имао синове владику Саву, сердара Савића, Пера и попа Вучету, као и двије кћерке којима нијесам могао дознати имена. Једна Иванова кћерка је била удата за попа Рајича Пламенца из Црмнице. Њени синови су били владика Арсеније и сердар Мојсије (Мојаш) Пламенац. Друга Иванова кћерка је била удата за неког Милића из Бјелица. Њен син је био поп Јово Милић.

Пошто је сродство владике Саве са владиком Данилом и владиком Василијем сасвим произвољно одређивано, налазим за потребно на те грешке указати.

Душан Вуксан је у Генеалошкој таблици куће Петровић Његош [ф. 4 - Душан Д. Вуксан: Споменица Петра II Петровића Његоша — владике Рада, Цетиње, 1926.] написао да је Иван (отац владике Саве) рођени брат Шћепца Калуђерова, оца владике Данила. Тада би владика Данило и владика Сава били браћа од стричева. Међутим, сигурно се зна да Шћепац није имао браће и да Иван није био његов савременик.

Милорад Медаковић у књизи Владика Данил пише да је Раде Шћепчев имао синове Ђура и Сава (владику), а Петар Шћепчев да је имао синове Ива и Василија [ф. 5 - В. М. Г. Медаковић: Владика Данил, Београд, 1896, стр. 21.]. Он је тачно казао имена браће владике Данила, поменувши и Дамјана, али је велике грешке направио казујући имена њихових синова. Добро је познато да је владика Василије био Радев син, а не владика Сава. Неки историчари пишу да је Иван био рођени брат владике Данила, а да је Иванов син владика Сава био рођени Данилов синовац [ф. 6 - Иларион Руварац: Монтенегрина, друго издање, Земун, 1899, стр. 134; др Алекса Ивић: Родословне таблице српских династија и властеле, Вјесник Зем. архива (за годину 1919), Загреб, 1919.].

Према Душану Вуксану, др Јовану Ердељановићу [ф. 7 - Др Јован Ердељановић: Стара Црна Гора, Београд, 1926, стр. 430.] и Трифуну Ђукићу [ф. 8 - Трифун Ђукић: Преглед књижевног рада Црне Горе од владике Василија до 1918. године, Цетиње, 1951, стр. 5.], владика Василије је био синовац владике Саве. Међутим, они су обојица били синовци владике Данила: Василије рођени, а Сава извањи.

Наводим неколико извора из којих видимо праву истину:

„...митрополит Данил на своје мјесто поставил својего двојуроднаго племјаника [ф. 9 - Племјаник у руском језику значи: синовац.] митрополита Саву, а преосвешћени Сава такоже на своје мјесто поставил двојуроднаго својего брата митрополита Василија Петровића” [ф. 10 - Душан Д. Вуксан: Преписка митрополита Василија, митрополита Саве и црногорских главара 1752-1759, Споменик СКА LXXXVIII, Београд, 1938, стр. 72. (Детаљ из писма Црногорске команде у Москви царици Јелисавети од 16. новембра 1758. године).].

„Владика Василије изванредном провидуру Валерију Антлеми-у

Кртоле, 28.X 1757.

Откако сам доша с пута, имао сам жељу поклонити се твојему преузвишеном господству како мојему принципу. Ма што је от мојега брата и господина Саве писмо и јављење, то је и моје. Ја сам доша овдјен у визиту како је стари обичај, а потврђен декретом преведрога приципа на 1718 года како су били наши предцесори бискупи от Цетиња вазде на служби преведрому принципу, како је осједочио наш стриц господин Данил митрополит своју вјерну службу принципу преведрому, како му гласе атестати и декрети...” [ф. 11 - Др Јевто М. Миловић: Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), стр. 224-225.]

„Владика Сава млетачким инквизиторима

Стањевићи, 29.VIII 1776.

...Исти манастир Подмајине био је наш прије док су Мајини, Брајићи, Побори, Грбљани турски били и када је била на Бар вoјска наша и ш њима Црногорци и мој стриц владика Данило с преузвишенијем господином Алвизом Муцинигом, ја сам на то мјесто био...” [ф. 12 - Наведени зборник, стр. 335. (Редосљед цитата је дат према њиховом садржају, а не хронолошки).]

Из ових докумената јасно видимо да је владика Сава био синовац владике Данила, а не брат од стрица, како је Душан Вуксан написао. Исто тако видимо да му је био извањи (двојуродни) синовац, а не рођени, како су мислили Медаковић, Руварац и неки други историчари. Ови извори нам, такође, казују да је владика Василије био братучед (рођак) владике Саве, а не синовац.

Божо Ђ. Михаиловић о сродству владике Саве и владике Василија овако каже: „Кад је ове (1765) године митрополит Василије Петровић Његош, другобратучед и коадјутор митрополита Саве, отпутовао трећи пут у Русију, одвео је са собом и јерођакона Петра на школовање” [ф. 13 - Божо Ђ. Михаиловић: Митрополит Петар I — свети, издање Цетињског манастира, 1973, стр. 3.]. Међутим владика Сава и владика Василије нијесу били другобратучеди, јер је Василијев дјед Шћепац Калуђеров био јединац. Они су, вјероватно, били трећебратучеди.

Савић попа Ивана (брат владике Саве) се у документима, који су писани руским језиком, помиње као сердар Сава. Именујући црногорске главаре, који су с владиком Данилом 1711. године повели борбу против Турака, владика Василије у Историји о Черној Гори пише: „...Первој от Његуш родној јего брат Дук Радул Петрович, с племјаником своим Сердар Сава Петрович...” [ф. 14 - Владика Василије Петровић: Историја о Черној Гори, фототипско издање Научног друштва Црне Горе (Цетиње) и Матице српске (Нови Сад), МCМLI, стр. 31. - Сердар Савић (Сава) је био извањи синовац владике Данила и његовог брата кнеза Рада (Радула).].

Савић је 1711. године био врло млад, и у документима се са кнежевском или сердарском титулом јавља знатно касније, тек у доба владике Саве. Пошто Историја о Черној Гори има тенденциозни карактер, владика Василије је желио доказати да је Савић још за вријеме стварања првих веза са Русијом био сердар и да је, као Петровић, играо велику улогу у Црној Гори.

Овај податак из Василијеве историје је прихватио Захарије Орфелин, а касније и неки други писци, па је сердар Савић ушао у литературу као савременик владике Данила [ф. 15 - Петар Рудић: О једном лицу из Житија Петра Великог од Захарије Орфелина, Историјски записи, књига XXX, свеска 1-2, Титоград, 1973, стр. 169-173.].

Сердар Савић је имао сина Ивана, а Иван синове Војина и Ивана. Савићеви унуци Војин и Иван су пошли 1758. године са једном групом црногорских младића у Русију на школовање. Ово су, колико ми је познато, једини подаци о потомцима сердара Савића.

Перо попа Ивана се помиње као свједок 15. марта 1748. године [ф. 16 - Датуми у овом раду су по старом календару.] приликом залагања земље Вука Маркова Шпадијера Цетињском манастиру ради једног црквеног дуга.

„И ту бише свједоци Перо попа Ивана с Његушах, и от Цетиња Ђукан Вукосавов и Нико Вуков, Јово Вулов и Вуксан Марков Шпадијер” [ф. 17 - Историјска грађа, Записи, књига XIX, Цетиње, јануар 1938, стр. 31.].

Перо се на једном месту у књизи др Глигора Станојевића Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740-1766), објављеној у Београду 1978. године, помиње овако: „Петар Петровић, владичин брат” (стр. 149).

Перо Иванов је можда имао неколико синова. Међутим, сада се зна само за његовог сина Јова, који је послије Савићеве смрти постао његушки сердар.

Сердар Јово (Јован, Иван) Петровић је био један од најзнaчајнијих и најистакнутијих црногорских главара свога времена. У низу докумената и врло значајних резолуција потписан је први до гувернадура и владике, што значи да је послије њих био највише и најглавнија личност у Црној Гори. Његош је овог сердара опјевао у Свободијади, Лажном цару Шћепану Малом и у јуначкој пјесми Шћепан Мали, која се налази у Огледалу српском. Сердар Јово је родоначелник Сердаревића, посебно огранка братства Поповића-Петровића. Он је имао сина сердара Ђурђа, који је приликом оснивања Његошевог Сената 1831. године изабран за сенатора.

И Перићевићи (огранак Поповића) воде лозу од попа Ивана, али не знам од којега његовог сина. Огранак Поповића од којега је потицао Зеко Машанов, алајбарјактар црногорске војске, није имао посебног имена. Прича се да је овај огранак, чије је мушко потомство недавно изумрло, био најближи Сердаревићима.

Поп Вучета (син попа Ивана) помиње се у једној забиљешци владике Данила о црквеним дуговима од 4. јуна 1723. године [ф. 18 - Др Јевто М. Миловић: Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), стр. 49.]. Према причању старих Поповића, поп Вучета је имао неколико синова, од којих се сигурно зна само за попа Стоја. Поп Стојо је имао синове попа Ника, Груја и Ђикана, а можда их је било и више. Поп Нико је имао синове Бела и попа Станка. Белови потомци немају никаквог посебног имена. Грујо Стојов је родоначелник огранка Грујовића. Од попа Вучете се, такође, казују Бјеловићи и Спасојевићи.

Сви научни радници који су се бавили проучавањем братства Петровића запостављали су Поповиће и чинили им доста тешку неправду. На жалост, то су чинили и Душан Вуксан и др Јован Ердељановић, иако су њихови радови о Петровићима високо цијењени. Одјељак о Поповићима у Ердељановићевој студији Стара Црна Гора (Београд, 1926) написан је доста површно и произвољно, а може се рећи и увредљиво. Приликом боравка у Његушима, ради прикупљања грађе за ово своје дјело, др Ердељановић са Поповићима није разговарао. Због тога није ни имао јасну представу о њиховој генеалогији [ф. 19 - Др Јован Ердељановић у истом дјелу пише да му је податке о Поповићима (Ераковићима) давао Илија Вуков Поповић-Тороман, као и његови синови Андрија (правник) и Петар (професор историје).].

Пошто су Поповићи—Петровићи увијек запостављани, није се знало да је од њих био родом и сам владика Сава.

Petar Rudić

GENEALOGICAL PLACE OF ARCHIBISHOP SAVA

IN THE PETROVIĆ BROTHERHOOD

Summary

Genealogical place of Archibishop Sava in the ruling family Petrović Njegoš was treated in this paper. Reffering to relevant sources and literature the author has established that Archibishop Sava was a nephew of Archibishop Danilo (1697-1735), not son of his uncle, as argued by Dušan Vuksan and other authors.

VII

http://www.maticacrnogorska.me/files/58/16%20petar%20rudic.pdf, Matica crnogrska, ljeto 2014., 297-306. str.

O RODOSLOVNIM TABLICAMA NJEGUŠKOG BRATSTVA PETROVIĆA

Petar Rudić

The author gives a retrospect of past works on the genealogical tree of the Petrović clan of Njeguši, from those published by Vladika Vasilije in 1759 to the latest; he points to the mistakes in those works and provides updated based on his own research. We are also publishing the Genealogical Tree of the Petrović Clan of Njeguši written by P. Rudić of 1986.

Oko polovine XV vijeka u Njeguše se doselio neki Herak ispod planine Njegoš. Njegovi potomci nose ime Herakovići (sada Erakovići), a tako se zove i selo u Njegušima u kome uglavnom žive. Od Heraka vode lozu Petrovići i Popovići iz njeguškog sela Erakovića, Kašćelani iz njeguškog sela Mirca, Vujovići iz Spuža, a vjerovatno i neka druga bratstva.

Petrovići su dobili prezime po Petru Herakoviću, koji je živio u drugoj polovini XVI vijeka. Ovaj Petar je imao nekoliko sinova, a sada se zna samo ime njegovog sina Stijepa (Stjepana). Stijepo Petrov je takođe imao nekoliko sinova. Sada se samo zna za njegovog sina Radula (kaluđera Petra). Petar Stijepov je u narodnom predanju zapamćen i pod imenom Kaluđer, pa su neki Crnogorci mislili da mu je to bilo lično ime. Kaluđer Petar je imao samo sina Šćepca, a Šćepac Kaluđerov: vladiku Danila (1697-1735), Damjana, Rada i Petra. Današnji Petrovići (koji sačinjavaju njihovu glavnu granu) vode lozu od Šćepčevih sinova Damjana i Rada. (Vladika Danilo se nije ženio, a muško potomstvo Petra Šćepčeva je izumrlo).

„Genealoška tablica kuće Petrović-Njegoš“ od Dušana Vuksana, koja je objavljena u „Spomenici Petra II Petrovića Njegoša – Vladike Rada“ 1926. godine, spada u bolje rodoslove bratstva Petrovića. Međutim, i u ovoj Vuksanovoj vrlo popularnoj tablici ima dosta grešaka.

Prema kratkom rodoslovu Petrovića, koji je napisao vladika Vasilije Petrović u Petrogradu 1759. godine, Stjepan (Šćepac) Kaluđerov nije imao braće. I poznati etnolog dr Jovan Erdeljanović je u Njegušima doznao i zapisao da je Kaluđer Petar imao samo sina Šćepca [fusnota 1 - Dr Jovan Erdeljanović: Stara Crna Gora, Beograd, 1926,

str. 431.]. Međutim, Dušan Vuksan je sasvim proizvoljno napisao da je kaluđer Petar imao sinove Ivana i Šćepca. Dalje, Vuksan je napisao da je ovaj Ivan imao sinove vladiku Savu i Ivana, a Ivan Ivanov sina serdara Savu. Prema ovim proizvoljnim i nelogičnim „podacima“, Ivan (otac vladike Save) je bio Šćepčev brat, a vladika Sava je bio brat od strica vladike Danila. Prema Vuksanu, pomenuti serdar Sava je bio sin Ivana Ivanova, a sinovac vladike Danila.

Trudeći se da što bolje i potpunije upoznam genealogiju Petrovića-Herakovića, utvrdio sam da je otac vladike Save bio pop Ivan (bratučed i savremenik vladike Danila). Petar Petrović Njegoš je ovog Ivana opjevao u Gorskom vijencu, gdje mu je dao i zvanje serdara. Vjerovatno je djed popa Ivana (čije ime nije poznato) bio brat Danilovog djeda kaluđera Petra? Prema ovoj pretpostavci, vladika Danilo i pop Ivan bi bili drugobratučedi. Pop Ivan je, koliko nam je poznato, imao četiri sina: vladiku Savu (1735-1781), serdara Sava (Savića), Pera i popa Vučetu, a prema nepouzdanim podacima i tri kćerke čija se imena ne znaju. Jedna Ivanova kćerka je bila udata za popa Rajiča Plamenca iz Crmnice, čiji su sinovi bili vladika Arsenije i serdar Mojsije. Druga Ivanova kćerka je bila udata za nekog Milića iz Bjelica, a treća (prema Željku Vujadinoviću) za nekog Kaluđerovića.

Navodim dva izvorna podatka koji jasno kazuju da vladika Sava nije bio Danilov brat od strica (kako je Dušan Vuksan napisao) nego dvojurodni (izvanji) plemjanik (sinovac).

„... mitropolit Danil na svoje mjesto postavil svojego dvojurodnago plemjanika mitropolita Savu, a preosvešćeni Sava takože na svoje mjesto postavil dvojurodnago svojego brata mitropolita Vasilija Petrovića“ [f. 2 - Dušan D. Vuksan: Prepiska mitropolita Vasilija, mitropolita Save i crnogorskih glavara 1752-1759, Spomenik LXXXVIII, Beograd, 1938, str. 72]. Naime, vladika Sava je bio izvanji Danilov sinovac, a vladika Vasilije Savin bratučed (i savremenik).

„Vladika Sava mletačkim inkvizitorima Stanjevići, 29. VIII 1776.

Isti manastir Podmajine bio je naš prije dok su Majini, Brajići, Pobori, Grbljani turski bili i kada je bila na Bar vojska vaša i š njima Crnogorci i moj stric vladika Danilo s preuzvišenijem gospodinom Alvizom Mucinigom, ja sam na to mjesto bio“ [f. 3 - Dr Jevto M. Milović: Zbornik dokumenata iz istorije Crne Gore, Cetinje, 1956, str. 335.].

Serdar Savo (Savić) se u dokumentima koji su pisani ruskim jezikom pominje kao serdar Sava. On je bio sin popa Ivana, a brat vladike Save, a ne vladičin sinovac (kako je D. Vuksan napisao). Iz vrlo kratkog i prigodnog rodoslova Petrovića, koji je napisao vladika Vasilije u Petrogradu 1759. godine, vidimo da je serdar Savić imao sina Ivana, a ovaj sinove Vojina i Ivana, koji su 1758. godine pošli na školovanje u Rusiju.

U Vuksanovu tablicu nije unesen Pero, sin pomenutog popa Ivana, pa je tako izostavljeno i njegovo potomstvo. Pero je, izgleda, imao nekoliko sinova? Međutim, sada se zna samo za njegovog sina Jova, koji je poslije smrti svoga strica Savića postao njeguški serdar. Serdar Jovo (Jovan, Ivan) Petrović je spadao u najistaknutije crnogorske glavare i bliske saradnike svetog Petra Cetinjskog. On je imao sina serdara Đura, koji je prilikom osnivanja Njegoševog senata 1831. godine izabran za senatora. Serdar Đuro je imao sinove Laza, serdara Joka (koji je poginuo prilikom napada Crnogoraca na turski grad Žabljak 1852. godine) i Miha. Serdar Joko je imao sinove serdara Filipa, perjaničkog kapetana Pera i Marka.

Pop Vučeta, sin popa Ivana, pominje se u jednoj zabilješci vladike Danila o crkvenim dugovima od mjeseca juna 1723. godine. Prema porodičnom predanju, on je imao nekoliko sinova od kojih se sigurno zna samo za popa Stoja. Pop Stojo Vučetin je, koliko se zna, imao sinove popa Nika, Gruja i Đikana. (Kod potomaka popa Ivana Petrovića je tokom XIX vijeka preovladalo prezime Popović. Pošto sada sačinjavaju posebno bratstvo ne postoji potreba da se ovdje o njima detaljnije piše).

Dušan Vuksan je napisao da je Šćepac Kaluđerov imao i sina kneza Luku, a Luka suprugu Maru. Međutim, nema nijednog dokumenta koji bio kazivao da je Luka bio od Petrovića sa Njeguša. Rade Labudov Petrović je smatrao da je ovaj Luka bio od Petrovića iz Kuča?

Marko Damjanov je imao četiri sina: Stijepa, mitropolita Petra Prvog, Sava i Toma. Prema pjesmi „Boj s vezirom Mahmutpašom (1796. godine, 11. julija)“, koja se nalazi u „Ogledalu srpskom“, Savo je bio mlađi od mitropolita Petra. Vuksan je napisao da je Savova žena bila Mare Milić, Tomova Ivana Proroković, a ime Stijepove žene nije unio u tablicu. Prema kazivanju Marka Jošova Popovića (Erakovića), Stijepova žena je bila rodom od nekadašnjeg bratstva Paoša, koje je živjelo u njeguškom selu Kopitu.

Vrlo je važno pomenuti da je Dušan Vuksan u svojoj tablici Petrovića napravio nekoliko grešaka i u opisu porodice Toma Markova. On piše da je Tomo imao sinove Joka, Rada (vladiku Petra II), Pera i Pilja, i kćerke Mariju i Ćanu. Poznato je da je najstariji Tomov sin bio Pero, pa vladika Petar II, a najmlađi Joko, koji je imao nadimak Piljo. Znači, Joko i Piljo nijesu bila dva lica nego jedno. Vuksan je napisao da se Marija Tomova udala za Andriju Perovića (serdara), što je tačno, a Ćana za P. Đuraškovića. Stana (Ćane) Tomova je bila udata za Marka, sina serdara Filipa Đuraškovića. Vuk Vrčević je sastavio zbirku narodnih umotvorina pod naslovom „Svakojake narodne tužbalice ili naricaljke žena za mrtvijema po Boki Kotorskoj, Crnoj Gori i Hercegovini“. Navodim jedan detalj iz Vrčevićeve bilješke o Staninoj tužbalici za umrlim bratom vladikom Petrom Drugim. „Tužba nad vladikom crnogorskim Petrom Petrovićem II, koju je naricala njegova sestra Stana (Ćane), udata za Marka, sina serdara Filipa Đuraškovića...“ [f. 4 - Dr Radmila Pešić: Tužbalica sestre nad Njegoševim odrom, Glasnik Etnografskog muzeja na Cetinju, III knjiga, Cetinje, 1963, str. 348.]. Dušan Vuksan je ovako napisao imena djece Pera Tomova: Pavle, Niko, Mihajlo, Lazar, Mašica, Krese, Jovana, Maka i Kusa. Dr Pero Šoć je zapisao od Stane (Kuse), kćerke Pera Tomova, da je jedan Perov sin na malom krstu dobio ime Lazar, a da mu je ruski car prilikom glavnog krštenja dao ime Pavle [f. 5 - Dr Pero Šoć: Sjećanja u narodu na vladiku Rada, pomenuti glasnik, str. 355.]. Da je Perovom sinu Lazaru ruski car dao novo ime, Pavle, napisao je i serdar Rade Plamenac [f. 6 - Rade T. Plamenac: Memoari, Podgorica, 1997, str. 135.]. Znači, Lazar i Pavle nijesu dva lica nego jedno. D. Vuksan je izostavio najmlađeg Perovog sina Rada, koji je umro kao malo dijete. Dalje, on je napisao da je Jovana Perova bila udata za Mila Martinovića. Međutim, Jovana je bila udata za Pera, sina serdara Mila Martinovića [f. 7 - Petar Rudić: „Ko je Pero Serdaredv iz testamenta Pera Tomova“, Prosvjetni rad, Podgorica, 12. mart 2002, str. 14.]. U Vuksanovoj tablici Petrovića stoji da se jedna kćerka Pera Tomova zvala Krese, koja se triput udavala: prvi put za Petra Plamenca, drugi put za Stevana Jovićevića i treći put za Baja Boškovića iz Bjelopavlića. A Rade Turov Plamenac piše da se Marko Jovov Plamenac mjeseca oktobra 1849. godine oženio Gordanom (Kresom), kćerkom Pera Tomova, što je vjerovatnije. (Memoari, str. 25). U istim Memoarima stoji da je Marko Jovov sredinom 1850. godine poginuo prilikom razvađanja nekih zavađenih Crmničana, pa je Krese brzo postala udovica. U pomenutoj Vuksanovoj tablici stoji da se Maka, kćerka Pera Tomova, udala za Sava Đuraškovića. Prema serdaru Radu Plamencu , Marija (Maka) se bila prvi put udala za Šaletu Mašanova Vukotića s Čeva, pa je 1848. godine ostala udovica. Ona se nakon toga udala za Sava Lukina Đuraškovića iz Ceklina. (R. Plamenac: Memoari, str. 80).

Dušan Vuksan je u imenovanoj tablici napisao da je Joko Stijepov imao četiri sina: Mitra, Draga, Pera i Krsta, kao i tri kćerke. Za Pera stoji da je bio oženjen Gordom Vrbica. Inače, Pero Jokov je bio oženjen Gordom, kćerkom Nikole Vučkovića iz njeguškog sela Vrbe. U crnogorskom godišnjaku „Orliću“ za 1865. godinu je objavljen spisak crnogorskih senatora, iz kojega vidimo da je predsjednik Senata bio vojvoda Mirko Petrović, a potpredsjednik Nikola (Krco) Petrović. Dakle, Krcu Jokovu nije bilo pravo (kršteno) ime Krsto nego Nikola.

Radul (Rade) Šćepčev je imao sinove vladiku Vasilija i Đura. Neki izvorni podaci govore da je Đuro imao sinove Nikolu (Nika) i Rafaila. Međutim, Dušan Vuksan u „Genealoškoj tablici kuće Petrović-Njegoš“ piše da je Đuro imao sinove: Ivana, Nika i Rafaila. Inače, ni izvorni podaci ni porodično predanje ne potvrđuju postojanje ovog Ivana. Prema pomenutoj Vuksanovoj tablici, Niko Đurov je imao sinove Pera i Iva. Uz Perovo ime postoji podatak da je umro u Rusiji 1838. godine, kao i da je imao sinove Sava i Laza. U istoj tablici o Ivu Nikovu nema nikakvih podataka osim da je bio oženjen Stanom Kitanović. U Njegušima sam čuo mišljenje da se radi o grešci, jer vjeruju da je Ivo bio oženjen od Kikanovića iz Krtola u Boki? Prema Njegoševom pismu ruskom konzulu Jeremiji Gagiću od 8. V 1838. godine Ivo Nikov Petrović je umro u Odesi, a o Peru nijesam mogao ništa doznati. U Vuksanovoj tablici stoji da je Ivo imao sina Gaja. Prema vrlo blijedom porodičnom predanju Ivo je osim njega imao i sina Đura, koji je umro (ili poginuo) kao mladić. Gajo se u dokumentima pominje pod imenom Gavrilo, što znači da mu je to bilo pravo ime. U Vuksanovoj tablici piše da je Gajo umro 1864. godine. Međutim, on se u jednom kupoprodajnom ugovoru od 24. aprila 1865. godine pominje kao svjedok, što znači da je umro nešto kasnije. Vuksan je ovako napisao imena Gajove djece: Maka, Stanko, Đuro i Labud. U pomenutoj tablici stoji da se Đurova žena zvala Ćane Đurašković. Međutim, Đuro je bio oženjen Ćanom Dragićevom Đuranović iz njeguškog sela Dugog Dola. Treći Gajov sin se zvao Ivo, a imao je nadimak Labud. Vuksan je zapisao da se njegova žena zvala Marija Popović. Inače, poznato je da se Labudova žena zvala Make Vukova Toroman iz njeguškog sela Erakovića, kako stoji u starim matičnim knjigama. Ivo (Labud) je imao četiri sina, a prema D. Vuksanu i tri kćerke: Mariju (što znači da joj se majka nije tako zvala nego Make), Milicu i Nanicu. U stvari, Labud je imao pet ćerki, jer je Vuksan izostavio imena Petrane i Zlatane.

U novije vrijeme se pojavilo još nekoliko rodoslovnih tablica dinastije Petrovića. Šteta je što autori tih „novih“ tablica nijesu koristili starije izvorne podatke, nego su uglavnom prepisivali Genealošku tablicu kuće Petrović-Njegoš od Dušana Vuksana, čije podatke nijesu provjeravali. Prema Vuksanovoj tablici je nacrtan i dio rodoslova Petrovića, koji se nalazi u Njegoševoj rodnoj kući u Njegušima. Tako se greške i nelogičnosti o rodbini vladike Save i dalje doslovno prepisuju, „vjerujući“ da se radi o tačnim podacima.

Ja sam napisao tablicu pod naslovom Genealoška tablica njeguškog bratstva Petrovića (zaključno s pokoljenjem Mihaila Mirkova, unuka kralja Nikole), koju sam objavio kao posebno izdanje u Bijelom Polju 1986. godine. U nju sam unio samo muška imena bratstva Petrovića bez ikakvih podataka o njima. (U Njegoševu rodnu kuću je 10. juna 2010. godine postavljena i ova moja tablica).

Istoričar Željko Vujadinović je u srpskom narodnom ilustrovanom kalendaru „Danica“ za 1999. godinu (Vukova zadužbina, Beograd, 1998) objavio članak „Dinastija Petrović“ sa tablicom pod naslovom „Rodoslov porodice PetrovićNjegoš“. Ta je tablica objavljena i u zborniku radova sa međunarodnog naučnog skupa „Dinastija Petrović-Njegoš“ (Podgorica, 2002, Tom I). Vujadinović je straije generacije bratstva Petrovića prikazao kao Dušan Vuksan, tako da mnoge greške ni u ovoj tablici nijesu ispravljene. On je na osnovu podataka, uglavnom, iz matičnih knjiga, prikazao i mlađe generacije bivše crnogorske dinastije.

U Vuksanovoj tablici Petrovića stoji da se jedna kćerka Stanka Stijepova zvala Rake (Raka), koja je bila udata za Pera Kaluđerovića. U jednoj od narednih tablica je napravljena štamparska greška prema kojoj se ova sestra knjaza Danila zvala Rake. Ta se očigledna štamparska greška povlači kroz sve novije tablice bratstva Petrovića koju nije otklonio ni Željko Vujadinović.

Supruga Marka Dragova (brata vojvode Boža) zvala se Joše Stanković, što je ispravno napisano. U Vujadinovićevoj tablici žena istog imena i prezimena se nalazi i pored imena Markovog sina dr Draga. Međutim, dr Drago se nije ženio...

U starim matičnim knjigama stoji da je Petar Stanka Gajova rođen 26. juna 1900. godine, a Vujadinović je umjesto godine njegovog rođenja stavio znak pitanja.

Đuro Gajov Petrović je imao sina Mila i kćerku Mariju. Milo Đurov je rođen 2/14. oktobra 1889. godine. On je pod imenom Milo upisan u stare matične knjige njeguškog sela Erakovića, pa mu je naravno, to ime unio i D. Vuksan u Genealošku tablicu kuće Petrović-Njegoš. Međutim, Željko Vujadinović ga je greškom nazvao Mihailo. Ispod imena je napisana godina njegovog rođenja (1889) i „godina smrti (1941)“. A zatim ime njegove kćerke Milene.

Blažo Sredanović je kod Los Anđelesa objavio intervju sa Milovom kćerkom Milenom, koji je objavljen pod naslovom „Magično ime Montenegro“ u podgoričkom nedjeljnik „Monitor“ 19. aprila 2001. godine. Odatle navodim nekoliko osnovnih podataka o Milu i Mileni. Milo Đurov je 1919. godine napustio Crnu Goru i živio u raznim zemljama, uglavnom u Engleskoj i Irskoj. Godine 1927. se oženio Engleskinjom Helen Smit sa kojom je nakon godinu dana dobio kćerku Milenu. On se poslije izvjesnog vremena od te žene razveo. Milo je za vrijeme Drugog svjetskog rata napustio London i odselio se u Irsku. Pošto se u Crnu Goru nikome nije javljao, vjerovalo se da je za vrijeme rata (zajedno s porodicom) poginuo. Umro je u Irskoj mjeseca novembra 1978. godine.

Milena Milova se dvaput udavala. Njen drugi muž se zove Malkolm Tompson.

Rade Labudov je imao petoro djece: Mihaila, Đorđija, Danicu, Jelenu i Mirka. Njihova imena ovdje navodim po redu rađanja, jer Željko Vujadinović nije tako učinio. Za Danicu (1937-2009) je napisao da je bila udata za Graciju Pavlovića, koji je umro 1984. godine. Međutim, muž Danice Radeve je bio Gracija Pavović, Hrvat iz Tivta.

Genealogiju Petrovića (odnosno svih njeguških Erakovića) je trebalo početi proučavati još u doba njihovih mitropolita, ali je to, nažalost, propušteno. Tako je sada skoro nemoguće izvršiti važne dopune i ispravke. Ja sam, kao samouki istoričar i etnolog, ovaj važni posao mogao samo djelimično da uradim, jer su moji uslovi za bavljenje naukom minimalni.