66

Петар Рудић (13. VII 1933. — 28.IX 2017.) (1)

Могуће да сам за име Петра Рудића први пут сазнао током 2002. године, прекопавајући стару картотеку Народне библиотека Србије. Могуће да сам још тада наилазио на наслове његових књига на старим пожутелим сигнатурним библиотечким картицама. Први забележени траг мој о г. Рудићу датира с краја јула и почетком августа 2003. године, када сам од службенице из Народне библиотеке добио краћи списак могуће литературе о пореклу (Х)Ерак-овића. На списку су били: 1. Гавриловић Славко "Насељавање Срба у северну Хрватску, Славонију и западни Срем (XV - XIX век)", Белешке, Зборник Матице српске за историју, 1995. год., (21-23) стр.; 2. Рудић Петар "Како сам се оженио од Ераковића из Његуша"; 3. Рудић Петар "Поповићи из Његуша (Ераковићко братство)"; 4. Оташевић Душан "Његуши кроз вријеме (XIV - XX вијек)", Подгорица 1999., Музеји и галерије Подгорице. Поред списка, службеница ми је била набавила још и: 1. Бранислав Ђурђев "Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена", Титоград 1984.; 2. Ђорђе Јањатовић "Презимена Срба у Босни", Сомбор 1993.; 3. Јевто Дедијер "Херцеговина (антропогеографске студије)", Сарајево 1991.; 4. Ердељaновићева "Стара Црна Гора"; 5. неки стари часописи укоричени као књига у којима је писало о миграцијама у Босну као и крсним славама, али без трагова о (Х)Ерак-овићима.

Ти дани представљају једне од прекретница у мом истраживању, јер caм открио да постоје индиције да се о пореклу његушких (Х)Ераковића нешто можда ипак писало после Ердељановић-Ковијaнићевог "канона"... Још тада сам у Рудићевим текстовима осетио нешто што бих описао као "анархијски херојски критицизам", нешто што се дрзнуло да баци "рукавицу у лице" тадашњем комплетном његошистичком (његошолошком?) естаблишменту, нешто што је требало да изазове деконструкцију комплетног братственичког, племенског, националног а можда и над-националног његошизма (етнографског, генеолошког, историографског?). Могу рећи да је Петар Рудић за мене тада био један од истраживача-хероја и да је његов специфични, идеалистички и дрски (тачније: смели) приступ решавању историографских проблема за мене представљало оно чему сам тежио, без обзира колико је чињеница мало и без обзира које су ауторске величине супротстављене. У историји његошологије (а тиме и шире херакологије) већ су постојале спорадичне појаве критизерства (Иларион Руварац, делимично Андрија Лубурић, делимично Јован Ердељановић), али још увек не знам да ли је пре па и после Рудића било научних полемика око генеологије Петровића Његоша, а баш једну полемику откривам између Рудића и др Петра И. Поповића која ми се чини скоро па и првом такве врсте. Иако ова полемика изгледа није успела да поприми конструктивне токове, оставила је траг у историји шире херакологије.

Остаје такође да се види колико је Рудићев труд изистински допринео ако не ужој а оно бар широј херакологији, с обзиром на, по мом мишљењу, интересантно истицање презимена Ераковић у његовим књигама о родословима Петровића и Поповића. Требало би да је, бар онако како ја видим, Рудић успео да настави хипотетичку еволутивну линију Руварац - Ердељановић - Ковијанић и требало би да је био на трагу нечега што бих назвао "уводом у феномен(ологију) његушких Хераковића". Иако још увек нисам сакупио сва Рудићева дела везана за ову тему, по мом мишљењу Рудић ипак није успео да се систематичније ухвати у коштац са целином изузетно сложенe проблематикe његушке херакологије (већ је њен "ужи" део - етнолошка његошологија - сам по себи вишедимензионално комплексан), уколико му је то уопште била намера, и колико су му услови о(не)могућавали, али за разлику од Петра И. Поповића држим да је Рудићев (вероватно) интуитивно-критички приступ (донекле сличан метод чини ми се да проналазим (у нешто развијенијој форми) и код Бранислава Ђурђева, па и код Риста Ковијанића, и рекао бих да је у историји херакологије, након Ердељановићеве синтезичке епохе, уследила епоха структуралистичког, херме(неу)тичког а можда и феноменолошког приступа (што је, донекле, пратило тадашње европске трендове?)) имао дотада неслућени и, на жалост, неискоришћени потенцијал за откривање нечега много дубљег...

Овом приликом одајем почаст господину Рудићу и исказујем жал што током већeг делa периода мог прикупљања података о пореклу и историји (Х)Ерак-овић-а нисам ни био свестан да сам (био) његов савременик. Мада знам да је то тешко оствариво, ипaк  надам се да се то неће догађати у будуће за друге сличне случајеве којих заиста има исувише у историји раније херакологије. Овим изношењем радова г. Петра Рудића (и о Петру Рудићу), свесно и намерно покушавам да надоместим деценије изгубљене неконституисањем једне и јединствене "Базе података" која би требала да буде окосница почетка формирања праве "чисте" херакологије, односно науке, митологије, мистике и философије о (Х)Ерак-овићима.

I

Петар Рудић "Прилози о Његошу и Петровићима", Бијело Поље 1962.; издање аутора; штампа: Штампарија - Пљевља

О ЈЕДНОМ ЛИЦУ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА

Ко је био Његошев сердар Иван Петровић, не може се поуздaно рећи. У Вуксановој „Генеалошкој таблици куће Петровић-Његош“ [фуснота 1 - Споменица Петра II Петровића Његоша-Владике Рада, Цетиње 1926. године.] постоји неколико лица с именом Иван, која су живјела у доба владике Данила, али ни поред једног нема сердарске титуле. Према владици Василију, његушки сердар из породице Петровића 1711. године био је Сава: „...Дук Радул Петровић с племјаником своим сердар Сава Петровић...“ [фуснота 2 - Владика Василије Петровић: Историја о Черној Гори, Научно друштво НРЦГ и Матица српска]. И Душан Вуксан у свом раду „Главарске титуле и главари у Црној Гори од XV до друге половине XIX вијека“ [ф. 3 - Записи, књига XIX, свеска 1., јануар 1938. год.] пише да је његушки сердар из братства Петровића почетком XVII вијека био Сава. Сердар Иван Петровић, савременик владике Данила, не помиње се ни у овом Вуксановом раду. Тврдим да Вуксан ни његово име не би изоставио, да му је било познато. Име сердара Ивана Петровића није запажено ни у другим документима и списковима народних главара Данилова времена. Наводим један списак представника Његуша који су у име свога племена потписали један уговор са Пaштровићима 18. јула 1726. године:

„Поп Вуко Станишић, поп Вучета Ђуров, Дамјан Шћепчев, Марко Вучетин Богдановић, сердар Вучета Станишић, Марко Савов Кустудић и Перо Симов Витковић“ [ф. 4 - Др Глигор Станојевић: Црна Гора у доба владике Данила, Цетиње, 1955. год., страна 189.].

Наводим и један списак црногорских народних главара из 1730. године:

„...Из Његуша: кнез Марко Вучетин, кнез Дамјан Шћепчевић, кнез Вучета Ђуровић“ [ф. 5 - Исто, страна 176.]. Име Сердара Ивана Петровића не јавља се ни при крају владавине владике Данила.

Највјероватније је да у доба владике Данила сердар Иван Петровић није ни постојао. Сердарска звања су добијали најистакнутији народни главари, па мислим да ни његово име не би могло остати непронађено и незапажено.

Ово мишљење заснивам на основу једног писма владике Василија од 15. фебруара 1759. године [ф. 6 - Душан Вуксан: Преписка митрополита Василија, митрополита Саве и црногорских главара 1952 — 1759 [verovatno štamparska greška, treba: 1752 — 1759 - hijerakul], Српска краљевска академија, Београд 1938. године.] у којему описује генеалогију своје куће. Владика у овоме родослову породице Петровића помиње неколико лица с именом Иван, али ни за једнога не каже да је био сердар. С обзиром да је имао тенденцију величања своје породице, сигурно да не би изоставио ни звање сердарско Ивана Петровића. Василије је без сумње, знао титуле својих стричева и рођака. Он је био син кнеза Рада, личности „Горског вијенца“, а био је савременик и владике Данила, јер је рођен почетком XVIII вијека и то исте године када је извршена истрага потурица (1709.).

Тек у доба Шћепана Малог и касније јавља се име сердара Јована Петровића, који је у историји познатији под именом сердара Ивана.

„Црногорцима није био лак прекид са Русијом, па закључе да пошаљу у Петроград депутацију, која би обновила прекинуте везе. У депутацију су ушли гувернадур Јован Радоњић, архимандрит Петар и сердар Иван Петровић“ [ф. 7 - Душан Вуксан: Петар I Петровић Његош и његово доба]. „Кад је изасланство, које је било састављено од гувернадура, првог сердара Ивана Петровића и архимандрита Петра Петровића, стигло у Беч, оно се најприје представило влади и показало своје горње пуномоћство“ [ф. 8 - Душан Лекић: Спољна политика Петра I Петровића-Његоша].

„У овој борби црногорска војска била је подијељена у три дијела: једним дијелом заповиједао је гувернадур Јован Радоњић, другим сердар Иван Петровић, а трећим војвода Богдан Вукотић“ (Турски напад на Црну Гору 1785. год. [ф. 9 - Др Петар И. Поповић: Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Његоша.]).

„Цетиње, 6. августа 1808. сердар Иван Петровић, сердар Ђико Мартиновић, сердар Богдан Вукотић, војвода Мићо Вукотић, војвода Никола Мартиновић, на име све Катунске Нахије потписујемо“ [ф. 10 - Душан Вуксан: Црна Гора у 1808. години, Записи, књига XX, свеска 6., децембар 1938. године.].

Трудио сам се да дознам право име овога знаменитог сердара. Његош га је у „Свободијади“ и „Лажном цару Шћепану Малом“ опјевао под именом сердар Јово:

„Црногорци изабирају сердара Јова Петровића, који је учио неколике године у Петровом граду, да он говори с књазем“ [ф. 11 - Петар Петровић Његош: Лажни цар Шћепан Мали].

Под овим именом је остао и у успомени код својих потомака Сердаревића, као и код свих Ераковића.

Значи, његово право име, како се и потписивао, било је Јован, а народ га је скраћено звао Јово. Због различите ортографије, историчари су његово име читали: Јован, Јово, Иван и Иво. Иначе, у највише случајева је његово име читано Иван. Мислим да су то наши научни радници највише радили због тога што су помишљали на сердара Ивана из „Горског вијенца“.

Из изложеног материјала о сердару Јову Перову — Петровићу вид јели смо да је он био један од најзнатнијих и најистакнутијих црногорских главара свога времена. Опјеван је и у народној пјесми:

„Пред том војском бјеху человође:

од Његуша Петровић сердаре

са сердаром попом Жутковићем“ [ф. 12 - Петар Петровић Његош: Огледало српско, пјесма Шћепан Мали.]

Лица „Горског вијенца“ су већином познате историјске личности или јунаци народних пјесама (владика Данило, кнез Раде, браћа Мартиновићи, Вук Мићуновић, сердар Вукота, војвода Драшко, Вук Марковић, Вук Томановић, Јанко Ђурашковић и други), па је можда Његош и у овом случају тражио популарну личност. Сва лица Његошевог главног дјела нијесу била савременици истраге потурица (Салко Назечић сматра да је Његош у личности сердара Радоње опјевао Радоњу (Раичева), родоначелника братства Радоњића [ф. 13 - Петар Петровић Његош: Горски вијенац, Сарајево 1947. — коментар], који је живио крајем XV вијека, а Ристо Драгићевић за игумана Стефана, који се у документима јавља послије смрти владика Данила, тврди да је [iako u ovoj Rudićevoj knjizi postoji listić sa ispravljenim štamparskim greškama, mislim da je u ovoj rečenici ostao propust objašnjenja na koju istorijsku ličnost je R. Dragićević mislio da je iza "igumana Stefana" - hijerakul] Његошев игуман Стефан [ф. 14 - Петар Петровић Његош: Горски вијенац, Титоград 1959. — Предговор овом издању од Риста Драгићевића: Архивски подаци о лицима Горског вијенца.]), па се може претпостављати и за сердара Јована (Ивана) Петровића да је он сердар Иван из „Горског вијенца“. Али ни ово мишљење није сигурно.

Др. Глигор Станојевић у својој студији о владици Данилу помиње попа Ивана с Његуша. Ја не знам ко је био овај поп Иван нити којем је братству припадао.

Сигурно се зна да се отац владике Саве звао Иван, само ми није познато да је имао какво звање. Може се претпостављати да је он био угледан човјек, чим је владика Данило његовог сина одредио за свог насљедника. Владика Сава се често потписиваo Ивановић. Поменути Иван је живио у доба владике Данила, па се може вјеровати да је владика Раде његa опјевао у „Горском вијенцу“. Петровићи су били насљедни сердари (ова титула је била насљедна у грани Поповића), па је Његош, можда, хтио истаћи и ово њихово звање, а споредно му је било коју ће угледнију личност засердарити. (Ни Радоња, родоначелник братства Радоњића, није био сердар, него су то звање уживали његови потомци.)

ИМЕНА ПОГИНУЛИХ ЊЕГОШЕВИХ РОЂАКА НА ГРАХОВУ 1836. ГОДИНЕ САЧУВАЛО ЈЕ НАРОДНО ПРЕДАЊЕ

Битка на Грахову 1836. године припада најважнијим догађајима из периода Његошеве владавине. Ова битка се догодила 11. августа 1836. године, а водила се између Граховљана и триста Катуњана — са једне — и херцеговачких Турака — са друге стране. Знатно бројнија, турска војска на челу са Али-пашом Сточевићем и Смаил агом Ченгићем поразила је граховско-црногорску војску. Црногорци су направили снажан јуриш, али разбјешњелим Турцима не могоше одољети. Они посрнуше пред добро наоружаном коњицом охолог Смаил-аге и многи изгубише своје животе. И поред пораза, Црногорци су ипак успјели да заједно са Граховљанима убију 76 Турака, међу којима и пет њихових старјешина.

По причању Јакова Даковића погинуло је 40 Црногораца и 12 Граховљана. Марко Вујачић пише да је погинуло 57 Црногораца и 22 Граховљанина [фуснота 1 - Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, III књига, Просвета, Београд 1953. год., страна 340.], што је вјероватно. У овој је борби погинуло и 9 Петровића, међу којима и предводници црногорске војске Јоко Томов и Стеван Станков, а само се спасио Драго Јоков, отац војводе Божа. Јока Томова је ухватио Осман Приганица из Билеће и одмах га разоружао, одузевши му срмом оковану леденицу. Али-пашин каваз, „латинин“ Балдо Машић, посјекао је Јока на једном кршу испод Хумца. Стеван Станков је посјечен под Присојем. Посјекао га је Мехмед Бабовић из околине Требиња.

Трагао сам и за именима осталих Петровића који су у овој борби погинули. Вјероватно њихова имена нијесу нигдје записана, јер се број погинулих не би различито наводио. Вук Врчевић пише да их је погинуло 13 [ф. 2 - Ристо Драгићевић: Чланци о Његошу, Цетиње 1949. год., стр. 16.]. Књаз Данило, у писму које шаље своме куму Лазару Мамули, каже: „...11 изабраније ратобораца од моје породице је погинуло и главе им се на мостарској кули сушиле“ [ф. 3 - Ристо Драгићевић: Чланци о Његошу, Цетиње 1949. год., стр. 18.]. Јован Ердељановић у својој студији „Стара Црна Гора“ пише: „Колико ми је познато, само се у једној од народних песама, што су објављене у збиркама каже — а то говори и владика Петар II — да је у боју на Челинском потоку погинуло:

"Једанаест брата Петровића

из Његуша од Ераковића."

и затим се од њих именују владичин брат Јован и братучед Стeван, а осталима се не казују имена“. Руски инжењер Коваљевски у једном свом раду о Његошу пише: „А колико унука, браће и синоваца он изгуби, то, мислим, не памти ни Томо ни његова жена. На самом Грахову паде шест убојника из његове породице!“ [ф. 4 - Савременици о Његошу, зборник чланака, Београд 1951. год., стр 29.]. Никола И Петровић — Његош у Граховском колу пјева:

„Ка' Косово орошено

крвљу девет Југовића

Грахово се натопило

крвљу десет Петровића.“ [ф. 5 - Никола I Петровић Његош: Нова кола]

Имена погинулих Његуша, осим поменутих, не налазе се уписана ни у родословима куће Петровића. Ја сам их пронашао у нашем богатом народном предању.

У његушком селу Ераковићима живи Мирко Јошов Поповић — Петровић, одличан познавалац историје и народне традиције свога племена. Он је познатој нашој књижевници Исидори Секулић дао богат материјал о Његошу. Ја сам поменутог Поповића замолио да ми каже имена погинулих Петровића на Грахову, што је он учинио. Према његовом тврђењу погинули су: Јоко Томов, брат владике Рада и Стеван Станков, брат књаза Данила Шћепчевићи — Петровићи, Ђуро Петров и Мићо Петров, стричеви алај-барјактара Зека, Ђуро Перићев, брат племенског капетана Лаза Перићева, поп Станко, син попа Ника а стриц Митра Белова, командира његушко-цетињског батаљона, Јошо Грујов, Ђуро Савов и Драго Савов Поповићи — Петровићи. Десети Његуш који је с њима погинуо био је Нико Кадија, такође из Ераковића. У погинуле Петровиће убрајају и овог Кадију, иако ова два братства нијесу никакав род. Сви су били млади и нежењени осим попа Станка, који је имао синове Тодора и попа Иваша. Они су пресељени у Бугарску гдје њихови потомци и данас живе.

Марко Ј. Поповић прича вјерно, без искривљивања историјских чињеница, па ово можемо узети као тачно и сигурно. Овај, до сада непознати податак, може послужити као скроман прилог проучавању нашег великог пјесника и његове епохе.

ЗАШТО ЊЕГОШ ЈУНАЧКУ СМРТ СВОЈЕ БРАЋЕ НИЈЕ ОПЈЕВАО У СВОЈИМ ДЈЕЛИМА

У жестоком окршају Турака и Црногораца 11. августа 1836. године на Грахову поред осталих Црногораца погинули су: Јоко Томов, брат Његошев и Стеван Станков Петровићи, Ђуро Петров, Мићо Петров, Ђуро Перићев, поп Станко Ников, Јошо Грујов, Ђуро Савов и Драго Савов Поповићи (Петровићи), такође Његошеви рођаци. Вијест о њиховој погибији Марко Вујачић овако описује: „Владика Раде кад је чуо да му је Смаил-ага посјекао брата и синовца јаукнуо је као рањени орао коме су оба крила сломљена.“ (лик Новице Церовића) [фуснота 1 - Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, књига I, Народна књига, Цетиње, 1951. године, стр. 33.]. Ова је породична трагедија Његоша много потресла и задала му велике болове. Задојен мржњом према убицама своје браће, одмах је припремао освету. Аница Шаулић у својој књизи „Новица Церовић“ о овоме пише: „Покушао је (Његош) да изврши освету преко Граховљана, а зaтим и преко других херцеговачких племена у Пиви, Гацку, Невесињу, шаљући поруке и писма, али ова писма најчешће нису смели ни читати, по народном предању, "тек по мало завире у њих па их баце у ватру." Свакако је преувеличано причање да је обећао: "Ко убије Смаил-агу неће му мањкати док је куће Петровића, па да ће дукате зобати", али је сигурно да ништа није пожалио за извршење освете. Слао је поруке харамбашама, гледао да придобије кога од ускока. Није то чинио само ради својих Петровића, иако је пред другима наводио само тај осјећајни разлог, него што је у Смаил-аги гледао личност која омета његове планове, шта више, постаје опасан за самосталност његове земље.“ Његошеве болове за погинулом браћом као и његову неодољиву жеђ за осветом лијепо је описао народни пјесник. Ево једног карaктеристичног одломка из народне пјесме „Смрт Смаил-аге Ченгића“:

„Исјекоше моје Петровиће (Турци)

и остале младе Црногорце.

Таде су ми очи извадили

и у срцу рану направили,

како ми их тада исјекоше,

и данас ми стоји рана љута

на Турчина Ченгић Смаил-агу.

А, Новица, ако бога знадеш,

нејли мене осветити сине!

А ево ти божју вјеру давам,

честита бих тебе учинио

док је трага и кољена мога“. [ф. 2 - Вук Ст. Караџић: Српске народне пјесме, књига IV, Просвета, Београд, 1958. год.]

Новица Церовић се прихватио тога тешкога задатка. Од када се завјетовао Његошу да ће извршити освету, стално је гледао згодну прилику када ће убити овога крвника. Прилика му се пружила у јесен 1840. године када је Смаил-ага дошао у Дробњаке да купи харач. Од најистакнутијих дробњачких, ускочких и морачких првака он је вјешто организовао чету осветника, који су 12. октобра 1840. године извршили освету. Погинуо је Смаил-ага, Његошев крвник и охоли насилник херцеговачке раје. Осветници су узели Смаил-агину главу, сабљу, оружје и два коња и пошли на Цетиње. Њихов долазак Аница Шаулић овако описује:

„У близини Цетиња Дробњаци запуцаше у знак да носе Смаил-агину главу. Владика Раде им је пошао у сусрет са више виђених Црногораца. Загрлио је и изљубио своје осветнике. Када угледа Смаил-агину главу, све племенито замре у њему, остаде само задовољство због извршене освете као и код најпримитивнијих. За неколико часака не рече ни реч. Сва његова осећања и мисли испунише се сећањем на изгинуле на Грахову. Нарочито на Стевана и Јока. Њих нема због Смаил-аге. Сада је Смаил-ага платио за њихову погибију. Раздрагано узе риђокосу главу и загледа се у њу, баци је у вис и дочека на руке: "Дође ли ми, Смаиле, дође!"“ [ф. 3 - Аница Шаулић: „Новица Церовић“, Нолит, Београд, страна 112.]. Смрт Смаил-аге Ченгића је ублажила ране добијене на Грахову. Његова погибија је резултат дубоког бола и туге за погинулим Петровићима.

Јоко и Стеван Петровићи су били познати јунаци и предводници црногорске војске на Грахову, али их Његош ипак није овјековјечио својим снажним стихом. Иако је опјевао све важније догађаје из историје Црне Горе од владике Данила до посљедњих година свога живота, о погибији своје браће на Грахову није написао ни једног стиха. Епоху владике Данила опјевао је у „ Горском вијенцу“ а Шћепана Малог у истоименом дјелу. У „Свободијади“ је опјевао све важније догађаје од битке на Царевом лазу до борбе Црногораца са Французима. Није пропустио да опјева ни јунаке ни догађаје свога времена. 1834. године у Цетињу му је изашла збирка пјесама „Лијек јарости турске“. У првој је пјесми опјевао Вида и Мирчету, који су с четом отели турски топ са Спужа. У другој је пјесми опјевао удар Турака на Мартиниће 23. априла 1832. године. Трећа пјесма, „Вук пријатељ овчи“, приказује напад коријенићких Турака на цуцке овчаре и овце на Рудинама. Др. Видо Латковић тврди за пјесму „Бој на Мартиниће“, која се налази и у „Пјеванији“ Симе Милутиновића и у „Огледалу српском“, да је Његошева творевина. Према томе, Његош је написао двије пјесме о истом догађају, тј. пјесму „Ударац на Мартиниће“ („Лијек јарости Турске“) и „Бој на Мартиниће“ („Огледало српско“). О нападу Црногораца на Жабљак 1835. године написао је пјесму „Похара Жабљака“ („Огледало српско“). Поред ове пјесме, Његош је једну пјесмицу посветио и топовима које су Црногорци отели Турцима на Жабљаку. О боју на Црмници, који се догодио 1847. године, написао је пјесму „Кула Ђуришића“, која броји преко 600 стихова. Исте се године догодио један окршај са Турцима у Ускоцима. Његош је о томе написао пјесму „Чардак Алексића“. Љубомир Ненадовић у „Писмима из Италије“ пише да је Његош написао пјесму о смрти Смаил- аге Ченгића. Према томе он је и овај догађај опјевао. О појединим догађајима и јунацима свога времена написао је и неколико лирских пјесама („Спомен Раму Лазареву“ и друге).

Из свега до сада изложеног видимо да је Његош опјевао скоро све догађаје свога времена. Хтио је својим полетним стихом да овјековечи неустрашиве Црногорце који су свакодневно правили чуда од јунаштва и чували слободу своје земље. Пада у очи да није опјевао догађај који га је најдубље потресао и који је најтјешње везан за његову личност.

Његош ни у својим писмима у којима пише о граховској бици уопште не помиње погибију своје браће. (Димитрију Татишчеву, руском посланику у Бечу, 14. августа 1836. године, Габријелу Ивачићу, 18. августа 1836. године и Јеремији Гагићу, 5. октобра 1836. године). Навешћемо један одломак из писма Јеремији Гагићу:

„ЈЕРЕМИЈИ М. ГАГИЋУ

Цетиње, 5. октобра 1836. г.

У истоме писму Ви мене молите да Вам јавим је ли се у вријеме Вашег путешествија догодило у нас штогође памјaтодостојнога, но што имам чест Вама одговорити да никакве памјaтадостојности није се у нас догодило, само што је Али-паша Сточевић, везир херцеговачки, с 12 хиљада војске напануо на племе Грахово за покорити га под своју власт и у исто вријеме када су разумјели Црногорци о таковом намјеренију Али-паше Сточевића, прискочило је до три стотине момчади из пограничнијех с Граховом племенах црногорскијех на помоћ вишепоменутоме племену, из којијех је погинуло 40.“ [ф. 4 - Петар Петровић Његош: Писма, књига И, Просвета, Београд, 1951. год., страна 365.]

Мали изузетак Његош је учинио у писму које је 6. октобра 1836. године послао Али-паши Ризванбеговићу Сточевићу, где је узгредно рекао да је у тој борби и двоје момчади од његове куће погинуло.

Иако су Јоко Томов и Стеван Станков јунаци наше богате епике, Његош их ипак није опјевао. Драже му је било да о њиховом јунаштву рече сам народ. Губитак своје браће није увеличавао, јер су и остали Црногорци свакодневно гинули за слободу. Иако су га те ране дубоко бољеле, није давао одушка својој пјесничкој души. Закон Ивана Црнојевића да су сви Црногорци једнаки међу собом дошао је до пуног изражаја у Његошевој ненадмашној племенитости. Према Љубомиру Ненадовићу, он је у Италији говорио: „Човјечанство не може бити спокојно и срећно докле је подељено на државе које имају за главни циљ: себе, веру, народност и династије“. Владичино пјесничко ћутање приликом погибије његове браће-династа вјерно одражава ове његове слободарске мисли. Његош ни најмање није хтио истицати јунаштво једног братства или племена изнад другога. Он је то чак и забрањивао, јер је то био чест узрок крвопролића у Црној Гори. Можда је јуначку смрт својих најдражих прећутао и због ове осјетљивости Црногораца који би му вјероватно и замјерили. Високо моралан, дубоко је поштовао чојство и јунаштво Црногораца без обзира на њихову племенску припадност. као човјек широких погледа на свијет и као владалац свога љубљеног народа, ни најмање није био фамилијаран. Своје мисли није спутавао око династичких интереса, него је свој живот и све своје бриге посветио своме вољеном народу. Нити његове филозофије разливале су се по Антици, Словенству, сједињавале се са напредним идејама Париза. Савијене у вијенац стихова летјеле су „кроз валове небесне свјетлости“.

ОСВРТ НА ЈЕДНУ ГРЕШКУ У КЊИЗИ „НА ОРЛОВОМ КРШУ“ ТРИФУНА ЂУКИЋА („Рад“, Београд, 1960. године)

У романсираној биографији Петра II Петровића Његоша, „На Орловом кршу“, коју је написао Трифун Ђукић, постоји овај пасус:

„Станко Стијепов, Његошев стриц, брзо ухвaти Рада за руку па га одведе у цркву да се одмах обуче као владика“. (страна 13.)

Чудим се овом нашем добром познаваоцу Његоша како је могао Станка Стијепова назвати стрицем владике Рада. Можда је Ђукића на ову грешку навело то што је Станко Стијепов од Његоша старији близу 44 године. (Станко је рођен 1769. гoдине). Ђукић се, ваљда, послужио и Врчевићем, чија причања о Његошу и његовој браћи садрже доста нетачних и несигурних података.

На сличан начин настала је и грешка о постојању четвртог сина Тома Маркова, односно трећег Његошевог брата - Пиља. Ту је грешку направио Вук Врчевић и провлачила се близу једно стољеће скоро кроз сву литературу писану о Његошу, све док је исправио професор Ристо Ј. Драгићевић [фуснота 1 - Ристо Ј. Драгићевић: Чланци о Његошу, Цетиње, 1949. год., стр. 29.].

Овакве, наочи, ситне грешке често направе забуну у науци па их је касније тешко рашчистити.

Станко Стијепов је Његошев брат од стрица, јер су Стијепо и Томо били рођена браћа, синови Марка Дамјанова. Тако стоји у свим поузданијим родословима куће Петровића и студијама писаним о Петру I и Петру II.

С обзиром на популарност ове Ђукићеве књиге, једине романсиране Његошеве биографије, сматрао сам за потребно ову грешку исправити, како се у наредним издањима не би поновила.

ИСПРАВКА ЈЕДНЕ ГРЕШКЕ У IV КЊИЗИ „ЗНАМЕНИТИ ЦРНОГОРСКИ И ХЕРЦЕГОВАЧКИ ЈУНАЦИ“ МАРКА ВУЈАЧИЋА

У IV књизи свога дјела „Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“ (лик Бошка Милутинова Беговића) Марко Вујачић, поред осталог, описује и давање чинова црногорским главарима који су се истакли у познатој бици на Грахову 1858. године. Ту је направио једну грешку, коју је вриједно исправити. Цитираћу читав његов пасус:

„По свршетку битке, књаз Данило, честитајући побједу, производи у чин великог војводе Мирка Петровића, у чин војвода: Петра Вукотића, Милоша Кривокапића и Илију Ђуканова Звицера, а у чин сердара Бошка Беговића. Алај-барјак, под којим је погинуо Машо Кустудић, даје Зеку Петровићу“.

Послије смрти Маша Кустудије, кнез Данило је алај-барјак дао Милу Новакову Поповићу — Петровићу из Његуша. Пошто је у поменутој бици погинуо и командир гарде војвода Ђуро Кусовац, то је кнез Данило у исто вријеме Милу Новакову и ову дужност повјерио. Тако је Мило Новаков Поповић послије битке на Грахову постао и алај-барјактар и командир гарде. Зеко Поповић — Петровић је из млађе генерације и он је постао алај-барјактар тек у очи познатог рата 1876. — 1878. године.

да би се писац увјерио у тачност моје исправке, тј. да је непосредно послије битке на Грахову био алај-барјактар Мило Новаков, а не Зеко Машанов, наводим неколико стихова из „Јуначког споменика“ војводе Мирка Петровића (пјесма: Бој на Пресјеци у Дуги 1862. године):

„Јер ми саде ситна књига дође

Од милога господара мога,

Да је к мени отправио гарду,

И пред гардом Новаковић Мила

Који носи књажев алајбарјак,

Баш над гарде дванаест стотинах“

II

"Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду", књига XVIII/1, 1975. година, 99. — 108. страна:

О ЕРАКОВИМ ПОТОМЦИМА У ЊЕГУШИМА

Др Петар И. Поповић

У Стварању за 1974, бр. 5—6, 679—682 објављен је чланак Петра Рудића „Шта сам нашао о једном братству. — Историја и легенда о Поповићима из Његуша и крвавом догађају код Грахова 1836. године“.

Осврћем се на тај чланак из следећег разлога: што сам у њему апострофиран на два места (и у тексту и у напоменама); затим што се говори о братству Поповићима — Ераковићима коме и ја припадам; даље, што у њему аутор покушава да обори неке непоколeбљиве чињенице које важе од памтивека, и протури извесне сумње за које нема никаквих основа; и најзад, што се надам да ћу на основу докумената, које имам при руци, унети мало више светлости у та питања.

По наслову чланка изгледало би да је аутор направио неко велико научно откриће о основним проблемима братства Поповића, њиховом пореклу и њиховом односу према Петровићима. Међутим, све оно што је казао давно је и давно казано и забележено, и нема у томе ничега новог. Његови основни извори су народна песма и народна традиција („причања“ и „казивања“). Ни један једини писмени, односно архивски, податак није користио. Он чак не користи ни сву литературу о томе питању, и то баш ону која највише значи за решавање ових питања. А и уколико је користи, показаћемо да је не користи како треба.

Не мислим да полемишем са аутором, нити да улазим у то из којих побуда пише овај чланак. Али, с обзиром да он има извесне научне претензије, приморава ме да се на његов рад критички осврнем.

Пре свега морам констатовати да је његов чланак у погледу композиције несрећно компонован; он је повезао граховску битку, која се збила августа 1836, са историјом и легендом о Поповићима из Ераковића; два питања која ни временски ни иначе не стоје у некој директној вези и треба их проучавати независно једно од другог. Међутим, аутору је граховска битка (о којој ништа ново није казао) послужила као повод (!) да понови традицију о пореклу Поповића и посебно односу Поповића и Петровића, што му је, мада он то не каже, био главни циљ.

Та питања, иако сама по себи интересантна, нису ни мало лака, напротив врло су озбиљна и тешка. Јер, у њиховом проучавању треба поћи од средине XVI века и проучити их у току XVII, XVIII и XIX века. А аутор, како се из његовог рада види, није дорастао томе задатку, јер решење тих питања захтева огромну ерудицију, дуга и системска истраживања и велико научно искуство. Отуда у питању порекла Поповића и њиховом односу са Петровићима — за разлику од аутора који су се пре њега бавили тим питањем — није дао никакве значајне прилоге, није ни за длаку померио питање напред. А правило је: да човек пише онда кад има нешто ново да каже.

Стога је аутор и побегао на споредни колосек. И место да се ухвати у коштац са битним проблемима, Рудић се губи у неким ситним и споредним питањима о ужим братствима Поповића и утврђивањем њихових породичних генеалогија, које, узгред буди речено, углавном не иду даље у прошлост од почетка XIX века; али, без обзира на то он је на основу „причања“ и „казивања“ у овом напису набацио без довољно система једну гомилу имена неповезаних и непроверених у којима се нико жив снаћи не може (а претпостављам ни сам писац). Јер, да би добро, јасно и прегледно нешто казао, аутор треба пре свега добро да зна.

Указао бих на још неке слабости Рудићевог чланка. Његов аутор очевидно не зна шта је научна акрибија; јер, он пре свега не користи сву литературу која о томе постоји, па чак ни литературу коју помиње; он или је не чита или намерно прелази преко чињеница, које би свакако требало да користи. Тако, он не наводи исказе мога оца Илије (кога иначе помиње у чланку), које је дао у своје време проф. Ердељановићу, а интересантни су за међусобне односе Еракових наследника, јер му скреће пажњу на купопродајне уговоре у којима се његов отац бележи као Вуко Марков Петровић [фуснота 1 - Ердељановић, Стара Црна Гора (поглавље: Поповићи-Хераковићи) Б., 1926, 434.]. Он такође не наводи ни моја саопштења, која сам дао Ердељановићу пре педесет година, о документима која сам имао у рукама „на којима се један велики број предака данашњих Поповића бележи као Петровићи“. Даље, он не цитира до краја мој навод из писма Ердељановићу [фуснота 2 - Ердељановић, н. д., 434.], већ га прекида и то баш онде где наводим један интересантан податак који би му за проблем о коме пише (посебно за односе између Петровића и Поповића) био користан. Заиста јединствен случај како аутор чита литературу коју наводи. Поред тога наведени подаци показују још и то да аутор, који је узео на себе да разреши однос између Еракових потомака, не узима у обзир писмене документе, а ослања се на традицију као основни извор, коју једним братствима признаје, а традицију других доводи у сумњу. Чудан научни поступак!

За Рудића се не може рећи ни да је објективан у приказивању чињеница, односно да се, према свим ужим братствима ширег братства Поповића, која наводи по надимцима, понаша једнако [ф. 3 - Треба подвући да ти надимци нису постали никад породична презимена, већ да су служила, како би се данас казало, за њихову унутрашњу употребу, за саобраћање међу самим Поповићима.]. Тако, он у своме чланку за моје братство каже: „У Ераковићима живи братство Поповићи — Торомани, који такође казују да воде лозу од Ерака. Иначе, о поријеклу овог његушког рода нема никaквих поузданијих података“ [ф. 4 - Стварање за 1974, св. 5—6, 697. Рудић то каже као да о свим ужим братствима Поповића има читаву архиву несумњивих писаних података.]. Другим речима аутор иако с једне стране моме братству признаје породичну традицију, наиме да су потомци Еракови, с једне стране покушава да је доведе у сумњу, оно што не чини ни за једно друго уже братство Поповића; он њихову традицију (коју данас бележи) не оспорава већ узима за поуздану, за историјски извор (!) и за њу не даје друге потврде, а традицију мога братства оспорава, јер за њу тражи неке „поузданије податке“. Међутим, треба подвући да се у целом Рудићевом чланку не наводи ни један једини документ из кога би се могли извести неки „поузданији подаци“. Од једних тражи само традицију, а од других поред традиције и неке „поузданије податке“, очевидно су два мерила за истоветне случајеве, што јасно говори не само о пишчевом непринципијелном, односно необјективном ставу, већ чак и о његовој недобронамерној тенденцији.

У вези са поменутим Рудићевим наводом намећу се два питања: 1) да ли су сви Поповићи у Ераковићима потомци Еракови и 2) да ли о мом братству поред традиције „да воде лозу од Ерака“ постоји и неки „поузданији подаци“. На та два питања ћемо се посебно задржати.

О првом питању, тј. о пореклу Поповића — Ераковића, сувишно је говорити. То је питање давно пречишћено. Али, ради оних који то не знају или нису довољно убеђени, истаћи ћемо укратко научне резултате два наша позната научника који су се бавили тим питањима и дали озбиљне прилоге њиховом решавању: о пореклу Ераковића и односима између њихове две главне гране Петровића и Поповића. То су познати етнограф др Јован Ердељановић и проф. Ристо Ковијанић.

Научни допринос ова два наша научника расветљавању поменутих питања је неоспоран. Ердељановић је померио ово питање унапред још пре пола века [ф. 5 - Ердељановић, Стара Црна Гора. Б., 1926.]. За њега Ковијанић каже да је „тачније од Медаковића и Отовића извео родословље старијих предака владике Данила и владике Рада. Он је почео са Хераком од средине XV вијека“ [ф. 6 - Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV—XVI вијек). Цетиње, 1963, књ. И, 52—53. Медаковић је писао о томе 1860. г., а Отовић је забележио народно предање око 1875. и то од познатих његушких главара, који су били људи у одмаклим годинама.]. Иначе Ердељановић на више места у својој књизи наводи да се главно братство Ераковића дели на Петровиће и Поповиће [ф. 7 - Ердељановић, н. д., 123, 425, 433, 444], и да „и једни и други тврде да су од Херака“ [ф. 8 - Ibid., 425, 433.].

Ковијанић је пошао још даље од Ердељановића и то најпоузданијим путем. Он је на основу архивских података утврдио неколико крупних чињеница: да Поповићи имају заједничке претке с Петровићима од Богуте (око 1340. године); да је име попа од кога воде порекло Поповићи поп Ђурађ (око 1570) и да је он брат Петра Калуђерова, родоначелника Петровића [ф. 9 - Види Ковијанић, н. д., 53, 54.].

Према томе, поменути научници узимају као непобитне чињенице: да Петровићи и Поповићи у Ераковићима потичу од заједничког претка, и да наглашавају на више места, да су сви Поповићи потомци Еракови, што никада и нико није оспоравао и доводио у сумњу. Те чињенице и данас живе у њиховој традицији и, као што смо видели, и научно су доказане.

Што се тиче друге ауторове напомене: да о моме ужем братству „нема никаквих поузданијих података“ љуто се преварио. О томе, видели смо, има података чак и у литератури коју аутор наводи у своме чланку, али преко којих прелази [ф. 10 - Види Ердељановић, н. д., 434. Јер, да је читао пажљиво не би имао потребе да од нас тражи неке „поузданије податке“.]. И ради веће потврде и допуне већ делимично објављених података [ф. 11 - Ibid.], навешћу о свом ужем братству необјављене документе, који су интересантни не само за моје уже братство него и за цело братство Поповића у Ераковићима и њиховом односу са Петровићима.

Али, пре него пређемо на саопштење тих докумената и њихову интерпретацију, потребно је да кажемо неколико речи о самим документима, односно изворима. — У нашој породици сачували су се и до данас извесни документи у којима се једни поред других наводе Петровићи и Поповићи. У ствари то су два свеске мањег формата у које је унето, поред већег броја забележака о дуговима и новчаним позајмицама, десетак купопродајних уговора (први је из октобра 1863. године), пет залога [ф. 12 - Залоге (новчане позајмице за земљу) сличне су купопродајним уговорима и по стилу и по томе што се на њима, као и на уговорима, потписују сведоци и писари.] и два тестамента. Иначе обухватају време од 1863. до 1891. године. Њих су у ове свеске уносили писмени људи: свештеници и учитељи, који су били не само писари него и сведоци „на карти“. И једни и други су, по своме угледу, спадали у ред главара. Поред свештеника и учитеља, јављају се, али тек почетком 80-тих година, и први писмени људи из народа који обављају сличне послове [ф. 13 - Оригинални документи дуго су се налазили у рукама мога оца Илије. После његове смрти чувала их је мо[ј]а мајка Стана. Сада се налазе код мог старијег брата Андрије.].

Од свих докумената свакако су најзначајнији купопродајни уговори, који су, по свим елементима који садрже и личностима који се у њима помињу, важили за јавне исправе. Јер, њих су поред продавалаца и купаца земље потписивали сведоци и писари (писари и као сведоци у исто време). Сведоци тим уговорима дају посебан значај и чине да они имају неоспорну правну вредност. У њима се као сведоци помињу сеоски и племенски главари (капетан, командир, бригадир, сердар), свештеници и учитељи, и угледни сељаци-домаћини. Сем тога ови документи имају и један шири значај: наиме, они могу да буду од користи и онима који желе да правилно поставе сроднички однос Еракових наследника.

Од тих докумената навешћемо прва два, које доносимо дословно онако како су написани пре сто и више година [ф. 14 - Ради лакшег разумевања потребно је рећи да се у њима помињу од мојих предака дед Вуко Марков, његова жена Маре Вукова и њихов старији син Лабуд (Станко) Вуков. У њима се разумљиво помињу и многа друга имена.].

1.

Купопродајни уговор између Гаврила Ивова Петровића и Вука Маркова Петровића.

Ераковићи, 20. октобра 1863.

Ва име Христа аминъ, 1863 года, октомбра 20, у Хераковиће.

Да се зна и дає вѣроватно ово даласъ у инѣно писмо пред свакиємъ судом илити господаромъ ће би било потребито приказати сиє писаниє и то како данасъ на данасни данъ я Гавриле Ивовъ Петровићъ продаємъ нещо мало бащине свое старине именомъ коя сє зовє бащина циєпацъ на Пацъполѣ до бащине Мариє Станове и то продадохъ Вуку Маркову Пєтровићу за талиера 17 и то у вѣчни виєкъ аминъ безъ погора и я исти Гавриле Ивовъ примих ове динаре у моє руке и обчни даръ и бихь контенъ све и по све и у томе се сами погодисмо и за вишу тверћу за неумиюћи я исти Гавриле Ивовъ своеручно чи + а то чини сѣдоци а капетанъ Лазо Пєрићевъ сѣдокъ на + и я сердаръ Филипъ Петровићъ сѣдокъ на ... —

Писахъ я дєржавни попь Саво Пєйовићь и єсамь молѣнъ одъ обиє парте како више изговара.

2.

Купопродајни уговор између Марије Стана Перова Петровића и Вука Маркова Петровића.

Ераковићи, 24. априла 1865.

Ва име Христа амин 1865 га, априла 24 у Хераковиће.

Да сє зна и дае вѣроватно ово данасъ учинѣно писмо предъ свакiемъ судомъ илитi господаромъ ће би било потребито приказати сiя писанiє а то како данасъ на данаснi данъ я Марiя законита жена покоинога Стана Пєрова Петровића продадох нещо мало бащине именомъ коя се зовє на Пацъполѣ циепацъ мєћу бащиномъ Гаврила Ивова и Вука Маркова и то продадохъ истоме Вуку Маркову Петровићу за талиєра 17 и то у вѣчни виєкъ амин без погора и у томє се сами погодисмо и я иста Мария примихь више реченє динарє у мое рукє и обичнi даръ и бихъ контена свє и по св и за вишу тверћу за не умиюћи писати своєручно чини + и я Иво Дамяновъ Петровић своєручно чинимъ + и єсамь сѣдокъ и я Гавриле Ивовъ Петровић сѣдокъ на ... + и я капетанъ Лазо Перићевъ Пєтровић сѣдокъ на + и я Драго Яшаровъ Пєтровић сѣдокъ на + и я Драго Iйоков Петровић сдок на +

Писахъ я дєржавни попъ Саво Пеовић i бихъ молѣнъ одъ обие парте како више изговара. [ф. 15 - Документи св. 1.]

Из наведених докумената се види: да се у првом документу од 20. октобра 1863. наводи као продавалац земље Гаврило Ивов Петровић, а као купац Вуко Марков Петровић; да су сведоци на тај уговор били капетан Лазо Перићев и сердар Филип Петровић, и да је уговор написао „державни поп“ Саво Пејовић из Дугог дола. Затим, да се у уговору од 24. априла 1865. наводи као продавалац Марија Стана Перова Петровића, а као купац Вуко Марков Петровић; да се у њему наводе као сведоци: Иво Дамјанов Петровић, Гаврило Ивов Петровић, капетан Лазо Перићев Петровић, Драго Јашаров Петровић и Драго Јоков Петровић [* - Умро 1872. године.]; да је и овај докуменат написао државни поп Саво Пејовић.

Карактеристично је да су на овим документима не само продавалац и купац него и сви сведоци на њима сем писара потписани као Петровићи, иако не припадају најужој породици Петровића; напротив, међу њима има неколико потписаних из ужих братстава Поповића. То је случај и Вука Маркова. Треба истаћи и то да је на оба уговора потписан племенски капетан, који својим присуством и потписом даје уговорима званичну потврду.

На купопродајним уговорима од 1869. године и даље мој се дед наводи по очевом имену Вуко Марков, као што се наводе и сведоци на тим уговорима било само по имену (поп Шпиро), или по очевом имену (Шуто Перов, командир Митар Белов). Ипак, најчешће се наводе са очевим именом. Тако се наводе и у документима из фебруара 1872, априла 1873, октобра 1874, јуна 1876, априла 1878. Последњи пут се Вуков Марков наводи као купац у купопрoдајном уговору од 19. априла 1879 (?) када је купио земљу од попа Шпира (Андрића) за 124 талијера [ф. 16 - Документ св. 2.].

Поред тога у првој свесци докумената унете су новчане позајмице које је Вуко Марков давао извесним појединцима у селу и племену и ван њега као разна дуговања. И у тим списковима дужника он се, као и они којима позајмљује новац, бележи увек по очевом имену.

Редак је случај да се продаваоци земље и сведоци на уговорима потписују са очевим именом и презименом (имамо свега два случаја: Шуто Перов Поповић на једном купопродајном уговору из 1869. и Тодор Станко Поповић као дужник из априла 1870).

Према томе, презиме Поповић се, у документима којима располажемо, јавља крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлога века. Оно се у мом братству јавља крајем седамдесетих и у току осамдесетих година у вези са тестаментом Вука Маркова, који се године 1879. озбиљно разболео, те због тога одлучио да напише тестамент, који је сачињен 2. септембра исте године и унет је у свеску 2 под насловом „Тестамент Вука Маркова Поповића“.

После сачињеног документа Вуко Марков је вероватно ускоро умро, јер се од пролећа 1880. године више у документима не наводи, а у једном документу од 3. фебруара 1881. помиње као покојни. Од тада се на купопродајним уговорима појављују његови наследници: жена Маре Вукова и њихов старији син Лабуд (Станко) Вуков. Он се под тим именом наводи у уговорима од 29. маја 1880, и у два документа од 3. фебруара 1881. А у документима од 23. марта и 3. априла 1882. помиње као Станко Вуков Поповић [ф. 17 - Дакле, он се у документима јавља под два имена: као Лабуд (фам.) и Станко (крштено) Вуков.]. Последњи докуменат, који је у ствари један купопродајни уговор, интересантан је не само као званични доказ да су се наследници Вука Маркова као и он до краја седамдесетих година презивали Поповићи, већ и по томе што је једини докуменат коме је је племенски капетан први пут залепио таксене марке са ликом кнеза Николе, а потписао га је поред њега писар и сведок „на карту“ учитељ Нешо Зековић [ф. 18 - Тај документ гласи: „У Његуши 3/4. 1882. год. Да се зна и да је вероватно ово данас чисто учињено писмо, а то како ја Марко Ђуров Кустудија продајем од своје добре воље моју земљу на Понор, која граничи са земљом Богдана Митрова и кап. Јова С. Петровића, и то продадох Станку Вукову Поповићу за тал. 62 шездесет и два у вјечити вије[к а]мин. И ја Марко примих поменуте паре у своје руке и бих контен како више изговара. За више уверење стављам својеручни потпис. / Марко Ђуров Кустудија и ја купац + Станко В. Поповић / А ради осигурања мећем државне буле. / Кап. Јово С. Петровић / Писац и свједок на карту Нешо Зековић, учитељ.“].

У документима и забелешкама из друге половине осамдесетих година поново се појављује Лабуд Вуков и као купац земље у купопродајним уговорима и разним трговачким и рачунским забелешкама. Појављује се марта 1886, маја 1887. и октобра 1888.

Почетком деведесетих година унет је у другу свеску докуменат „Тестамент Маре Вукове“, који по својој садржини и начину писања у многоме личи на тестамент њеног мужа. Тестамент је сачињен пред свештеником 2. октобра 1891. и унет је у свеску бр. 2 као последњи докуменат.

Из свега реченог произилази као несумњиво: да Петровићи-Ераковићи и сви Поповићи-Ераковићи воде порекло од заједничког претка; да је традиција оба братства о њиховом пореклу једна и иста; да су односи Петровића и Поповића били кроз векове веoма тесни и међусобно тако испреплетани да их је врло тешко разлучити, те да се и преци многих Поповића, као и моји преци бележе у документима шездесетих година прошлог века, као Петровићи, а од краја седамдесетих година као Поповићи и од тада смо тако и никако другачије.

Према томе недопустиво је и ненаучно без јаких и поузданих доказа, као што чини Рудић, оспоравати давно утврђене чињенице, протурати неоправдане сумње и уносити нове забуне у нашу савремену историографију. Историја се не пише на основу „причања“ и „казивања“, већ на основу докумената. — Verba volant, scripta manent!

________________________________________

Овде бих се само осврнуо на интересантан податак да се у књизи Рада Ф. Пејовића - Ераковића "Ераковићи у Бањанима" (Подгорица, 2002.) др Петар И. Поповић спомиње на, чини ми се, два места (25. и 38. страна), док се Петар Рудић не помиње. Рудића помиње (само прве две реченице Рудићеве фусноте број 1 из књиге "Како сам се оженио од Ераковића из Његуша", притом не наводећи наслов Рудићеве књиге) проф. Тадија Ераковић у "Ђеде, причај ми о Ераковићима" (Нови Сад, 2001.) али такође и Петра И. Поповића (само наслов његовог рада "О Ераковим потомцима", у фусноти). Пејовић на 38. страни своје књиге пише: "Четврта верзија, у доброј мјери, слаже се са подацима Р. Ковијанића, Ј. Ердељановића и др., те се може прихватити као највјероватнија, с тим што констатација - да Ераковићи из Бањана нијесу род Ераковићима-Петровићима са Његуша, ни по Ковијанићу, ни по Ердељановићу, као ни по другим подацима и мишљењима, није тачна, већ је последица смишљених конструкција да владарска кућа Петровића има посебно уже 'племицко' поријекло, како је то објаснио и Ердељановић, а већ истакнуто у овој књизи. Уосталом, ја апсолутно вјерујем свом професору, доктору историјских наука, Петру И. Поповићу, који је и сам о овоме писао и мени лично причао, што је такође већ истакнуто."

Остаје нејасно, из овога, да ли је др П. И. Поповић заступао тезу да су бањански и његушки (Х)Ераковићи у сродству или је оставио ту могућност с обзиром на "конструкције" владарскe куће Петровића? Како се чини, изгледа да је (и) Рудић био суздржан по питању генеологије његушких Хераковића из доба пре формирања било ког слоја или нивоа вертикално-хоризонтално-слојевитих његушких презимена Поповић и Петровић.

III

Петар Рудић "Како сам се оженио од Ераковића из Његуша", Бијело Поље 1981.; рецензент: Гојко Вешовић; издање аутора; штампа: Штампарија „Милешево“ Пријепоље; књижица има, чини ми се, 23 стране.

Као ученик старијих разреда основне школе у Бијелом Пољу, највише сам читао књиге из црногорске историје и књижевности. Тако сам сву пажњу скренуо са школског градива на Његоша, Његуше и Петровиће, Цетиње, Ловћен, Бајице... Био сам се потпуно саживио са црногорским владарима из братства Петровића, њиховим рођацима, као и са јунацима Његошевих дјела и црногорских народних пјесама. У то вријеме (1951/1952) сам дао себи задатак да се оженим од Ераковића из Његуша [фуснота 1 - Око половине XV вијека у Његуше се доселио неки Ерак из Бањана. Његови потомци носе име Ераковићи, а тако се зове и село у Његушима у коме, углавном, живе. Од Ерека [treba "Ерака" - hijerakul] воде лозу Петровићи и Поповићи из његушког села Ераковића, Кашћелани из његушког села Мирца, Вујовићи из Спужа, а можда и нека друга братства. Петровићи су добили презиме по Петру Ераковићу, који је живио у другој половини XVI вијека. (Данас Петровићи сачињавају само потомци Шћепца Калуђерова, оца владике Данила). Овако изгледа ред пасова од Ерака до владике Рада: Ерак — Стијепо — Лука — калуђер Стијепо — Петар Калуђеров, родоначелник братства Петровића — Стијепо — Радул (калуђер Петар) — Шћепац — Дамјан (брат владике Данила) — Марко — Томо (брат владике Петра I) — владика Раде (Петар II Петровић Његош). Поповићи немају једног родоначелника него је то заједничко презиме свих Ераковића који живе у истоименом његушком селу, осим потомака Шћепца Калуђерова, који се и сада презивају Петровићи. Поповићи се дијеле на мале огранке који такође имају посебна имена: Сердаревићи, Перићевићи, Грујовићи, Бијеловићи, Спасојевићи, Радановићи, Јашаровићи, Вујовићи и други. Велики дио Попoвића потиче и од самог Петра Калуђерова Ераковића, родоначелника братства Петровића. Поповићи који воде лозу од овог Петра носили су презиме Петровић скоро до краја XIX вијека. Главна грана Поповића је добила презиме по попу Ивану Петровићу, који је био рођак владике Данила, а отац владике Саве.]. Ту своју жељу сам испричао Љубомиру Цвијетићу и осталим школским друговима. Осим тога, моја велика жеља је била да постанем историчар и књижевник. Због таквих идеала који су ме стално морили и сатирали, напустио сам даље школовање. Родитељи су ми живјели доста сиромашно и нијесу били у стању да ми пруже потребну помоћ.

Када сам се регрутовао у Југословенску ратну морнарицу, живео сам у нади да ћу се приближити подловћенској Црној Гори. У војску сам пошао мјесеца априла 1954. године и то у Пулу. Послије неколико мјесеци су ме прекомандовали у Мељине (Бока), а одатле сам пошао на Траште у Грбљу. Ето, испунила ми се жеља да видим Ловћен и да живим у његовој близини. Посебно сам се обрадовао када сам дознао да је једна старија одива Петровића удата у село Гошиће — у Кртоле. Убрзо сам је посјетио, 22. маја 1955. године. То је била Стане, кћи командира Станка Гајова Петровића из Његуша [фуснота 2 - Гаврило (Гајо) Ивов Петровић је имао синове Станка, Ђура и Ива (Лабуда). Лабуд је почетком овог вијека био народни посланик. Он је радно лице у драми Милутина Томића: Ђетићи у парламенту. (Томић је ово дјело објавио под својим псеудонимом Никац од Ровина).], а жена Лазара Лакићевића из Кртола. Од свих чланова братства Петровића прво сам њу видио, па је сусрет са њом за мене представљао прави догађај. Из Грбља сам премјештен код Херцегновог, одатле у Баошиће, а из Баошића у Котор.

Након доласка у Котор добих годишњи одмор и спремих се да идем кући. То је било у јесен 1955. године. Пошто сам од Стане Станкове дознао да у Никшићи живи Љубо Шаков Петровић, одлучих се да путујем преко Хрецегновог и Никшића. У Никшић сам стигао доста касно па сам у њему и преноћио. Сјутрадан сам посјетио Љуба Петровића. Виђење са сином војводе Шака сам доживио као прави празник. Посебно сам био срећан што је и њему била мила ова изненадна посјета. Одатле сам пошао у Титоград, а из Титограда у моју родну Равну Ријеку. Код мојих сам стигао здраво и весело, па се дом Богдана Рудића испунио срећом и радошћу. Кроз неколико дана сам пошао у Бијело Поље да видим моје старо друштво. Посебно ми је било драго што сам се видио с Љубомиром Цвијетићем, са којим сам се жељно испричао. У Котор сам се вратио мало раније како бих могао да у њему нађем Рада Лабудова Петровића. Чим сам у Котор дошао Рада сам пронашао. Значи, упознао сам још једног човјека из лозе аутора „Горског вијенца“. Он је у Котору био службеник и становао је у Шкаљарима [ф. 3 - Породица Рада Петровића, углавном, живи у његушком селу Ераковићима. (То је једина породица Петровића која се до сада задржала у Његушима).]. Ја сам, најчешће, ишао код њега у канцеларију. Раде Лабудов је доста добар познавалац црногорске историје, а посебно историјске прошлости династије Петровића. Он се, помало, бавио и књижевним стваралаштвом. Поред осталог, Раде ми је казао имена синова и кћери његовог оца Лабуда Петровића: Михаило, др Јован (Јоко), др инж. Гаврило, Раде, Петрана, Марија, Златана, Милица и Наница. Михаило је погинуо као војник црногорске војске у првом свјетском рату, а др Јован је погинуо као жртва посљедњег рата [ф. 4 - Др Јован Петровић је био професор цетињске гимназије.]. Раде има синове Михаила, Ђорђија и Мирка, и кћерке Даницу и Јелену [ф. 5 - Овако изгледају пасови од родоначелника Петра до Михаила Радева Петровића: Петар Ераковић (око 1570) — Стијепо — Радул (калуђер Петар) — Шћепац — кнез Раде (брат владике Данила) — Ђуро (брат владике Василија) — Нико — Иво — Гаврило (Гајо) — Иво (Лабуд) — Раде — Михаило.]. Пошто сам повјеровао да му је мило што се одушевљавам Његошем и црногорском историјом, рекох да бих желио да се оженим његовом старијом кћерком, Даницом. По старом црногорском обичају се прво старије сестре удају — да се не заобиђу и не увриједе. Тако сам и ја поступио. Дакле, мени није било важно која је од њих двије љепша, него којој је ред да се удаје. Било ми је важно да је родом од славне куће Петровића. — Учинило ми се да Раде није имао ништа против те моје жеље.

Ја сам ову своју жељу исказао и Даници у пјесмици ЛОВЋЕНКА ДЈЕВОЈКА, коју сам написао прије нашег виђења. С пјесмом сам јој послао и писмо. Ево неких стихова из те моје пјесмице:

О, поносна Његушице,

кад би стварно моја била,

смрт бих тада надживио

и стекао златна крила.

Једина си ти дјевојка

мојих жељних идеала,

најсрећни' бих постануо

кад би се моја звала.

Да ја видим на окупу

ц'јелог св'јета љепотице,

једино бих, Катуњанко,

погледао Твоје лице.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Ти си, Дано, сјајна зв'језда.

у свемиру која сија,

члан си лозе Петровића,

зато си ми најмилија.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _

(23. фебруар 1956).

Убрзо сам од ње добио писмо, које сам примио тако радосно и свечано као што лауреат прима неко високо признање. Тих дана сам, сигурно, био најсрећнији човјек на свијету.

Годинама сам избјегавао блиске сусрете са дјевојкама, бојећи се да се у коју не загледам. У мени је стално горела жеља за познанством с неком дјевојком из братства Петровића. Та се жеља посебно распламсала када сам дознао за Даницу и желио сам да наш први сусрет буде што радоснији, свечанији и величанственији. Даница је око првог марта дошла у Котор и запослила се у трафици. Чим сам добио слободно вријеме пошао сам да се са њом лично упознам. Било је предвечерје. Ја сам од касарне, која се налазила у близини катедрале светог Трипуна, весело, и узбуђено ишао ка главној градској капији. Када сам дошао пред трафику руковао сам се са Даницом и једва изговорио своје име и презиме. Још се не бијах прибрао до отпочнем разговор кад наиђе један морнар који на основу тог нашег првог сусрета упути неку грубу псовку [ф. 6 - Тог морнара нијесам лично познавао. Касније сам дознао да је по роду Деспот и да је Далматинац.]. Ја се још више збуних и застидјех, те замало на истом мјесту не умријех. Болан и постиђен пођох у касарну и написах јој да ћу због тога извршити самоубиство и доказати да за тај испад нијесам ништа крив. Затим сам изашао на улицу, ставио писмо у поштанско сандуче и скочио у море. Била се већ спустила ноћ и нико ме није видио. Пошто ме самртни сан већ бијаше ухватио ипак сам осјетио неки тупи удар у моје тијело. (На мене су наишли рибари и извукли ме у чамац). Када сам се освијестио чудио сам се шта се то са мном десило и гдје се налазим. Послије извјесног времена сам видио да се налазим у болници и све ми је било јасно. Кроз неколико дана сам из которске болнице упућен у војну болницу, у Мељине. Ту сам остао двадесетак и живио у нади да ћe ми неко од потомака Лабуда Гајова доћи у посјету. Међутим, та ми се жеља није испунила [ф. 7 - У Мељинама сам се лијечио од 5. до 27. марта 1956. године.].

Ипак сам жељно дочекао повратак у Котор и поновно виђење с Радем и Даницом. Са њом сам се свега неколико пута видио и врло кратко разговарао. Ради истинског пијетета према Пeтровићима, као и ради урођене стидљивости, са њом о љубавном животу ниједну ријеч нијесам проговорио. Кратко речено: био сам свјестан да је она из рода светог Петра Цетињског и владике Рада. Због тога је ову краткотрајну радост испуњавала нека мрачна слутња: предосјећао сам да ће младој Његушици бити много дражи и занимљивији неки други младић, који ће јој љубавна осјећања много ближе и присније пружати и исказивати. Та се слутња убрзо и обистинила: осјетио сам да ме почела избјегавати, а веселе осмијехе другим момцима упућивати. Иначе, ја сам вјеровао да је Радева воља много важнија од тих њених младалачких пркоса и немира. А мислио сам да је његова највећа жеља да уда кћерку за оданог поклоника светог олтара Петровића.

Заједно са два морнара, 27. марта 1956. године сам из Котора ишао на Цетиње, на фудбалску утакмицу „Ловћен“ — „Зеница“. (Тада је у „Ловћену“ играо Даничин брат Ђорђије — Ђоко). Ишли смо пјешке преко Његуша, а пјешке смо се и вратили. То је била моја прва посјета Његушима и Цетињу, али, на жалост, кратка и узгредна.

Једног дана пођох код Рада у Шкаљаре и почех разговор о Даници. Ја се уз њега бијах привио као уз свога правог родитеља и с нестрпљењем очекивах да каже неки свој савјет. У ствари, очекивао сам да ће да ми честита Даницу и да, у част продужетка старе црногорске традиције, изговори неки његошевски благослов. Међутим, он се окрену к мени и повишеним гласом рече да више не смије дознати ни за какво моје виђење с Даницом. А онда, објасни и образложи да сам можда и ја нека варалица као што је био Шћепан Мали. Затим се окрену к Даници и оштро јој запријети да се са мном више никако ни смије састати. У том страшном часу сам се, ипак, прибрао и рекао да би било једино часно и правилно да се Даница уда за мене који сам ради заштите њеног угледа имао живот изгубити. Било би значајно и хумано да се уда за мене, који сам самог себе ставио на жртвеник Петровића!

И након таквог призора, поново сам пошао у њихов стан. Пошто Даница бијаше сама, молио сам да ми каже могули се у њу надати. Молио сам је преклињао као поп Андрија Ђурашковић њеног претка Ника Ђурова Петровића, Марка Тановића и неке друге Црногорце да право кажу народу је ли Шћепан Мали бивши руски цар Петар III:

„кумимо вас од неба до земље,

па унакрст земље и свијета“ [ф. 8 - Петар Петровић Његош: Лажни цар Шћепан Мали, Дјејствије прво, Јавленије треће.].

Као ова молба попа Андрије, која је читав свијет прекрстила, тако је и моја молба била духовна и бескрајна. Међутим, Даница мојим старинским, искреним и срдачним ријечима није никакав значај придавала.

Ни војне комисије нијесу љепше са мном поступале. Када капетану Лалатовићу испричах праву истину, он се окрену према мени и са доста пакости рече: „Када би, јадо, само знао која је главна д јела Његош написао могао би се осјећати најсрећнијим Југословеном, а камоли да машташ о женидби с Његушима и о бављењу црногорском историјом“.

Послије много мука, страдања и понижења добих увјерење о сталној неспособности за војну службу. Тако 6. јуна 1956. године невољно кренух кући [ф. 9 - Пошто се тада Југословенска ратна морнарица служила три године, требало је да останем у војсци до априла 1957. године.]. Поново сам стегао срце и аутобуску карту купио до Његуша. Жељно сам стигао у гнијездо црногорских владара и витезова. Тешко сам задржао сузе које су навирале од великог узбуђења: од среће и бола у исто вријеме. С дубоким поштовањем сам обишао Његошеву родну кућу, цркву светог Ђорђија у којој су сахрањени Његошеви родитељи, цркву Светог Саве, као и гробове Петровића и Поповића. Преноћио сам код Милана Симова Поповића, који је учио пољопривредну школу у Бијелом Пољу [ф. 10 - Милан Грујовић — Поповић.]. Ујутро, седмог јуна, ишао сам на Језерски врх, али на моју жалост, Капела бијаше закључана. Ово је била моја прва посјета Ловћену, коју сам доживио тужно и свечано. С Ловћена сам поново пошао на Његуше, одакле сам послије подне кренуо за Цетиње — и даље.

У овом знаменитом граду сам посјетио Цетињски манастир, Биљарду, Државни музеј [ф. 11 - Бивши двор краља Николе], Централну народну библиотеку, као и гроб владике Данила на Орловом кршу. У Државном музеју сам видио музејског службеника Крста Маркова Петровића, па је моје узбуђење још више порасло. Ту се упознах и са познатим његошологом др Јевтом Миловићем, дотадашњим директором Архива. Он бијаше изабран за професора универзитета (у Задру?) и спремаше се за одлазак. У Централној народној библиотеци сам затекао групу црногорских књижевника. Први ми приђоше Ратко Ђуровић (тадашњи директор Библиотеке) и Божо Булатовић, мој земљак. Послије краћег разговора замолих Ратка да ми пронађе неку књигу у којој се налази родослов Петровића, а он устаде и донесе ми „Стару Црну Гору“ од др Јована Ердељановића. Рекоше ми да их слободно упитам шта ме интересује, сви ће ми радо помоћи. Одмах сам осјетио културнији и уљуднији однос према мени, па сам се колико — толико охрабрио и окуражио.

Школе се већ распуштаху и радовах се што и ја долазим кући као послије завршене школске године, и срећан што сам био на „екскурзији“ у Његошевом крају. Први ће доћи Љубо Цвијетић и Милојица Пековић да ми са свега срца честитају и да ми увећају радост. Они знају колико је за мене било величанствено посјетити Његуше, Ловћен и Цетиње и упознати потомке витешких Петровића. Одмах ће ме питати какав су ми дочек Петровићи приредили за ову моју непресушну љубав према њима и јесу ли ми најљепшу дјевојку одабрали. Љубо се нада да ми буде кум, то сам му поодавно обећао. И он ће тиме да се поноси и да прича својим друговима, пјесницима [ф. 12 - Љубомир Цвијетић је рођен у Бијелом Пољу 1936. године. Сада је књижевник и професор универзитета. Наиме, Цвијетић је главни и одговорни уредник Издавачког предузећа „Веселин Маслеша“ у Сарајеву и ванредни професор на Факултету политичких наука „Вељко Влаховић“ у Сарајеву.]. — Али ме поново црна истина тешко спопаде и умало свијест не остави: овога јуна треба осрамоћено кући да дођем, и са потпуно угашеним жељама и идеалима.

Приближавајући се родном крају, сјетно сам пјевао пјесму Дида Чујовића „Чежња за завичајем“:

„Низ мој Обров дјечак бјелогриви

носи Лиму све жељене наде,

ту сам и ја некад срећан био

покрај тебе, мој лијепи граде.

Па и данас сва сјећања зборе

да се вратим на урвине твоје

и да слушам тихе разговоре

— давне жеље срце да напоје“ [ф. 13 - Алманах младих, Клуб младих писаца из Бијелог Поља, 1954. стр. 72. (Редакциони одбор: Маринко Булатовић, Радоња Вуковић, Љубислав Милићевић и Љубомир Цвијетић)].

Када сам кући стигао, моји су ме тешко познали...

Послије годину и по дана доживео сам једну изненадну радост: Даница ми је послала новогодишњу честитку овакве садржине:

„Много среће и задовољства у Новој 1958. години жели Вам

Даница Петровић“.

Истински обрадован и охрабрен, послао сам јој писмо, на које ми није одговорила.

У прољеће 1959. године сам се запослио у Завичајном музеју у Бијелом Пољу. Августа исте године сам пошао да посјетим Његуше и да по могућству видим Даницу. Када сам у Његуше дошао посјетио сам домове Рада Лабудова Петровића, Милана Сима Поповића и неких других Ераковића. У кући Петровића само бијаху Радева жена Милица (родом од Шеваљевића), њена мајка (која је код њих живјела) и Радева млађа кћерка Јелена. Разговарајући о свему, наравно, поменух и о Даници. Јелена тихо рече да Даница неће да се удаје, а Миличина мајка издекламова читав циклус псовки. (Она бијаше пала под утицај неких њихових комшија — смутљиваца). Ја сам уздрхтао и болно од њих отишао. Био сам дубоко тужан и очајан јер се у мојој напаћеној души и последња нада угасила. У том очају сам понекад правдао старицу и бранио је од самог себе. Било ми је добро јасно да су се дјевојке Петровића удавале за Радоњиће из Његуша, Мартиновиће из Бајица, Матановиће из Ћеклића, Ђурашковиће из Цеклина, Пламенце из Црмнице... Према томе, био сам убијеђен да они Даницу желе да удају за потомка неке црногорске главарске породице, да се витешка традиција добро чува и продужује, да се не погазе завјети и аманети прадједова. Дакле, они ме, вјероватно, одбијају само ради тога што нијесам родом из Старе Црне Горе или, пак, из Брда — па нијесам прави Црногорац? Држе се ријечи светог Стевана Штиљановића: „Чувајте обичај и народност као очију зеницу... Благо ономе који... не изгуби свијест свога племена и величанство свога имена“ [ф. 14 - Стефан Митров Љубиша: Скочидјевојка (поглавље: Ротац). — Православна црква св. Стевана Штиљановића слави 4. октобра по старом календару. (17. октобра по новом).].

И поред много доживљених мука, успомена на прву љубав је и даље остала јака и инспиративна.

Истога дана сам ријешио да потрaжим неку другу дјевојку од ераковићког рода, па макар ми се и не свиђала. И заиста, пошао сам код потомака сердара Јова Петровића, јунака „Лажног цара Шћепана Малог“. У њиховој кући затекох стару Горду Ђурову; њену кћерку Стану [ф. 15 - Стане Ђурова је удовица Шпира Попиводе из Бјелица.], која на мало бијаше дошла у род, и Милицу Марка Ђурова, њихову снаху. Пошто сам казао ко сам, понешто сам рекао и о мојој родбини. Наиме, рекао сам да сам ја син Богдана Јосова Рудића из Равне Ријеке код Бијелог Поља. Затим сам казао да је мој дјед Јосо за вријеме балканског и првог свјетског рата био барјактар Равноречке чете, која је била у саставу Бјелопољског батаљона. — Дакле, ја сам унук Јоса Рудића, који је био барјактар у јуначкој војсци краља Николе.

Након тога замолио сам бабу Горду да ми исприча родослов Сердаревића [ф. 16 - Сердаревићи су огранак Поповића (Петровића) из његушког села Ераковића. Живе у непосредној близини засеока Вељег Краја.]. Она је то радо учинила.

— Петровићи, Поповићи и Кашћелани се заједничким именом зову Ераковићи. Ми смо се до прије осамдесетак година прозвали Петровићи, а сада се прозивамо Поповићи. Поповићи се дијеле на мале огранке који такође имају посебна имена. Ми смо Сердаревићи. Тако се зовемо по сердару Јову. Сердар Јово је имао синове сердара Ђура, који је био сенатор владике Рада. Сердар Ђуро је имао Лаза, сердара Јока и Миха. Сердар Јоко је погинуо у једној борби прoтив Турака за вријеме књаза Данила, мислим на Жабљаку Црнојевића. Он је имао три сина и три шћери. Јокови синови су били сердар Филип [ф. 17 - Наводим имена његушких главара који се помињу у црногорском годишњаку Орлићу за 1870. годину: „Његуши: војвода Иво Радоњић сенатор; сердар Филип Петровић; капетан Лазо Петровић“. (Стр. 19).], Перо и Марко. Перо Сердарев је био капетан перјанички и ађутантн књаза Николе. Филипови и Перови синови су млади помрли па је њихова свијећа угашена. Марко Сердарев је погинуо у борби против Турака, као што му је погинуо отац. Погинуо је неђе код Бањана, исте године када је била борба на Вучјем долу. Марко је имао Ђура, Стева, који је умро као момче, и једну шћер. Ђуро је умро прије двије године [ф. 18 - Ђуро Марков Поповић (Петровић) је умро 11. маја 1957. године.]. Он је био мој домаћин. Ја сам родом од Николића, баш одавде из Вељег Краја. С Ђуром сам имала синове Марка, Сава и Петра, и шћери Стану и  Марију. Саво и Марија су умрли још док су били ђеца, а Марко је смртно рањен у посљедњем рату. Ранили су га Њемци у борби код Царева лаза и убрзо је умро у Даниловој болници. Ето му на зиду слика и споменица [ф. 19 - Марко Ђуров Поповић је смртно рањен као борац Ловћенског НОП одреда 17. новембра 1944. године на Црној главици код Царевог лаза. Умро је у ноћи 17/18. новембра у болници „Данило I“ на Цетињу.]. Његова жена Милица је родом од Радуловића из Бјелопавлића [ф. 20 - Милица је кћерка Јована (Мира) Радуловића (Симоновића) из Слатине код Даниловграда. (Њена браћа су се послије првог свјетског рата одселила у Милочане код Никшића).]. Покојни Марко има троје ђеце. Старија његова шћер, Ике, је удата за Ива Маркова Кашћелана с Мирца, а млађа, Марија, још није удата. Она ради у фабрици „Обод“ на Цетињу. Марко има сина Владимира, који је млађи од сестара. Он је сада у војсци [ф. 21 - Овако изгледа ред пасова од попа Ивана Петровића до Владимира Маркова Поповића: поп Иван (родоначелник главне гране Поповића) — Перо (брат владике Сава) — сердар Јово (родоначелник огранка Сердаревића) — сердар Ђуро — сердар Јоко — Марко — Ђуро — Марко — Владимир (Владо).]. — И мој млађи син, Петар, је био у партизанима. Заједно је са братом Марком војевао... па је послије и без њега борбу продужио. Петар сада живи у Котору. Ожењен је Љубицом Гиљачом из Грбља. Са њом има шћери Славку и Петрицу и сина Николу. — Ето, момче, од два сина имам два унука и четири унуке [ф. 22 - У овом кратком родослову Сердаревића није обухваћено потомство Миха Сердарева.]

Прича бабе Горде ме обрадовала и одушевила. Био сам поносан на овај боравак у дому потомака његушких сердара. Рекао сам им да желим да се упознам с Маријом. Затим сам се с њима поздравио и пошао на Цетиње.

У Цетињу сам нашао пјесника Васа Станишића из Његуша, који је тада радио у електроиндустрији „Обод“. Одмах сам му испричао своју жељу и замолио га да ме упозна с Маријом Поповић, радницом истог предузећа. Он је пошао на њен стан и казао јој моју поруку. Ја сам га чекао на улици. Васо је кроз кратко вријеме дошао са три женске особе и тај призор ме увјерио да је моја женидба слична „Женидби Душановој“. То су биле Јаница Јашаровић — Поповић, Марија Сердаревић — Поповић и Јоке Бијеловић — Поповић, све три из његушког села Ераковића. Након краће заједничке шетње, издвојили смо се и договорили да сјутрадан послије подне пођемо на Његуше. Тако смо и урадили. Увече сам, с Васом Станишићем и Миланом С. Поповићем, попао у кућу покојног Марка Ђурова. Ја сам им своју жељу о женидби из Ераковића потанко испричао и објаснио. Они рекоше да одмах не могу да ми кажу, него да се сјутрадан видимо. Одатле сам пошао с Васом у Раићевиће [ф. 23 - Раићевићи су село у Његушима. (Ту живе Радоњићи, Станишићи, Шеваљевићи и нека друга братства).], гдје сам преноћио. Ујутро сам пошао код Сердаревића у Ераковиће. Послије подужег разговора, рекоше ми да са неким од моје родбине дођем на углаву. Након тога сам пошао кући, колико весело, толико и невесело...

Послије извјесног времена сам пошао с оцем на Његуше. Маријина ближња родбина бијаше на окупу.. Бијаше јој и брат Владимир дошао из војске. На крају се договорисмо да за Марију пођемо 29. новембра. Тада су за њу пошли: отац Богдан, извањи стриц Милика Рудић, тетак Милутин Ђоговић (муж Марије Јосове), сестра Милка и њен муж Миливоје Малишић. Ја, као младожења, нијесам ишао у сватове [ф. 24 - Милица Маркова је 29. новембра 1959. године имала двије свадбе: женила је сина Владимира и удавала кћерку Марију. Владимир Марков се оженио Даром, кћерком Ивана Кашћелана из његушког села Мирца.]. Сватови су ту, код нових пријатеља, преноћили па су ујутро, 30. новембра 1959. године, с невјестом пошли на пут. Тог дана су дошли до Титограда и пали на конак. У Равну Ријеку су стигли 1. децембра. У нашој кући је било скромно весеље. С Маријом сам се вјенчао у Равној Ријеци 8. јануара 1960. године. Кум нам је био историчар Јован Челебић, професор бјелопољске гимназије [ф. 25 - Јован Челебић је родом из Штитара код Цетиња.].

Марија је дошла у доста бројну и сиромашну сељачку породицу. Међутим, то је није збунило и поколебало. Једино су је обезвољиле књиге и наш рад са њима. А она је и без читања постала неки представник ераковићких одива у нашој савременој литератури [ф. 26 - Стари црногорски приповједач Марко Ж. Ракочевић је о мени написао причу под насловом Један од ријетких, у којој се зовем Петроније Рудовић. У причи постоји и епизода о мојој женидби, од „...истакнутих, најчувенијих људи, баш рођaкa већ нестале династије, чувене у цијелом свијету“. — Марко Ж. Ракочевић: Један од ријетких, Бијело Поље, 1970. (посебно издање). (О мојој фамозној женидби су писали и други аутори).].

С Маријом имам синове Прељуба и Андрију и кћи Ану.

Неколико година послије моје женидбе, неко ми рече да се удала Даница Петровић. Ја упитах: је ли се удала за доброг момка и у неку гласиту и заслужну црногорску кућу? Саговорник одговори: „Не знам за кога се удала, само знам да се није удала за Црногорца. Чуо сам да је католик, па према томе мислим да је Хрват. Живи у Тивту. То је све што о њему знам“.

Крајем 1960. године сам почео да пишем краће написе, углавном историјског и етнолошког карактера. У почетку сам објављивао у локалним листовима Видику и Бјелопољској комуни, а касније у Побједи, Политици, Просвјетном раду, Расковнику, Стварању, Историјским записима, Гласнику цетињских музеја, Мостовима, Одзивима и другим гласилима. Сем овога, објавио сам и неколико брошура [ф. 27 - Поводом моје брошуре Сценарио за свечано калемљење једне јабуке у равној Ријеци, коју сам објавио 1975. године, Зорица Кордић је написала занимљиву репортажу под насловом „Сценарио за свечано калемљење једне јабуке“, Илустрована политика, Београд, 15. мај 1979. стр. 28 — 29.]. Најчешће сам обрађивао мотиве који су везани за Његоша и његову широку родбину — Ераковиће.

ПРИЛОЗИ

„Самоук“ — против доктора

Обичне животне приче биљеже новине и часописи, а, руку на срце, једна прича заслужује више простора од многих. У часопису „Расковник“, минијатурно, у неколико редова, стоји: „Петар Рудић, научник — самоук из равне Ријеке код Бијелог Поља. Он је један од оснивача завичајног музеја у тој вароши и члан Удружења научних, културних и јавних радника Полимља“. Они које занима Петров рад знају да је објавио шест књига — брошура, све о свом трошку, од своје скромне пензије. Али, љубав према послу који ради побиједила је немаштину. Тако су свјетлост дана угледали „Прилози о Његошу и Петровићима“, „Ратковићи из Бијелог Поља и њихово поријекло“ (родослов породице пјесника Риста), двије књижице о породици Рудић, „Свети двобој“ и „Сценарио за свечано калемљење једне јабуке у Равној Ријеци“!

Све ово, сав Петров рад, сматра се важнијим када се зна да он, тај доброћудни и самоуки научник из шумовите Равне Ријеке, исправља праве правцате научнике и докторе наука! Његовој будности неће промаћи нека од заблуда или недоказаних личности у појединим књигама, поготову кад је ријеч о породици славног пјесника Рада Томова! Јер, једноставно, Рудић је из љубави према Његошу дао себи задатак да се чак и ожени из лозе аутора „Горског вијенца“! Данас у браку са Маријом Поповић (Петровић) он има синове Прељуба и Андрију и кћерку Ану!

Кад је ријеч о исправкама које је направио самоуки Петар, мада се његова самоукост развила до научних ширина, мора се напоменути да је у једном тексту врло аргументовано иступио против тврдњи др Бранка Павићевића и књижевника Чеда Вуковића. Наиме, ради се о идентификацији личности Стева Петровића. Др Бранко га назива Стојаном а Чедо — Савом Петровићем. Стево Петровић, један од приређивача Законика владике Петра I, син је војводе Ђура — па је ту исправку објавио баш Чедо Вуковић у часопису Стварању за април 1970. године.

Копкајући по старим списима — Петар је идентификовао и личност јунака „Горског вијенца“ — сердара Ивана Петровића! Наиме, сердар Иван је поп, угледни главар и рођак владике Данила, отац је владике Саве, сердара Савића, Пера и попа Вучете. Он је први главар који ће, убудуће, имати нaсљедну лозу сердара, а и родоначелник главне гране Поповића (Петровића). Његов син — сердар Савић, личност је из књиге „Петар Велики“ Захарије Орфелина („Просвета“, Београд, 1970), гдjе је назван Савом, јер је на руски језик било немогуће превести име Савић. Текст о сердару Сави (ћу) Рудић је објавио у „Историјским записима“, број 1-2 за 1973. годину.

Занимљиво је поменути да се сердар Јово Перов Петровић не помиње ни у једном родослову братства Петровића. Иначе, сердар Јово је јунак Његошевих дјела „Свободијаде“ и „Лажног цара Шћепана Малог“. Овај сердар је опјеван и у пјесми „Шћепан Мали (1768)“, коју је написао владика Петар I, а дорадио владика Петар II, („Огледало српско“). Рудић је о сердару Јову написао чланак, који је објављен у „Гласнику цетињских музеја“ за 1974. годину.

Крвави догађај на Грахову 1836. посебна је тајна, која то за Рудића — није! Пјесма каже: „Погибоше осам Поповића, све рођака Петровић пладике [izvesno "владике" - hijerakul]“. Петар зна имена њих седам, јер му је то пренио покојни Марко Јошов. Нико их нигдје не помиње, мада се зна да су тада погинули и Јоко Томов, Његошев брат, као и Стеван Станков — брат књаза Данила и војводе Мирка. А остали?

Др Јован Ердељановић, наш познати етнолог, у својој студији „Стара Црна Гора“ (1926) у одјељку о Поповићима писао је погрешно, прoизвољно и увредљиво! То Петар Рудић тврди и своје податке нуди као једини прави родослов о овом братству. Јер, научници су насиједали на произвољне приче појединаца, док је Рудић сигуран у истину да су Поповићи гинули као вође црногорске војске и као јунаци! Чак је и владика Сава од Поповића — Петровића!

Ни историчар Јагош Јовановић у књизи „Стварање црногорске државе и развој црногорске националности“ (Цетиње, 1948) није се прославио тврдњом да је књаз Данило из споредног — даљег огранка Петровића! Наиме, Рудић тврди да је отац књаза Данила — Станко Стијепов, рођени синовац Петра I, а брат од стрица Његошев, те се не може говорити о неком даљњем рођаштву. Дакле, Станко Стијепов је од оног огранка Петровића који је дао највише владара и истакнутих главара. („Побједа“ од 26. јануара 1976.). И тврдње Душана Вуксана, везане за Његошеву најближу родбину, за Петра су увеликом — промашаји! О томе је писао у „Просвјетном раду“ фебруара 1976. године.

— Због идентификације Мила од Црне Горе, каже Петар Рудић, имао сам непријатности! Његов брат од стрица, послије текста у „Побједи“, врло скрушено ме дочекао. Хтио сам да кажем да је Мило од Црне Горе у ствари Мило Ђуров Петровић из Његуша, човјек који се није мирио са политиком старе Југославије и великосрпског хегемонизма. По ономе што је објављено, он је испао издајник — како га нико, па ни др Радоје Пајовић, ни ја, ни било ко не може назвати! Но, то није први пут да поједини листови и часописи неадекватно преносе моје тврдње, доносећи ми, за поштен посао, непријатности! — каже Рудић потиштено.

Овдје не би прича о Петру Рудићу из Равне Ријеке била завршена. Човјек који би одбранио докторску дисертацију о Његошу и његовом братству, има свој родослов: најстарији је син Богдана Рудића. Његов брат је Вујадин Рудић, доктор географије и доцент на Природно математичком факултету у Београду, други брат Живојин је професор географије и објављује научне радове, Слободан (Батко) је дугогодишњи учесник омладинских радних акција, Татомир је наставник физичког, Ковиљка апсолвент социологије...

ДУШАН ГОВЕДАРИЦА

(Универзитетска ријеч, лист Универзитета „Вељко Влаховић“ у Титограду, април 1979. стр. 16).

Породица Богдана Рудића

(пригодна напомена)

Богдан Јосов Рудић се оженио 1927. године Косом, кћерком Милована Јоковића (Шћепановића) из Штитарице код Мојковца. Богдан је са њом имао једанаесторо дјеце: Даринку (умрла као дјете), Чедомирку, Петка (умро као дјете), Петра, Милку, Вујадина, Живојина, Слободана, Ранка (умро као дјете), Татомира и Ковиљку.

Коса је умрла 27. априла 1976. године у Бијелом Пољу.

Чедомирка (Чеда) се почетком 1953. године удала за Славољуба Јовановића из Малог Ђурђевика код Клине (Метохија). Она је 1963. године са њим развела брак. Славољуб је послије неколико година погинуо у саобраћајној несрећи, а Чеда је 13 маја 1976. године умрла у Никшићу. Она је са Славољубом имала кћерке Љиљану и Марину. Љиљана је удата за Живка Рибаћа из Дрсника код Клине. Она са Живком има четворо дјеце: Звездана, Звонка, Соњу и Крста.

Петар (Перо) је рођен 13. јула 1933. године у Равној Ријеци. Ожењен је Маријом Поповић (Петровић) са којом има синове Прељуба и Андрију и кћи Ану. Прељуб је рођен 30. јуна 1962. године у Равној Ријеци, Андрија је рођен 6. септембра 1963. године у Бијелом Пољу, а Ана је рођена 11. августа 1967. године у Бијелом Пољу.

Милка се удала 1956. године за Миливоја Малишића из Бојишта (Равна Ријека), старином из Васојевића. Са њим има Предрага, Оливеру и Дејана.

Вујадин (доктор географских наука) је ожењен Радојком (Радом) Ераковић из Селишта код Прокупља, старином из Бањана — Црна Гора. Са њом има сина Срђана и кћи Татјану (Тању).

Живојин (Живко) је ожењен Слађаном Милетић из Ужичке Пожеге. Са њом има сина Брана.

Слободан (Батко) је ожењен Савом Јелић из села Коврена, који се налази на извору ријеке Љубовиђе.

Татомир (Тајо) је ожењен Радојком Фемић из Равне Ријеке. родом из Крша Фемића. Са њом има синове Златка, Оливера и Данка.

Ковиљка (Која) је удата за Лакића (Лаца) Јовановића из Бијелог Поља, родом из Прошћења (код Мојковца). Која са њим има кћерку Виолету.

(ПЕТАР БОГДАНОВ РУДИЋ)