65

Хераколошка митологија и(ли) митолошка херакологија (4)

VI - ИДЕЈНИ СИСТЕМ "ХЕРАК(ОВИЋИ) - ГРЦИ"

1. Дело г. Васка Костића сам већ на почетку ставио у идејну конструкцију "Срби - Херакло - Херак" али с обзиром да би се могло сврстати и у конструкцију "Херак(овићи) - Грци", за коју држим да је једнака (а и прожимајућа) са свим претходним митографским системима, онда и овде износим детаље из Костићевих књига.

Васко Костић "Подвизи Бокеља", Београд 1992., издавач: "Стручна књига"

7. - 8. стр.:

«ПРЕДГОВОР

Књига "ПОДВИЗИ БОКЕЉА" је збирка мало познатих занимљивости из бурне бокељске прошлости. Многи догађаји локалног значаја, ма колико било интересантни, остају непознати изван ужег подручја у којем су се збивали, јер их историографија занемарује. За њу су важнији глобални догађаји и имена главних вођа, макар они били тирани, злочинци, расипници, лудаци или кукавице. Обични људи остају безимени, своде се на безличну масу. Изостају описи њихових личности и подвига. Без њих, усамљене вође не би могле стварати историју, па не би ни било важнијих догађаја. За разлику од историографије, у народном сјећању дубље остају урезане, и теже се бришу, успомене на патње, напоре, јунаштва и друге подвиге обичних људи, на њихову проливену крв и зној, на њихове расуте кости по њивама и камењарима, по високим планинама и морским дубинама.

Главнина грађе за ову књигу је проистекла из колективног народног сећања, али сам користио и писане изворе у којима сам пронашао макар какве трагове оних збивања, која су боље остала у народном сјећању. Ријетке податке из писаних извора сам користио за упоређивање, усклађивање датума, имена и других појединости, која теже остају у памћењу или се разликују у усменим предањима разних села.

С обзиром на изворе, књига је намијењена једнако љубитељима легенди и предања као и оној читалачкој публици која воли историју а нема времена или могућности да проучава обимне научно-историјске расправе, често тешким стилом писане, преоптерећене цитатима, фуснотама, страним изразима, полемикама, доказима. Овдје докази нису потребни. Ко овдје пружене податке не може или не жели прихватити као историјске истине, нека их прихвати као легенде или предања. И то је духовна култура која заслужује да се забиљежи и тако спаси од потпуног потонућа у дубине заборава.

За разлику од раније објављених збирки, које сам назвао "легендама", зато што их нисам прочишћавао од фантастичних примјеса и што нисам раздвајао вјероватно од невјероватног, у ову збирку нисам уврстио оно у шта ни ја нисам повјеровао. Зато сам убјеђен да неће много погријешити ни читалац који податке из ове књиге прихвати као историјске истине.

У причама овакве врсте често буде и претјеривања. У овој збирци то није општи случај, па ни у већем дијелу, иако се не може рећи да нема и тога. Зар тога нема и у историографији? До извјесне мјере корисно је нешто пустити и на вољу народној машти. Она че некоме нешто придодати, нарочито ако потомак прича о јуначким подвизима својих предака. Управо такве приче су најбоље и очуване. С друге стране, много више јуначких подвига остало је потпуно непознато, изгубљено је за сва времена. Дакле, нешто преувеличано, а нешто и непоменуто, или нешто додато, а нешто одузето, једно с другим у свеукупности, даје онакву слику прошлости каква је приближно и била, барем што се тиче грађе ове књиге. За уважавање вјеродостојности овдје описаних догађаја, потребна је само онолика доза опрезности колика је потребна и за уважавање званичне историографије.

У оним подручјима у којима се култ предака још одржава, чијем се чојству и јунаштву потомци још диве, историја је омиљена. Била би још омиљенија када би се младима пружило више легенди, приступачних и кратких прича о догађајима из прошлости, праћених објашњењима и коментарима који употпуњују општа знања.

Циљ ове књиге је и да поправи неке погрешне утиске. Познато је да су, можда и смишљено, подгријеване заблуде из којих произилази да Бокељи не припадају оној "љутој црногорско-ратничкој" него некој другој "префињеној" култури. У писаним изворима више ћемо наћи података о сукобима између Бокеља и Црногораца због ситних крађа, испаша стоке и сличних пoјединачних неспоразума, него о далеко важнијим и дуготрајнијим односима пријатељства, солидарности, вјерске и родбинске повезаности. У писаним изворима је мало онога што заслужује највише пажње: удружено проливање крви Црногораца и Бокеља за слободу и заједништво, кроз многе битке којима се ни броја не зна. Недостатак могу надокнадити кратке ратне, односно историјске приче, попут ових који се пружају читаоцима у збирци "Подвизи Бокеља".

На жалост, јуначке приче нису тако његоване као, на примјер, јуначке народне пјесме. Епске пјесме, као и историјски романи, пружају алтернативну слику прошлости у односу на историографију. Јуначке приче су ембриони из којих се могу развити (понекад се и развијају) историјски романи. Једна кратка прича не може пружити алтернативну слику прошлости, али збирка више њих може. У том случају су приче историјске, па заслужују одговарајућу пажњу. Ако су јанчке, витешке, онда су и васпитне, што их још више уздиже. Ако се њиховим сакупљањем спасава духовно благо које обогаћује културну баштину, оне имају и цивилизацијске заслуге. Остало степеновање је ствар литерарне вриједности. Било је професионалаца који су могли много раније и боље урадити овај посао. Међутим, ако треба спасавати оно што се у последњем часу још спасити може, колико би било исправно ништа не предузимати док се не појави професинални спасилац?

Уосталом, ја нисам спасио све што треба спашавати. Урадио сам колико сам могао. Очекујем приговор да сам неке личности уздигао више од других, већ познатих. Ако нисам имао ништа ново да додам, зашто да понављам познато? Приговор би могао бити и да сам перифeреним мјестима дао већи значај него градовима Боке. Сваки крај Боке се има чим подичити: способним занатлијама, вјештим трговцима, поморцима, добротворима, културним и духовним прегаоцима, умјетничким и другим ствараоцима, али њима је мјесто у књигама друге тематике.»

9. - 10. стр.:

«РЕЦЕНЗИЈА

за књигу Васка Костића »Подвизи Бокеља«

Подвизи Бокеља трећа је по реду збирка народних прича Васка Костића, насталих на тлу Боке Которске (претходе јој Приморске легенде и Бокељске легенде). В. Костић је и ову збирку био насловио, слично претходнима, са "Витешке легенде". Међутим, упознавши се са рукописом нове збирке, сугерисао сам аутору да назив прилагоди ономе што ова збирка заиста и садржи, односно да искључи из наслова жанровску одредницу "легенде". Учинио сам ово једино зато што је у понуђеном избору врло мало садржаја који се могу подвести под поменути појам. Аутор је, веома спреман на сарадњу, срећније решење нашао у називу Подвизи Бокеља, исто тако како је уважио и неке друге ситније сугестије рецензента.

Предложени рукопис садржи укупно четрдесет текстова, подијељених у пет тематских блокова, што спада у обимније збирке прозних остварења сачуваних у колективном памћењу народа. И, инсистирајући управо на поријеклу прича, треба указати на посебан и необичан приступ Васка Костића ономе што спада у категорију усменог народног стваралаштва.

Васко Костић се одрекао, што добровољно што силом прилика, метода примјерених прикупљању дјела усмене народне књижевности, одрекао се биљежења аутентичних казивања. Невољни разлог је тај што аутор многе од сижеа памти сам и није више у прилици да те приче поново чује од некога казивача. Други разлог, онај који га не оправдава, јесте тај, што Костића ове приче и не интересују као фолклорно благо. Овд је се надовезује Костићева теза по којој су народне легенде и предања "алтернативна слика историје".

Из поменуте тезе произилазе уводи и коментари уз сваки сиже којима се овим причама даје историјска димензија, којима се јунаци и догађаји конкретних сижеа укључују у историјски контекст. Уз овај дио - уводе и коментаре историографског карактера - да јасно истакнем: не осјећам се квалификованим за њихово оцјењивање!

Већ описани начин биљежења прича (по сјећању аутора рукописа), затим и поступак да се између више варијанти једног сижеа бира допадљивија, вјероватнија или се твори нека средња варијанта - осиромашује ово благо, редукује га и, најважније, лишавају приче дражи изворног језика у свим његовим димензијама (лексичка, синтаксичка). Зато, намеће се закључак: у свему овоме изворан је, народни је само сиже. Све је остало ауторска обрада, разрада, реконструкција дијалога, описа...

Према свему изреченом, односно - из свега овога, и непостављено се намеће питање: могу ли се понуђени текстови сврстати у категорију фолклора и, ако не могу, да ли је потписани рецензент компетентан да их препоручи за објављивање?

Дилему разрјешавамо можда не соломунским рјешењем: основа је фолклорна, и то треба нагласити. Даље, не угледају ли ове приче свијетло дана макар и у овоме облику и интерпретацији, постоји озбиљна опасност да се њихов сваки траг изгуби, да без њих останемо као да нијесу никада ни постојале. Ово и јесте основни разлог којим објашњавам и оправдавам своју оцјену и препоруку: и корисно је и потребно је објавити збирку предања ПОДВИЗИ БОКЕЉА Васка Костића.

Напомињем, да у језику, стилу и правописним рјешењима ових текстова нема мојих интервенција.

У Тивту, 1. маја 1992.

др Вук Минић»

23. - 26. стр.:

«ГРЧКА КАРАКАЧИНА

Када се говори о поријеклу Бокеља, осим неупоредиво најбројнијих Славена, помињу се Латини (Римљани, Млечани), Германи (Њемци, Аустријанци), помало и Турци, али најмање Грци. Колико је Бокеља грчког поријекла, то још нико није истраживао. У Луштици, нека од најпознатијих братстава, вуку далеке коријене из Грчке, односно са грчких острва. За Хераковиће и Тројановиће легенде говоре да су чак старогрчког поријекла, потомци античких јунака Херакла и Тројанаца. За луштичке старосједиоце Трипчевиће и Урдешиће, такође се вјерује да имају грчке крви, као и за Мандегаје, нешто касније настањене у Луштици. Замбелићи су "најмлађи" Луштичани грчког поријекла, настањени су у Луштици од друге половине 16. вијека. По чему су се Замбелићи прославили, можемо сазнати и из писаних извора, а како и одакле су стигли на Луштичко полуострво, можемо сазнати из локалних прича.

***

Са узвишеног села Радованића, на око 150 метара надморске висине, пружа се прекрасан видик на отворено море, на кружно острво и Понту оштру пред улазом у Боку, а види се и добар дио луштичке обале. Дакле, види се све што се дешавало пред Боком. Често се дешавало да једрењаци, оштећени у невремену или у гусарском нападу, покушају наћи спас у заклоњеној Боки, или да им вјетрови не буду наклоњени, па се разлупају о хридине луштичких обала.

Једног дана, у цик зоре, мјештани Радованића су примјетили да се неки једрењак, гоњен вјетровима, опасно приближава хридинама. Навикнути на такве призоре, потрчали су према обали да помогну поморцима у невољи. Мјештани нису могли знати што се у току ноћи дешавало и да је једрењак потпуно неспособан за маневрисање. Да су и знали, нису могли у помоћ испловити баркама по таквој олуји какава је тог јутра бјеснила. Прије него што су мјештани стигли до тешко приступачног дијела обале, олуја је размрскала брод о стијене. Међу остатке олупине, које су на обалу избацивале марете, пронашли су само два леша, али ни једног преживјелог морнара. Много је тога изгледало загонетно. Прилично велики брод, попут овога, требало је да има посаду од око стотину људи. Гдје су могли сви они нестати, тако да нема ни живих, а осим два, ни мртвих? Откуд лешевима завоји на свјежим ранама које су исте ноћи морале бити задобијене? Узалуд су Луштичани претраживали обалу, дозивали евентуалне преживјеле бродоломце.

Када је "фортунао калмао", смирило се невријеме, лешеве су пренијели до оближњег засеока Жањица и код тамошње цркве ископали заједнички гроб за оба бродоломника. У ишчекивању попа из удаљенијег села, копачима су јавили да раку прошире, како би било мјеста за још једног несрећника. Њега је неко опазио подаље од олупине, на жалу Жањица, гдје су марете избациле. И он је имао завоје на свјежим ранама. Часничке чизме су свједочиле да овај трећи није био обичан морнар. Некоме су се допале, а кад их је почео изувати, примјетио је да несрећник даје знаке живота. Мало је требало па да га живог закопају. Овдје се потврдила народна пословица: "Чизма главу чува".

Прискочио је сеоски видар, а магињаче је увијек било на дохват руке. Магињача је озлоглашена као опака ракија, јер јој није рачунато колико је живота спасила, како у успјешном прању спољних рана, тако и изнутра, да душу на издисају задржи у тијелу. И овог пута је помогла да се један живот спаси. Умјесто под земљу, бродоломац је на носилима стигао у горње село. Кад се мало опоравио, испричао је ко је и што је и како се његов брод нашао на луштичким хридинама.

Звао се Самбелис, што су Луштичани одмах превели на Замбелић. Био је са Крфа, а на страдалом броду је био заповједник. Капетану је дужност да са бродом дијели судбину. То он није изневјерио, али у судњим књигама је друкчије записано. Марете су једрењак бациле на хридине, а капетана на облутке велике луштичке плаже. Није само невријеме томе криво него и оно што је претходило.

Једрењак типа "карака" био је пун "карига", односно терета намјењеног Задру. Уочи судње ноћи, гвардијан је са врха задњег јарбола примјетио нежељену пратњу од неколико мањих и брзих бродица. Капетан је наредио промјену правца ради склањања у Боку. Трома бродина, са много једара на три јарбола, уз неповољи вјетар, није се дала лако и брзо усмјерити ка Боки. Гусарка бродице су сустигле караку, "аганчале" се с једне и друге стране. Развила се крвавава битка разним сјечивима.

Падали су у море прободени или преклани и гусари и Самбелисови морнари. Сјечени су конопи и буцана једра, а невријеме се појачало. Да би спасили своје бродице, гусари су морали напустити борбу и потражити заклон, одводећи као робове преживјеле чланове посаде караке. На палуби караке је остало да лежи неколико израњављених морнара, већина мртви или на издисају. Самбелис, такође израњављен, претурао је тијела неће ли наћи још неког преживјелог. Нашао је само двојицу. Међусобно су један другоме превили ране, мртве уз уобичајени пијетет спустили у море, а за све остало су били беспомоћни. Тако су, плутајући на једрењаку са избуцаним једрима, читаву ноћ вацани маретама, препуштени судбини која је била наклоњена само капетану.

Самбелис није могао одмах знати ко су били нападачи на његов једрењак. Тек неколико дана касније проширио се глас о пљачки по Боки коју су извели гусари под командом страшног Каракоџе, па је то довео у везу са нападом на његову караку. Причало се да Каракоџи то није право име него да су га тако прозвали, јер је најчешће нападао бродове типа карака. У почетку се Самбелис надао да ће некако оспособити своју караку, али је дошао до тужног сазнања да олупини нема спаса. По тој олупини Луштичани су сваку олупину, било којег типа брода, називали "карака" или "каракачина".

Опорављање капетана Самбелиса није ишло лако. Западао је у кризе, како због посљедица рана, тако и због туге за изгубљеним бродом. У кризама између живота и смрти, када је видар био немоћан, незамјењиви су били пророци, а њих је увијек било у Луштици. Пророчанство Херака је гласило: "Суђено ти је да умреш на луштичкој земљи и да у њој будеш покопан, чиме ћеш на неки начин ипак подијелити судбину свог брода, као што капетану и доличи. Када ће то бити, то ти не могу рећи." И тако је Самбелис одлучио да се помири са судбином и мирно чека судњи час. Код својих спасилаца, гостољубивих Луштичана, то му није тешко ни падало, па се одужило.

"Рекуперано" је нешто корисно и од терета разлупане караке. Луштичани су Самбелису помогли да се снађе, скући и ожени. Прихватио је и Луштичке обичаје, укључујући и крсну славу Велику Госпојину. Добио је и два сина, близанце Петра и Павла. Хераково пророчанство се остварило. Капетан Самбелис је умро на хридима о којима се разлупао његов брод. Често је силазио до обале и повлачио се у осаму, а испод те обале су се тада још налазили остаци његове караке. Једне вечери се није вратио кући. Знали су гдје ће га наћи. Од његових потомака се развило чувено братство Замбелића из Луштице.

***

О гусару Каракоџи има и писаних података, према којима је он 1568. г. харао Боком, што се слаже са временом појаве Замбелића у Луштици. "Каракачином" се и данас називају олупине, што је пренијето и на аутомобиле. Чује се и ово: "Што возиш ту каракачину?"

Замбелићи су задржали и поморску традицију, и име Петар, па се тако звао и Петар Замбелић, рођен 1849. а у 54-тој години живота море га је узело као свој данак у далеким пучинама Магелана. Био је славна личност у области поморства и поморског истраживања, али то је друга и дужа прича.»

117. - 120. стр.:

«ХЕРАКОВИЋИ СУ ЛУШТИЧАНИ

Све до првог свјетског рата на Луштичком полуоствру (Кртоли и Луштица) у народу је подгријвано и одржавано увјерење да чувена кућа Петровића-Његоша вуче даље коријене од Хераковића са тог полуострва. Тамошњи учитељи су о томе причали ученицима, што значи да је то издизано, у односу на друга предања, до нивоа учења. Наука ту причу никада није озбиљно узимала у обзир. За опрезне истраживаче то је била само "прича за малу ђецу". Нарочито зато што се ослањала на античку митологију - као и многе друге приче са тог полуострва.

Разлог за указивање на луштичке коријене великанске куће, тражен је у самохвалисању, претјеривању, у патриотским побунама или политичким циљевима. Упркос томе, и у школама и ван школа, младима је тумачено да су чврсте везе куће Петровића-Његоша са народом, нарочито свештенством Луштичког полуострва, посљедица даљег луштичког поријекла те чувене куће. Причано је и о сваком доласку великана из те куће у кртољска и луштичка села, причано је г ђе су одсиједали, што су ту радили и говорили, колико су се задржали итд.

Касније, кроз оба свјетска рата и режиме након њих, није било упутно истицати блискост са црногорским владикама и владарима. Ова и још неке "приче за малу ђецу" су омаловажаване, сузбијане, остале су у локалним оквирима на најбољем путу да потпуно ишчезну. Можда би већ и ишчезле да у њима нема оног што је неуништиво.

***

Најстарије, главно и географско централно село Луштице назива се Радованићи. Кажу да тако није названо по неком Радовану, него по радовању. Његовим мјештанима је био разлог за радовање. У том селу су живјели потомци античких јунака, касније надарени мудраци и пророци, храбри поморци, вриједни домаћини, богати и задовољни. Међу њима су се истицали најстарији старосједиоци Хераковићи.

Њима се приписује да су потомци античког јунака Херакла. Херакло, иако је био син Зеуса, врховног бога свих богова, родио се као обичан смртник. Морало је тако бити, јер му мајка није била божанског поријекла, него овоземаљска грешница, Зеусова љубавница, прелијепа тиринска краљица. Ако није наслиједио божанску бесмртност, Херакло је ипак наслиједио нешто божанско, по чему ће постати бесмртан на свoјеврстан начин. Израстао је у умног јунака горостасног стаса. Римљани су га називали Херкулесом, што је остао симбол ненадмашне снаге и витештва. Бесмртност, коју није добио у насљедство, стекао је својим витешким дјелима. Витешка дјела нису само побјеђивање другога него и савлађивање себе уз помагање другима. Витештво је достојанствено издржати и онда кад се јунак нађе у ситуацији да служи слабијима од себе у подређеном или чак понижавајућем положају.

Обични смртници не могу да докуче божје тајне, па ни да разумију божје поставке. Не схватају зашто Бог дозвољава да јаки и умни људи долазе у ситуацију да покорно служе горима од себе. Тако је син врхунског Бога, и највећи антички јунак, Херкло, морао служити слабићу Еуристеју, микенском краљевићу, који је своје мане прикривао охолошћу и јавно понижавао вредније од себе. Богови су судбином везали Херакла и Еуристеја али су им улоге могле бити и обрнуте. Херакло је више волио да трпи и ради најтеже послове па да постане бесмртан, него да буде људско ништавило као краљевић који је иструлио у земљи. Херакло је за вјечита времена остао симбол снаге и чврстине, а израз "еуристеј" је остао подругљиви назив за слабића и кукавицу на високом положају, који гледа са висине и свакога презире.

Као бесмртан, Херакло је могао имати своје потомке у разним вјековима и на разним пространствима. То се односи и на луштичке Хераковиће (Ераковићи, Ераци). Није спорно да су од својих предака, ма ко им преци били, наслиједили мудрост и још неке особине по којима су се разликовали од осталих људи. Вјековима крвним мјешањем изједначавали су се са мјештанима других презимена на које су прелазиле неке врлине и способности које нису својствене свим људима.

Луштица је од старине позната по талентованим самоуким лијечницима-видарима, по мудрим савјетодавцима и по непогрешивим пророцима-видовњацима. Први луштички пророци су били још илирски мудраци, на чија пророчишта се и данас указује на Луштици. Илирска пророчиста су касније замјениле цркве, па се најстарије цркве нашег Приморја налазе баш на Луштичком полуострву. Једна од таквих је у Радованићима, црква светог Николе, заштитиника помораца и путника. Она је постојала равно стотину година прије него су Немањићи зваладали Боком. Тада је била стара и оштећена. Као и многе друге цркве, Немањићи су је обновили, а освештао ју је лично Свети Сава. Том приликом је био гост куће Хераковића. Уочио је у Хераковићима неку посебност, благосиљао их и прорекао да ће њихов изаданак постати бесмртан као Херакло.

Природна надареност Хераковића није могла остати незапажена у сусједној Дубровачкој Републици. Тамо су провјераване њихове способности. Луштички владари и видовњаци позивани су у Дубровник, не само ради провјере него и да се њихове природне способности школовањем допуне. Од надарених, а уз то и школованих луштичких видара, најпознатији је био магистар Херак. По оној несхватљивој божјој вољи и њега је допало да онако крупан и уман, служи слабашном Стефану Црнојевићу, зетском владару, којег су по мизерном изгледу назвали "Стефаницом". Њему је морао бити на услузи магистар Херак, видар-берберин, видовњак и први школовани хирург међу Бокељима старосједиоцима. Да није било њега, ко зна какве би глупости починио Стефаница Црнојевић, као што их је и чинио прије него што му је Бог послао у помоћ магистра Херака.

У почетку је магистар Херак долазио из Дубровника само по позиву Стефанице Црнојевића. Касније је и по свом нахођењу све чешће био уз Стефаницу. Из захвалности за видање, видовитост и мудре савјете, Стефаница је магистра Херака наградио земљом на Ловћену. Можда и зато што је узео Црнојевићку за жену. Иако је био у поодмаклим годинама, а служба га вукла на разне стране, добио је потомство на Ловћену. Од тада је настало братство и село Ераковићи на Његушима. Њихови потомци су Петровићи-Његоши, који су наслиједили горостасност и у физичком и у духовном смислу. Својим величанственим дјелима, постали су бесмртни.

***

Тако је причана велика прича за малу ђецу. Ко не жели, легенде не мора уважавати, али има загонетки због којих би се требало замислити. Како то да великанима, као што су Петровићи-Његоши, уз то говотво сви високоумни и писмени, није утврђено старије порекло? Нека мање значајна братства Црне Горе, воде своје родослове још од Косовског боја, а Пламенци од доба Срефана Црнојевића. На основу чега су валдике Сава и Василије истицали да потичу од Црнојевића? Ако од њих потичу, како да не задрже то лијепо и и историјско презиме? Схватљиво је једино ако је ријеч о поријеклу по женској линији. По мушкој линији се зна да су од Хераковића (Ерака), за које није тачно утврђено одакле су стигли.

Један надгробни запис из Габеле, у којем се помиње Радослав Хераковић, послужио је уреднику "Нове Зете", Лазару Томановићу, за закључак да су Хераковићи отуд дошли на Његуше. Тај натпис је из 1525. г. а магиcтар Херак се помиње у дубровачким документима од 1425. г. што је равно стотину година раније. У том међувремену су Хераковићи могли доћи на Његуше и преко Габеле, али су имали краћи и логичнији пут. Професор Ристо Ковијанић је пружио доказе да су луштички и његушки Калуђеровићи потомци Стјепана Петровог Калуђеровића, који се помињу у писаним споменицима 1593. г. у родбинској вези са Хераковићима-Петровићима-Његушима. Откуд Хераковићима из Његуша, односно Петровићима-Његушима "земље од старине" у Луштици које се помињу у писаним изворима? Још је много сличних загонетки због којих је узалудно Луштичане разувјеравати.»

121. стр.:

«ЈУГОИСТОЧНА БОКА УЗ ВЛАДИКУ ДАНИЛА

[...]

Није чудо што је југоисточна Бока одувијек била уз цетињске митрополите, ако се зна да и Зетска митрополија потиче из тог краја - са Превлаке. Нарочито је била уз Цетињску митрополију од када су владике биране из братства Пeтровића, чији су најстарији коријени у Хераковићима на Луштичком полуострву. [...]»

2. https://www.kupindo.com/Istorija/51637417_Novak-Andesilic-CRNA-GORA-HOMEROVA-KOLIJEVKA

Politika - Nedjelja, 24. avgust 2008. godine

NOVAK ANDESILIĆ VEĆ DVIJE DECENIJE BAVI SE SIMBOLIKOM I JEZIKOM TROJE

Crna Goro - Homerova kolijevko

Zašto Homer kazuje da su Troju razorili plavokosi i plavooki narodi? Da li to mogu biti Grci? Zašto Vergilije kazuje da su svi zarobljenici iz Troje odvedeni u sjevernu Italiju i Rim? Zašto Vergilije smatra da su Latini preuzeli simboliku (pismo) uništene Troje? Da li je trojansko - etrurski Napoleon izvor grčkom Apolonu? Da li je bog snage bio trojanski Jerjaklije ili - bez ijekavice - grčki Erakle? Da li su trojanska imena Jektor i Jekatorina izvor grčkoj boginji Ekati? Da li je trojansko ime Jekatorina izvor etrurskom imenu Katrin i francuskom broju ljuatre (katr) - četiri. Da li je bog sunca Napolion – sunčev podnevak - „Napolije“?

Ovim pitanjima bavi se, već drugu deceniju, istraživač Homera, Novak Andesilić, koji je iscrtao kartu Troje, na prostoru Crne Gore, na osnovu direktno opaženih pravaca – vidika bogova i indirektno opaženih pravaca – bogaza bogova, koje je Homer opjevao u stihovima `Ilijade`. Odgovori će se naći između korica knjige `Crna Gora - Homerova kolijevka“, koja bi uskoro trebalo da izađe iz štampe.

Prema riječima Andesilića, kult bogova nastao je u Crnoj Gori, a poslije razaranja Troje, u Zeti te kultove preuzeli su prije svih Etrurci, a onda i Grci.

-`Ilijada` je kompaktno djelo. Nastalo daleko prije grčke mitologije – kad je riječ bila zakon. Troja je, očigledno, imala bogatu poetsku tradiciju i nije isključivo da je grčka mitologija prepričana poezija uništene Troje i razorene kulture, poezije i jezika starih Pelazga. Ako Homer neosporno kazuje da je kult boga Sunca i njegove majke Ljeto nastao u Troji, onda se sa pravom postavlja pitanje koje je izvorno trojansko ime boga sunca: Napoleon ili Apolon? Da li su Etrurci trojansko ime Napoleon prenijeli sa Balkana na obale Tirenskog mora? Zašto Homer kazuje da je boginja Ljeto mati sunca Napoleona, tj. podnevka i broja dana u godini? Da li su Grci trojansko ime Napolion, Napolije (`na poli je` podnevak) permutovali u Apolona?

Andesilić smatra da Napolion simbolizuje podnevak, tj.podne.

-Samo ime govori „Na poli je“ – Podne je. On je osnov sunčeve orjentacije, Napolion je kartografski i kalendarski podnevak. On je osnov sunčevog hrama u Troji i centar Homerovog kalendara i Homerove kartografije sa Lovćena. Na osnovu izlaska i zalaska sunca u toku godine (Ljeta), odnosno na osnovu godišnje oscilacije sunca, Homer pravi kalendar sunčeve godine. Osnovna tačka posmatranja izlaska i zalaska sunca je veoma pristupačni vrh Lovćena (Olimpa). Osnovni pravac na osnovu kojega zapaža godišnje oscilacije sunca, odnosno uglove izlaska i zalaska sunca je podnevak Lovćen – Budva, koja se nalazila tačno na jugu Lovćena, na šumovitom brdu Spas. Tu, na prostoru grada Tebe, tačno na jugu Lovćena, Homer kazuje da se nalazio hram boga podnevka Napoliona, ocjenjuje naš sagovornik.

Činjenica je da se samo u starom slovenskom kalendaru godina naziva Ljeto, kao u Troji - kod Homera, pa Andesilić tvrdi da je Troja imala slovenski jezički korijen.

-Samo Sloveni kažu Ljeto. Grci kažu etos, a etrurci (francuzi) `ete`. Očigledno da su Latini i Grci uradili kriptografiju trojanskog jezika. Svi naši stari spisi su datirani sa terminom Ljeta gospodnjeg, po boginji Ljeto. Da bi se bolje shvatila simbolika i jezik uništene Troje, moramo se prvo zapitati šta je sačuvano, a šta je permutovano od izvornih toponima, imena i simbola tog uništavanog jezika? Recimo:

Ako Homer kazuje da bogovi na Olimpu (Alimpiju) sjede na stolovima od tri noge – tronosima, a ako samo slovenski jezici imaju brojčani prefiks „tro“ onda se treba zapitati čija je imenica tronos? Ovo se pitanje postavlja tim prije što su i prilozi nosač i noga (tronos-ač, tronog) slovenski. E sad vidite kakav je to paradoks kad slovenske (trojanske) riječi grade grčku imenicu. Prema tome, imenica tronos nije grčka, već uništenog trojanskog jezika. Inače, trojanska riječ tron je danas univerzalna imenica svih evropskih jezika.

On dovodi u vezu i kult boga snage Erakla sa Erakovićima – u Njegušima, tako što tvrdi da nije u pitanju grčki Erakle.

-Dodajte mu trojansku ijekavicu i vidjećete da je to trojanski snagator Jerjaklije. Homer u `Ilijadi` isključivo kazuje da je Olimp sveta Trojanska planina i mjesto boravišta bogova. On čak nigdje i ne sugeriše da bi to mogao biti nečiji drugi Olimp. Ovaj Olimp je imao izvorno trojansko ime, sa ijekavicom - Alimpije. Danas je to Lovćen. Ako Homer kazuje da je bog snage „Jerjaklije jaki“ (ali pazite - bez trojanske ijekavice - grč. Erakle) ubio aždaju pod Trojom, a ako naša epika kazuje da je i sveti Đorđije ubio aždaju u zelenom jezeru, pod Trojom, onda se treba zapitati odakle ovaj kultni kontinuitet upravo pod Trojom? Gdje su nastali ovi kultovi i otkuda toliki hramovi svetog Đorđija oko Skadra i Bojane.

-Sa druge strane, ako Homer kazuje da je Jerjaklije jaki imao svoje kultno mjesto na svetoj trojanskoj planini Alimpiju (gr. Olimpu), danas Lovćenu, a ako je izvjesno da je kult svetog Đorđija veoma prisutan u Erakovićima, na Njegušima, onda su na neki način crnogorska svetinja, Lovćen, selo Erakovići (Erjaklovići) i kult svetoga Đorđija, kao i kult Jerkaklija, u ovom selu u okrilju Lovćena, paralelni svjetovi sa Homerovom istinom, ističe naš sagovornik, i dodaje:

-Ako pođemo logikom da je slovenski jezik autohtoni jezik Balkana, i da je nestao sa Balkana kao i Troja, onda je izvjesno da je grčko ime Pergam, permutovano iz izvornog, ali uništenog trojanskog jezika. S obzirom da se na našem jeziku pismen čovjek naziva perjanica i perjanik, izvjesno je da se hram pismenosti u Iljin gradu nazivao Perjan. Sama činjenica da je prvo sredstvo za pisanje bilo pero od ptica: od guske ili sokola, to je izvjesno otkuda trojansko ime ovom hramu Perjan, Perjanik i Perjanica, odakle se izvode kraće imenice za sredstva za pisanje– pernica i pero.

A koliko su tumači Homerove geografije u zabludi, ne samo sa poluostrvima Imbrom i Lemnom, već i sa toponimima Imbro i Sam, danas Grbalj i Vrmac, pokazuju, prema Andesiliću, i ovi kartografski stihovi: To izusti, i Irida polećela vjetronoga/ Po sredini izmeđČ Sama i Imbreta kamenoga/Pa zaroni ona ondje u dubinu od olova/ Gdje se kopno morem pruža ko rog tovnog sČpaše vola/ Tu Tetidu ona nađe u prostranoj morskoj špilji/Međ drugama ona morskim sjedijaše u sredini. („Ilijada“ pjev. 24: stih 77).

Navedeni stihovi, kako napominje, prikazuju i kartografski i geografski ambijent. Homer je ovu paralelu predstavio sa tri tačke. Polaznom tačkom sa vrha Lovćena, dolaznom tačkom kod rta „Rog“, (danas Rt Oštro) i tačkom geometrijskog izravnjanja – granicim Vrmca i Grblja. Ovakvih geometrijskih stihova, kaže, u „Ilijadi“ je na stotine.

U knjizi `Crna Gora - Homerova kolijevka“, pored istine o Homeru, kako kaže njen autor, nudi se i obilje logičkih tj. jezičkih i znakovnih podataka i otkriva Vergilijeva istina da su Rimljani preuzeli pismo iz Troje.

Cetinje je bilo Olimpijsko naselje

Prema Homeru, kult boginje ljubavi neosporno je nastao u Troji. Stoga se, ocjenjuje Andesilić, treba zapitati koje je bilo izvorno trojansko ime ove boginje, a sve to dovodeći u vezu Afroditin cvijetni Kipur i Ćipur na Cetinju.

-Homer kazuje da se kultno mjesto boginje ljubavi nalazilo u Olimpijskom (Lovćenskom) naselju bogova - u „cvijetnom Kipuru“, blizu Olimpskih pećina, za koje Homer kazuje da su dvorane Bogova. Indikativna je činjenica da ovo mjesto u okrilju Lovćena i danas nosi Homersko, trojansko, ime – Ćipur (gr, Kipur) i da se nalazi – upravo onako kako je i Homer opisao Afroditin olimpijski Kipur - neposredno uz dvorane bogova, uz Cetinjske pećine, za koje Homer kazuje da su boravišta bogova koje je sagradio bog vještine – Evještije, Evješt (etr. Efest). Nije isključivo da je po ovom cvijetnom polju i grad Cetinje po staroj ilirskoj imenici ćet i glagolu ćetati, prvobitno imao ime Ćetinje, kaže Andesilić.

Nameće li se to onda, po logici stvari, da je Cetinje, ipak, Dolina bogova, upitali smo našeg sagovornika.

-Bilo je. Ne znam da li je više. Znate sve do izdiga Ivana Crnojevića na Cetinje i Zbjega Crnogoraca u okrilje Lovćena, Cetinjsko polje je bilo svešteno zemljište. Ono je od iskona, i prije Hrišćanstva, bilo svetilište. U vrijeme Troje, ovo je bilo Olimpijsko naselje i mjesto viteškog nadmetanja.

Otkriće rukom pisane „Ilijade“

I ruski nedjeljnik `Argumenti i fakti`, 28. marta 2001. godine, objavio je senzacionalnu vijest da je u katakombama ispod Kremlja pronađena biblioteka ruskog cara Ivana Groznog iz 16. vijeka. Biblioteka sadrži veliki broj spisa grčkih i rimskih spisatelja iz vremena helenizma, među kojima ima i unikata. Posebnu pažnju predstavlja otkriće rukom pisane „Ilijade“ „čiji autor nije Gomer već Geometar.“

Petnaest godina prije ovoga ruskog otkrića, Andesilić je iscrtao kartu Troje na osnovu stihova „Iljade“. Tu kartu je zaštitio u autorskoj agenciji bivše Jugoslavije, u Beogradu 1987. godine, i objavio je u „Galaksiji“.

-Analizom ruskog imena Gomer (za Homera) dolazi se do zaključka da je rusko ime najbliže izvoru i da je ono kraći oblik od imenica Geomjer i Geometar, kako se to vidi i na koricama „Ilijade“ iz biblioteke Ivana Groznog. Inače, imenica geometar se izvodi od naše jezičke geodetske krilatice i osmerca koji glasi: „đe je omjer jedan metar“, odnosno- đeometar. Imenica đeometar se, pored starog crnogorskog jezika, srijeće u albanskom i italijanskom jeziku. Ali je izvjesno da je ova imenica iz slovenske jezičke građe i rečenice. Inače glas `đ` je klasičan crnogorski glas i najčešće je upotrebljavan u starom crnogorskom govoru i govoru dinarskog područja. Plutarh u storiji „O Aleksandru“ (Makedonskom) kazuje da se Aleksandar prilikom planiranja Aleksandrije koristio Homerovim planom iz `Ilijade`. Inače, Aleksandar je stalno uza sebe - u zlatnoj skrinji - imao Homerov sunčev plan i ratnu orijentaciju - `Ilijadu`, zaključuje Andesilić.

R. M.

3. facebook-grupa "obradovic" https://www.facebook.com/groups/45687524112/ (2013. godine: https://www.facebook.com/groups/45687524112/?fref=ts)

Jelena Obradovic (10.VI 2009., 18:06): OBRADOVICI IZ CG POTICU OD ERAKOVICA SA NJEGUSA KOD CETINJA,PA CAK IMAJU KORIJENE GRCKOG PORIJEKLA JER HERAH GRK SA BRODA ZBOG UBISTVA BJEZI U NJEGUSE I OD NJEGA POTICU ERAKOVICI,BEZ ONOG|"H" DA BI PREZIME BILO SRPSKO....OBRAD,SUKO,KUJO I MALE 4 BRATA ODLAZE U RAZLICITE PRAVCE PA OD OBRADA SU OBRADOVICI,OD SUKA SUKOVICIC,OD KUJA KUJOVICI,A OD MALA MALEVICI.OBRAD ZIVI GDJE JE DANASNJI MANASTIR MORACA,DA BI PO IZGRADNJI MANASTIRA ODSELILI U DANASNJE LUBNICE KOD BERANA....I MOJI POTICU IZ LUBNICA,GDJE SE PRIJE 5 GOD ODRAZVAO SKUP OBRADOVICA,DOLAZILI SU I IZ SRBIJE..POZ RODJACI

4. https://forum.poreklo.rs/

a) Тема: Племена Бањани и Пива

Небо_Сав (10.XII 2019.): [...] Како сада ствари стоје са становишта генетике - изгледа да  предање о овом  наводном  сродству заиста пада у воду, али, рекао бих,  не искључује варијанту о доласку у Брешки до са Његуша.

Ја сам од мојих чуо и варијанту о наводном досељавања  заједничког  претка Ераковића и Килибарди   из Грчке али је то било засновано на етимологији имена Херак (које је, наводно, грчког порекла), што мени изгледа неубедљиво, поготово у светлу хаплогрупе Ераковића (под условом да сам ја заиста репрезентативан узорак).

б) Тема: Озринићи I2-PH908>BY93199

Exiled (31.VIII 2022.): [...] Одавно ми се врзма по глави да би Озринићи могли бити потомци Језерита и са овим резултатом сам још убеђенији у то. Озро брате опрости :)

Небо_Сав (1.IX 2022.): Уважени колега Exiled, ево, i ја сам ти био пионир у овој области, молим да се нотира и  мој скромни допринос теми, наслутио сам био давно  да ту има нечег, али, признајем, немам развијено  то креативно и нестандардно  бочно мишљење (lateral thinking)...

Eto,  уз примену  низa етимологија,  мало по мало, ...  баба за деду, деда за репу, ишчупасмо репу... ;)

..Херакле -Хераклије (Ираклије!)-Херак -Ерак-Ераковићи...

Сад, што би рекао Бранислав Нушић, како је од Велбужда настао Ћустендил, не бих умео да кажем...  :)

в) Тема: Озринићи I2-PH908>BY93199

Небо_Сав (20.XI 2022.): [...] Иначе, интересантно је да и Килибарде и Ераковићи, који су се заједно из Велестова иселили у Бањане, имају неко мутно предање о доласку из Грчке. Писао сам већ једном о томе на теми, раније. / Сад сам погледао сајт посвећен Килибардама: / https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B0

Цитат

"[...]Постоји и верзија да презиме Килибарда потиче из Грчке."

г) Тема: Зетски родови > Озринићи I2-PH908>BY93199 - https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=165.0

Bokez (22.I 2023.): Након овога дошао бих до закључка да је дио рођака Озринића приликом првог таласа доласка Словена (опсада Цариграда) се настанио у Грчку, док је је у другом таласу дошли преци Озринића. Чини ми се да  варијанта о миграцији из Грчке ка ЦГ тренутно отпада.

Небо_Сав (22.I 2023.): Да, и ја мислим тако. Рачвања су предмигратона, чак је и  веза са Украјинцем  предмиграторна, и  вероватно ће се и I-BY127711 померити уназад у светлу будућих резултата. / Иначе,  Н. Драшковић ми је скренуо пажњу, на основу својих увида у Архиве Котора, да постоје  спискови најамника  из Озринића из периода Кандијског и Морејског рата, и да сматра да је за већину успоставио генеалошки низ у Озринићима. / У вези са Ераковићима и Килибардама, који су у то време (17 век) живели у Велестову,  он претпоставља да је један од тих војника, извесни Вуксан,   заједнички предак Ераковића и Килибарди. Тај Вуксан је  "дужио" копље звано "хелебарда" у јединици Озринића која је учествовала у Морејском рату (рат за Пелопонез измеђе Млетака и Турака, 1684—1699 г.), и постоји забележба да је због насртаја на млетачког официра  изведен пред суд и да је демобилисан. Могуће је да је повратак из Грчке демобилисаног војника   довео до "мутног предања" и код Ераковића и код Килибарди о доласку из Грчке. У том случају би Ерак, родоначелник Ераковића, рођен негде око 1700 г.,  вероватно, био син  поменутог Вуксана (Н. Драшковић каже да се након тога помињу неки Вуксановићи на Велестову), а други син је можда понео презиме Килибарда...Кажем, можда... / Узгред, да су ова два Грка у нашој грани, могло би се помислити да су ови "ђетићи" са спискова током рата  били активни и не само у војним акцијама...  али, не, везе су старије... :)

Miljeskovic (18.III 2023.): Здраво Небојша.. / Та теорија о Грчкој је интересантна. Нама поред села Кртоле стоји само Грчка записана у књиге поријекла. Чак локација гдје живе Миљешковићи и Раичи у Грбљу се наводи као град који су градили Грчки поморци високог раста и напустили изненада тај град прије него је потопљен у море. Интересантно је да једна стара кућа у Кртоле кад се продавала, на огласу је писало ,,грађена 17-ти вијек као кућа грчког свештеника,,. / Прије неки дан сам сједио са Мићуновићем којем је матер од Килибарда са Бањана. Изузетан историчар иначе, познаје и Руски језик добро.. / Монографија Мићуновић рода записује да њихов родоначелник Мићун уз доба Кандијског рата, добија Зеленилу као посјед у данашњи Херцег Нови. Ту је сазидао цркву ђе је и сахрањен по свему судећи.. Оно памте да је био потомак Херака у Велестово који је убио једног Мићуновића. Што је био разлог исељења Сарића, Килибарда и других Хераковића из Велестово у Бањане.

[...]