63

Mitološka herakologija i(li) herakološka mitologija (2)

Dušan Vukotić "Praroditelj evropskog čoveka (Suri Orao, Srpski Arijevac)", Beograd 2002., izdavač: Pešić i sinovi; Душан Вукотић "Српска зора бела (велика тајна српског језика)", Београд 2004., издавач: Сури орао (http://vukotic.atspace.com/srpska.html).

Делове из књига сам преузимао са сајта www.stormfront.org јуна 2007., јануара 2008. и новембра 2010., затим децембра 2009. са http://srpskazorabela.50megs.com, августа и септембра 2007. са www.geocites.com. Текстове на сајту stormfront.org постављала је "delfinella" у теми под насловом "ИМЕ СРБИН ИЗ СУНЦА ИСТИЧЕ" током 2006. године. Нисам сигуран да ли су ово комплетни исечци везани за през-име (Х)Ерак-овић из поменуте две књиге, односно не знам да ли има и на другим страницама поменутих књига још података о Хераку и Хераковићима. На блогу http://opstanaksrpstva.blogspot.com својевремено сазнах да је г. Душан Вукотић рођен у Гостeљи (Власеница). Истакнуте речи сам ја истакао.

1. ХЕРАК(ЛО) и ХЕРАКОВИЋ(И)

— «Pravo ime Zaratustre ( Za-Rat-Ust®a ) bilo je Zerdušt, što nas odmah podseća na Srbe ( Serdane ), zapravo, Zerdušt je Zerdast ( per. zerd = žućkast, plavokos, bled ), a to se potpuno uklapa u antropološku sliku prvotnih Srba. Zanimljivo je da Zaratustrine religijsko-filozofske poglede docnije zastupaju Heraklit ( Heraklit je Srbin i o tome će još biti reči ) i nemački filozof Fridrih Niče, čije prezime, kao što vidimo, ne zvuči nimalo nemački, a Srbima je vrlo prisno (Niče-tić ).» ("Od Zerdušta do Ničea", Srpski Arijevac)

— «Ero - Gospodar sveta

Gotovo je neverovatno kako je najstariji narod Evrope, u toku nekoliko poslednjih vekova, zaboravio svoju istoriju ( koja je, kako se pokazuje, ujedno i istorija evropskog čoveka ), ali i svoje korene. Malo je ( ili skoro da ih nema ) ozbiljnijih pisanih dokumenata koji bi se odnosili na deo srpske povesti pre Kosovskog Boja. Izgleda da se gubitkom plemstva ( to jeste, gotovo celokupnog srpskog aristokratskog sloja u XIV stoleću ) izgubilo i sve ono što bi moglo da povrati svest o sebi, da vrati teško poljuljano samopouzdanje i da Srbima ( u srca i um ) ubaci hiljadama godina staru iskru "pradaha" iz "skrivenog sna". Nije slučajno da je pradah isto što i predak, jer bez toga dvoga čovek teško može da postoji, barem u onom smislu kako se doskora podrazumevalo "umno ljudsko biće". Smrću Kneza Lazara, Svetog Hrebeljanovića ( ili Grebeljanovića ), kao da su pogrebene sve srpske nade. Dobija se utisak da se u imenima i prezimenima pokatkad skriva ne samo sudbina pojedinca, već i čitavog naroda. Dokaz za tako nešto imamo i u novijoj srpskoj istoriji koju bi, možda, mogli nasloviti "od Kukanjca do Poplašena", ali tu su i trenutna imena na srpskoj "pozornici" koja su prepuna simboličkim značenjima. Ipak, pošto nam nije namera da se bavimo prorokovanjem, vratićemo se srpskom nesrećnom Knezu - Lazaru Hrebeljanoviću, tačnije, njegovom prezimenu - Hrebeljanović.

Hrebeljanović je, kao što zapažamo, prezime sačinjeno od dve osnove. U drugoj je "Beljan", dakle bog Bel, ali za nas je sada veliko pitanje šta znači prva reč - Hre. Sanskritska imenica "hrda" označava "srce", a srpsko srce, videli smo, vodi poreklo od reči "sur". U pitanju je veza sur-hors iz koje su iznikle mnoge srpske, a potom i reči drugih evropskih jezika, uključujući "srce", "sunce", "središte", "jezgro", "jedro" i slično. S obzirom da je srpski ( budući da je bio pod stalnim pritiskom različitih domorodačkih jezika na širokim prostorima od Britanskih Ostrva do Indije ) morao da pretrpi izvesne fonetske promene, koje su se očitovale naročito izmenama početnih glasova u ključnim rečima, sasvim je prirodno da su Srbi jednu istu imenicu izgovarali na više načina. Uostalom, i da nije bilo tuđih uticaja, neizbežno bi došlo do glasovnih promena i premetanja slogova, što se u svakom jeziku dešava spontano. Kako su se reči menjale i kako su se u raznim epohama obrtale kao u nekakvom "začaranom krugu" pokazuje nam engleska reč "heart" ( engleski pripada najmlađoj grani indoevropskih jezika ), koja je danas najbliža sasnskritskom "hrda", nastalom iz korena hors. Tu je i latinski "cor", gen."cordis", kao i nem. Herz, koji je, mada s početnim glasom h, ipak najbliži srpskom izrazu za taj organ - "serc(e)". Izgleda da se početna, maltene, sinonimska kombinacija sur-hors, kao i početni glasovi s i h, docnije ogledala u istim ili sličnim rečima koje su se rađale iz jedne ili druge osnove. Na primer, na nemačkom jeziku "gospodin" se kaže "Herr", a na engleskom to je "sir". Kada je reč o nemačkom vokabularu, jasno je da je on izvorno vrlo siromašan i da je zato "obogaćivan" srpskim rečima, ali, u nameri da se to ne primeti, Nemci su napravili toliko, reklo bi se, neprirodnih kovanica, koje svakome ko se iole razume u jezičku strukturu ukazuju da se tu radi o veštačkoj tvorevini. Pogledajmo nemačku imenicu Herzog, za koju se tvrdi da je nastala od dve starovisokonemačke reči: "heri" što znači "vojska" i "zogo" koje ima isto značenje kao i latinski "dux". U tome, odmah, zapažamo nelogičnost, pa i besmislicu: "vojsku vodi vojvoda" ili "vojskovojvoda". Sa stanovišta visokonemačkog tu reč je još teže objasniti. Uzmemo li da je "zog" uzeto iz glagola "ziehen" u imperfektu, doći ćemo do novog, još apsurdnijeg značenja: "vojsku vukoh". Nemci danas imaju naziv za vojsku ( Heer ), ali to, očigledno, nema veze sa titulom Herzog jer se Herzog ne piše sa dva slova "e", kao što je slučaj, na primer, sa vojskovođom (Heerführer ). Nakon svega, Nemci, izgleda, mogu da razumeju svog "Herzoga" jedino ako ima nekoga ko bi im to mogao objasniti. Ako već nismo u stanju da rastumačimo "nemačkog" Herzoga uz pomoć nemačkog jezika, možda, ne bi bilo zgoreg, da to isto pokušamo koristeći srpski.

Dakle, sva je prilika da su Srbi u jednom zlom vremenu, umesto sopstvenog naziva Herakovina ( Herackovina ), prihvatili način kojim su to izgovarali stranci, mada je do takve metateze moglo doći i potpuno spontano, jer se kombinacija "ack", u sličnim rečima, vrlo lako preokreće u "ceg". Da se Hercegovina nekada zvala Herakovina ili Herackovina, potvrđuju nam još uvek prisutna srpska prezimena: Herak(ović) i Rackov(ić). Iz svega navedenog vidimo da nemački "vojskovojvoda" nema nikakve veze sa nemačkim jezikom, već je u pitanju srpski herceg, to jeste, kod Srba dobro znana titula u srednjem veku ( Herceg Stefan ). Konačno, moglo bi se zaključiti da ni pomenuti "herz" ne pripada nekakvom "izvornom" nemačkom jeziku ( docnije ćemo videti da je nemački jezik najvećim delom formiran na osnovu srpskog ), već je to derogirana Herc-egovina ili imenica herc-og. Nastanak samog imena Hercegovina verovatno je tekao sledećim redom: Her-Rastkovina (po Rastku Nemanjiću* [* - Mlađi sin herceg Stefana Vukčića, Vlatko, postao je "milošću Božjom herceg od Svetog Save".]), Her-Rackovina, na kraju, Hercegovina. Srpska vladalačka dinastija iz plemena Njeguša** [** - Titula abisinskog cara, negus, poklapa se sa imenom Njeguš ili Njegoš; to je još jedna potvrda da su Herakovići milenijumski stara gospodarska loza. Srbi su nekada vladali etiopskim prostorom i to se, uz pomoć savremene toponomastike, može nepobitno dokazati.] pripadala je bratstvu Herakovića, Heraka, dakle , gospodarskoj lozi Nemanjića, dok prezime Heraković potiče od ličnog imena Herak, Hero - kasnije poznat kao Ero ( "Ero s onoga svijeta" ) ili Uro ( Uroš ). O Urošu je već bilo govora, ali da još dodamo da u srpskom jeziku danas postoji glagol "uresiti", sa značenjem "ukrasiti", "ulepšati", zapravo dati nečemu gospodstven izgled. Stoga, Ero je "er", isto kao što je Uro(š) - "ur". Zašto mi više nemamo ni hera ni ura ( sem kod savremenih Mađara ), sa značenjem "gospodar", zasad je teško reći; to bi, sigurno, zahtevalo jedno daleko ozbiljniju istorijsko-lingvističku analizu. Ipak, hipotetički sasvim je moguće i izgleda logično, da su srpski glagoli "juriti" i "t(j)erati" rođeni iz imenica her i ur, zapravo od grupe reči: "(to) je-ur" ili "tu-je-era" ( tu-j-era = tjera ), jer je jasno da je glavna uloga gospodara da "juri", odnosno, "tera" svoje potčinjene. Tu je i glagol "naheriti" i pridev "naheren", još uvek postojeći u srpskom rečniku, gde naheren znači nakrivljen, ali u sebi ta reč sadrži i pomalo pežorativnu konotaciju ( "na heru", "na gospodina" ), to jeste, "onaj koji izigrava gospodina". Sam gospodin iskovan je kombinacijom reči go-pas-odin, gde "go" znači tele, "pas" je napasati ( sskr. gopas = pastir ), dok je "odin" isto što i jedan ili jedini. Ovde primećujemo da je starogermanski bog Odin, zapravo, srpsko božanstvo - Jedan, Jedini. Iz prethodne analize, takođe, zapažamo da je hrišćanstvo od Srba preuzelo ideju pastira i stada, samo što je tu Tele zamenjeno Jagnjetom.

Da je srpski Herak ( iz korena hors ), u stvari, isto što i gospodin i da je nastao iz iste ideje, potvrđuju nam reči "krdo" i "horda", kao što vidimo, vrlo bliske sskr. hrda, svakako, ne slučajno, pošto je krdo, u stvari, "stado", to jeste, "srce" na Zemlji, za razliku od Gospoda ( Horsa ) koji je hrda na Nebu. Zajednica plemena ( pers. horda ) isto što i "krdo" ili "stado" ( nem. Herde, eng.herd ). U srpskom jeziku imamo i reč "horo", "oro", sa dvostrukim značenjem: prvo orla a potom i srpskog ora ( "zaorilo se kolo" ). Orao je arijevski simbol moći, to jeste, Arijevac ili Gospodar. Pored orla, kod Arijevaca slično značenje je imala i ptica soko. U današnjem srpskom folkloru naći ćemo neobičnu vezu sa iskonskim dubletom sur-hors, kada je u igri prisutno širenje ruku koje imitiraju let orla, ali i sokola ( "poleti soko…"). Soko je po mnogočemu ptica slična orlu, oštrovida, surova, leti visoko ka nebu, to jeste, suncu. Horo, oro ( orao) je u vezi sa Horsom ( Suncem ) isto onoliko koliko i soko sa rečju Sur ( opet Sunce ). Još da napomenemo da je pojam "gospodin" stariji od "gospodara", jer je gospodar, u stvari "dar Gospod(in)ov".

Tako smo, eto, posredno stigli i do objašnjenja imena Heraklo, koje je, kao što vidimo, srpski Gospodin ( Herak ), kao i Heraklitovog imena ( Herakić ). Ostaje nam još da do kraja objasnimo prezime Kneza Lazara ( Hrebeljanović ) i u njemu početni slog "hre". Do sada smo videli da su najveće titule vladara na Istoku bile ras, car,sar,zar, šar, har, kar ( češće iz osnove "sur"), dok su to na Zapadu car, ser, sir ( od "sur" ) i her, hera, herak od istog sunčevog božanstva ali od sinonimnog naziva "hors". Pošto se sve navedene titule mogu podvesti pod zajednički imenitelj car ili sar, a znajući da je ime Srba rodjeno od Sar Bela, jasno je da je her isto što i sar, dok je hre ( u Hre-Beljan ) neznatno glasovno promenjeni her, slično istočnoj tituli sri koja se katkad javlja umesto sar. Dakle, u prezimenu Kneza Lazara, reč je o Car Belanu, Her Belanu, Hre Beljanu, to jeste, o Hrebeljanoviću ( Srbljanoviću ) kao jednom od srpskih prezimena koja su izvedena od srpskog boga Bela.

Alhesiras

Već decenijama srpski narod je opsednut privlačnim slikama šarenila i sjaja. Poput Herakla ( Heraka ) nalazi se u teškoj, gotovo nerešivoj dilemi: da li da krene putem vrline ( što bi značilo da se vrati sebi i svojim korenima ) ili da se i dalje "odmeće" putevima koji mu obećavaju da će ga odvesti u svet vrhunskog "uživanja". Zna se da je uživanje oduvek nastajalo iz varljivog izvora strasti i telesne putenosti, dok je vrlina ( kao najviša duhovna vrednost ) jedini način da se dosegne neprolazno, večno trajanje. Zapravo, uživanje ( ili neodoljiva želja za telesnim zadovoljstvom ) jeste put u konačnost, u sigurnu smrt, a vrlina je staza opstajanja i stalnog duhovnog uspinjanja, to jeste, darivanja pojedinačnog i kolektivnog "umnog bića" esencijalnim vrednostima svrhe i smisla. Sofista Prodik je davno zapisao, za Srbe, maltene, prediktivnu poruku u svojoj priči "Herkul ( Herak ) na raskršću", koja nam dolazi od Srbina koji je, izgleda, uspeo da reši pomenutu dilemu i nakon toga poživeo još koju hiljadu godina; no, veliko je pitanje da li će Prodik ( Prodić ), pred novom srpskom nedoumicom, biti u prilici da okonča modernu srpsku "snoglavicu", pod istim ali obnovljenim naslovom - Srbin na Raskršću!

Rekli smo da je titula her ili herak na Zapadu isto što i ser ili sir ( od imenice Serb, to jeste, Serbon ), dok je sve zajedno poteklo od reči sur, odnosno, hors - dakle, od vrhovnog božanstva, Sunca! Na Istoku imamo titulu ras, ali slična podela se ne može uzeti striktno, jer se ras pojavljuje i na Zapadu, u nešto izmenjenom obliku - "rex" ili "rix" ( na primer, Vercingetorix je keltska titula sa značenjem: "vrhovni geto ras" ili "vrhovni glavar Geta" ). Ipak, da se vratimo Serbonu, slavnom Heraku koji je u Grčkoj mitologiji poznat pod imenom Heraklo. Herakovo ime se i danas nalazi u mnogim toponimima širom Evrope i Azije Tako nas ime savremenog Iraka ( prostor negdašnje Asirije ) dovodi do nedvosmislenog zaključka da je taj naziv ostao još iz Serbonovog doba, te da je to samo, tokom vremena, neznatno izmenjeno Herakovo ime. Pa i naziv Irana ( Persije ) proistekao je na sličan način, jer je Heran isto što i Herak, to jeste, Serbon. U prilog gore navedenoj pretpostavci idu u prilog i nazivi gradova u Iraku: Sorbatija ( Serbo Div ) u dolini Tigra, Bagdad i njemu obližnji grad Bakuba, u kojima prepoznajemo ime Bakovo; uz to, Bakuba se nalazi na reci Dijali koja d(ij)eli istočnu polovinu Asirije na južni i severni deo. U iranskoj prestonici Teheranu, takođe, prepoznajemo Herana, zapravo, već pominjano "tu (je) Heran, "tu-heran". Na severoistoku Irana su gradovi Sabzavar ( Srpski Var ), malo dalje, Nišapur ( da li Niška Vatra ili Nin-Šapur ) i još dalje, na granici s Avganistanom, srećemo jezero Nežeksar ( Nize Car ili Niški Car ) koje se proteže i u avganistansku oblast Herat! Konačno, u Per(a)sijskom Moru nailazimo na ostrvo Harak(!), odakle bi se moglo pretpostaviti da se nekada Persijski More nazivalo Herak, po bogu Serbonu, baš kao što je Sredozemno More bilo Belak po bogu Belu. Blizu avganistansko-pakistanske južne granice i danas teče reka Serbas ( Srbac ili Srbica ). Posebno je zanimljiv grad Kandahar u istoimenoj oblasti u današnjem Avganistanu ( Stan Ognja ili Ognjena Zemlja ), u kome prepoznajemo Kandu ( Kandavlija ), zapravo jedan od brojnih Serbonovih nadimaka, dok je druga reč har, u stvari, isto što i her, herak - srpski car ili gospodar. Na kraju, u Indiji, nedaleko od grada Belari ( nimalo slučajno ), nalazi se i Harihar, očigledno Arijevski Car, koji bi se tu mogao odnositi pre na Nina Belova nego na Serbona.

No, da se sada sa Istoka prebacimo daleko na Zapad, gde ćemo opet naći zapanjujuće koincidencije ( svakako zapanjujuće za nas koji još uvek ne verujemo da su Srbi najstariji narod Evrope i velikog dela Azije ) sa Serbonom, Belom i srpskim titulama o kojima je do sada bilo reči. Stoga, idemo do Gibraltara, gde je Serbon ( Herak, Heraklo ) na obema stranama Moreuza podigao po jedan stub, navodno kao oznaku dokle je u svojim putovanjima stigao na Zapad. Ipak, biće da je Serbon te stubove udario kao spomenik izginulim srpskim ratnicima, jer su slična obeležja oduvek dizana nakon okončanih ratova i osvajačkih pohoda. Iz svega, potpuno logično, proizilazi da je Gibraltarski Moreuz nazvan tim imenom u cilju podsećanja na one koji su položili svoje živote u jednom dugom , teškom i iscrpljujućem ratu. Iskazano modernim jezikom, radilo se tu o jednom velikom spomen području. Ako je to tako, a sva je prilika da jeste, tada je Gibraltar glasovno promenjeni Gibli Ratar, što bi se moglo izjednačiti sa današnjim spomenicima "Neznanom Junaku". Gibli Ratar je, znači, "pogibli", "poginuli ratnik", zapravo, simbol svih onih koji su izginuli u Serbonovo ime. U arapskom jeziku i danas imamo reč gibli koja označava vreli, "pogibeljni" pustinjski vetar. Duž afričke obale, od Gibraltara na Istok, naići ćemo na gradove koji nam još uvek puno govore o dalekoj istoriji tih prostora. Na rtu Almina smešten je grad Seuta ( po bogu Seutu, Svetu ), ispod njega je Tetuan ( sada po srpskom bogu Teutu, Tverdanu, Tvrtku ), dalje, na istočnoj marokanskoj obali nalazimo grad Setuan, čije se ime poklapa sa imenom grada Saduana u današnjem Asiru na Arabijskom Poluostrvu, opet po bogu Seutu, Svetu ili Svetanu; odakle i naziv Saudi Arabije ( nekada, verovatno, Seut S(a)rbije ) kao i oznaka za jug u nekim evropskim jezicima ( nem. Süd, eng. south ). U Oranskom Zalivu je grad Oran ( podseća na srpskog orla, Sunčev Grad po srpskom bogu Horsu ), a niže Orana prostire se i istoimeno jezero, čiji je stari naziv bio ( u skladu sa svim prethodno rečenim ) - Sebka! Za Arape, a i mnoge druge narode, srpski glas r je mekan, pogotovu kada se nađe između dva konsonanta kao što su s i b ( pomenuto jezero Sebka=Srbka ), t i b ( na primer "trbuh" ) ili v i d ( tvrd ) i slično, te im je skoro nemoguće da ga izgovore, pa ga stoga zamenjuju vokalom. Nedaleko, istočno od Orana nailazimo na Arzeski Zaliv i grad Arze ( Arg = Rog ) koji nas pomalo podseća na Daorse, Dvaroge, Dvoroge, gde je upotrebljen plural - Dvarozi. Malo dalje je gradić Baske ( od Belaske ), kojima, verovatno, danas pripada narod Baska u Španiji i Francuskoj, dok ispod grada Alžira ( Al Hera ) srećemo mesto Medea ( da li od Meda?; setimo se Meduna, Medeona ), pa grad Blida ( Bled-a ) i, konačno, tu je ime gradića koje Srbima nije potrebno objašnjavati - Milijana!

Da ne bi previše odlutali, vratićemo se do Moreuza, na Iberijsku Obalu, gde na rtu Evropo(!) stoji i grad Giibraltar, čije smo ime već objašnjavali. Na reci Gvadijani ( Govedijani ), u današnjem Portugalu, srećemo jedan grad sa vrlo indikativnim imenom - Serpa! Naime, reč je o mestu Serba ili Serbo, koje je tako nazvano po bogu Serbonu. U oblasti Eštramadura ( ilirski, to jeste, srpski bog Meda-Ur, Medar, stamen, čvrst, surov, oštar ), na reci Soraja ( opet koren sur ) smešten je grad Koruša, a na reci Seda je grad Mora. Glavni grad Španije, Madrid, svojim imenom moguće je u vezi sa Medima a možda i Rasima ( kombinacija reči Med i Ras, kao što su Madras u Indiji, Madaras na Kritu ili istoimena planina u Turskoj ). Da tu nečega uistinu ima, potvrđuje nam i grad Sebreros na reci Alberia (Alberia je glasovno izmenjeni Lab ili Laba, slično reci Elbi; setimo se imena grada Belari* [* - Srbin, Sveti Jeronim ( Heran-ovo ime ) koji je u IV veku preveo Sveto Pismo ( Vulgata ) na latinski jezik, kaže da se jedna velika oblast u Indiji zvala Hiera, u stvari, Hera, Herak.] u Indiji, odakle se, kao što vidimo, takođe može vrlo lako formirati Alberia, a sve zajedno je u vezi sa bogom Belom ), stotinak kilometara zapadno od španske prestonice. Bilbao bi moglo biti izmenjeno ime Bel Baka, poput Balbeka sirijskog, dok je Gernika, u stvari, Hernika ( po Heraku ).

Nakon ovakvog putešestvija, koje bi moglo još dugo da potraje, ne bi bilo zgoreg da se još jednom vratimo do "Gibli Ratara", te da posetimo jedno mesto u Alhesiraskom Zalivu, za koje nam se čini da stavlja tačku na svaku moguću nevericu kada je u pitanju bog Serbon, kao i pređašnje titule kojima smo pokušavali da dokažemo kako su Srbi nekada vladali maltene čitavim svetom, od Britanskih Ostrva do ušća reke Gang. Radi se o gradu Alhesirasu, čije ime na prvi pogled ne deluje posebno značajno. Ali, idemo da to razložimo na slogove… I gle čuda! Dobijamo al-he-si-ras! Grad se, očigledno, nekada zvao Hesiras, kome su Arapi, tokom njihove vladavine na Iberijskom Poluostrvu, na početku dodali poznati arapski član al. Dakle, u Hesirasu, na jednom mestu, nalazimo sve tri ključne titule oko kojih smo se do sada toliko mučili. Hesiras je, zapravo, sačinjen od HER-SIR-RAS!, od tri najčešća titularna zvanja koja potiču direktno od boga Serbona, a koja srećemo širom Evrope i Azije.

Na osnovu pomenutog Alhesirasa, na kraju još da dodamo da je ime države i grad Alžira nastalo na sličan način kao imena Iraka i Irana i da se Alžir prvobitno zvao Her, to jeste, Herak!» ("Ero - Gospodar sveta" i "Alhesiras", Srpski Arijevac)

— «Na primer, nemački Treći Rajh je pokrenuo Drugi Svetski Rat služeći se devizom "svetske misije najviše vladalačke rase" ( …höchste Rasse als Herrenvolk! ), falsifikujući istoriju i pokušavajući, svesno ili podsvesno, da svome narodu pripišu ulogu koju su Srbi, na svetskoj pozornici, igrali milenijumima. Da je sve to tragikomično vidi se iz gore navedene sintagme, koja je u celosti deo srpskog vokabulara. Nemačko Höhe ( visina ) nastalo je od srpskog "viso-ko-je", koje Srbin razočarano izgovara kada nešto ne može da dohvati; Rasse je od Rasa ( Srba ); als je veznik ( kada, kao, nego, već ) formiran kombinacijom srpskog "ali" sa pomooćnim glagolom "biti" u 2. licu jednine ( "jesi dobar al si lud", "…al' si naivan!" ), odakle i drugi nemački veznik, also ( dakle, tako ), dok se u Herrenvolk-u skriva Herakov ( Heranov ) polk ( puk ). Ipak, da nakon svega ne bi bilo zabune, nužno je da se kaže kako su Rasi oduvek bili Rasi ( Srbi ), ali, rasisti - nikada!» ("Skriveni san", Srpski Arijevac)

— «Хорс и Христ

Но, да се сада вратимо нашој царској птици. Када Србин угледа ту велику птицу у њеном величанственом лету, сигрно ће усхићено узвукнути: ето орла! Или: види орла (орел)! Из такве синтагме, Немац који још није сасвим проговорио, схвата да његов саговорник  говори о великој птици на небу и, наравно, на основу тога, именује орла онако како је то он разумео (ето орла!, аторел, а даљом метатезом, адорел и, коначно, адлер). Колико су чудни путеви језика и колико су непредвидљиви, показује нам "шведски" орао, кога тамо зову  orn, а нас одмах подсећа на придев "оран" (орно), који је свакако у вези са орлом, то јесте, српским колом (оро), које се, како знамо, слично изговара и на грчком језику (ορός, χορός, χωρός). Грчки χωρευτής, (играч, плесач) видимо, истог је корена као и српска "игра" (гре, крет, Хорс), односно, глагол "играти" ("их/о/рати се"> хореутес)  На оваквом примеру јасно видимо да се исконска веза са богом Хорсом (Хрсом, Хором) и орлом који га симболише, а тиме и са Арима (Аријевцима), код Грка губи, јер они нити имају таквог бога (сем преобликованог Ареса) нити им се орао зове на сличан начин. Народ који је поштовао поменутог бога, отелотворног у облику земаљске птице, славио га је уз коло које је представљало кружно кретање Сунца, али и лет орла. Црногорско оро је најбољи пример за то, где се у центру кола налази играч, који својим раширеним рукама имитира орла (сокола) или бога Хор(с)а. Губљење иницијалног велара у имену бога Хорса и његовом замена вокалом "а", код грчког бога Ареса, али и многих других речи преузетих из српског вокабулара,  могао би бити један од  кључних доказа да Грци некада  нису припадали аријевској, белој европској раси (јефетовској), већ, највероватније, семитској. Како се десило да Грци наметну своје име и језик читавој слобанској (словенској, белаској) популацији на Пелопонезу (некада, у односу на Грке, далеко бројнијим Сурбелима), питање је на које историјска наука још није дала прецизан одговор. Олга Пјановић, у својој књизи "Срби народ најстарији", објашњава, да је чак и данашње име Грка српског порекла и да је дошло од српског придева "горак". Свакако да су Грци били веома болно (горко) искуство за пелазгијску цивилизацију, али, ипак, таква генеза грчког имена не може се у целости прихватити као истинита. Опет, јасно је да је име Грк повезано са српским богом Хорсом, Хераком (Хераклом), а тиме, посредно, и са сурбеловском "горчином", оним што је "грко", од чега се грло "пали" или "гори". Заправо, најближе је истини да је грчко име, у ствари, само једно од пратећих имена Пелазга (Беласки, Сурбелана), које је то, највероватније семитско племе, доцније преузело, присвојивши  га на исти начин као и име Бјелана, Јелина, Хелена.

Ако погледамо грчки назив за књигу (библос), заправо, надалеко позната Библија, видећемо да је она јасно везана за Вавилон (Бабилон) или за Бел-Белана, односно за Нина Белова, о коме разложно и врло прецизно говори Јован Деретић, у књизи "Серби - народ и раса". У сумерској митологији појављују се божанства Нин-агал (Нин-гал), Нин-урта (Нин-ур), Нин-сар и слично, где је у питању бог Сербон или Херан (Горан), односно, Сурбелан или Хербелан (Хребељан-овић).  Уколико томе придодамо и поменутог египатског Озириса (Озир = Зора = Хорс = Озрен), добићемо једну језичку слику из које је видљиво да су Сур и Хорс једно те исто, то јесте, схватићемо да је ту реч о природном преметању гласова из почетне праречи Сур (Зора). Наравно, јасно је и то, да без Бела (белог) зора не би била могућа, као и да је Зора Бела  (Сур-Бел, Сербли, Сур бели) основни услов постојања света (васељене, бел-сељене).

Ако су Бог и Христ истина (а требало би да неспорно јесу - consensus gentium), тада су истинити и Озирис (Серапис), Кришна (Харе, Хре, Хер), Сабазиос (Слободиоц), Херкул (Херан, Еро), Бак (Дионис, Див Низе), Аполон (Белан), Зеус, Шива(Жива, гр. ζωον једнак је срп. живина, зивин, зоон), Брама (Бреме), као и многи други богови из различитих митолошких и религијских слика света.  Милош Милојевић није случајно рекао да ће човек, када продре у суштину настајања грчког језика, пронаћи ствари "још невиђене". Он је ту био прилично уздржан, јер сада постаје јасно, да су сви европски, али и азијски и афрички говори, настали на српској основи. Поменути богови ( а мирне душе би се могло рећи, и сви други чије је име забележено) изникли су из сурбеловског корена, те су, директно или индиректно, везани за српски језик. Одређена размишљања о томе да је Исус Христос на неки начин припадао српско-слобанском народу, без обзира на снебивања и изразиту неверицу, сигурно нису без ваљаног основа. Исус (Исо) је онај који "јесте"(јес), па, сходно томе, он свакако мора бити "истина". С друге стране, Христос (Христо, Крсто, Ристо), име које симболизује умну (духовну) и физичку распетост човека, никако се не може удаљити од "крста", "храста", "раста", "грозе", "гриже", "украса", "креса", "кресте", али и "красте", "крша", "греха", "грохота", "граје", "грејања", "граха", "горчине", "горења", "гурања", "карања", и слично. Овде, такође, морамо нагласити да је код Срба у средњем веку постојало име Хрс, које се касније транспоновало у Крсто или Ристо, а у јасној је вези са српским богом Хорсом, односно са једним од "другостепених" назива који су миленијумима пратили Сурбелане - Рас! Код Арапа "рас" је главар или глава, код латина је то "рекс" (рег), а код Германа "рајх"(Рашко, Рајко, рај, раја); у Португалији је то једна од новчаних јединица (реис); на Истоку су капетани бродова носили титулу "реис"; чувени персијско-турски "сераскери" у себи су сабрале све три Сурбеланове (Сербанове) титуле (сер-рас-хер); град у Португалији, Ал-хесирас, такође је именован на сличан начин (опет хер-сир-рас - опширније у књизи "Прародитељ европског човека"); Reis Effendi је код Турака управљао царевином и био је у хијерархији одмах уз цара; једна од седам држава Уједињених арапских емирата носи име Ras al Khaimah;ту је и село у Шкотској - Rascarrel (Рас-цар); енглеска реч rascal (човек најниже врсте; rascaless раскалашна жена - откуд и енг. сификс "лес"у смислу негације; бо-лест) сасвим је у складу са српским "расколом" (Рашко коло), али и са мржњом која је и дан данас евидентна код германских, а делом и романских народа према Сурбеланима (Слобанима, Словенима) - Серви, Склави; raspatory, распаторијум, хируршки инструмент којим се кост ослобађа меких ткива (од српског "распарати", рас-борити, где се види да је и "разборитост" једна врста "парања", "борења", то јесте, одвајања лажи од истине); rasour (бријач) - разорити, Рас-ур, Рас господар, онај који руши (хрши, крши) - због чега је српски предлог рас- добио деструктивно значење. Исто тако, широм Европе, али и Азије и Африке, наилазимо на бројне топониме, који су настали на "рашкој" основи, Хорсу или Расу, као и по Расима, људској "раси" на којој почива целокупна модерна цивилизација. Сам Хорс је, како видимо и "грозан" и "красан", баш као што Сур (Зора) "зари" и "жари", а Бел нас "води" у "полет" или "болест", што свакако није случајно, већ је засновано на егзистенцијалном парадоксу, на антиномијама које су услов "кре-тње" и постојања света уопште. Са неутралног места (Сур, Бел, Хорс - зора, бело, кретња - гре, игра), српски богови су крајњом прецизношћу распоређивали српске лексеме на дугачкој скали између добра и зла, дајући тиме прилику човеку да "отелотвори" своју "заточену" мисао и тако преузме на себе велики део одговорности за даљу судбину, како света тако и самог Бога (богова).» ("Српска Зора Бела", Хорс и Христ, Сури Орао)

— «Poznata su i pojedina tračka božanstva kojima su, kako se priča, prinošene ljudske žrtve. Na prvom mestu je bradati bog svetlosti, nazvan Zbeltiurd.Pažljivom analizom tog imena videćemo da je navedeni bog srpskog porekla. U nazivu su dve osnove, dakle, reči bel i tverd (tvrd). Početni glas »z« možemo dobiti ako kažemo »s Belotvrdom«, to jeste, »uz pomoć Belotvrda«( »s Božjom pomoći«). Zaključujemo da se tu radi o čvrstom, stamenom bogu Belu ili Bel Teutu. Prolazeći kroz druge jezike Belotvrd je postao Zbeltiurd, odnosno Bel-Teut ili, jednostavno, Teut – srpski bog čiji koren nalazimo u današnjem imenu Nemaca ( Deutsche * [* - Čitava današnja Nemačka nekada je bila prožeta srpskim toponimima. Na Tirinškoj Gori postojala je reka Srbac ( Sorbitz ), a ispod nje i danas teče reka Vera. Interesantno je da iste nazive nalazimo čak na južnoj obali Iberijskog Poluostrva, u imenima gradića Sorbas i Vera; nedaleko je i reka Almanzora ( Alemanska Zora - srpska reč zora stiže nam direktno od prareči sur ), mesta Huerkal, Hergal ( podsećanje na Herkula i Gospodara Gala ), Gor ( Hor-s). Ovo navodimo stoga da se vidi koliko je nejasno poreklo Germana ( Her Man-e ); iz svega rečenog nameće se pitanje da li su Alemani bili germansko pleme ili samo jedan ogranak rasprostranjenog slovenskog ( srpskog ) naroda]).

U jelovim šumama Rodopa, pa nadalje, širom Trakije ali i Ilirije slavljen je mnogopoštovani bog Sabadije ( Srbadije, Serbo Div ) koji je pokatkad imenovan i kao Sabazije ili Savazije. Savadije ili Savatije jasno govore da je tu reč o Serbu Makeridovu, bogu Serbonu, koga su tada zvali i Dionizos, Div Nize ( Div Niša).» ("Srpski Dojčland")

— «Valjda zbog toga što je, čini se, logično da je Ur-Nino, u stvari, Gospodar Nino. To se poklapa sa rečju »ur«, koja, iako nije mađarskog porekla, još jedino u mađarskom jeziku ima svoje pravo značenje. U srpskom jeziku ura je sat ( nem. Uhr, lat. hora, gr. ορα ), nekada, verovatno, u značenju opšteg vremena, svevremena. U nemačkom jeziku postoji predlog ur- , to jeste, pra- ili prvobitnost ( Ursprung). / Tu je i srpsko sunčano božanstvo Hors, kao i feničanski Or-Kul ( tobože, »opšta svetlost« ), odakle je, kako se pretpostavlja ( kasnije ćemo videti posve pogrešno ), stigao i grčki Ηρακλης i lat. Hercules. Možda neku vezu sa svim prthodno rečenim ima i srpski bojni poklič: za gospodara! ili, za cara! ( to jeste, uraaa! ). Kada se sve sabere, bog Hors sobom nosi najviše prerogativa: prvobitan je, on je postanak, njegova vatrena kola jesu vreme i svevreme, on je ta »opšta svetlost« i, na koncu, Hors je jednak satu, to jeste, vremenu koje otkucava – vremenu koje prolazi. Zapravo, Hors je Gospodar, Car bez koga ne bi bilo života, niti životom izazvanog, pomenutog bojnog pokliča. Stoga, moglo bi biti da Ur-Nino nije ništa drugo do Hors Nino – Nino Belov koji je time postavljen na božanski presto.» ("Suri Orao")

— «Bog Serbon je kod antičkih Grka poznat kao Heraklo (Ηρακλης ), a kod Rimljana - Herkul. On je, najverovatnije, bio najveći osvajač u celokupnoj ljudskoj istoriji. Serbon je i bog Dionis ( Dionizos ), zapravo, Div iz Nize ( Niša ). Reč divinizacija (fr. divinisation ) potvrđuje da je Serbon suvereno vladao i na Istoku i na Zapadu, kao i to da je on, uistinu, Div iz Niša ( Naisus, Niza ). Bog Serbon je imao na desetine različitih imena, što, uzimajući u obzir njegov slavni pohod, ne bi trebalo da bude nikakvo iznenađenje. Normalno je da su raznorodni narodi prilagođavali Serbonovo ime u skladu sa glasovnim karakteristikama njihovog jezika.» ("Div iz Niša")

— «Serbonovo ime pojavljuje se i pod nadimkom Davlija. Serbon je, kao i kasniji grčki Heraklo, bio progonitelj zveri. Na antičkim crtežima prikazivan je obučen u lavlju kožu. Davlija je, dakle, junak koji ubija zlo, davi zveri. Neki od Serbonovih potomaka takođe su nosili slično ime, manje ili više izmenjeno ( Kandavlija, Kandavle ili, jednostavno, Kanda ), sa značenjem »blizak Davliji«, »kao Davlija«. Ipak, čini se, sudeći po nekim istorijskim ličnostima, da je nadimak Davlija ili Kandavle postojao i pre Serbona, to jeste od vremena Nina Belova. Kao potvrdu toga uzećemo Kadma Agenorova, čije je pravo ime verovatno glasilo Kanda Roganov. Zamena glasova »n« i »m«, kada se nađu u susedstvu sa nekim drugim suglasnikom (u srpskom isprad »b« - odbranbeni, odbrambeni, »d« – pre no da, premda, »dž« - kandžija, kamdžija ) u starim vremenima bila je vrlo česta prilikom imenskih promena ( deklinacija ) u srpskom jeziku, a pogotovu pri prelasku srpskih reči u tuđe jezike.» ("Div iz Niša")

2. МИТОЛОГИЈА

— «Jasno je da je idejni "tvorac" neophodan i neizbežan u početku bilo kakvog stvaranja. U Svetom Pismu nedvosmisleno stoji, da "u početku beše reč", a ako je tako, tada je reč uistinu Tvorac, jer se kroz reč potvrđuju i Bog i ovozemaljski svet. Hrišćanska religija predstavlja Boga u vidu Svetog Trojstva (Oca, Sina i Svetoga Duha ); slično tome i Srpski Rečnik ima svoje Sveto Trojstvo ( koje je postojalo mnogo pre Troje i Trojana ) - a to je kombinacija SUR-BEL-BAK!» ("Trač od reči", Srpski Arijevac)

— «Ime poslednjeg Jafetovog sina, Teirasa, očigledno, sačinjeno je od dve osnove ( Tei-Ras ). Druga osnova nam je potpuno jasna, reč je o Rasima, to jeste, Srbima. No, da se vratimo prvoj reči - Tei. Pored božanstava kao što su Bel, Bak, Sur, Hors - Srbi su imali i Diva. Sem Sura i od toga preličenog božanstva Ursa ( Horsa ), Bela i Baka, teško je utvrditi dalji redosled srpskih bogova, pogotovu što su se oni često međusobno menjali ili spajali. Tu su još Belbog, Belbak, Bel-Teut (Z-Bel-Tiurd, Belotverd ) i mnoga druga. / Posmatrajući pažljivo srpsku mitologiju moglo bi se zaključiti, polazeći od Serbona, Dionisa ili Diva (iz) Nize, da je tamo u prethodnom periodu postojalo božanstvo po imenu Div Ras, slično Sabadiju ( Serbon Divu ). Znajući da je od sanskritskog "dewa" nastao srpski "div", a odatle latinski "deus" i grčki "τεος", čini se da bi pomenuti Teiras, uistinu mogao biti Div Ras, koji se pokatkad nazivao i Tverd Ras, Teut Ras ili Teutaros čiji je naziv danas čvrsto utkan u ime nemačkog naroda. I zaista, u antičkom dobu srećemo na desetine srpskih plemena, razasutih širom srednje i severne Evrope, koja su sebe imenovala po njihovom bogu Div Rasu ili Teut Rasu.» ("Raško kolo", Srpski Arijevac)

— «Ravenski Anonimus, govoreći o Skitima, tvrdi da se najveći broj skitskih plemena nazivao Belkama. Zna se da su stari narodi najčešće sebi davali imena na osnovu njihovog pripadajućeg božanstva. Na osnovu toga, jasno je da je većina skitskih plemena pripadala srpskom narodu, zapravo, srpskim plemenima koja su se zvala Belkama, po svome bogu Belu. To što se u brojnim istorijskim zapisima mešaju imena raznih naroda i što se ona često stavljaju jedna preko drugih ili se isto ime prebacuje čas u Evropu čas u Aziju, očigledno govori u prilog tome da su na širokim prostorima živela jednorodna plemena koja su se neprestano pomerala i koja su sama sebe nazivala različitim imenima. Uostalom, davanje imena po rekama, planinama ili pojedinim oblastima i danas je kod Srba ( ali i drugih naroda ) sasvim prirodna pojava.» ("Amazonke sa Laba", Srpski Arijevac)

— «Iako se imaginarni Skiti, to jeste, Sarmati sreću u zemlji Magoga, ipak, očigledno, to nije rešenje naziva dotične zemlje. Narod Saka i njihov vladar u doba Asurbanipala, sa imenom Gaga, već nas navodi na izvestan trag. Moguće je da je on taj Gog, ali koga onda predstavlja prva reč "Ma"? Saki su živeli između Kavkaza i Kaspijskog Jezera. Nastanak njihovog imena mogao bi biti vrlo zanimljiv, pošto su ih tako zvali oni koji nisu govorili srpskim jezikom. Poznato je da su Arapi nazivali Srbe - Sakalibima ( ar. Sakalibah ), što je plural od imena Sa(k)lab. Vrlo je verovatno da se tu radi o Srbima koji su na te prostore došli sa reke Lab, što ne bi bio prvi slučaj prenošenja naziva te reke na udaljena prostranstva. Došavši tamo, deluje logično da su oni za sebe govorili da su "sa Lab(a)", a to bi, uzimajući u obzir arapsku fonetiku, potpuno odgovaralo reči "Sa-k-lab".» ("Amazonke sa Laba", Srpski Arijevac)

— «Otuda, najverovatnije i starozavetni mamon, zlatno tele, kumir kome se pri obredima klanjalo i koji se, po boginji Ma, na srpskom nazivao "mamin". Moguće je da je boginja Serbona, to jeste Ma, imala još neko ime, možda "Maza", sa značenjem "nežna", što bi ujedno moglo biti i objašnjenje za nastanak imena Amazonki. Uostalom, kod Srrba i danas srećemo prezimena Mazalica, Mazalić, Mazak*. Ali što se tiče samog Magoga, izgleda da je u obredima boginja Ma nazivana i Ma-Draga, odnosno, Ma Gaga, a ovo drugo obraćanje boginji Ma ( Ma-Gaga ) moglo bi takođe, ukoliko je tačno, da bude i razrešenje za ime pomenutog Jafetovog sina i zemlju Magog.» ("Amazonke sa Laba", Srpski Arijevac)

— «Kuda god da se krene širokim evropskim ili azijskim prostranstvima, od Gibraltara do ušća reke Gang, tokom čitave ljudske istorije pa do današnjih dana, nailazimo na imena ( katkad delimično izmenjena ali prepoznatljiva ) Srba, Rasa ili Serdana, na nazive proizašle iz imena srpskih bogova ( Bela, Baka, Serbona ) ili iz tri ključne srpske reke ( Lab, Ibar, Morava ).» ("Amazonke sa Laba", Srpski Arijevac)

— «U vreme Serbonovog pohoda došlo je do istovremenog naseljavanja Srba ( Ibera, Rasena, Dardana ) u Španiji i Italiji. Za Rasene je jasno da su to Rasi, to jeste, paralelno ime za Srbe kroz čitavu istoriju. Iberi su Ibrani, I(z)brani, (V)ibrani i po njima su reke Ibar, Ebro i Tibar dobile svoja imena. Da je takva geneza imena Ibrana ( Ibera )vrlo verovatna, pokazuje i drugo srpsko pleme koje je stanovalo u neposrednom susedstvu Ibrana, od reke Vardara pa do Niša, i koje je sebe ( slično I-z-branima ) prozvalo Dardanima, to jeste, Darodanima**. A biti "darodan" ( od Boga svakako ) u suštini je isto što i biti "i(z)bran". Dakle, sada nam je jasno da su Srbi, koji su se još nazivali Ibranima i Dardanima, preneli svoje "pseudonime" ( koji su ih vezivali za Boga ), najpre u Malu Aziju, a potom, na Apenine i Iberijsko Poluostrvo.» ("Amazonke sa Laba", Srpski Arijevac)

— «Pelazgi su narod čija je istorija vekovima bila obavijena tamom. Ipak, njihovo ime, samo naizgled, deluje tajanstveno i nedokučivo. Veliki broj toponima u savremenoj Evropi nosi naziv po imenu boga Bela. Peloponez je Belomorsko Ostrvo. To se može videti i po oblasti Moreja koja se tamo nalazi. U današnjoj Grčkoj srećemo Beotiju i Evbeju ( od Bela ), planinu Pelion ( Belion, Belan ) kao i goru Veluhi ( Beluha ). Imamo dve planine Belasice ( jedna u današnjoj Makedoniji, a druga iznad Kolašina u Crnoj Gori ), dve planine Bjelašnice ( kod Trebinja i iznad Sarajeva ), Bilo Goru kod Bjelovara, Plješevicu ( Bjelaševica ) blizu Bihaća. Tu je i mesto Bijela u Bokokotorskom ( Bakov kotar ) Zalivu, planina Velino ( Belino, Belan - slično Pelionu ) u Srednjoj Italiji i tako dalje. Od Bela, neznatnom glasovnom promenom dobilo se vela, a odatle i srpski pridev velik(i).Latinsko alba nastalo je metatezom srpske reči bela. Sve ovo navodimo da bi se videlo koliko je, pogotovo u Sredozemlju, bio prisutan bog Bel i u kakvim se formama pojavljivao. Očigledna je i, čini se, potpuno prirodna zamena početnog glasa b samoglasnicima v i p. Tako se i došlo do toga da se ime boga Bela teško prepoznaje u nazivu Pelazga. Ipak, kada bolje osmotrimo ime "tajanstvenog" predgrčkog naroda, zapazićemo da bi zadnji slog u reči "pela-zgi" mogao biti već pomenuti sufiks -ski ili -ški, od koga su, kako pretpostavljamo, dobijena imena Askana i apeninskih Oski. U stvari, i ranije smo videli da su se mnoga srpska plemena nazivala po bogu Belu - Belkama. Neka od njih su u tu svrhu, sva je prilika, koristila pridevsku imenicu Belovski, Belaski ili Belaški, što se u nesrpskim jezicima lako moglo razumeti kao Pelazgi. Čak i u srpskom jeziku postoje slične glasovne promene, kao što je slučaj sa gore navedenom Plješevicom. Isto se desilo i sa nazivom poluostrva Pelješac, koje je takođe dobilo ime po bogu Belu ( Belješac ), ali je tu, u duhu srpskog jezika došlo do glasovne promene, to jeste, do jednačenja suglasnika po zvučnosti ( gde se b sasvim prirodno pretopilo u bezvučno p ). Ako bi hteli da kažemo "na Belješcu", neminovna je promena suglasnika "b" u "p" ili prelazak glasa "š" u zvučni suglasnik "ž". Pelješac je za nas zanimljiv i iz jednog drugog razloga. Naime, to poluostrvo se nalazi ispred ušća Neretve u Jadran, a znamo, kako smo već napominjali, da je na tom području živelo ratoborno pleme Daorsi ( Dvarozi ). Da Daorsi, uistinu, jesu u vezi sa čuvenom dorskom najezdom mogle bi nam potvrditi ne samo dve Korčule, dve Korkyre ( Korčula i Krf ), te grad Korča u današnjoj Albaniji ( sve nastalo od srpskog glagola "korčiti", "krčiti", a u značenju "krčevina"), nego i jedno mesto na Pelješcu sa imenom Janjina i istoimeni grad u severozapadnoj Grčkoj. I Piren nam saopštava da su Dorjani stigli iz Ilirije, što, takođe, potvrđuje gore navedenu pretpostavku. Poznato je i to da se barem jedan od dorskih vladara zvao Bak, što, sa druge strane, ide u prilog tome da su se Dori uistinu nazivali Dvarozima ( Dvorogima ). / Jadransko More se nekada, svakako po Pelazgima*, zvalo Pelag. Vodeći se prethodnom logikom ( kada smo govorili o imenu Pelazga ), nameće se da bi pravo ime ondašnjeg Jadrana moralo biti - Belak ( po Belu, Belkama, Belaskima ). Ako bismo hteli da budemo dosledni u ovakvom, čini nam se ispravnom, metodu izvođenja zaključaka, tada bismo mogli konstatovati da je grčki bog Apolon preuzet iz srpske mitologije, pogotovu kada se zna da je Apolonova majka boginja Leto. Apolon je, u stvari, srpski bog Bel, Belan ili Belon.» ("Amazonke sa Laba", Srpski Arijevac)

— «Jedno od poznatih božanstava indijskih i, uopšte, azijskih Arijevaca bilo je Perđanija, zvanje koje je docnije pridodato Indri. Takođe, jedan od vrhovnih i najstarijih arijevskih bogova jeste Djaus, Đaus ( sjajni, svetli ). Zapravo, reč je o Divu Jave, Neba i Svetlosti, sa sličnim atributima koji se pripisuju bogu Belu (Beli, Svetli ). Zašto je docnije u srpskom jeziku Đaus izjednačen sa zločinim poglavicom "đavolom", kao i Div Bel sa "diablom" ( lat. diabolus ) i otkuda neobična, vrlo tajanstvena veza između sinonima zla: đavola, diabla, Orkula i Lucifera ( svi "prenosioci svetlosti"), uistinu, nije lako odgovoriti. Činjenica je da se tu radi o jednom od ključnih religijskih i filozofskih pitanja, čijim razrešenjem bi se, verovatno, velikim delom dokučila suština postojanja sveta. Ipak, da se vratimo pomenutom božanstvu - Perđaniji. Očigledna je povezanost tog imena sa srpskom rečju "pero", a to bi, logično, moglo da znači da je Perđanija, u stvari, pero boga Đausa ili Divovo Pero. Videli smo ranije da je ptica orao bila tesno povezana sa imenom Arijevaca i da je ona simbolisala Indoevropske narode, pa bi prema tome, pomenuto Divovo Pero moglo da bude samo Divovsko Orlovo Pero, baš u skladu sa onim o čemu smo govorili u poglavlju o Surom Orlu. Dakle, Divovsko Orlovo Pero je u suštini isto što i - Srpsko Arijevsko Pero!» ("Od Zerdušta do Ničea", Srpski Arijevac)

— «U jeziku ( ili jezicima ) kriju se ključni istorijski fakti. Možda to na prvi pogled uopšte ne izgleda tako, međutim, kada se duboko uroni u silni vrtlog reči, kada se dosegnu njihovi koreni i kada se shvati način na koji su se reči granale, dolazimo do neobičnih, često neočekivanih, ali po svemu logičnih konkluzija. Katkad se reči toliko razlikuju, tako da one glasovno ili u smislu njihove osnove nemaju ničeg zajedničkog; ipak, kada se one istorijski uporede, može se sagledati njihova međusobna, istina posredna zavisnost. Kao primer toga, navešćemo srpsku reč srebro i latinski naziv za isti plemeniti metal - argentum. Jasno je da je "srebro" srpska reč nastala od sebar ili srebar i nju, verujemo, nije potrebno posebno objašnjavati, ali, kako dokazati da je reč argentum nastala iz srpskog korena, dakle, da je srpskog porekla. Da bi se tako nešto učinilo ( što se naizgled čini nemogućim ) potrebno je da se "skokne" čak do Avganistana. Tačnije, do već pomenutog Kandahara i reke na kojoj je taj grad smešten, a koja se zove Argendab. Podsetivši se Argosa Pelazgijskog ( Roga Belaškog ) uvidećemo da su Serbon i Bel ( u ovom slučaju Nino Belov ) pored imena Bak, sasvim prirodno, imali i naziv u smislu nadimka, a to je - Rogan*[* - U III veku p.n.e. ilirski kralj Argon ( takođe prelik imena Rogan ) osvojio je Krf i Peloponez; nakon njegove smrti na vlast stupa njegova žena - Teuta!] ! Zbog Baka, krava i tele ( i uopšte goveda ) bili su kod Arijevaca svete životinje. Tamo je i božanstvo Govinda**[Indijski Krsna ( koji nas podseća na srpsku krsnu slavu ) umio se mlekom Surabhi(!) krave i tako postao božanstvo Go-vinda!] , po kome su drugi narodi nazivali Srbe Vindima, Vendima, Venetima, Vandalima. No, da se vratimo našem ključnom problemu: reka Argendab nosi ime sastavljeno iz dve osnove, jedna je "argen", što je, očigledno, dobijeno metatezom reči "rogan", a druga je "dab", zapravo, srpski Dabog, Daba ili Div. Iz toga proizilazi da je pravi smisao imena Argendab, u stvari, Rogan Div. Na Bakovoj ( Div Roganovoj ) reci nalazi se grad Kandahar ( Kanda Car, Kandavle ), a sve nam to kazuje da je tu reč o srpskim osvajačima Azije - Ninu i Serbonu. Konačno, pošto je "srebro" nastalo od "sr(e)bar", a argentum od imena Rogan, jasno je da su obe reči usko vezane za Srbe i srpski jezik.» ("Srebro iz roga", Srpski Arijevac)

— «U imenu današnjeg Zagreba* [* - Velike su nedoumice u vezi sa imenom Hrvata, počev od Kuvrata do toga da Hrvat znači "brđanin". Ipak, čini se da to ime potiče od božanstva Hors ( kombinacija Hor-Vid ); isto tako, Bugari ( Blgari ) u svom imenu kriju srpskog boga Horsa ( Bel-Hors, Bel-Hori, Bel-Gori, Bl-Gari ); na sličan način nastalo je ime Ras ( Horsi, Ho-Rasi, Rasi ) i Rus ( Hors, Ho-Rusi, Rusi ). Ovde primećujemo da su srpske reči gore ( visoko ) i gora ( planina ) rođene iz prareči hors.], što je na prvi pogled takođe neobično, krije se u osnovi reč "rogan", kao i u nekadašnjem nemačkom nazivu - Agram. To je, opet, glasovno promenjeni Argos ili "argen", odakle nam stiže i srpski glagol "grebati", "zagrebati", jer rog upravo i služi za to da se njime "zagrebe", "grebe" ili, možda, "suče". Ova druga reč ( sukati ) potiče od srpske prareči sur, a "grebati" ( hre ) od sunčanog božanstva Hors. Da će i sur i hors dočekati ovakvu, čini se, već strašnu sudbinu, kazuje nam grad Gorak koji se nalazi nedaleko od Kandahara. / Kada je reč o rogu ( rogovima ), možda je zanimljivo da dodamo kako se na nemačkom jeziku "rog" zove Horn, a rogovi**[** - Nekada se Azovsko More zvalo Surožsko; očigledno kombinacija prareči sur i reči rog. Na sličan način imenovano je i Sargaško More kojim su Srbi plovili mnogo pre Arapa i kome su dali ime po Sur Roganu. Španska Saragosa na reci Ebro ( nikako slučajno ) smeštena je u Aragonskoj ( Roganovoj ) Niziji. Još da dodamo da je Sur Rogan, zapravo, bog Bak ( Nino Belov ).] ( plural ) Geweih ( gevaj ). To je još jedan dokaz da su Nemci iskoristili srpski kao osnovu za stvaranje svog jezika. Oni su preličili srpski "rog" ( hre, hrog ) sasvim slučajno vrativši ga iskonskoj reči hors, dok su u drugom slučaju, kada je množina u pitanju, uzeli srpsku reč "govedo" ( gove-do-je ) za svoje "rogove". Ništa manje nije interesantan ni mađarski naziv za rog, koji oni obeležavaju rečju szarv ( sorv ), kao i ime njihovog grada Sorvoša ( Szarvas ), nekada, verovatno, Sorboša ili Serboša. U vreme kada su Mađari prodrli na prostor današnje Panonije, tamo su živeli Srbi koji su se živo sećali boga Baka, redovno proslavljajući njegov davnašnji, pobedonosni povratak iz Indije. U takvom slavlju sigurno je da je jedan od glavnih rekvizita bio rog, odnosno, rogovi. Odatle i szarvasbiko ( sorvošbiko ), to jeste, Srpski Bik koji je, docnije, u mađarskom jeziku dobio značenje "jelen".» ("Srebro iz roga", Srpski Arijevac)

— «Kad smo već ovako započeli, mogli bismo da pokušamo da pronađemo još neki geografski naziv u savremenom svetu, koji bi nam omogućio da prodremo, to jeste, otputujemo još dalje u maglovitu, gotovo iskonsku prošlost. Vratićemo se još jednom do već pomenute Eštremadure, tačnije u Setubalski Zaliv gde je smešten i grad Setubal. Odmah zapažama da je Setubal sačinjen od dve reči, set i bal, zapravo, od srpskih božanstava: Seuta i Bela. Znamo da su Seut i Teut, u stvari, ista božanstva, ali, po logici stvari, Seut bi ipak trebalo da bude stariji. Seut je nastao iz korena "sur", dok je docnije od Seuta rođen Teut. Da bismo shvatili kako su se u davnoj prošlosti reči glasovno premetale, čini se, dovoljno bi bilo da se setiimo tračkog Zbeltiurda. Od Seuta je nastala srpska imenica "svet", a Seut Bel ili Set Bel ( iberijski Setubal ) zapravo predstavljaju boga Svet Beli, dok je od reči svet kasnije dobijen atribut tverd, sa značenjem - čvrst, stamen, tvrd.Odatle u srpskom narodu izreka: "tvrd kao zemlja", u stvari, "tvrd kao svet", čime se objašnjava i drugo ime Belosveta, poznato kao Belotvrd ( Zbeltiurd). To je i razlog zbog kojeg su Nemci dali zemlji ime Erde, posluživši se srpskim pridevom tvrd ( tv-erd-e ), to jeste, izvukavši iz njega naglašeno "erd-e". U imenu grada Setubala možda bismo mogli naći rešenje i za starozavetnog, Jafetovog sina Tubala. Tubal je, verovatno, skraćeni Se-tubal ili se radi o Teut Belu, glasovno promenjenom u Tubal. U stvari, Tubali su isto što i Sakalibi, Alibes, Saki, Albani ( svi nazvani po srpskom bogu Belu, jer su i reke Lab i Laba dobijene metatezom Belovog imena ); takođe, Tubali jesu i Tibareni, ali samo utoliko što su se, kao i većina srpskih plemena, nazivali Ibranima (Izbranima, Vibranima), u navedenom slučaju Teut-Iberanima, to jeste, skraćeno - Tiberanima. / Kuda god da krenemo Evropom i većim delom Azije, naići ćemo na geografske nazive u čijim se osnovama nalaze imena srpskih bogova, Bela, Serbona ili Baka. Iz Eštremadure otputovaćemo na drugi kraj planete, u Pakistan, preciznije u njegov južni deo, na teritoriju koja se zove po Divu Belu - Beludžistan ( stan Diva Bela). Usred Beludžistana smeštena je kotlina i pustinja Karan ( Caran ), u kojoj se, slično kao u Kandaharu* [* - Kandahar je poznat i kao jedan od gradova koji su nosili ime Aleksandra Velikog - Aleksandropolis.] ( možda i upečatljivije), mogu pronaći svi dokazi da su Srbi nekada vladali tim prostorima. Tamo je srpski bog Bel ( već pomenuti Beludžistan i grad Bela severno od Karačija ), bog Bak : reka Baku koja se kod grada Gavadara ( Govedar!) uliva u Arapsko More, kao i samo ime Pakistana ( Bakistan ) koje bi se moralo odnositi na boga Baka; i, na kraju, bog Serbon: gradovi Surab, Sibi, Sarbaz. Ipak, da su svi ti, navedeni toponimi srpskog porekla, neoborivu potvrdu naći ćemo u pomenutoj pustinji Karan i gradu Surabu ( Srb ), kao i u jednom drugom gradu, nedaleko od Suraba, sa istoimenim nazivom kao i pustinja Karan, a koji se nalazi u podnožju karanijske planine čije je ime takođe Karan.»

— «Kao što smo videli, danas mnogi gradovi, reke, planine, pa i države širom Evrope i Azije, u svojim nazivima sadrže imena srpskih božanstava ( Bela, Baka, Serbona ), srpske titule ( car, sar, sir, kar, har, her…), nadimke boga Baka, Bela i Serbona ( Kanda, Rogan, Daba ), dok se najveći broj evropskih jezika iznedrio iz srpskog govornog krila. Iako ova knjiga nema nameru da se bavi uporednom analizom srpskog i drugih evropskih jezika, kao malu ilustraciju navedene tvrdnje, ipak ćemo navesti zanimljiv odnos srpskog i nemačkog jezika.» ("Bratski hleb", Srpski Arijevac)

— «Bel ima i svoju lepšu polovinu, boginju Belonu, koju su docnije Rimljani usvojili kao božicu rata. Odatle i latinski pridev bellicosus, sa značenjem »ratoboran«, »ratnički raspoložen«, ali s podsećanjem na brojna srpska plemena koja su se nazivala Belkama. Zvanična, nažalost, danas još uvek važeća istorija pominje, na primer, sarmatskog kralja Beuku koji je krajem V stoleća Rimljanima, kako se tvrdi, preoteo Singidunum. Sasvim je jasno da to nije Beuka, već kralj Belka, srpski kralj koji je isterao Rimljane iz svog Sigin Duna. / Vrlo je zanimljivo ime Babilona koje u sebi, sasvim sigurno, skriva posvećenost bogu Belu. Moguće je da se Babilon u prvo vreme zvao Bab Belana (Belanova Vrata ), što je kombinacija semitske reči »bab« (vrata ) i imena srpskog boga Bela. Docnije su domoroci od Bab Belana, zbog načina izgovora, formirali svoje reči »ila« i »ilanu« ( jevr. bog, božji ). U kasnijim vremenima, kada je srpski narod počeo da gubi svoju vitalnost, to jeste, kada se povukao sa osvojenih teritorija, tuzemci su, sasvim prirodno, preveli njihovog dobročinog boga Bela u tabor zlih božanstava. Odatle Bal, Belial, Belsamen, Belzebub – prihvaćeni od celog sveta, pa i od samih Srba ( što je čudna paralela sa današnjim zbivanjima u Srbiji i oko Srbije ), kao arhiđavoli ili đavolske poglavice. Srbima se, izgleda, danas vraća »strela« koju su u iskonu civilizacije neoprezno i predaleko odapeli. / Još da dodamo da se strela na grčkom zove βελος ( a poznato je da su Iliri i Tračani bili vešti u korišćenju tog oružja – pogotovo otrovnim strelicama ) i da time, za sada, zaokružimo priču o srpskom bogu Belu.» ("Srpska strela")

— «Sin boga Bela, Nino Belov – poznat i kao prvi bog Bak, sobom nosi sve atribute svoga »oca«, a uz to, još, i karakteristike boga Baka ( lat. Bacchus ). Kod Italijana i danas je prisutna zakletva: per Bacco! ( tako mi Baka! ), zapravo, jednaka srpskom »tako mi Boga!«. Kada se kaže Belbog, to zvuči vrlo slično onome kada se izgovori Belbak. Tako se dobija utisak da je srpska reč »bog«, u stvari, neznatno izmenjeno ime Bakovo. Srpske reči su se često tumbale kroz strane jezike, da bi potom kao takva bile odomaćivane, vraćajući se srpskom vokabularu nekada manje, a nekad više izmenjene. Katkad bi ostajale u stranom ( domorodačkom ) jeziku, poput imena sirijskog grada Balbeka, koji nas neodoljivo podseća na, metatezom promenjenog srpskog Belbaka ili Belboga. / Jedan stari običaj, borba bakova, još uvek je prisutan kod Srba u Zapadnoj Bosni, na Zmijanju. Sigurno je da takvo proslavljanje traje od najstarijih vremena i ne može biti slučajno da se tamo bik i dalje zove starim imenom – b a k !» ("Suri Orao")

— «Sumersko-akadska mitologija pominje Ur-Nina ( u Svetom Pismu poznatog kao Nimrod, Nebrod ili Nimrud ), zapravo, Nina Belova, čoveka koji je po prvi put uspostavio Svetsku Imperiju, koga su Srbi docnije izdigli na pijedestal božanstva. To je srpski bog Bak. Zašto su Jevreji Nina prozvali Nimrod, tema je za razmišljanje. Moguće je da su to ime preuzeli od Srba, jer je za Srbe Nino bio i Nino-rod i Nama-rod, to jeste, sasvim jednostavno, »naš rod«.» ("Suri Orao")

— «Ako ozbiljno razmotrimo sve napred rečeno, sasvim jasno se nameće zaključak da su imena boga Serbona ( Serdan, Serdon i Sargon ), u stvari, samo njegovi uporedni nazivi nastali po narodu čija su imena Srbi, Rasi i Serdani, hiljadama gdina tekla arterijama moćnog i široko rasprostranjenog srpskog nacionalnog bića. Ovde bi, čini se, trebalo reći da i drugo suime Srba ( Rasi ili Rusi )**[Ime Rasa i Rusa jeste anagram Sura, ali je isto tako u čvrstoj vezi sa bogom Horsom ( Ho-Rusi, Ho-Rasi ); to nam govori da je Hors glasovno promenjeni Sur ( Urs, Hurs, Hors ).], mada nam to možda ne izgleda tako na prvi pogled, vodi svoje poreklo od prvobitne reči "sur". Da se u Rusima ( Rasima ) krije neobična zagonetka, shvatićemo onog časa kada zapazimo da se od Rasa i Rusa u anagramu dobijaju baš one reči od kojih je krenula istorija evropskog čoveka, a to su: sur i sar.» ("Srditi Serdani")

3. ОСТАЛА ПРЕЗ-ИМЕНА У КЊИГАМА

— «U srednjem veku, kod Srba se sloj naroda koji nije pripadao vladajućoj klasi nazivao Sebrima , ali, vrlo je verovatno da je to ime postojalo i ranije, to jeste, od onog doba otkada postoje sami Srbi. Sebri su, zapravo, Serbi, jer se tu radi o jednostavnoj zameni mesta glasovima "r" i "b". Učinjeno je to upravo stoga da bi se napravila razlika između opšte imenice Srba, vladalačkog sloja ( geta ) i običnog, priprostog puka. Deluje sasvim logično kada se kaže da su od sebra (sebar ) rođene imenice "seoba", "seobari", a od ovih, kasnije, "naseobina", "selo" i glagol "seliti". Od ovog poslednjeg, verovatno, i srpska dinastija Seleuka ( Selaka ), čije bi poreklo, sudeći po njihovom prezimenu, moglo biti sebarsko. Da nekada nije bilo velike razlike između Serba i sebra, potvrđuje i to što se sebar pokatkad nazivao i srebar, to jeste - Srbar.» ("Sebarski Ember", Srpski Arijevac)

— «Neka od srpskih plemena preuzimala su katkad na sebe i ime Simbra. Dokaz za tako nešto imamo u imenu maloazijskih Kimbra, Kimera, koji su od Grka preličene Simbre i koji su vekovima stanovali u Frigiji. Imena njihovih dinastija, Mita i Gordija, i danas se provlače srpskim imenicima kao Mitići i Gordići. Pomenimo i kimerskog vođu Teušpa čije je ime nastalo od naziva srpskog boga Teuta, Tverta, Tverda, Tverdana ili Tvrtka, kojeg je porazio car Esarhadon. I Teušpa ( njegovo pravo ime verovatno je bilo Tverdoš ) i Esarhadon ( Sardon, od Serdana ) bili su vođe dvaju srpskih plemena koja su se međusobno sukobljavala ratujući za prevlast u Frigiji.» ("Sebarski Ember", Srpski Arijevac)

— «Potvrdu gore navedenih pretpostavki mogli bismo naći u grčkom mitu o Perseju, koji je sin Zevsa ( Diva, Đausa ) i Danaje ( Dana ). Persej je, dakle, otelotvoreni Perđanija, konačno, Persej je Raško Pero i on se ženi svojom saplemenkinjom Andromedom, koja je, kako vidimo, od Meda ( opet Srba ). Današnje srpsko ime Andrija ili Andro jeste prelik imena Daran ili Darije, te je pravo ime Andromede moglo biti i Daromeda ( Dar Meda, Dar od Meda ). Persija je u određenim istorijskim razdobljima zauzimala ogromna prostranstva, od Trakije i Makedonije pa do reke Ind, što znači da su Rasi, Medi ( to jeste Srbi ) vladali Istokom, bezmalo, puna dva milenijuma, a većina ratova koji su tada tamo vođeni bili su borba za prevlast pojedinih srpskih plemena ili vladara. Imena persijskih careva, čak i danas, Srbima zvuče poznato i prisno, bez obzira na činjenicu da je staroprsijski jezik, u stvari, bio iskvareni sanskrit, a srednjepersijski mešavina sanskrita i semitskih jezika. Tako, imamo Kira, što je jedna od verzija "sura" nastala pod semitskim uticajem, slično današnjem srpskom imenu Kiro, Kirilo ( Kralj ). Kambiz je preličeni Kandavlija, Kandija ( Kandić ). Ime cara Darija, verujemo, nije potrebno posebno objašnjavati. Kserksovo ime ( slično lidijskom kralju Krezu ) nalazi se u osnovi srpske reči "iskra" ( is-kri-se ), odakle potiču i nazivi ostrva Krita i Cresa. Ardašir* bi se danas zvao Rada-Car, dok je Šapur neosporno srpsko ime ( današnje prezime Šapurić ). Hozroe je srpski Ozren. Tu je i Sasan ( skraćeno ime Lesandra ) po kome je imenovana čuvena dinastija Sasanida i od kojih, najverovatnije, potiče jak plemenski savez Sasa ( najzastupljenijih u etnogenezi nemačkog naroda ), koji su u V I VI veku nove ere prodrli sve do Britanskih Ostrva gde su ostavili pečat boga Bela, pesnički naziv Britanije - Albion.» ("Od Zerdušta do Ničea", Srpski Arijevac)

— «Pravo ime Zaratustre ( Za-Rat-Ust®a ) bilo je Zerdušt, što nas odmah podseća na Srbe ( Serdane ), zapravo, Zerdušt je Zerdast ( per. zerd = žućkast, plavokos, bled ), a to se potpuno uklapa u antropološku sliku prvotnih Srba. Zanimljivo je da Zaratustrine religijsko-filozofske poglede docnije zastupaju Heraklit ( Heraklit je Srbin i o tome će još biti reči ) i nemački filozof Fridrih Niče, čije prezime, kao što vidimo, ne zvuči nimalo nemački, a Srbima je vrlo prisno (Niče-tić ). / Kao uspomenu na Per(o)sijane mi danas imamo prezime Perošević. Takođe, tu su i prezimena koja nas podsećaju na Perđaniju i srpskog boga Peruna: Perišić, Perović, Perunović, Perić, Perkić, Perković, Perkan, Peričić…Tu su i lična imena: Pero, Persa, Persida, Rosa.» ("Od Zerdušta do Ničea", Srpski Arijevac)

— «Srpski bog Bel je sigurno jedan od najznačajnijih bogova stare srpske mitologije. Njegovo ime prožima srpski vokabular od najstarijih do današnjih vremena. Srećemo ga u ličnim imenima ( Bela, Belan, Beloš ), u prezimenima (Belić, Belanović, Belojević, Belovuk, Belmužević, Baletić, Balaban, Balšić…), u geografskim pojmovima ( Belo Brdo, Belasica, Beograd - Beli Grad, Belanovac, Balaton, Belovar…), kao i u mnogim drugim rečima koje imaju različita značenja ( kako u srpskom tako i u drugim jezicima ), pored prvobitnog – svetao, svet, dobar. Ime boga Bela prisutno je i u nazivu poluostrva Balkan (izvorno, verovatno, Belkan, Belkanovo Poluostrvo ), u Besarabiji ( Bel-Srbiji ) i u Belorusiji ( Bel-Rasija ).» ("Srpska strela")

— «Srbi nose prezimena Bakića, Bakovića, Bakonja, Bakota; lična imena po Ninu Belovu ( Nino, Ninoje, Ninoslav ), kao i prezimena Ninić, Ninović, Ninković. U Dalmaciji, koja je od pamtiveka bila srpski etnički prostor, nalaze se gradovi Nin i Knin* [* - U skladu sa protosrpskom fonetikom, Nina su zvali ( Knino ); otuda i današnje ime grada Knina u Dalmaciji. Očigledno, Hristos nije slučajno rođen u Nazaretu ( što je glasovno promenjeni Nin-Sar ); tamo gde je nekada bila zemlja Kananska ( Kninska, Kninova ), severno i južno od Nazareta, nalazimo i danas gradove Kana i Nain.].» ("Suri Orao")
__________________________________________

https://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=2089.40

Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Порекло значења речи (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Етимологија и значење личних имена код Срба > 3. стр.:

Душан Вукотић (7.II 2009.):

Цитирано: Бокан на 20.03 ч. 06.02.2009.

Цитирано: Mile link=topic=2089. msg30260#msg30260 date=1233571566

Шта је са именом Урош?

Однекуд ми се увртело у главу, негде сам то чуо, не знам где, да Урош вуче порекло чак из санскрита, и значи господин, или чак и неко више биће, натчовек.

Исто тако, незнам одакле ми, Ђорђе је од грчког Георгиос и значи сељак. 

Колико је ово тачно? Баш ме занима.

Da, ime Đorđe (Đurđe/Đurađ/Đuro) dolazi od gr. γεωργέω/γεωργει̂ς i ima značenje "farmer", "zemljoradnik" (γεωργός); zapravo, u vezi je sa srpskim glagolom "orati" (gariti; orač, iisto tako, građenje, krčenje i sl.).

Ipak, Đorđe (šp. Jorge) je ime istog korena kao i srpsko Uroš, Jerko ili Žarko.

U svojoj suštini oranje je, kako znamo, kultivacija zemljišta; zapravo, oranje je jednako uređivanju.

Dakle, ovde je priča poduža, pošto je potrebno da se precizno utvrdi način na koji je došlo do semantičkih otklona, gde se značenje imena Uroš (rex, kralj) poklapa sa georgios (orač, farmer) ili urednik/uređivač; otuda sličnost reči uređenje (državno; iz *h3regn-) i režim (lat. regno -are i regnum). U tom smislu poklapaju se i reči kralj i lat. regalis (eng. royal; srp. kraljev, kraljevina, od *krugljevina (Ἡρακλῆς!; srpsko prezime Herak-ović*); ustvari, oblast kojom jedan vladar vlada ili je kontroliše; srp. okrug, lat regio -onis okrug, oblast; ovde obratiti pažnju da srpske reči okrug i oblast dolaze, prva od imenice krug, a druga od prideva oblo ili imenice oblina).

Uroš Stefan = Rex Stefanus.

U stvari, kako Đorđe "ore ili uređuje zemlju" (oranicu), tako i Uroš "uređuje zemlju" (državu).  :)

*Ovde bi bilo zanimljivo da se ime mesta Njeguši, odakle potiče slavna srpska vladarska kuća Petrovića u Crnoj Gori, uporedi sa semit.-amhar. Negus (vladar, car) i srp. knez (od *knegus?), kao i da se bratstvo Herakovića (odakle su i Petrovići) uporedi sa imenom Heraklo?

Naravno, ja tu ništa ne sugerišem, već postavljam izvesna pitanja, koja bi mogla biti proizvod čiste slučajnosti, ali bi, isto tako, mogla da budu i početak "poniranja" u najdublju istoriju evropske civilizacije.

Pozdrav,

Dušan