62

Mitološka herakologija i(li) herakološka mitologija (1)

Ovom prilikom predočavam jednu oblast odnosno problemtiku čije postojanje sam uočio još pre oko 15 godina a čiji sam naziv, uz pomoć neke etnološko-antropološke literature, svrstao u nešto što bi verovatno pripadalo "modernim mitologijama" ili "mitologijama modernosti". Čini se da je reč o nekim psiho-patološkim (shizoidnim, neurotičnim?) pojavama unutar onoga što se izgleda naziva "pozni kapitalizam"... Takođe, u nekim prezidijumima post-modernog mišljenja, a to su neka davna inspirativna stresna stanja, neki kratki momenti svesti kada sam davno saznavao tišinu heroike postmodernih virtuelnosti, osećao sam pitanje (ili sam se sećao pitanja) iz još ranijih stadijuma detinjstva - nije li cela stvarnost jedan mit (iluzija?)? 

Pod "mitološku (ili mitomanijsku?) herakologiju" bih smatrao verovatno familijarna/porodična nenaučna (ovde je upitno šta je granica (ne)naučnog?) uverenja/predstave/verovanja o npr. zajedničkom poreklu različitih rodova (H)Erak(ović)a ili npr. razne (pseudo)teorije o poreklu njeguških Herakovića i slično. U "herakološku mitologiju" svrstao bih nešto što bi trebalo biti predmet sledećeg obrazlaganja jer bih obrazlaganje prve oblasti ("mitološka herakologija") ostavio za možda neki sledeći put, ali je pitanje do koje mere su ove dve oblasti u korelaciji, kao i to da li sam uopšte adekvatno razumeo ovu podelu (ukoliko uopšte postoji). Osim toga, isto tako je moguće da sam pogrešno nazvao ove oblasti, odnosno da naslovi ove dve oblasti lako mogu biti međusobno obrnuti/zamenjivi...

Herakološku mitologiju vidim kao izuzetno kompleksan fenomen čije granice nisam siguran da sam u stanju da spoznam...bar za sada... Drugim rečima, još uvek ne znam koliko pod-vrsta ili pod-nivoa se nalazi u opsegu herakološke mitologije. Sećam se da sam u početku, kada sam saznavao za postojanje nekih od ovih fenomena, osećao da je reč o nečemu što je već dugo van (H)Erak(ović)a, odnosno da je u interesovanju (i interesu?) ljudi koji nisu rodom (H)Erak(ović)i, pa sam iz egoističkih pobuda ali i iz neke nihilističke (fenomen(sk)ološke, formalističke, spekulativne?) znatiželje odlučio da što bolje saznam o čemu se zapravo radi. Septembra 2009. godine na https://www.mycity.rs/Nauka/zabranjena-istorija-Srba_9.html ukratko sam obrazložio nešto što bi moglo biti korisno za uvod u ovu temu ovde. Herakološko-mitološke konstrukcije odnosno "idejni sistemi", koje sam izneo dole, direktno su pod uticajem opisivanja dr Ivice Todorovića ali napominjem da nisam siguran da li dosledno prate Todorovićevu metodologiju i(li) smisao. U svakom slučaju, herakološka mitologija ostaje kao hipoteza koja je otvorena za možda neka druga(čija) tumačenja, postavke i analize.

Po mom mišljenju, primeri koji slede verovatno su samo delić dela površine ispod koje su neprozirne dubine nečega što mislim da pripada ekskluzivnosti/ras(ijal)nosti (H)Erak(ović)a i(li) mističnim (fenomenološkim/fenomenskim?) instalacijama (arheologijama) solipsizma odnosno ontologije i metafizike istih ili mene samog...

I - IDEJNI SISTEM "SRBI - HERAKLO - HERAK"

(Tekst koji sledi sastavljan je od 19.IX 2007. do 22.I 2008. i nije dovršen)

Naslovom ovog rada aludiram na izraz koji upotrebljava moj autoritet u ovoj oblasti - Ivica Todorović u svojoj knjizi "Mitska istina Srba", Beograd 2005., Biblioteka "Zadužbina", knj. 3. Premda mi I. Todorović u njegovom načinu pisanja, izlaganja, objašnjavanja nije dovoljno blizak, tj, ne odgovara mojoj percepciji naučnog eseja (i samo mojoj), s druge strane ostavlja kod mene utisak da čak dozvoljava sebi prostor jasnog (pa i prostog-sirovog, bez zalaženja u, po mom  mišljenju, potrebnu dubinu na tim određenim delovima njegove knjige) zaključivanja (npr., ako ne grešim, u razmišljanju o hrvatskom preuzimanju i jezika i genetike od Srba ili npr. o nekoj vrsti nemogućnosti zapadne misli da razluči percepciju Teslinog prevoda srpskog na engleski jezik i obratno), zatim s treće strane očekujem iza (posle) nekih njegovih grafičkih prikaza logičkih konstrukcija mnogo složenija obješnjenja i razlaganja kakva su tokom čitavog njegovog rada - što se ne dešava, i možda s četvrte strane, opet na ponekim mestima nije kristalno jasan da li koristi ironiju prema kvaziistorijskim konstrukcijama ili upotrebljava njihove tačke gledišta za dokazivanje tačnosti njihovog mišljenja ili, pak, iznosti relativnost kao suštinu sličnosti akademskog (zvaničnog) i (neo)romantičarskog istori(ograf)skog mišljenja, dakle premda je tako, mislim da je leto 2006. god. za mene bio period preranog susreta s takvom složenošću. Stekao sam impresiju da Todorović menja ritam svog izlaganja kroz knjigu ali i da svaki novi ritam nosi svoju drugačiju karakteristiku od prethodnog (ili budućeg ritma) (imam utisak i da se I. Todorović svesno ne trudi i štedi za sveobuhvatniji prilaz ovom mitu). U svakom slučaju, dobio sam jasniji pregled stanja zaista važnog fenomena onog dela modernog mita Srba koji se ogleda i istoriografiji pa i u književnosti. Pošto je reč o rodoljubnim strastima različitih vrsta raspaljenim rušenjem jugoslovenske ere, i sam autor u podnaslovu svoje (valjda) glave navodi šovinističke i čak neonacističke izjave, gestove nekih medijskih ličnosti u okruženju i inostranstvu o srpskom narodu, što mi se izuzetno dopalo jer navodi, neeksplicitno, da je deo srpskog mitomanijskog patriotizma ako ne opravdan u nekom smislu, onda ono nekako izolovan slučaj.

Zašto sam ime svog hipotetićkog rodonačelnika (tj. u svakom slučaju lingvističkog rodonačelnika) smestio u idejni sistem - u istom onom koji je obrađen kod gore pomenutog autora? Prvo, i ja sam se iznenadio postojanjem takve mogućnosti koja ni najmanje nije izmišljena, već postoji, a izvore koje bih ovde iznosio su isključivo podaci sa interneta. Drugi, i mitski heroj Herakle (Heraklo) nije pošteđen obuhvatanja pomenutog idejnog sistema. Treće, ja sam zaista iznenađen ikakvim postojanjem mogućnosti veze Herak-Herakle kod mišljenja drugih osoba, u ovom slučaju vezanih za internet. Mislio sam da je važno pitanje da li su na bilo koji način ti internet-podaci uticali na moju hipotezu (koja je uzgred budi rečeno, u stvari jedna od više hipoteza) postojanja kulturno-sociološkog (među)uticaja ili druge veze između kulta i/ili lingvistike antičkog Herakla i balkanskog (i šire?) imena Herak (sa svim drugim varijantama). Još sredinom 2005. god. koristio sam "Slovensku mitologiju (enciklopedijski rečnik)" (Beograd, 2001.), ali još ranije, kraj 2004. - januar 2005., uveliko sam prepisivao podatke iz "Antičkih kultova u našoj zemlji" od Rastislava Marića (reprint iz 2003.), naravno tada samo u svrhu proučavanja Starih Srba, severne Šumadije i balkanskih kultova izvora i vode (kako bih ih povezao sa ličkim toponimom Srb, a samim tim i sa etimologijom korena SRB). Ali, maja 2006. definitivno sam odlučio da prikupljam podatke iz dostupne literature o mitologiji za cilj mogućeg povezivanja sa imenom Herak, jer ostalo mi je u sećanju da kod R. Marića imam dosta o Herinom i Heraklovom kultu, a delo Emila Benvenista "Rečnik indoevropskih ustanova (privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo, religija)", Sremski Karlovci - Novi Sad 2002., sa kojim sam se susreo verovatno u prvoj polovini 2006. god. (moguće i ranije), učvrstilo me je u pomisli da između sveštenih termina kod Grka i predhelenskog božanstva Herakla zaista može biti nečeg još zanimljivijeg. Još jedna važna stvar: 28. juna 2005. u Narodnoj biblioteci pronađoh Grković Milicu i njen "Rečnik ličnih imena kod Srba" (Beograd 1977.) kada sam prepisao odatle da "Herak može biti od grč. ήρως, lat. heros - junak*". Naravno, svi ovi datumi i periodi pokazuju samo sekundarnost potvrđivanja (tj. da su sekundarni inicijatori), jer sam najpre bio isprovociran samim sazvučjem Heraka-Herkla, Herak(l)ovića.

Čini mi se od 15.06.2007. snimam sa interneta prve pokazatelje da za divno čudo nisam jedini koji uopšte pokreće problem ikakve lingvistike o imenu Herak. U stvari, ni manje ni više, zapažam više različitih osoba koje spominju Heraka ili pak Herakla u kontekstu koji odgovara, detektujem, idejnom sistemu Todorovićeve konstrukcije. Pošto, dakle, internet-podaci nikako nisu mogli podpomoći kristalizaciji moje hipoteze koja je već postojala (a to mogu dokumentovano dokazati), postavljam pitanje a koji su, onda, mostovi povezivanja njihovih i mojih vizija, njihovih i mojih namera i očekivanja?

U jednom periodu života, a to bi bilo do, može biti, poznijeg dela leta 2005. godine, sam bio, mogao bih kazati, vođen onom literaturom koja može da se svrsta, a to sada vidim, u fenomen idejnog sistema "Srbi-narod-najstariji". [...] Na ovim primerima ja nisam video da se oni (nabrojani autori) bitno razlikuju od (dela) zvanične (akademske) istorije što se tiče suvoparnosti. Čini mi se da neoromantičari (kako ih nazivam) nisu tokom 80-ih i 90-ih godina XX veka uzimali za glavni cilj obrađivanje same istorije Srba, već je to predstavljao period učvršćivanja njihove "ideologije", odnosno iznalaženja njihovih autoriteta, temelja, pa su se zato više bavili istoriografijom. Stanje posle 1999., 2000. godine ne znam ali mislim da je to vreme prikupljanja građe i osmišljavanja programa (u korist neoromantizma) za nove projekte koji će se obelodaniti 2003., 2004., 2005. godine. Stekao sam osećaj da je došlo do par slučajeva pojavljivanja "zatišja" na vatrenoj liniji "akademski" krugovi - "neoromantičari" i sl. Neposredno posle nekih manjih ili većih "prevrata" na srpskoj pozornici (bombardovanje SRJ 1999. god., petooktobarski prevrat, atentat na Zorana Đinđića, sada 2007-2008. možda samostalnost Srbije, Crne Gore i moguće Kosova i Metohije itd.) mitomanije "autohtonista", "kreacionista", "semiologa" (Pešić, Deić,...) i drugih struja raznih varijacija jednog idejnog sistema "Srbi-narod-najstariji" dobijaju na "opravdanosti", ali mislim da nekakvi dugoročniji "mirnodopski" procesi ne idu u prilog tom fenomenu tj. fenomenu tog idejnog sistema jer mu je potrebna velika energija kreativnosti koja je i jedini pokretač (ili jedan od pokretača). Pogotovo je ovo veoma opasan period kada se neeksplicitni državni revanšizam (koji nije još utihnuo, osećam) propalom soc-realizmu reflektuje na manje obrazovanu masu ili na masu istraumatizovanu svime i svačim, rastrzanu između ravnodušnosti sa svoje i provociranja (koja, jel, zahtevaju odgovor u vidu prkosa ili osvete) sa strane inostranstva, što donosi nabijanje mazohizma i dezorijentacije koja se oseća još beznadežnijom ukoliko oseti da je kontradiktorna u potrebi sadašnjice da Srbija konačno posle propasti u XV, revolucija u XIX i dogmi u XX veku krene konačno onome što se zove normalnost (koja je, opet, relativna), dakle reflektuje u obliku oslobađanja religiozne duše koja nužno ne zanči i oslobađanje hrišćanske duše, već nesvesno dogmatizovanog paganizma pomešanog sa hrišćanskim principima [na ovom mestu bih morao, sada februara 2023. godine, naglasiti da je ovo plitak pokušaj pojednostavljenog/netačnog opisa mnogo složenijih stanja nad-realnosti istorije; mada, ruku na srce, i ranije sam imao neartikulisane predstave o teorijama kompleksnih sistema ili "teorijama haosa" upravo iz/zbog svesti o nepoznavanju stvarnosti...skoro sam otkrio i postojanje kliodinamike]. Iz ovde rečenog vidi se da nemam prave predstave o realnosti dinamike "neoromantičara" (ne samo zbog nedostataka literature kod mene već u zbog...) (svestan sam da to nije ispravni naziv za sve ove pojave do danas, ali pošto ne znam ništa sveobuhvatnije uzimam naziv onih krugova posle Drugog sv. rata većim delom u emigraciji, onih poštovalaca istoričara-rodoljuba iz 1914. pa i ranije), ali je i Ivica Todorović čini mi se negde pomenuo da se može steći utisak i o razvodnjenoj zastupljenosti "neoromantizma" u medijima, što možda može biti ipak rezultat loše procene ili čega drugog.

Ono što može biti zajedničko meni i dotičnim kreatorima idejnog sistema "Srbi-Heraklo-Herak" sa interneta je pisanje, stil pisanja. Ono što mi je oduvek predstavljao problem je način iznošenja misli, vrsta forme zabeležavanja razmišljanja. Moj stil iz ranijih godina lepo je sličan kvazinaučnom [ovde bih dodao, februara 2023., da ima itekako ravijenih i elokventnih stilova pseudonaučnog pisanja] što me je odonda nerviralo. Trudeći se da iznesem iskrenu misao ohrabren naučnom relevantnošću doživljavao sam izistinske misaone i kompleksne (psihološke) krize zbog osećanja da to nije to, da moji "naučni" radovi pre naginju onom najlošijem "neoromantičarskom" stilu zaključivanja. To nezadovoljstvo sobom, a jedan od uzroka je i užasna nemogućnost pronalaženja stalno novih, najmodernijih rezultata pravih naučnih istraživanja, pomoglo mi je da, ako ništa drugo, spekulativno i osećajno razlučim sadržaje tipa Ivice Todorovića (u kontekst da i on sam kuburi sa radovima svojih kolega koji takođe kritikuju "neoromatičare" ali i greše) i sadržaje onih koje on izučava. Zahvalan sam mojoj neutemeljenosti i zajedljivosti da u svakom elaboratu ne uvidim onu matricu koja mi odgovara.

Identične hipoteze (moje i hipoteze njih) o Heraku i Heraklu, slično stanje pokušaja naučnog utemeljenja, iste istorijske i kulturno-sociološke okolnosti u kojima se stvara,... - na dobrom sam putu da zaista shvatim ovaj fenomen o kojem ću pisati.

Ali, ima nešto što koči tu "harmoniju". Moja sujeta. Poslednjih godinu dana osećam da nikada nisam bio ponosniji na svoje prezime. Ima tu još dosta naslaga stida kada čujem svoje prezime sa tuđih usana, stida i straha iz prošlih godina kada su mi drugi ljudi, bića, predstavljali neshvatljive entitete Drugosti. Još uvek su. Taj ponos doneo je dve "edicije" = prvu sam nazvao "Filozofsko-naučna konstrukcija Herakovića" a drugu "Epska fantazija i mistika o Heraku". Na taj način hteo sam rasteretiti naučne ideje od svih drugih a to su, pre svega, impresije o vezi percepcije vremena i onog osećanja koje čini nošenje jednog prez-imena mogućim (mada sam Heraka na umetnički način i van ove druge edicije ponegde čak i bolje započeo [...]). Upravo ovo nedostaje "neoromatičarima" kada spajaju Herakoviće, antičko božanstvo i heroja i nacionalizam ukorenjenosti Srpstva [...]. Ja shvatam da je, u suštini, teško razlučiti istorijsku naučnu sirovost od isto tako istorijske mitologije i umetnosti jer i jedno i drugo je Čovečnost, ali mislim da su Heraka i njihovo viđenje istorije prebrzo spojili, jer nisu ostavili prostora istinskom istraživanju koje, doduše, moram se složiti, ili ne postoji ili se nešto mnogo sporo odvija.

Pored svega ovog dužnost mi je da zapazim za srpsku istoriju to da shvatam da imam ludu sreću što posedujem svest o odgovornosti i moranju da zapišem ovaj fenomen kojeg nazvah "idejni sistem (ili konstrukcija): Srbi-Heraklo-Herak" (skraćeno "IS:SHH" sa svim svojim varijacijama), jer negde duboko osećam da je on izuteno važan jer je tek u povoju, jer je sastavni deo većeg i složenog kompleksa opisanog kod Todorovića, jer je nepoznat (verujem i užoj stručnoj javnosti) a ima potencijal opasnosti ili, pak, prosperiteta istraživanja (a u tom slučaju istraživanja lingvistike, etnologije i antropologije (H)Erakovića i (H)Eraka))!

U nastavku mog rada izneću podatke zbog kojih sam i pisao sve ovo, ali se neću upuštati u interpretacije istih kako ne bih produbio moguću konfuziju. Međutim, zbog ličnog iznenađenja da se Herak konačno negde pojavljuje a da to nisu etnografski ili memoarski zapisi, verovatno ću morati dodeliti koji komentar.

1. HERAK - HERAKLO

a) http://www.njegos.org/boka/kosticbk2.htm - Васко Костић "За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији", 2. cвеска, 2002. Vasko Kostić je ovaj rad napisao izgleda kao član "nevladinog i neprofitnog" udruženja "Matica Boke" čije je sedište, ako se ne varam, u Tivtu. Od 17 glava, gore pomenuta konstrukcija jedino se pominje u glavi "Одакле су Петровићи-Његоши". Izdvojio sam sledeće:

«Одакле су Петровићи-Његоши (Додатак тексту Можемо ли избјећи самоуништење)

[...] Подаци о Његошевом најстаријем бокељском поријеклу, на неке читаоце су дјеловали шокантно и изазвали њихово нервозно реаговање, упркос томе што нису у стању то оспорити. Да су прочитали Хераковићи су Луштичани, и друге аргументоване текстове у збирци истинитих прича (В. К. Подвизи Бокеља, стр. 117-148. Београд, 1992.) имали би више сазнања па их ово не би шокирало. Препоруку за објављивање је дао рецензент збирке проф. др Вук Минић, иако се оградио (а не оспорио) изјавом да се не осјећа квалификованим за оцјењивање у историјском контексту. Поступио је као што би, вјероватно, поступио и неки други рецензент, обзиром да има разних тумачења (ни једно доказано) о поријеклу Петровића-Његоша, [...]. [...] За Луштичане се зна да су емигрирали према Дубровнику и даље до Неретве. А за Хераковиће се зна да су једно од најстаријих луштичких братстава, и да су грчког (боље речено хеленског или античког) поријекла. Луштичанима је омиљена легенда да су Хераковићи потомци бесмртног античког јунака Херакла, сина бога Зевса. Херакло је симбол снаге и чврстине, који је више волио да трпи и ради најтеже послове да би постао бесмртан, насупрот људском ништавилу краљевићу Еуристеју слабићу и кукавици на високом положају, који је иструлио у земљи. Не би било чудно да је у венама Петровића-Његоша текла крв бесмртних великана, па макар не било по традицији коју су стари Луштичани његовали. / Једна од најстаријих цркава у Луштици је црква Светог Николе у селу Радованићи, чији су мјештани и Хераковићи. Према традицији, постојала је као грчка равно стотину година прије него што су је Немањићи обновили. Освештао је лично Свети Сава. Том приликом је био гост у кући Хераковића. Уочио је у Хераковићима неку посебност, благосиљао их и прорекао да ће њихов изданак постати бесмртан као Херакло. У то су Луштичани вјеровали и преносили као аманет предака, али не да се тиме кочопере, јер су управо Луштичани били од старина познати као мирни, тихи, марљиви и скромни људи. [...] Да ли су Петровићи-Његоши од Луштице до Његуша стигли преко Габеле, или краћим и логичнијим путем као потомци магистра Херака, то не мијења суштину: Њима су коријени из српских крајева ван Црне Горе. Према томе, свети Петар цетињски је српски светац, исто као и свети Василије Острошки, који чак није ни рођен у Црној Гори. Али светитељи нису једино што Црногорци од других присвајају.»

b) https://www.montenegrina.net/pages/pages1/antropologija/prilog_tumacenjima_nastanka_etnonima_srbi.htm - Marijan Mašo Miljić "Prilog tumačenjima nastanka etnonima Srbi (Po Monumenta Montenegrina)". [Ovde tekst nije direktno u vezi sa IS:SHH, ali dok ne pronađem rad iz antisrpskog tj. pro-crnogorskog autohtonističkog "tabora", ovo će biti primer posrednog spominjanja Herakla kao praoca srpskog etnosa - hijerakul:]

«Ne ulazeci u dosadasnje teorije i varijante porijekla i nastanka etnonima Srbin – Srbi (etimoloske, istorijske, socioloske – romanticarske i kriticke, naucne i vannaucne, do sumnjivih konstrukcija i cistih mitskih fantazija), cini nam se da je vrijedno tumacenje koje nalazimo u X knjizi zamašnog korpusa srednjovjekovnih dokumenata »Monumenta Montenegrina« (izdanje Istorijskog instituta Crne Gore, Podgorica 2003). / U navedenom tomu, koji je pripremio Vojislav D. Nikcevic, objavljena je dosad najstarija poznata verzija »Kraljevstva Slovena« Dukljanskog prezvitera iliti Popa Dukljanina, u prijevodu Mila Bogeskog. / Radi se, naime, o latinskoj redakciji Scriptores rerum Hungaricarum veteres, ac genuini Joanisa Georgija Schwandtnerija (vol III, Biblioporle Vindobonesis, 1746, p. 476 – 509). / Uz sam tekst »Kraljevstva Slovena« dati su vrlo utemeljeni komentari i objasnjenja madjarskog priredjivaca teksta Georgija Svanterija (po latinskom Svandterija). [...] Iako se njegov opus svodi samo na pomenuti korpus istorijskih spisa, koje je propratio svojim izuzetno argumentovanim komentarima – upravo oni svjedoce o izuzetno ucenom covjeku, vrhunskom poznavaocu istorijskih desavanja vezanih za Balkan. [...] Govoreci o »kralju Slovena« i prijestonici Slovenskog kraljevstva, Georgije Svanteri iznosi i vrlo zanimljivo tumacenje etnonima Srbi: [...] Svanteri u tom smislu navodi zabiljesku Giljema Tirskog: [...] Smatra se za jednog od najpouzdanijih poznosrednjovjekovnih hronicara, jer je pisuci svoj istorijski opus bio u kontaktu sa izvorima koji su sada izgubljeni. Imao je izuzetan dar zapazanja i promisljanja. [...] Na kraju, bez sopstvenog komentara, napominjemo da su arheolog D. Srejovic i istoricar Dj. Jankovic u svojim istrazivanjima dosli do zakljucka:

»Srbi su dosli na Balkan u drugoj seobi – poslije Juznih Slovena i nezavisno od njih«. / U Stanojevicevoj Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenackoj, izmedju ostalog stoji: / »Prvobitni Srbi svakako nijesu bili slovenske narodnosti... / Prema tome najblize je traziti etimolosko tumacenje imena Srba iz kavkaskih jezika...« / Uz pokusaje naucnih tumacenja etnonima Srbi, neuvidjavno je mozda napominjati da ima i takvih tumacenja da se praocem ovoga etnosa smatra Herkul (Herakle) iliti Serbon. Ima i onih koji smatraju da je ovaj etnos najstariji na svijetu, da je njegova seoba zapocela iz Indije (Indjije) 4500 godina prije nove ere. Trebalo bi da su nauci bliza dokumenta od mitografskih koncepata. Medjutim, uporedo sa kritickom mislju i danas postoje neke posebne koncepcije u kojima dominiraju didakticki i ideoloski ciljevi u istoriografiji, ciji je naucni credo: ukoliko se nesto ne slaze sa cinjenicama – onda utoliko gore po cinjenice.»

2. HERAKLO - SARBON - NIN(O) (BELOV) - ALEKSANDAR MAKEDONSKI

Ovo je dosta široka konstrukcija, a to znači da je više različitih autora koristi (upotrebljava) a to opet znači da mi je teže utvrditi poreklo nastanka i, tako, izvorni i prvobitni oblik (ukoliko postoji) ove konstrukcije. Kako je vreme odmicalo mislim da je sklapano dosta veza i vezica, novih detalja i varijanti uz pomoć mogućeg osnovnog oblika pa je sada teže utvrditi šta bih mogao odvojiti kao bitnost od suvišno pratećeg u kontekstu mojeg cilja da sve dovedem u direktnu vezu sa imenom Herak. A ono što mi otežava posao je i, izgleda, slojevitost samog mogućeg osnovnog oblika konstrukcije. Otprilike imam predstave da je dosta poteklo iz knjiga slavnog Jovana I. Deretića i mogao bih, možda, opravdati sumnju da se Deretić u svojim razmišljanjima izgleda nije dotakao i prez-imena Herak-ović. Zbog ove sumnje (za koju ne bih, bar za sada, mogao reći da je 100% potkrepljena sigurnošću), pošao bih prvo od podataka koji nenagoveštavaju bilo kakvu vezu sa imenom Herak. Ne znam da li ću uspeti ali ću gravitirati (bez remećenja smisla prepisanih podataka) u tom pravcu. U svakom slučaju, želeo bih početi sa podacima koji sadrže tačno navedene izvore, naznačenog autora i delo, izvori koji bi mogli biti i izvori širenja i dograđivanja (ili, pak, sužavanja) potonjih izveštaja navedene konstrukcije koja se, po mom mišljenju, dosta solidno drži i iščitava na internetu, u smislu kvantiteta.

a) "Глас јавности", ponedeljak 21.VII 2003., piše Miroslav Dimitrijević: "Александар Велики - цар Српски (1)": «[...] А да је он [Aleksandar Veliki - hijerakul] заиста српског порекла може се видети већ код Плутарха у делу "Славни ликови антике", други део, страна 101, издање 1990., Београд, у поглављу "Преци и родитељи Александрови": "Да је Александар по своме пореклу са очеве стране био Хераклид од лозе Каранове", пише Плутарх. [...] Значи, Александар је пореклом из лозе најчувенијег јунака античке митологије - Херакла, [...], а који је био стварна историјска личност. То нам потврђује и чувени француски историчар из 1. века Prico de Sent Mari у свом делу "Les Slave Meridionauh, Armand Le Shevalir", Paris 1674. године. Он овде наводи мишљења старих историчара и писаца који тврде да је Илија или Илион оснивач Троје, по коме ће се српски простор на Балкану касније и прозвати Илиријом, а српска племена илирским, био уствари син Хераклов, односно син "Бога Сербона", како је Херакле прозван од тадашњег света. / "Овде се не ради само о митологији јер се иза имена Бога Сербона крије историјска личност - Сербо Макеридов, велики освајач и вођа другог похода Аријеваца у Азију око 1330. године пре Христа", трврди уважени Јован И. Деретић у делу "Срби - народ и раса", Београд, 1998. године. / [...] Сам Хераклид потиче од најстаријег Херакловог сина Нила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди Темена. [...] [...] да је Темен родио Карана, оснивача племена Карана, односно Карановића, из чије лозе потиче Александар цар Велики, цар српски. (Плутарх, стр. 313). [...] Та географска блискост [Temnić u gornjem toku Velike Morave, selo Karanovci u Temniću, Karanovac-Kraljevo - hijerakul] јасно упућује и на родовску блискост двају српских античких племена. [...] "Темен, родоначелник Темана, довео је своје племе на просторе данашње Македоније из Арга", каже Плутарх, на страни 313, већ поменутог дела и издања. / [...] А у Теби је рођен управо Херакле или Бог Сербон, предак Александров. [...]»

b) Stormfront White Nationalist Community > International > Stormfront Srbija > Српство: "Најстарије српско порекло" I део: 12.VI 2007., 11:48 АМ, податке износи "Cedo+" из "Србског Краљевског града Петровграда": «"Сербона - сербска богиња старе ере [Trenutno nisam u stanju pronaći ko je autor rada pod ovim naslovom čije isečke donosi Cedo+. Zanimljivo je da identične isečke nalazim i na sajtu "Serbone - preduzeća osnovanog kao komanditno društvo za proizvodnju, promet i usluge. Maloprodajni objekat na Karađorđevom trgu u Zemunu predstavlja salon keramike, sanitarija, opreme za kupatilo i vodovodne instalacije", a za objašnjenje porekla imena ovog preduzeća postavljeni su pomenuti isečci. Saj je postavljen, izgleda, 2005. godine. Treće mesto gde pronalazim boginju Serbonu je tekst Dušana Vukotića "Arijevac" (iz knjige "Praroditelj evropskog čoveka") u podnaslovu "Amazonke sa Laba". Tekst je (bio) postavljen na "Stormfront White Nationalist Community" 16.II 2006. od strane osobe pod imenom "delfinella". Dušan Vukotić u svom delu "Srpska Zora Bela" u podnaslovu "Ukvašena akva" spominje rimsku Belonu (Beladonu, Beldanu, Belanu). Dakle, ukoliko je interpretacija imena "bog Serbon" već postojala, ženski pandan - Serbona - za sada cenim da je nastao nešto kasnije od muškog pandana ali ne posle 2004. godine. - hijerakul]" [...] "...Из Александрових изјава ми сазнајемо да је неки велики војсковођа, далеко пре Александра, предузео поход са Хелмског Полуострва, или још одређеније, из Србије, [...], на исток све до Индије. Тај војсковођа је остао у народном памћењу као бог Бак, за чијег наследника се Александар издаје [...]. Нама је сада остало да пронађемо ко је био тај велики војвода кога је народ, запањен његовим успесима, прогласио богом Баком. [...], јер нам Александар саопштава и за све време свога похода на то указује, [...], да је био још један велики поход, после оног Баковог, опет од Србије до Индије. И овај други поход водио је, опет према народном предању, један други бог, јер се сматра да такав подвиг не може да изврши обичан човек. Тај други велики војвода се на србском језику зове див Сербон. Грци тога бога зову Хераклес, а Римљани Херкулес...".»

c) "Cedo+" na gore pomeutom sajtu 30.VI 2007. donosi i tekstove Miroslava Dimutrijevića koji se još uvek mogu naći takođe i na http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/07/21/srpski/F03072002.shtml, http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/07/24/srpski/F03072302.shtml ili http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/07/29/srpski/F03072802.shtml: «"Александар велики - цар Српски (2) - Детињство код Илира и Трибала" [...] Практично Александар је извео трећи велики српски поход на Индију. Пре њега су то учинили Арије, погрчени Арес, бог рата, а потом око 1330. године пре нове ере и бог Сербон, односно Херакле, или Сербо Макеридов, како се звaо овај војсковођа као стварна историјска личност. [Dalje, isto 30.VI 2007. se iznosi:] "Александар велики - цар Српски (3)" [...][...] Јован И. Деретић у својој књизи "Срби - народ и раса" каже: "У војсци Александра Великог [...] била је србичка коњица из Поморавља. [...]" Павел Шафарик [...] каже: "[...] и у то доба [600 god. posle Trojanskog rata - hijerakul] Цар Александар Велики даје им [Srbima - hijerakul] огромне земље [od Jadrana do Baltika - hijerakul][...]" [...] У делу "Од Индије до Србије" Добросава Јевђића, Београд, 2000. године, на страни 36. налазимо [...]: "Александар Велики поклања српским племенима [zemlje po Srednjoj Evropi - hijerakul][...]". [...] римски историчар Квинтијус Курцијус, који дослoвно каже: "Скити су храбро војевали у војсци Александровој." [...] Због чињенице да су се [Filip II i Aleksandar - hijerakul], енергично борили против Грка, био је разлог на многи историографи из различитих епоха тврде да су ону српског порекла, односно словенске лозе, [...]. [...] У свом чувеном делу "Осман", Гундулић вели: "Од Лесандра Србљанина, / од свег цара цара славна, / [...]". "Александар Велики - цар Српски (4)" [...] Руски цар Петар Велики, 3. марта 1711. године, упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака [...] и опомиње их да се сете: "својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, [...]" [...] "Александар велики - цар Српски (5)": [...] Као што видимо стари српски писци не дозвољавају да се изгуби историјска свест [...] и на тај начин завештавају спомен на [...] њене [od Troje i Ilirije - hijerakul] владаре, чији је Александар Велики био пуноважни историјски наследник, као потомак Хераклов, односно пра-праунук "Бога Сербона". [...]»

d) OjKrajino.com > форуми > Историја Срба > Aleksandar Veliki: osoba pod imenom "Kozara" od 28.III 2007. do 5.IV 2007. stavljala je na ovaj sajt takođe, kao i "Cedo+" na prethodnom sajtu, tekstove Miroslava Dimitrijevića s tim što je "Kozara" prikazao svih 9 nastavaka. Izdvojio bih sledeće: (8. nastavak) «Aleksandra spominje i Biblija": [...] "Vođu autohtonih arijevaca, naroda iz dunavskog basena civilizacija, antički mit pamti kao Aresa - boga rata, a opeva ga i Homer. U vedskim knjigama on se zove Arjun, ali potiče od praistorijskog plemena Međana (Meda) koji su nastanjivali prostor današnje Stare planine. [...] U Vavilonu Aleksandar Veliki je podigao i hram bogu Belu (Balu). A ime srpskih Tribala i znači: Tro-bali, odnosno - trobožni. A bog Baal je prema Plutarhu ("Slavni likovi antike", str. 325) bio bog Serbon, odnosno Herakle, Aleksandrov predak. [...] Smatra se da ga [srednjevekovni roman "Aleksandrida" - hijerakul] je napisao Kalisten (4. vek p.n.e.), [...]. Roman je ušao u književnost svih slovenskih naroda, ali je najpopularnija ostala verzija "Srpska Aleksandrida" (lit. R. Marinković, "Srpska Aleksandrida", 1969.). Srednjovekovni roman "Aleksandrida" sačuvan je u riznici Pećke patrijaršije, gde je svojevremeno pronađen. U njemu se između ostalog govori o Aleksandru Velikom Karanoviću, kao "slovenskom, a naročito srpskom gospodaru". [...]». U 9. nastavku ("Osvajanje Indije"): «Prvi put [sa Aleksandrom Makedonskim - hijerakul]»

e) Forum Beograd Cafe > Forum > Arhiva > Naziv Makedonije - korisnik pod imenom "Slavjanin" je 9.VII 2007. u 08:08 PM izneo sledeće podatke:

«Izvod iz intervjua prof. Ranđela Janićijevića..."Aleksandar Veliki nije makedonski nego srpski"

- S: U Vašoj knjizi "Srbi(ja) u nestajanju" govorite o Aleksandru Srpskomm umesto o Aleksandru Makedonskom, kako je do sada bilo uobičajeno?

- R.J.: Aleksandar Veliki - Makedonski, je zapravo Protosorab-Srbin. [...] On je [...], od oca Filipa i majke Olimpijade, protosorabske dinastije u Makedoniji. Za njegovog oca istorija navodi, da nije bio Grk već obična varvarska ništarija. Isti istoričari navode da Aleksandrovi vojnici nisu govorili grčkim jezikom. [...][...] tu [na Balkanu - hijerakul] su živeli samo Grci i Protosorabi - Srbi. [...]».

Jedanaest minuta kasnije, Slavjanin će izneti i podatke iz teksta Miroslava Dimitrijevića.

f) borca.co.yu > forum > Arhiva > Poreklo Srba - korisnik ovog sajta "Borcanka", 21.IV 2007. od 12:25 AM do 12:33 AM, iznosi relativno mnogo podataka iz radova raznih autora koji su priklonjeni idejnom sistemu "Srbi narod najstariji", ali, čini mi se, nešto manje onih podataka koji stoje u funkciji povezivanja Aleksandra Makedonskog, Herakla i drugih likova. Ovim sajtom počinjem pisati i o "novom" imenu koje se pojavljuje - Nino Belov. Evo šta sam izdvojio:

"Порекло имена Србин": «Др. Деретић наводи да је из Александра Великог остало записано да је неки велики војсковођа, пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва из Србије на исток све до Индије. Било је то нешто преко [možda "pre oko" ili samo "pre"? - hijerakul] 2000 година пре Христа а тај велики војсковођа звао се Нино Белов, који се у "Светом писму" спомиње као Неброд. Циљ му је била Индија. Кренули су из данашњег Ниша, прешли Малу Азију и стигли до Индије. У старим записима забележено је да је то први продор Аријеваца, а име су добили по богу Арону, чији су трагови култа пронађени на данашњим пределима Космета. Скорашња открића потврдила су да су Словени (Срби), као Аријевци окупирали иранске висоравни и области Инда и Ганга. Њихови обичаји остали су очувани у Ведама. Према томе, Словени су се доказали као носиоци Аријанизма, док сами Индуси сматрају да су им Веде подарили богови. Нина Белова називали су и богом Бак. Он није само освајач, већ и градитељ, а своју љубав према градитељству пренео је и на своју жену Семираму, која је била очарана градњом Вавилона [...], на чијем врху је саграђена опсерваторија. После Нина Белова, нови војсковођа Сербо Макеридов, по узору на Нина, извео је други поход Аријеваца на исток, а он се у "Светом писму" спомиње као Асур и неки га отуда сматрају оснивачем Асирског царства. [...] Александар налази Србе између реке Инда и Џелама [Miroslav Dimitrijević govori o reci "Hifazis" na kojoj je Aleksandar prekinuo osvajanje i da je u severnoj Indiji pronašao razne nazive koji su tu još od prvog osvajanja od strane Arija - hijerakul], који су ту остали од Нина Белова и живели у два града, од којих се један звао Сербија [...].»

21.IV u 12:29 AM pod naslovom "Најстарије српско порекло": «[...] Две хиљаде година пре Христова рођења једино је древна држава цара Нина било светско царство [pola Evrope, deo Azije i Afrike - hijerakul]. У античком времену, по Деретићу, држава је била организована друштвена заједница заснована на обичајном праву. За старе Грке каже да у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грчку, Европа је за њих била само Србија и ништа више. [...] [Raspadom Rimske imperije, krunisan je 461. godine Markelin u Solunu koji je 451. na Katalinskim Poljima doprineo pobedi nad Atilom. Bio je Srbin, a srpsku državu je učvrstio Ostorilo Svevladov 490. godine - iznosi "Borcanka", a ja pomišljam da bi ove dve osobe isto tako mogle biti "naslednici Heraklovi", tj. da nose bar titularno prezime "Herak(l)ović" - hijerakul] [...] Значи, од успостављања Ниновог царства, око 2015. године старе ере, па до данас, пре четири хиљаде година српска државна традиција није прекинута. [...]»

g) Forum Krstarice > Društvo > Istorija > Car Nino Belov - odeljak za istoriju ima 5 strana sa 1121 temom (zaključno do leta 2007. godine) a naslov "Car Nino Belov" je na 4. strani pod 860. temom. Tema je vrlo kratka u ovom izdanju i pre se odnosi na pitanje gde se može naći nešto o Ninu negoli na neku široku diskusiju. Međutim, ako je ovde reč o ličnostima-korisnicima koji se nisu pojavljivali na sajtovima o kojima sam već pisao, može samo značiti da je vest o povezanosti Aleksandra, Herakla, Nina i drugih, pronašla put do širokih masa koje koriste internet:

- Korisnik2 (19.I 2007.): Zna li iko išta o temi, Nino Belov, Car Srbski?

- DruidIzRethome (19.I 2007.): imaš par likova za diskusiju "ortodox Kelt" i još neki koji su mi na ignor listi, pa neću da ih pominjem. Procunjaj po sličnim temama pa ih kontaktiraj.

- Sveta685 (27.I 2007.): Nino Belov, sin Belog boga isto je što i Nimrod (biblijski i ostali tekstovi), Horus, Dionis,... Sve što nađeš o njima je vezano za njega. Inače, o Ninu kao Ninu najviše imaš u Dertetićevoj knjizi "Antička Srbija".

h) U http:// piše www.politika.co.yu/ilustro/2132/5.htm pa ja pretpostavljam da je tekst, kojeg ću sada izneti, iz "Ilustrovane politike" pod brojem 2132. (za internet verziju). Članak je sastavio Ognjan Radulović ukoliko se ta osoba ne odnosi isključivo na kraj članka gde je kraći tekst o nekim arheološkim nalazima. Ovo sam izdvojio: "U potrazi za korenima Srba (3) - Velike seobe Slovena nije bilo!": «[Seobe Slovena u 6. i 7. veku nije bilo] već su [Sloveni] u Podunavlju oduvek živeli. [...] - tvrdi dr Jovan Deretić. [...] Veliki junak i vojskovođa tog ["nešto pre 2000. god." p.n.e. - hijerakul] vremena Nino Belov, [...], predvodio je svoje ratnike [...]. Cilj mu je bio Indija. / Ispraćeni kao osvajači, krenuli su iz današnjeg Niša, [...] i [...] oko 2000. godine pre Hrista stigli do cilja - Indije. [...] to [je] bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ime Arijevci dobili su prema imenu boga Ariona, kasnije Oriona, božanstva lovaca, čiji je kult bio razvijen najviše okvirno na prostorima koje danas zauzima Kosmet. Istočni narodi su ih još nazivali i Javanima ili Jovanima, prema božanstvu svetlosti bogu Javu, koga su takođe poštovali. [...] Na Nina Belova "Sveto pismo" kaže da je prvi čovek moćan pre Gospodom, a u narodnom predanju živeo je kao bog Bak. Budući da je bio bog lova, u svetoj knjizi piše i da je on "lovac pred Gospodom". [...] U centru grada [Vavilona pošto ga je Ninova žena Semirama preuredila - hijerakul] podignut je hram posvećen bogu Belu. Građevina je imala osam spratova sa opservatorijom na vrhu ["Borcanka" 21.IV 2007. skraćuje ovaj Deretićev tekst pa, tako, u njenoj rečenici ispada da je opservatorija na vrhu "centralne kule" do koje (kule) se dolazi mostom dugačkim 900 metara. U "Ilustrovan politici" se hram, koji je u centru grada, ne dovodi u vezu sa dugačkim mostom. Nije jasno da li je Borcanka pod kulom pretpostavljala hram. Ako jeste, onda Borcankinu konstrukciju "most-hram" ne mogu naći kod Deretića u "Ilustrovanoj politici" br. 2132 jer Deretić tako nešto ne pretpostavlja. Pošto nemam uvida u izvorni tekst iz Deretićeve knjige, do tada moram misliti da je Borcanka jednostavno izmislila sliku u kojoj se mostom moglo doći u ulaz za hram. Ako je istina da je ta slika lično Borcankin proizvod, onda mogu slobodno reći da je Borcanka primer kako se na osnovni mit nesvesno ili svesno može graditi neki novi mit. - hijerakul]. Zbog velikih pohoda i nereda, carstvo koje je osnovao Nino Belov se raspalo, a kao novi vojskovođa i prvi čovek pojavljuje se Serbo Makeridov. [...] Bio je to [pod Makeridovim] drugi pohod Arijevaca na istok. - Makeridov je se u "Svetom pismu" pominje kao Asur i neki ga čak smatraju osnovačem Asirskog carstva - veli Deretić. - U narodnom predanju Serbo je izjednačen sa bogom Serbonom, zaštitinikom reda, civilizacije. Najčešće je prikazivan kao div koji davi lava. Grci su ga zvali Herakles, a Rimljani Herkules. / Po povratku iz Azije Makeridov se kraće zadržao na Kritu, odakle odlazi u Egipat, pa duž severne Afrike stiže do obale Atlantskog okeana. Tu je podigao monumentalne stubove kao znak dokle je stigao na zapad u svojim pohodima. Prelazak u Španiju već predstavlja njegov povratak u domovinu. Kroz Španiju, Francusku i Italiju ide duž Jadrana i vraća se na prostore današnje Srbije odakle je i krenuo u pohode. [...] Na ulazu u Indiju veličanstven doček mu [Aleksandru kao 3. osvajaču - hijerakul] je priredilo jedno malobrojno pleme. [...] oni [su] tu ostali nakon pohoda Nina Belova. Posle višednevne bogate gozbe pripadnici ovog plemena mole Aleksandra da sa njima ode na obližnju planinu Meru gde je svojevremno njihov vođa Belov, kada su stigli, zasadio bršljan, jednu od biljaka koju je iz domovine poneo sa sobom. Na Meri nalaze sada već malu plantažu ove biljke, a u čast boga Baka, Aleksandar je tu održao veliku svetkovinu. / Posle druženja sa [ovim plemenom], Aleksandar nastavlja put i stiže do reke Ind. Između reka Ind i reke Dželama nailazi na Srbe [koji su tu od Belovog doba - hijerakul] koji ga dočekuju poklonima. [Njih je bilo više nego ono pleme kod planine Mer - hijerakul]. Živeli su u dva grada od kojih se jedan zvao Serbija. [...] [Karan, na grčkom "Karanides" je u gradu Vodeni 814. god. p.n.e. bio gospodar grada i od njega potiče dinastija Karanovića ali i titule plemića, dostojanstvenika i gradonačelnika i vođa pokrajna - hijerakul]. Nedaleko od Novog Pazara, iznad Sopoćana, nalazi se planina Ninaja. [...] U tome [istraživanju slično Deretićevom - hijerakul] nije sam. Ima još onih koji misle da ustaljene teorije o poreklu i kulturi naših predaka treba "pretresti". [...] Kamena ploča koja se danas nalazi koja se danas nalazi u turskom gradu Bogaz Kej [i na kojoj je] urezana slika [...] predstavlja pomirenje Srba i Hurita [jer su tu Srbi preuzeli vlast u glavnom gradu hatuškog carstva - Hatušu]. Sa srpske strane predstavljen je bog Serbon koji stoji na lavu. U pratnju su mu dva sveštenika koji stoje na dvoglavom belom orlu koga je vrhovni bog slao vladarima kada je hteo nešto važno da im poruči. Događaj se zbio 2000. godine pre Hrista. [...]». Ovaj tekst je bitan jer se sačinjen od intervjua sa Jovanom I. Deretićem.

i) Adresa sajta glasi http://pub37.ezboard.com/fistorijabalkanafrm11.showMessage?topicID=214.topic > Istorija Balkana > Istorija > Deretic, talentovani ili sarlatan? Forum započinje izvesni "Niketa" 20.IX 2003. godine u 16:11 h, a završava se 28.IX 2003. Izgleda da se forum sastoji od šest strana ali sam isključivo koristio samo 1. stranu koja obuhvata pomenutih devet dana septembra. Diskusija se vodi između "Nikete" i izvesnog "Istorija"-e. Rasprava je veoma sadržajna i najviše se sastoji od navođenja delova tekstova iz različitih istorijskih knjiga i spisa (pre svega vezane za Deretića). Međutim, sam kvalitet rasprave je veoma nizak. Čitajući mišljenja i gledajući formu izražavanja dvojice diskutanata, na brzinu sam zaključio sledeće: pravi je izazov proučavati osobu pod imenom "Niketa" - dosta je kontadiktoran kada je uveren da kritikujući formu Deretićevog izražavanja kritikuje i sadržinu (kvalitativnost) Deretićevog zaključivanja što, u stvari, ne čini (bar na način kakav bi trebao); iz ovog uverenja on crpi ubeđenost da je objektivan u smislu da je distanciran od Deretićevog zaključivanja (stava), a misli da mu takva "objektivnost" dozvoljava da deli svoja mišljenja sa (nekim) mišljenjima Deretićevim i da se, pritom, ne oseća (Niketa) ugroženim po pitanju postojanja eventualnih dokaza da Deretić uopšte nije u pravu; što se tiče "Istorije", on je svestan gore objašnjene Niketine kontardiktornosti ali mu se čitava kritika, i prema Niketi i prema Deretiću, svodi na uglavnom kratke komentare i to u duhu ironije - bez dovoljne naučne potkovanosti; jeste da on usklađuje donekle na pravi način Niketinu kontradikciju i iluzije sa nekim isečcima radova (oko kojih dikskutuju) koji bi mogli sukobiti razmišljanja raznih ili istih mitografa, ali to nije validno pred onom vrstom Niketine ubeđenosti u sopstvenu objektivnost (Niketa čak često govori kako nije upoznat sa nekim radovima i knjigama) i, što je najbitnije, Istorija se ne zna izboriti sa tim problemom a što pokazuje Istorijinu prirodu ne-sveobuhvatanja viđenja problema oko fenomena "Deretić" (još jedan pokazatelj prepreke koji Istorija poseduje u sebi je i potpuno odsustvo kritike prema sagledavanju lošeg Niketinog pravopisa koji (loš pravopis) je više nego očigledan, možda više tipičan za osobu koji već dugo živi u inostranstvu). Dobro je to što obojica na forum iznose podatke koji su onakvi kakvi su i uzeti iz određenog izvora, ali za neke podatke ne navode autore. Evo šta izdvojih: «["Istorija" 20.IX kaže da će navesti citate iz Deretićeve knjige "Antička Srbija":] "U Rufusovoj knjizi, takvoj kakva je do nas doprla, stoji da su ovi Srbi 'zaboravili grčka ponašanja i običaje'. A kod Ariana stoji da se Bak, posle osvajanja Indije, 'vraćao pobedonosno u Grčku'. Ne može se prihvatiti da su ovi Srbi imali 'grčke običaje', pošto su došli u Indiju kada Grci nisu ni postojali kao narod. Najbolji prikaz geografskog razmeštaja srpskih plemena na delti pancabskih reka daje Kaningham. On ih spominje pod imenom Sudrakae ili Surakas (181. st. 180.). Napominje da ih [...] Strabon [pominje] kao Sudrakae, [...] Arian i Kurtius kao Oxudarakae. Strabon dodaje da su oni govorili da potiču od Baka (Geo. XIV, 1.8 i 33). Hares iz Mileta da ime boga indijskih Arijevaca Σoρoα'δελoς, Soroadios, znači 'Vinopija'. Ovo je ime boga Serbona, Sorbon div ili Serbon div, a Vinopija može biti njegov nadimak". [...] ["Niketa" 26.IX izlaže svoje mišljenje o vezi Baka i Serbona, a to može biti važno kao pokazatelj ideja o ovoj temi sa gledišta i sličnih kriptoobjektivnih istraživača:] Deretić identifikuje "Boga Baka" i "Boga Serbona" [i nadalje ću ispravljati Niketin pravopis - hijerakul]. Na početku sam mislio da je to bila ogromna šala i grozno šarlatanstvo. Ali, to nije tako prosto. Ako nije bilo pomena "Srbinde" kao vladara naroda Srba, to bi bilo vrlo sumljivo. Ja sam takođe obazriv Istorijo. Ali postoji istorijska ličnost "Nin" ili Nino, prvi asirski vladar, tvorac grada Ninive (verovatno Bog Bak). Bog Serbon, odnosno "Serdon", Sandon, Saravitius...je možda, i to je zanimljivo, "Srbinda" iz Rg Vede, znači jedan knez Srba (cf poznati rad Walter-a Wust-a). Ne poznajem pravo ime tih vladara, ali oni su bili vođe naroda Srb, Srd, Srm, koji nije isti kao savremeni srpski narod, to je očigledno. [...] Oni su verovatno naši daleki rođaci kao i daleki rođaci dosta evropljanskih naroda. [Istorija 27.IX u 01:06 h kaže da on (Istorija) citira Deretića:] "[...] Goselin to obrazlaže: 'Ovde je reč o Serbonu (Herkulesu) feničanskom, koji je stariji od grčkog za 2 do 3 veka. Njegov pohod, ako je istinit, trebao je biti između 1700. i 1600. g. p.n.e. Feničani su osnovali grad Gades, Cadiz, oko 1550. godine p.n.e.'. Goselinovi datumi su previsoki, a ostalo se uklapa u istorijske tokove, s tim što se ne radi o Serbonu feničanskom, nego o srpskom koji je stariji od feničanskog za bar toliko, koliko ovaj od grčkog. Grci su nazivali Feničananima prvo Krićane, pa zatim Ljudejce i druga srpska plemena iz Male Azije, a u oba slučaja se radi o Srbima." [...] [Niketa 27.IX u 17:58 h izvlači delove teksta iz knjige "Srbi - narod i rasa", dr Jovana I. Deretića, Glas Srpski, Banja Luka 1998. Niketa je još ranije napomenuo da je ova Deretićeva knjiga još 1996. izašla u Čikagu i da su joj recenzenti Relja Novaković i Slobodan Jarčević koji su ujedno članovi kolegijuma "Glasa Sardonije". To prvo izdanje je, izgleda, bilo na engleskom jeziku mada nisam siguran. Evo iz 1996. isečka iz knjige objavljene 1998. godine:] "»Sobi izjavili da potiču od vojnika Herkulove vojske, koji su tu ostavljeni kao bolesnici i ranjenici, u ovoj zemlji koji sada oni poseduju.« »...iako su zaboravili grčka ponašanja i običaje, oni su bili zadržali još dosta obeležja njihovog porekla.« (Quintus Rufus "The Life of Alexander the Great", Francis Saunders, London, 1690, str. 347)". Rufus govori takođe o narodu Sabracas (staro izdanje) ili Sabarcas (novo izdanje). "'In infer that people who boasted a descent from BACCHUS may have called themselves Surakas, or Bichidae. The d in Sudrakae I look upon as a redundand addition of the Greeks, which is also found in the Adraiastae of ARRIAN and the Andrestae of Diodorus'. (Alexander Cuningham. The Ancient Geography of India, Bhartiya Publishing House, Varanasi, 1975, str. 181). [...] Pomponije Mela kaže: 'Premq [verovatno "prema" - hijerakul] onome što govore, prvi narodi koji se sreću u Aziji, idući od istoka, su Indusi, pa Seri, pa Skiti. Seri drže gotovo središnji deo sa te strane'. (Pomponius Mela "Oeuvres Complètes", J.J. Dubochet, Paris 1845). Najčuvenije mesto u budističkim letopisima je grad Sravasti na gornjem toku reke Rapti u srednjoj Indiji. Za grad Sravasti se kaže da je sagrađen od rađe [možda "radže" - hijerakul] Sravasta sina Juvanasve, od sunčane rase, koji je bio deseti potomak Surijev. (Alexander Cuningham...)." "Prasrbi u Asiriji" "'UR-NINA kralj Shirpurla.' [...] Sumerci pominju Nina kao Ur-Nina. (Archibald H. Says "Record of the past", Samuel Bagster, London 1888-92, str. 68)." [Deretić navodi razne autore i izvore kao što su: François Lenormant, Njujork 1882.; Herodotus (Herodot), Čikago 1987.; Claudius Ptolomaeus, Florenca 1482.; A. Henry Sayse, Oksford 1890.; Zenaide Ragozin, Njujork 1887.; John Campbell, London 1891.; Blasio Ugolino, Venecija 1744.; René Grousset, Pariz 1947.; Venerabilis Bedae, Pariz 1862.; Eliah Barrows, Njujork; Albert T. Clay, Filadelfija 1907; V. Gordon Childe, London 1926.; Ettore Pais, Pariz 1926.; Berthold-Georg Niebhur, Brisel 1830.; Lucius (Lukian), Kembridž, SAD, 1979.; Jean Markale, London 1978.; Dom Martin Bouquet, Pariz 1869. i druge koji spominju Sure, Asure, Sarben, Serbonidos, Hatusila (Kheta-sir), Emime, Zurime, Surime, Sabarose, Skite, Meras (Maras, Ras), Lihatahu (Luadah, Lidani), Sarakate, (S)aravane, Saras, Zarbienos, Seboime, Kurde (Gordijane), Sidon, Zerafat, Serapta, Surafend, Samariju, Sabariju, Shirdane, Sarabris, Zamoru, Sorbu, Umbrane, Quinet-e, Cloele, Servijusa Tulusa (Mastarna I), Gegane, Sueve, itd. Pomenuti (poneki) autori navode još starije antičke hroničare poput Eusebia, Ptolomeja, Serviusa (?), Konona (?), Pausaniju, Tacita,... Ja bih, mađutim, izdvojio sledeće:] "Na dosta širokom predelu oko Pirineja stari pisci pominju narod »Sordone«...»Pre feničanskog osvajanja i pre ligurskog, Sordes ili Sardana, iberski narod, zauzeli svu ili približno svu sadašnju frušku obalu Sredozemlja, između Pirineja i reke Rodanije, i ostrvo Sardiniju kojoj su dali svoje ime.« (Henry d'Arbois de Jubainville "Les premiers habitants de l'Europe", J-B Dumoulin, Paris 1877. str. 120)." [Ovo navodim zbog sledećeg:] "Zatim kaže [verovatno se odnosi na E. Pais-a - hijerakul] da se stari narod Umbrije zvao Sarranates. Pais nam kaže da su se prvih pet plemena, koja su činili narod Rume [Rima? - hijerakul], zvali: Cloeli, Servili, Quineti, Iuli i Gegani. Svi su bili istog porekla - 'latinskog' (Ettore Pais, str. 102). Pausanija u 'Feničanima' kaže: 'Prve lađe do Sardinije doveo je Sardo sin Makeridov, koji je kod Misiraca i Afrikanaca Herakles... Ime Sardinije Jevreji pišu i kao Sarbit. Kirno je sin Heraklov po kome je Korzika dobila svoje ime'. (Samuelis Bocharti "Geographia Sacra. I Pheleg. II Canaan", Cornelium Boutesteyn & Jordanum Luchtmans, Lugdunum, 1707., II, I, XXXI)". [Niketa 27.IX u 18:29 h iznosi svoje mišljenje o Deretićevom identifikovanju praistorijskih vođa Srba. Ovo je veoma važno jer pokazuje odraz mišljenja istraživača poput Nikete:] [...] On [Deretić - hijerakul] identifikuje dve važne ličnosti: Nin ili Nino (bog Bak) i Serbon ili Serdon (Herakles). Još jedna šala? Nije sigurno, naprotiv. [1] Nin je prema Deretiću Prasrbin, Prasloven sa Balkana, autor prvih ratnih pohoda i stvaralac Ninive i velike Imperije. On bi bio prvi izvesni prasrpski vladar. [...] Kasnije, Deretić govori o drugom dokumentu [u prvom je Nin "Kralj Širpurla"] gde je reč o "patesi Sirburla". Patesa = lokalni upravnici babilonske države. Znači, Nin je vladar Prasrba i vladar Srp-Shirpurla. On je za naroda Bliskog istoka bog Bak. I Bak je vrlo popularni predmet na Bliskom istoku, na Balkanu, u južnoj Rusiji. Bog Bak je kasniji Bacchus, ili slovenski Belbog. [2] Serbon, odnosno Serdon, je kasniji grčki Herakles. On je drugi vrlo važni prasrpski - praslovenski vladar, prema Deretiću. On je Saravicius (Jupiter), Sardo, Shorbad (na lisijskom dokumentu). [Očito, Niketa iznosi neke podatke koje nije predočio na internet ranije a koji su iz jedne od Deretićevih knjiga. Tu je slovenski Belbog, rimski Jupiter koje ostali korisnici interneta - zagovornici Deretićevih teorija ne koriste za spoj sa Heraklom ili Ninom Belovim. Ne znam da li je Niketa dobro prepisao naziv "monumenta" pa tako "lisijski" može lako biti "lidijski" po Lidiji ili Likiji u zapadnoj Maloj Aziji - regio koji se često spominje kod autora idejnog sistema "Srbi - narod najstariji" - hijerakul]. Aleksandar Veliki ga obožava i objašnjava da je Serdon njegov predak. / Druga otkrića (ne od strane Deretića): [1] Srbinda je po Walter Wust-u, [...], vladar Srb-a. U savremenom srpskom jeziku imamo izraz Srbenda [= najbolji Srbin]. Srbinda i Kusurbinda = ličnosti Rg Vede, a Sarasvati je famozna reka u Rg Vedi. [2] Kod Homera, Sarpedon je ličnost iz današnje Turske, saveznik Trojanaca. / Dakle, imamo: [1] Nin (Bak - Bacchus) kralj Shripurla - 2000 BC [p.n.e.], [2] Serdon, Sardo, Serbon, Saravicius (Heracles ili Jupiter) - 1300 [p.n.e.] (cf jezero Serbonis u Palestini i gora Serbal na Sinaju), [3] Srbinda u Rg Vedi, vladar Srb-a - 1500 [p.n.e.], [4] Sarpedon, likijski ili lidijski vladar za vreme trojanskog rata. (cf Heneti, Sard u Likiji i Zrbi - Likijci). / Da li je reč o 2 ili 4 osoba. Ne znamo. Ali verovatno da su pod tim imenima stari hroničari govorili o Protosrbima, to jest Protoslovenima kao temporalnim ratničkim osvajačima Bliskog istoka (Asirci, Hetiti, Sardani, Sabracani...) iz Podunavlja i Balkana. / Moramo dalje da istražujemo na tom pitanju ali to nije ni malo nezanimljivo, i Deretić (iako ovde i onde greši) je u tome imao važnu ulogu [...]. [Niketa, 28.IX 2003. u 15:15 h:] [...] Da li sledeća četiri izvora dovoljno pričaju o tome [o srpskom imenu kao pradavnom optem imenu svih Slovena - hijerakul]?: [...] Ravenski Anonimus (VII vek), koji opisuje tri Sardonije (Sardotium, Sardonium) na slovenskom tlu od Sarmatije do Grčke.».

Ono što bih izvukao iz ovih odabranih (s moje strane) delova "Niketine" i "Istorijine" rasprave održane od 20. do 28.IX 2003. god. (mogao bih se zakleti da je još jedna rasprava na internetu imala gotovo istu prirodu kao između "Nikete" i "Istorije" - reč je o kraćoj raspravi održane na forumu sa nazivom "Beograd Cafe" pod temom "Naziv Makedonije" 9.VII 2007. između "Slavjanina" i "Dzamaisl-a"...) jesu dva podatka. Ta dva podatka, prema mojoj proceni, mogu skrivati ni manje ni više nego čak okosnicu Deretićeve ideje o konstrukciji Nina (Belova) i Serba Makeridova. Reč je o delima "Record of the past" (Samuel Bagster, London 1888-1892., str. 68) - čiji je autor Archibal H. Says, i "Geographia Sacra (I Pheleg, II Canaan)" (Cornelium Boutesteyn & Jordanum Luchtmans, Lugdunum, 1707., II, I, XXXI) - čiji je autor Samuelis Bocharti. U prvoj knjizi govori se o Ur-Ninu kao kralju Shipurla, a druga knjiga se poziva na Pausaniju koji je zabeležio mit-legendu o feničanskom Sardu Makeridovu (Melkartu?) i njegovom nazivu "Herakles" u Egiptu i severnoj Africi. Nisam još uvek siguran u ovu moju tezu o dva izvora ali za sada su oni mesta gde nalazim najranije tragove imenima "Nin" i "Makeridov", ako ih Deretić tačno prepisao. Dok "Nin" i ima nekakve paralele sa planinom Ninajom, mestom Nin kod Zadra, pa i Kninom (verovatno ovi nazivi potiču iz romanskog i(li) grčkog rečnika ili kojeg drugog, ali, mislim, svakako imaju indoevropski koren pa su tako jedino i povezani sa mesopotamskim Ur-Ninom), dotle, za divno čudo, ime Makerid ne daje povoda za Deretićevo initeresovanje. Eventualno bi se dovelo u vezu sa Makedonijom verovatno preko MAKE-(RI)-D-ONIJA.

j) Sada bih zabeležio podatke vezane za jednog autora, Deretićevog kolegu, kojeg sam zapazio u više različitih sajtova. Reč je o Živojinu Andrejiću. S obzirom da se spominje u vezi sa konstrukcijom "Aleksandar Makedonski - Srbi - Heraklo", mislim da je vredan pomena za moju temu. OjKrajino.com > Forumi > Istorija Srba > Aleksandar Veliki: "Aleksandar Veliki - car Srpski (6)", M. Dimitrijević:

«"O njemu [rimskom caru Likiniju Srbinu - hijerakul] se relativno malo zna, a naša nauka odbacuje ove navode tumačeći to željom da se nemanjićkoj lozi obezbedi bliskost sa Konstantinom, prvim carem koji je ozakonio hrišćanstvo", piše Živojin Andrejić u svom naučnom saopšetnju na Skupu "Sorbski susreti '98" u Nišu. [(7) nastavak:] [...] "Prema Demostenu, Filip je zaratio protiv Tribala 344-343. godine pre nove ere [...]. Justin je zapisao da su Tribali presreli Filipa koji se vraćao iz pohoda na Skite i zatražili deo plena. Nastala je svađa, a potom je došlo do bitke u kojoj je Filip teško ranjen u bedro tako da je kroz njegovo telo bio ubijen konj. Svi su mislili da je mrtav pa je izgubljen čitav plen", piše Živojin Andrejić ("Politika ekspres", 30. jul 1998.). [(8) nastavak:] "[...] Međutim, Filip je zaista izgubio oko [u odnosu na srpsko predanje u selu Šiljegovcu kod Jastrepca - hijerakul], ali u dinastičkim borbama u Tesaliji kod Metone 353. [...]", kaže Andrejić. [pomenuću i R. Tomaševića koji je u časopisu "Građanin", br. 71, str.6, Požarevac 1997., pisao o Makedonskom, izgleda u mitografskom kontekstu, i njegovoj borbi sa Tribalima - hijerakul].»

Zatim u Istorija Balkana > Istorija I > "Deretić, talentovani ili šarlatan?", kod "Nikete" i "Istorije", takođe ga srećem: «[Niketa, 26.IX 2003.:] Deretić smatra da Asirci, Hetiti i narod "Pomoravci" verovatno imaju bliske veze sa Praslovenima. Mladi istoričar Živojin Andrejić to potvrđuje (knjiga "Grivne života"). [...] [Niketa, 27.IX:] [...] (cf radove Živojina Andrejića o toponimima sa Belbakom i Serbon-om.) [...]»

Iz ovoga poslednjeg zaključujem da se Andrejić nije bavio samo povezivanjem porekla Nemanjića sa rimskim hrišćanskim carevima, niti samo povezivanjem Aleksandra Makedonskog i njegovog oca sa "srpskim" plemenima iz Pomoravlja, već i sa, na primer, toponimom Belbak. Ovo je izuzetno važno jer je Andrejić koji je, izgleda, (bio) na tragu pronalaženja "karike koja nedostaje" između boga Baka - Bahusa - Baala i slovenskog boga Belboga (jer mene ovaj toponim Belbak neodoljivo podseća na takvu vezu) a to bi, s jedne strane, doprinelo koherentnosti konstrukcije o srpskoj praistoriji gledane s Deretićevog gledišta i, s druge strane, a što me najviše interesuje, Deretićevog i "Plutarhovog" Herakla preko Bahusa povezanog sa Belbogom (usled konfuzije, nije sasvim jasno koja "istorijska" ličnost je poistovećena sa Bahusom - da li je Serbo Makeridov poistovećen sa bogom Serbonom pa tako i sa Heraklom, ili je Nino Belov u "predanjima" ostao zapamćen pod imenom boga Baka koji je (Bak) "poštovan na istoku" dok je Bak na zapadu poštovan pod imenom Herakle - tako ispada da su i Makeridov i Nino zapamćeni kao jedan te isti Heraklo, ali to su samo kontradiktorne zamke mitografije za samu mitografiju). Na taj način, Heraklo bi se i u mitografskom/mitogenom idejnom sistemu "Srbi - narod najstariji" poistovetio (ako već nije do sada preko "sunčane" rase arijevskih Srba) sa belinom, svetlom, svetošću, suncem, kao što je već poistovećen vanslovenski i predgrčki i grčki Heraklo. Ovim završavam 2. tačku "HERAKLO - SARBON - NIN - ALEKSANDAR".

3. HERA - SLOVENI - MAKEDONCI

Ova konstrukcija zasigurno(?) ne pripada onom domenu u kojem su pređašnje dve tačke i pre bih je svrstao u idejni sistem "Makedonci - narod najstariji". Međutim, s obzirom da se i ovde (u dva teksta koje sam našao) pominju slovenske drevnosti kao i helenski mitološki lik boginja Hera koja je sazvučna imenu Heraklo, mislim da je gotovo istorodna sa pređašnjim dvema konstrukcijama. Osim toga, meni bi bilo u interesu da pronađem i zabeležim bilo kakav podatak o upotrebi imena Hera, Heraklo, Herak u potencijalnim mito-nacionalnim interesima da su van srpskog i van slovenskog govornog područja, jer ukoliko bi tako nešto postojalo, onda bi samo upotpunilo saznanje o vrsti značaja pomenuta tri imena i sadržaju tog značaja. Za sada sam pronašao samo dva rada koja pominju Heru i oba su vezana za jednu zemlju i jedan narod - Makedoniju i Makedonce. S obzirom da imam uvida samo u dva mekedonska teksta nemam potpunu predstavu o širini i prirodi korišćenja boginje Here i, eventualno, Herakla, u mito-nacionalnom kontekstu Makedonije, a iz dva teksta koja ovde koristim ne mogu nazreti ni konture tog korišćenja iz razloga samo ovlašnog spominjanja te boginje. U oba slučaja, Hera je u funkciji dokazivanja da je njeno ime , kao i imena drugih grčkih božanstava, ni jednog drugog etimološkog porekla do slovenskog i da su Stari Grci, nju kao i neke druge bogove, s obzirom na staroslovensko ili, pak, pelaško poreklo, primili i prihvatili za svoj panteon. Iz ovoga zaključujem, pošto Heru smatraju proizvodom staroslovenske kulture i jezika, da bi i Herakla komotno mogli (autori tekstova koje ću izneti) smatrati staroslovenskim božanstvom s obzirom na sličnost sa Herinim imenom. Međutim, ovakvu postavku ja ne mogu videti jer se ime Herakla ne upotrebljava u tekstovima koje koristim, ali, opet, pošto se spominju i Atina, Posejdon, Pluton, Zevs, Afrodita, Apolon, Orfej, Hronos pa, dakle, i Hera, kao imena koja su "podložna" tumačenju kroz slovenske-makedonske reči, dakle gotovo znatni deo grčkog panteona, mislim da je suvišno postaviti pitanje da li su autori tekstova (koje razmatram) možda pretpostavljali i mogućnost da su Stari Grci uzimali od Starih Slovena samo reči kojima bi izgradili imena svojih starogrčkih izvornih bogova a ne bogove u "gotovom" obliku (mada bi, u suštini, upravo masovnost slovenskih imena grčkih bogova autore pre navelo na usvajanje reči a ne bogova od strane Grka i iz tog razloga bi mi ovaj zaključak bio pogrešan). Dakle, pošto su ovi bogovi od slovenskih reči oni, onda, mora da su postojali i kod Starih Slovena kao bogovi a ne samo kao i značenja reči - bio bi njihov zaključak. Iz razloga ove problematike, najbitniji segment ili ideja dva makedonska teksta koja su mi na raspolaganju je činjenica da su se autori opredelili za slovensku a ne neku drugu negrčku nacionalnost i istorijsko-kulturološku orijentaciju. Ali, ovi autori imaju "manje" posla oko povezivanja Makedonaca sa slovenskom balkanskom drevnošću za razliku od njihovih "kolega" u Srbiji - ovim Makedoncima je dovoljno to da pronađu podatak npr. da su na Balkanu pre 2-3 milenijuma živeli samo Sloveni i Grci ili da su Pelazgi živeli odvojeno od Helena. Kriptoistoričarima mitografima u Srbiji bilo bi od prevashodne važnosti da ti "Sloveni" i ti "Pelazgi" (kod makedonskih autora) budu još i Srbi. Boginja Hera je, ovog puta, samo slovenska Makedonka ili makedonska Slovenka.

a) "Australian Macedonian weekly" (Australijsko-makedonski nedeljnik), Edition No. 985, 21.VIII 2007.: Istorija: "Makedonski iminja na antičkite bogovi". U tekstu je priložena fotografija čoveka koji neodoljivo podseća na sveštenika ali nigde nije stavljeno ime i prezime autora. Autor se služi delima: Marcus Junianus Justinius, London 1853.; Herodota; Branko Gavela "Istorija antičke umetnosti"; Odyssey Belchevsky "A new look at classical mythology with the of Slavic and Macedonian vocabularies", Zbornik tretje mednarodne konference "Staroselci v Evropi", Zaloznistvo Jutro, Ljubljana 2005.; CD enciklopedija "Encarta" (Slavic peoples, 1998.); N. Proeva; Gjorgji Pop-Atanasov "Biblijata za Makedonija i Makedoncite" (A.P. Smirnov "Skifi", Moskva 1966.). Priču autora ovog teksta sveo bih na ovo [rečenice prevodim na srpski osim pojedinih delova]: Pelazgi su najstariji narod koji se pominje na makedonskom prostoru; Pelazgi u Grčkoj su morali učiti tuđ (grčki) jezik; u Atini su im dali neplodnu zemlju a kada su je Pelazgi učinili plodnom Atinjani su "bez nikakvo opravduvanje" digli oružje na njih; Herodot opisuje i druge vidove netrpeljivosti između ova dva naroda; "Interesantno je da danas Pelazge prikazuju kao pretke svojih naroda i neki grčki, albanski, pa duri [ovo nisam uspeo prevesti - hikjerakul] i turski istoričari."; Dionis od Mileta, pozivavši se na Diodora Sicilijanskog (3, 67, 12), tvrdi da su Pelazgi prvi upotrebili kadmejsku azbuku i da su to pismo preuzeli neki učeni Grci; Herodot piše da su Grci imena svojih bogova preuzeli iz pelaškog jezika: "Neke od ovih bogova (so isklučok na Neptun) verujem da su Grci preuzeli od Pelazga. Za Neptuna, pak, tie doznaa od Libijaca, koji otsekogaš go slavea" (Herodot); žitelji Samotrake su preuzeli od Pelazga neke misterije (kultove); s obzirom na teoriju da su Pelazgi preci Slovena, onda bi trebalo da preuzeta imena bogova sadrže slovenske elementa; «"Da li e toa navistina taka?" Postoje istraživači koi smettat da se uistinu kod nekoi imena antičkih balkanskih bogova (nepravedno nazvanih "grčki"), i pored toga što su do nas stigla preko svojih grčkih transkripcija, može prepoznati slovenska etimologija. Na primer, boginja Atena. "Da li nejzinoto ime ima etimoloshka opravdanst vo nekoi od slovenskite jazici?" [autor na dva mesta postavlja pitanje istinitosti i opravdanja pre nego što će iskazati da već ima opredeljenost, mada, opet, često koristi "možda", "može biti" - hijerakul] Za ovu boginju se zna da je bila rođena od glave svog oca Zevsa. Znači, bila je "tatina". Imenica tatko (tata) znamo da se na "t.n. [ne znam šta to znači - hijerakul] staroslovenski jazik" nazivala "ata". Znači "Atina - ona koja pripada svom ata (tati). Inače, u grčkom jeziku "ne postoji etimoloshko tolkuvanje za ova [Atina] ime."»; etimologija za "Posejdon" bi bila "onaj koji poseduje dno" [pritom napominje "vo nekoi jazici: don"]; ovakvo tumačenje ovog imena nudi i poznati srpski istoričar Branko Gavela; "Vo ovoj kontekst, Zevs bi mozhel da se povrzi so imenkata dzvezda, Krons so kruna (toj bil gospodar na univerzumot), a Hera so era."; u imena Afrodita se prepoznaje imenica afra (morska pena) i dita (dete); za Apolona se zna da je bio božanstvo "na svetlinata" a u njegovom imenu se prepoznaje apla (jasnota, svetlina); njegova majka se zvala Leto [Leta?; ovde sam se prisetio Miroslava Dimitrijevića koji u 8. nastavku svog "Aleksandra Velikog" piše o božanskoj dinastiji: Dionis je sin Nisin, Nisa je kćerka rašanskog božanstva Aristeja, Aristej je sin Apolona čije je ime izvedeno od reči aplu a Aplu je bio jedan od prvih rašanskih božanstava koji je imao sestru Menrfu - Minevru. Možda nije zgoreg napomenuti ovde da je Deretić pronašao i božanstvo reda i civilizacije - Serbona a sličnu(?) ulogu ima i Apolon - hijerakul]; postoji mišljenje da i poznata mikenska civilizacija predstavlja delo Pelazga koji su živeli na većem prostoru od današnjeg južnog Balkana i Male Azije. U Ukrajini je pronađen veliki broj arheoloških predmeta "mikenskog tipa" koji potiču iz regiona Egejskog mora.

b) http://makedonskosonce.com/old.makedonskosonce.com/broevis/1999/sonce281/Tekst30.html > "Istorijata ne e samo minato": "Da li Slovenite poteknuvaat od najstariot poznat narod na Balkanot?", piše Aleksandar Donski. Donski sam kaže da su ovi tekstovi na internetu u nastavcima i da su iz njegove neobjavljene knjige sa radnim naslovom "Antičko-makedonsko nasledstvo vo denešnata makedonska nacija":

Pored više teorija postoji i ona da su od Pelazga potekli antički Makedonci, Sloveni (Veneti) i Etrurci; pelaški jezik je bio nerazumljiv Grcima, a spomenik na ostrvu Lemno sadrži reči koje očigledno podsećaju na slovenski jezik; odgovor na poreklo imena Atine (od "tata" tj. "ata") da je dr Taško Belčev; "Vo ovoj kontekst, Zevs (Yeus) bi možel da se povrzi so imenkata zvezda, Kronos so slovenska imenka kruna, Hera so slovenskata era (sinonim za večnost), i taka natamu. (Za seto ova podetalno vo dosega objavenite knigi na d-r Taško Belčev i vo trudovite na prof. Vasil Iqov)."; "Da potsetim da pelaško poreklo grčkih božanstava nije moja izmislica, a niti izmislica dr Taška Belčeva, već tvrdnja lično 'oca istorije' - Herodota (no i drugih brojnih svetskih učenjaka)." [Zatim se Donski bavi problemom brojnosti Slovena i da je teže to utvrditi s obzirom na vekovne asimilacije. Onda dolazi do tri teoprije o poreklu Slovena u kojima su ili sa Karpata došli na Balkan - ili otkuda još - ili su autohtoni na Balkanu. Potom ukratko iznosi problematiku povezivanja antičkih Makedonaca sa današnjim:] Mavro Orbin u "Kraljevstvu Slovena" povezuje Slovene sa Aleksandrom Makedonskim, a Quintus Curtius Rufus [izgleda da] spominje Henete sa Makedonskim; Donski pominje i prof. Angelinu Markus u časopisu "Makedonsko Sonce" od 11.VII 1997., str. 18, koja misli da je Aleksandar Slovenima poklonio zemlje zbog pomoći u ratovima; Vinko Pribićević [treba: Pribojević - hijerakul], hrvatski istoričar u "Za potekloto i zgodite na Slovenite" (Venecija 1532. godina), kao i H. Lučić, D. Zlatarić, Gundulić, J. Palmotić i dr., kao i Matija Alberti iz Splita (1561-1623), smatrali su da je Aleksandar Sloven; Mickević u Parizu 1844. misli da su Sloveni najstariji narod Evrope (Gane Todorovski u citiranom delu); nemački naučnik Kuno, kao i Lelev, Bjeloski, ruski konzul u Bitolju Hitrov - mislili su da su Sloveni najstariji Balkanci pored Grka, a ovaj poslednji da su to Makednonski Sloveni; Donski ističe da je srpski profesor u Vojnoj akademiji, J. Dragašević, u svom udžbeniku za geografiju iz 1871. napisao da su Makedonci najstariji Sloveni možda i u Evropi zbog čega je u Srbiji napadan - detaljnije o ovome je u knjizi dr Blaže Ristovskog "Makedonija i makedonska nacija"; Stefan Verković u svom pismu od 1868. u Zagrebu, piše da su Sloveni i Grci praroditelji civilizacije; Verković u svojoj knjizi "Veda Slovena" (1874.) piše da Sloveni vuku tradiciju od vremena Aleksandra Makedonskog (Velikog); bugarski pisac Stefan Zahariev tvrdi da su Sloveni najstariji žitelji Balkana i da su imali pismo pre Ćirila i Metodija; Isajia Ma(dž?)ovski, Pulevski, Nikola D. Č(?)uparov i drugi misle da su antički Makedonci (Makedonski Sloveni) i današnji Makedonci isti narod.

4. HERAK - HERAKLO/HORUS - SRBI

Najbitnija tačka. Da u njoj ne postoji eksplicitno povezivanje prezimena Heraković sa mitografskom konstrukcijom "Heraklo - Srbi", pređašnje tri tačke ne bi predstavljale uvod za ovu glavnu 4. tačku. Po svemu sudeći, četvrta tačka (kojoj stavih naslov "Herak-Heraklo-Srbi") kvalitativno odgovara prvoj tački (čiji je tu naslov "Herak-Heraklo"). Odnosno, Dušan Vukotić, čije radove bih ovde dalje obrađivao, odgovara [idejno ili kako god] Vasku Kostiću iz Crne Gore. Obojica svesno i(li) ne pripadaju Todorovićevom sistemu "Srbi - narod najstariji" i obojica, a i jedini za koje znam, koriste prezime Heraković i ime Herak. S te strane, možda nemam opravdanje razdvajanja radova Dušana Vukotića i Vaska Kostića a, onda, ni naglašavanje radova Dušana Vukotića u smislu najveće značajnosti. Međutim, mogućnost (mog) isticanja Vukotićevih "Herakovića" u odnosu na "Herakoviće" Kostića mogao sam možda videti u različitostima između međuodnosa mesta spominjanja imena-prezimena Herak-Heraković sa svim ostalim Kostićevim tekstom i međuodnosa mesta spominjanja imena-prezimena Herak-Heraković sa svim ostalim (pravilnije "sa ostatkom") Vukotićevim tekstom. Dakle, dok bi se kod Kostića "Heraković"-prezime naizgred spominjalo ("naizgred, slučajno, nenamerno, periferno" u onom smislu u kojem se kod Vukotića drugačije spominje) "Heraković" je kod Vukotića u tekućoj upotrebnoj funkciji. To znači da je "Heraković" kod Kostića u statičnijem obliku i zbog toga se spominje u dužim rečenicama u odnosu na cirkularni karakter "Herakovića" kod Vukotića, što znači da minjevito bane niotkuda i nestane (nestane u neobjašnjenju sebe (zbog neobjašnjenja sebe)) odjednom prethodno (pre nego što nestane unutar konteksta rečenice u kojoj se pojavilo) izazivajući osećaj da će ostati duže i dati šire objašnjenje sebe a što ne čini. To su kontradokcije jer "Heraković" kod Kostića ostaje duže u konstantnosti smisla date rečenice a u isto vreme je "Heraković" skrajnut iz bitnosti (periferan je) u istoj rečenici i jer Vukotićev "Heraković" kao da je u prolazu pomenute konstantnosti a u isto vreme ima bitnu funkciju pojačavanja svrsishodnosti rečenice u kojoj je. Iz ovga bih mogao zaključiti da Vukotićev "Heraković" zbog svoje kratkotrajne napadne uloge ne odaje veću značajnost od Kostićevog slučaja (značajnost - u smislu većeg gravitiranja ka racionalnosti) u kojem (u Kostićevom slučaju) je veća težnja ka istoričnosti (težnja koja, s obzirom na nezdrave osnove istoriografske postavke, ima kontraefekat). A onda prolnalazim, da li pogrešno/neispravno ili ne, da u tim kontraefektima, koje su proizvodi težnji koje ne žele te kontraefekte, kontraefektima koji se ne daju porediti na prvi pogled (s obzirom na određene različitosti Vukotićevog i Kostićevog teksta) ukoliko im se ne razgrne osnova, postoje različiti stepeni-kriterijumi koji će upravo dati odgovor na pitanje u odnosu na šta su Vukotićevi "Herakovići" značajniji od Kostićevih [u ovim strukturalijama ili modalitetima "Heraković" se ovde može zameniti sa "Herak" na jednom nivou, jer ostaju nivoi međuodnosa Vukotićevih "Herakovića" sa Kostićevim "Herakom", zatim Kostićev "Herak" sa Vukotićevim "Herakovićima", onda Vukotićev "Herak" sa Kostićevim "Herakom" itd. - februar 2023.]. Odgovor je, dakle, u psihologiji sama dva autora - onaj koji je više željan, predan, mitografskoj [mitogenoj - februar 2023.] okosnici koja je (okosnica) jednaka i za tekst jednog i za tekst drugog pisca, njegov "Herak" ima veće šanse da uzme titulu značajnosti ( ne samo u smislu gravitiranja ka racionalnosti) koja se (značajnost) razmatra sa moje strane. Jer, kod mene u mom nekom mišljenju, veća značajnost (tj. "najbitnoća") predstavlja, ustvari, veću sveobuhvatnost složenosti problema koji se razmatra. Vukotićev(i) tekst(ovi) ne onemogućava(ju) pogled samo na pojedine delove idejnog sistema "Herak-Heraklo-Srbi", jer (već), kako sam zaključio, sami po sebi sadrže gotovo celi sam taj sistem.

U kojoj meri tekstovi Dušana Vukotića obuhvataju celinu koju objedinjavaju (sačinjavaju objedinjene) ideje Jovana I. Deretića (1998. ranije i kasnije), ideje dela "Slavni likovi antike" od "Plutarha" (1990.), R. Marinkovića (1969.), Dobroslava Jevđića (2000. ako ne i ranije), Miroslava Dimitrijevića (2003. ako ne i ranije), možda i Živojina Andrejevića koji je povezan sa toponimom Belbak (Belbak se spominje kod Vukotića) a koji se već 2003. spominje na forumu "Istorija Balkana"? Neki pokazatelj toga je i godina izdanja jedine dve knjige koje je do 2006-2007. godine Vukotić izdao. Reč je o 2002. godini ("Praroditelj evropskog čoveka (Suri orao, Srpski Arijevac)", Pešić i Sinovi, Biblioteka "Tragom Slovena", knj. 17, pogovor: Dragoljub P. Antić) i 2004. godini ("Srpska Zora Bela", Suri orao, Beograd). 2002. i 2004. godina, kada se štampaju Vukotićevi radovi, važne su za upoređivanje sa godinama nastajanja i štampanja radova ostalih pripadnika slavne generacije (ne u smislu "istogodišnjaka") "neoromantičara" (koji su utrli put oživljavanju autora s kraja XIX i početka XX veka i) koji će nastaviti svoje ideje i posle 90-ih godina XX veka kada su se dobrim delom pojavili. Po mom mišljenju, godina bombardovanja Srbije i Petooktobarske političke promene (1999-2001.), na neki način predstavljaju nekakav prelaz iz perioda utemeljenja nacionalističke mitografije nastale iz oduševljenja tj. frustracije rušenjem socrealizma (naravno, kraj 80-ih nije i potpuni početak ove pojave) u period relativne stabilizacije javnog mnjenja (počeo 2002-2003. godine?). Iz tog razloga, odnos između knjige Olge Luković-Pjanović i Deretića i odnos između Deretićevih dela i Dušana Vukotića mogu, izgleda, pokazati fleksibilnost mitografskih ideja i osećanja ove dvojice ali ne fleksibilnost iz nekakve konstantnosti i istosti već radi oblikovanja po kalupima različitih kulturno-političko-istorijskih dešavanja. Dok Pjanovićeva radi pre 90-ih iz čega se vidi obnavljanje radova starih autora pre 50-80 godina kao i povezivanje sanskritskih reči sa sazvučnim današnjim srpskim, dotle Deretić izdaje svoje značajnije mitografske [možda tačnije "tajno-istorijske", "alternativno-istorijske" - februar 2023.] knjige negde do 1999. a posle 1990. godine, iz čega se može videti razvijenost (viši nivo) forme pričanja, gotovo umetnički roman, za razliku od Pjanovićkinog teksta. Iz Deretićevog doba hibrida publicistike, fantazije i beletristike, dolazi se do Vukotićevog doba. Vukotić u odnosu na Deretića čak još više podiže stepen naracije. "Srpska Zora Bela" nije više istoriografsko štivo kao što je u manjoj meri (u odnosu na Olgin koncept) kod Deretića ili, pak, kao što je u većoj meri kod Deretića (po pitanju velikog broja navođenja istoriografskih izvora u Deretićevim knjigama). "Srpska Zora Bela" nastaje u drugačijim sociološkim okolnostima - okolnostima mirnijeg stanja političkog društva u Srbiji. Deretićeva i Olgina struktura pisanja (mišljenja) u skladu je sa prirodom javnog mnjenja u kojem se nalazi pa je njihova percepcija o budućnosti drugačija od Vukotićeve. Dok su Olga i Deretić još u fazi utemeljivanja postojeće srpske para-(pra)istorije kako bi se izgradio i uopšte omogućio pogled (sagledavanje) na nešto buduće, Vukotić je već prevazišao tu fazu utemeljivanja pa je njegova struktura nešto drugačija. To znači da je njegovo podsvesno osećanje budućnosti dramatičnije, a što je kontardiktorno jer se njegov mitografski vrhunac odigrao posle odigranih istorijskih dešavanja u kojima su Deretić i Olga(?) radili [dodaću da mi se čini da su Olga i Deretić srpsku alternativnu (pra)istoriju doneli sa Zapada u kojem je duga tradicija revizionističke istorije npr. u Americi već poprimila religijske crte i pitanje je u kakvom je (bila) odnosu sa mitogenim istoriografskim kretanjima unutar srpske/jugoslovenske emigracije počev od završetka Drugog sv. rata? - februar 2023.]. Da li to znači da Olgini i Deretićevi procesi utemeljenja (utemeljivanja) takođe nisu u skladu sa "zahtevima" istorijskih okolnosti 80-ih i 90-ih godina koje su zahtevale dramatičnije interesovanje (kao što je sada tek kod Vukotića) za praistoriju, što će reći, za budućnost srpske istorije?

Dušan Vukotić je pesnik. Pokušavajući i silno želeći da da doprinos iskazivanju velike starosti Srba, time što će sve srpske reči svesti na samo par reči od kojih su potekle sve ostale i što će te "reči-majke" dirketno povezati sa imenima tri jedina srpska boga (ili tri u jednom bogu, tj. tri imena jednog boga), Dušan od svoje istoriografije pravi prozno delo [mitopoeziju? - februar 2023.] sačinjeno od onakvih spojeva kakvi se nalaze u pesmama. Iako sam Dušan nema lični rečnik bogat naučnim i stručnim terminima (npr. u pismu predsedniku Vojislavu Koštunici od 5.I 2005. godine) - a što ja ovde povezujem sa relativnim stepenom erudicije - iako često, u određenim situacijama, upotrebaljava znake navoda pretpostavljajući višeznačnost određenih reči mada u kontekstu rečenice ta višeznačnost predstavlja samo suvišnost za tu rečenicu - a ja u tome vidim Dušanov slabi osećaj za pravilnu konstrukciju smisla pisane rečenice - dakle i pored ovih ozbiljnih nedostataka kakve pravi filozof-pesnik ne bi trebalo da ima, Vukotić uspeva da svoje mitografsko-kvaziistoriografske tekstove nesvesno svrsta u tekstove koji imaju, rekao bih, postmodernistički koncept. To više nije deretićevska epska fantazija koja se dokazuje da je stvarnost, to je stvarnost koja ima postmodernu formu. To što Vukotić ne vidi da njegovi prozni "istoriografski" stihovi sami po sebi ne mogu imati kontraargumente (jer da vidi ne bi posedovao sirovu tendenciju borbe protiv neistomišljenika i ne bi zapadao u kontradiktornosti svojih objašnjenja vezanih za stihove-reči), to daje još jedan dokaz da njegov tekst živi posebno, nezavisno od autora (kada kaže da ne zna ko čuva Sveti Gral (posudu) i pritom upadne u kontradikciju objašnjenja ga je Gral ustvari reč, može ispasti da sve to i nije nelogičnost). Dušan kroz pesničku [mitopoetsku/metapoetsku - februar 2023.] filozofiju - smisao nadovezivanja reči koje su same po sebi istina (npr. "okovani okean", "klada u hladu", brkovi kao signal zrelosti za brak) i ugrađivanjem toga u širu priču - mitologiju  (dogodovštine bogova, kontraargumenti Aleksandru Lomi kao sredstvo objašnjavanja protiv Lominih mišljenja, objašnjavanje kroz priču koja bi kao celina mogla biti protiv zaključaka "akademskih" istraživača, sudbine reči među ljudima) želi da veruje kako (je)/(to može biti) istina a upravo ova želja je i jedina prepreka u sagledavanju te istine. Sa takvom genijalnošću Vukotić prelazi iz jedne celine u drugu (celine koje jedna drugu prožimaju, celine koje se međusobno prelivaju pa se ne zna koja celina je "starija", veća, od ostalih) da je prava šteta što to upotrebljava za drugačije svrhe. Vukotićev sistem bih opisao kao: "akrostih čije značenje je istovetno značenju različitih reči koji ga čine i mogućnost da se taj akrostih i obrnuto čita a da zadrži isto značenje".

U slučaju razvoja problematike [preciznije: u slučaju razvoja evolutivne linije - februar 2023.] "Olga Luković-Pjanović - Jovan I. Deretić - Dušan Vukotić" uviđam da se sa istoriografije težište prebacuje na mistiku reči. Nezahvalno je prognozirati u kom smeru će se fenomen razviti, tim pre što nemam predstavu o razvoju mitografske [tajno-istorijske, alternativno-nacionalno-istorijske - februar 2023.] literature posle 2000. godine. Ja pretpostavljam da mogu očekivati još apstraktnija, postmodernističkija i složenija dela nego što je Vukotićevo delo. Na nekoliko mesta Vukotić kaže: "[...] ova knjiga ["Praroditelj evropskog čoveka" => Srpski Arijevac] nema nameru da se bavi uporednom analizom srpskog i drugih evropskih jezika, [...]"; "Konačno, Suri Orao nije do kraja zasnovan na strogo definisanim naučnim metodama, [...] dopušta sebi 'slobodan let' [...] ne bi li se tako, možda, nabasalo na još koji 'biser' [...]" ["Praroditelj evropskog čoveka" => Suri Orao, uvod]; zatim "Stvar je istoričara i arheologa da tu stvar [problematika hronologije nastajanja imena mesta Nazaret - hijerakul] isteraju na 'čistac', pošto ne postoji ni jedan zapis iz Hristovog vremena, [...]" [Horst i Hrist iz "Srpska Zora Bela"]; "[...], no ostaje problem kako to i naučno verifikovati ili dokazati. Bez korišćenja aglutinarne jezičke forme [...], tako nešto je nemoguće učiniti, bez obzira da li se takvim istraživanjima bave 'vrhunski' naučnici ili amateri, koji po jeziku kopaju iz čiste razonode ili 'nacionalističkih' pobuda" ["Srpska Zora Bela" => Četa u oku]. Iz ovih primera mogu zapaziti da se Vukotić, izgleda, ograđuje od istoričarske kompetentnosti i naučne dogmatike, ali ono što me više iznenađuje je njegovo ograđivanje od lingvističke komparativne nauke mada sasvim jasno želi da upoređuje nemačke i neke engleske reči i da iz tog upoređivanja daje zaključke. Ovo mi daje za pravo da pomišljam na umetničku karakteristiku dve Dušanove knjige. U rečenicama: "Dakle, Loma je uistinu veliki i marljivi istraživač, istina, [...] ili duhovno 'polomljen'. [...] Opet, po Lomi [po Aleksandru Lomi - hijerakul] (a ne polomi), [...]", zatim "Na pomenuto pravilo, vratićemo se kasnije, a sada da nastavimo 'obrnuto gonjenje' [prethodno je napomenuo da će njegova objašnjavanja ići obrnutim redom, a posle citiranih reči "obrnuto gonjenje" usledilo je povezivanje reči obrt + gonjenje sa reči pruga] [Srbi i žila <= "Srpska Zora Bela"]", onda "[...] kojoj se Pokorni [Julije Pokorni, lingvista za indoevropske jezike - hijerakul], navodno, nije do kraja 'pokorio', [...]. [...] Ipak, pogledajmo neke druge srpske reči, koje su glasovno 'vaistinu' slične, poput baština, vostani (ustani), postanje [prethodno Vukotić starošvedsku reč "wastina" (pustinja) dovodi u vezu sa srpskom "vaistina (istina)" - hijerakul]" [Pokorni Germani <= "Srpska Zora Bela"]. Iz ovih primera se može videti da Vukotić kontekst rečenice, koja stoji nezavisno od rečenice u kojoj su reči koje se razmatraju, približava nesvesnom u rečenici u kojoj su reči kojima su dva knjige posvećene. "Polomljen" u rečenici o Lomi, "obrnuto gonjenje" pred rečenicom o spoju obrt+gonjenje, "vaistinu" pred dokazom srodnosti stšved. "wastina" i srpska reč "istina" imaju prizvuk ironije (cinizma?), a po mom nekom mišljenju, on može lako postati početak ka nipodaštavanju onih mehanizama kojima se sam autor služi da pronađe istorodnost raznih reči i onih mehanizama koje upotrebljava da bi bio uveren u prvi mehanizam. Međutim, do toga ne dolazi (očito iz razloga jer sam Vukotić ne vidi da je kontradiktoran tako). Zato je važno utvrditi kakva je uopšte vrsta te ironije [izvesno je da je reč o pokušaju "odgovora" na opštepoznatu ciničnost "drugosrbijanskosti" - februar 2023.]. Znam samo to da ovaj međuodnos autora (Vukotića poete) i njegovog (svesnog ili ne?) značenja ((svesnog ili ne?) shvatanja značenja) priloženih reči pod znacima navoda, možda može stajati u bliskom kontaku sa fizikom nastajanja Vukotićevog nadahnuća istorodnosti i istiznačnosti reči. Dakle, kao što rekoh, kod Vukotića postoji prostor za samokontradikciju kroz složenu prirodu pomenute ironije (frustracije?). Međutim, i na drugačijim mestima postoji sasvim velika mogućnost relativizacije (opravdanosti; opravdanosti ispravnosti) Vukotićevih razmišljanja. Sami primeri (reči) koje Vukotić uzima za svoju ideju istorodnosti i istoznačja mogle bi da se povežu i sa još širom mrežom značenja (tu su, svakako, i negativna značenja reči sazvučnih srpskom imenu, pa je zanimljivo videti kako Vukotić izlazi na kraj sa manjim brojem takvih koje je već uzeo u obzir; osim toga, šta je sa istozvučnim rečima suprotnih značenja (ne u onom smislu u kojem Vukotić već koristi suprotstavljena značenja)) i sazvučja, pa iz ovog stanja zaključujem da je Vukotić, ustvari, sužavao širinu te mreže kako bi je, tako suženu, upotrebio za sasvim određeni tok i za potpuno namernu dogmatiku ka kojoj se orjentisao. Ne isključujem mogućnost da bi Vukotić u dogledno vreme mogao napisati još koju knjigu sa proširenim dijapazonom povezanosti istozvučnih i istorodnih reči. Ali ostajem zadivljen slikom koju pesnik daje kroz samoprožimajuće celine, kroz kružne sisteme koji deluju da nemaju ni početak ni kraj (videti moj opis kroz akrostih) i to, ubeđen sam, predstavlja početak jednog mitografskog pravca čiji radovi neće pokušavati govoriti o stvarnosti već će sami (radovi) predstavljati višestruku filozofiju [trebao sam: ...već će sami radovi stvarati stvarnost - februar 2023.].

Iz ovog faktografskog (jer nemam volje ulaziti dublje i detaljnije u analizu) prikaza dela Dušana Vukotića, ja i dalje nemam odgovor na pitanje koje sam sebi postavio - zašto bi Vukotić predstavljao sveobuhvatnost svih [mitografskih, neoromantičarskih - februar 2023.] radova koji sadrže u sebi Heraka i(li) Herakoviće (?). Znam da su Jovan I. Deretić i Olga Luković-Pjanović autori na koje se Vukotić najčešće vraća (Olgu čak, po pitanju povezivanja reči "gorak" i imena "Grk", kritikuje u svom tekstu "Horst i Hrist"). Ideje, tj. građu za svoje dve knjige "Praroditelj evropskog čoveka" i "Srpska Zora Bela" zasigurno je prikupio pre 2002. i 2004. ali, verovatno, i posle 1998. godine. To je period NATO-agresije i političkih promena. U odnosu na 1992. godinu kada izlaze "Podvizi Bokelja" od Vaska Kostića, koji predstavlja period određene Kostićeve orjentacije prema Petrovićima-Njegošima preko Herakla u vidu iznalaženja sličnosti sa Heraklom - sazvučnost sa imenom Herak, patrijarhalno junaštvo, lepota i mudrost (tu je i besmrtnost), 2002-2004. godina je period materijalizacije (štampanje, izdavanje) Dušanovih ideja u kojima su Herak i Heraković orjentisani ka rečima-simbolima (epitetima) "srpskog boga" Horsa, a pošto je Hors isto(?) što i bog Sur, Herak(ovići) su u tesnoj vezi (preko sazvučnosti) sa različitim uzvišenim "registrovanjima" (božanskih) suština srpskog naroda. U prvom slučaju, Herak preko Herakovića-Njegoša dolazi do srpstva, u drugom na deretićevsko-plutarhovskoj "tradiciji" Hors već stoji u vezi sa Heraklom. Zbog ovoga je najbitnije utvrditi kada i kako je Vukotić čuo za Herakoviće (on upotrebljava i druga prezimena). Čini se da Vukotić jedino zna za Njegoševe Herakoviće, a Hercegovinu preimenuje u Heraču. Ali, u svakom slučaju, sazvučnost imena Heraklo sa imenom Herak i interregionalnost Herakla u antičkom dobu, predstavljaju sasvim dovoljan početak za podudaranje sa sličnostima unutar srpsko-slovenskog korpusa. Da li je, dakle, već bilo za očekivati nešto duže zadržavanje na imenu Herak (slučaj je odredio da od poznijih-novijih a to znači razvijenijih, složenijih i sveobuhvatnijih - usled prirodnosti razvoja žive geneze srpske mitografije i mitomanije - autora bude Dušan Vukotić) i da slede vremena kada će ime (H)Eraka pa i (H)Erakovića biti znatno zastupljenije u tekstovima jednog bitnog fenomena srpske (slovenske) svesti kao što je idejni sistem "Srbi - narod najstariji"?

________________________________________

Mnogobrojni kraći i duži prekidi omeli su me da ozbiljnije uđem u  gornju problematiku koju sam ovde samo zagrebao. Međutim, pitanje je da li bi u tome uspeo čak i da sam imao adekvatne uslove. Petnaest godina kasnije, tekst koji je trebao otprilike biti početak Uvoda u herakološku miltologiju ili mitološku herakologiju ostao je samo kao pokušaj da uhvatim neke predosećaje o datoj problematici, ali nisam adekvatno uspeo da ih izrazim. Danas (2023. godine) bih verovatno pokušao sa sažetijim ali jezgrovitijim opisima, radi hvatanja "biti (bitnosti, suštine)". Oduvek sam želeo da posedujem tešku i složenu aparaturu književe teorije odnosno književne kritike/analitike. Na žalost, ostao je samo moj pokušaj njene imitacije...

Delo Dušana Vukotića tada sam uzeo kao hipotetički evolutivni vrhunac deretićizma, a deretićizam kao hipotetički centar miteme "Srbi - narod najstariji", a pomenutu mitemu kao (ako ne najbitniji a ono) bitni deo moderne srpske mitologije. Jedna od biti koju sam pokušao iskazati u pokušaju analize Dušana Vukotića jeste da sam pred-osetio da je Vukotić kroz svakodnevni obični narodni govor, uz pomoć onoga što se naziva "narodna etimologija", pokušao da (dijalektičko-pozitivistički?) rekonstruiše koren srpske etimologije. Pretpostavljam da je Vukotić tom rekonstrukcijom srpskog jezičkog korena mislio da će uspeti da formira neku vrstu fundamentalne ontologije srpskosti/srpstvenosti (nešto poput hajdegerovskog "Bitka", mistične srži spskog narodnog bića, srpskog sopstva/jastva) posle čijeg bi se "otvaranja" ceo svet (sve što je nesrpskost) mogao videti kao srpski («U prastara vremena, izbor reči kojima bi se mogao objasniti svekoliki svet pojavnosti bio je značajno sužen, dakle nedovoljan za ozbiljniju ljudsku komunikaciju. Zbog toga su pojedini izrazi vremenom dobijali raznovrsnija značenja, češće slična, a ponekad sasvim različita, ipak, zadržavajući u sebi koren reči od koje se, u davna vremena, krenulo. Čini se da je ključna, početna reč srpskog jezika, bila reč - SUR!»). Ova jagma (možda čak i trka, konkurencija) za ovladavanjem korenom (počelom) srpskog bića biće da je glavna (moguće i nesvesna) misija desetine ako ne i stotine najraznovrsnijih pristalica i(li) poštovalaca srpskog autohtonizma (ili srpskih autohtonizama). 

Druga bit je da sam kroz naznake vrhunskih stadijuma (u ovom slučaju) srpskog autohtonizma pokušao proučiti prirodu i ulogu fenomena (simbolike) njeguških Herakovića, a odatle da spoznam instalacije herakovićske "autohtnosti", odnosno objektivnu misterioznost balkanskih/balkanskog Heraka...

________________________________________

Između 2016. i 2018. godine bio sam u periodu (ili fazi) povremenih analiziranja ideologija i programa manjih (marginalnih?) srpskih desničarskih, navijačkih, ekstremističkih, ezoterijskih, neopaganskih, para-etnoloških, para-istoričarskih strujanja, pokreta, stranaka, društava i pojedinaca bliskih lepezi onoga što se zove "politička desnica", zastupljenih na internetu (uglavnom na Fecebook-u). Fokus mi je bio na pokušaju kritičke analize odstupanja starih i postojećih srpskih ideologija od idealiteta srpske monoetničke ili etno-nacionalne ili etno-rasijalne ili nacional-rasijalne ideologije/ideje/filosofije, a odatle ući u sagledavanje predvorja metafizi(č)ke ontologije (ultra)narodnosti... U tom periodu napisao sam nekoliko kraćih spekulativno-teorijskih i analitičkih tekstova na neke fenomene.  Odabrani tekstovi, koje ću sada izneti, mogli bi poslužiti za sagledavanje nekih (logičkih, idejnih?) postavki mog pristupanja uvodu u problematiku o herakološkoj mitologiji.

1. tekst pisan između 5. i 7. V 2016. (kratka diskusija sa fejsbuk-grupe "Rodna vera - Staroslavci" između ostalog i o tekstu Vesne Radojlović "Četiri roda sloveno-arijske rase"):

Ja: [Srbi došli iz sazvežđa Veliki Medved iliti Mokoš pre 211.689 godina (zvali se SvatoRusi), dok je na drugom mestu da smo Sarmati iz roda Raseni (došli pre 185.780 godina)]

Filip Rajić: Izmešaš hindu,rodnoverje,šamanizam,nordijsku mitologiju,teoriju zavere,Deretića,Kušnira,astrologiju i malo izmisliš i dobiješ ovakav tekst. Ajde da sve ove gluposti i prodju gde su dokazi?

Ja: Neka se dogovore 🙂 Mada ima već poveza da je prvo bila Hiperboreja (Arktik?), pa da su se spustili do Starčeva/Vinče (to je period za koji je zadužena Radojlovićka), a od Starčeva/Vinče nastupa Deretićeva teza o širenju iz Po-dunavskog basena po Evropi i Aziji. Potom dolazimo do Indije odakle se vraćamo nazad (to je u opusu Živančevića i Milojevića). Ako su ove priče izmišljene samo nastojanje nije i deo je našeg mitološko-geopolitičkog korpusa. Sa stanovišta kritičke nauke (koja je isto mit), Praindoevropljani dolaze sa Bliskog istoka u Evropu iz dva pravca - prvo preko Anadolije na Balkan a drugi preko Kaspijskog basena na obale Crnog mora. Na Balkanu nastaje Vinčanska i Minojska kultura a u Pricrnomorju Jamna. Potomci Vinčanaca i Lepenaca verovatno se sele na sever i stvaraju Tripoljsku [и Лужичку - hijerakul] kulturu. Potomci Jamne odlaze na zapad gde se mešaju sa Tripoljcima i na istok gde u sibirskim stepama stvaraju kulture Protoiranaca i Protoskita. I Jamna i Vinča su kolevke naših predaka bez obzira što je paradoksalno da postoje dva ili više različitih mesta. Do predaje o predlepenskoj epopeji Radojlovićka je verovatno došla zaumnom uspostavom komunikacije sa "avatarom" (glasnikom boga Roda - čuvarom istorije)... [овде сам претпостављао да је Радојловић прва обзнанила легенду о Атлантиди, Хипербореји, сазвежђима итд., у датом контексту, али нисам сигуран ко је први аутор поменутих легенди у домаћим митогеним системима - hijerakul]

Ja: Autohtonisti (koje napadaju akademski naučnici) su prvi otvorili pitanje kontinuiteta domaće povesnice, ali i ne samo to - reč je o povratku izvornom domaćem mišljenju kroz narodnu pod-svest. To znači praćenje istrajavanja narodnog identiteta kroz milenijume čak i onda kad nas više "nema" u nekom praistorijskom plemenu-narodu koji je naš predak. Deretić jeste u pravu - Srba je bilo kroz vinčansko pleme koje je imalo protosrbsku svest ali i ne samo nju.

Ivan Agarta Vukadinovic: Upravo sam je izbrisao iz kontakata. Po dvadeset spamovanja za sat vremena 😃

Ja: 😳 Ja mis'io da vi antivatikansko-agartarijanski teozofi (uzgred, ova Kakaševska nema gde nije uplela svoje prste 😛 ) korespondirate međusobno. Sad vidim da su to neke konkurentne struje...

2. moj komentar (napisan 10.VI 2016.) na tekst Dr. Njemanje Radulovića "Neopaganizam u Srbiji" objavljen u fb-grupi Udruženja rodovernih Srbije "Staroslavci":

Radulović je dobar istraživač i prvi put sam ga otkrio preko teksta "Neobogumilstvo: istorija i tardicija" početkom ove godine i od tad mi je, da kažem, jedan od akademskih autoriteta na polju istorije (tačnije tradicije ako ne i geneologije) okultnog. Nisam ga baš razumeo oko podele na etski i emski pristup ali osećam da je malko na strani neopagana koji su više pri "akademskim" autorima zbog stavljanja na stranu naučnom pristupu nasuprot ideološkom. Ističe razliku između ezoterizma i (neo)religizma mada nisam siguran u kom kontekstu bi bio Bauzingerov koncept folklorističnosti (tj. da li je onda reč o jednoj pojavi koja se manifestuje na dva načina?). Biće da je najproblematičniji Hobsbomov koncept jer me čudi kako je moguće da iz prikazanog modela istorističkog izlaganja Radulović nije uspeo da izvede mogući evolucioni (progresni) model.

Onako kako je obrazložio, gotovo da je uočljivo da postoji jedna nesvesna linija počev od Kalajićevih novodesničarsko-paganskih eksperimenata što je neka idejno-filozofska faza, pa preko Ratomira Vučkovića (Drevni korenovi) i Maje Mandić-Marković (Slovenski krug) što je početak praksne (ritualne) faze, sve do razvijenih ogranaka Međunarodne paganske federacije. Kao da se vremenom, kroz ove faze, sve više otvarao pristup slovenskoj tradiciji i da se neprimetno sve više gubila veza sa zapadnjačkim ezoterizmom. Onda je usledio novi period kada su formirani Paganska federacija Srbije i Svevlad što je bio proboj da se stvori atmosfera koja je izgleda i donela Staroslavce kao evolutivno danas najsavršeniji oblik koji je prvi raskinuo veze sa zapadnim uticajima i koji se totalno okrenuo slovenskom nasleđu. Kao da postoji evolucija kroz manifeste od "Veštice, čarobnjaci, demoni u našem narodu" (Drevni korenovi), preko radova Mandić-Marković i prve Gvidionove sinteze Kroulija i slovenskog paganstva, pa sve do Svevladovog zbornika "Sunce, starešina slovenskog roda" i konačno "Rodne vere" koja postaje biblija domaćeg rodnoverja i kojom Kakaševski konačno udara temelje teoretskom rodnoverju posle 1200 godina hrišćanske vladavine. Knjiga "Tradicionalno balkansko veštičarstvo" Podunavskog bila bi valjda neka vrsta ezoterijskog pandana Vesninom "religističkom" zborniku.

U prilog teoriji o opštoj evoluciji folklorizma, bilo bi to da je Čajkanovićeva studija evoluirala u Jovanovićeve, Petrovićeve i Todorovićeve formalizacije ("Magija srpskih obreda", "Sistem srpske mitologije" i "Mitska istina Srba"), dok je Skokova etimologija okončana A. Lomom, a istovremeno su i neoromantičari (nastavljači Olge Luković-Pjanović) doživeli procvat. Biće da je reč o sveopštoj trci za esencijom narodnog bića i ma koliko izgledalo da je reč o suprotstavljenim strujama, to sve vodi ka jednom. Pitanje je vremena šta će nadmašiti npr. Staroslavce ali izgleda da će se pojaviti rodnoverni monoteizam a to otvara prostor da se religija i ezoterija spoje i otpočne nova faza, period religističke magije ili ezoterističkog etnicizma. Drugim rečima, sklon sam mišljenju o povezi narodne (nacionalne) ezoterije sa ritualizovanim ekcepcionalizmom.

Slede delovi diskusije/polemike koja se  vodila između 11. i 15. VI 2016. ispod mog komentara i generalna je greška što sam se upustio u nju jer sam pretpostavljao u šta bi mogla da se pretvori a i s obzirom na to da moje logičke pretpostavke ne doprinose (naravno, jedino ukoliko diskutanti nisu "adekvatni") mnogo samom razvoju polemike i više su pri blogerskom (individualnom, autonomnom?) načinu retorike: 

- Андреј Стефановић: Radulovicev clanak mozda nije dovoljno jasan zato sto nismo objavili fusnote koje postoje u tekstu (ima ih mnogo), nije bilo mesta za to ogranicen je prostor beleski na fb. Cela knjiga moze da se procita na sajtu folklorista Srbije (link je na kraju objavljenog teksta).

- Ja: Nije reč o fusnotama nego što ja ne mogu (na osnovu svojih stavova) da provalim diskurs samog rada tj. koja je lična ideja samog Radulovića. Na početku navodi evolucionističke elemente pokreta da bi u zaključku bio nadomak da pokrete poistoveti sa nekim opštim pojavama ali je na kraju ipak sumirao da je iapk reč o, ako sam razumeo, faktoru stranog porekla tj. da srbsko rodnoverje i ezoterija nisu u suštini autohtoni. Zato izgleda da se, po Raduloviću, onaj evolucionizam s početka rada odnosi na formu a ne na sadržaj pojave. Upravo se tu ne bih složio sa autorom (mada ako je istina to sa formom, u kakvom je onda stanju sadržaj?) ali mi je zapala za oko konstatacija "tako da od akademskih teza postaju obredna stvarnost" gde mi ostaje nejasno da li je to stav Staroslavaca ili je Radulović taj koji je zaključio da je zbilja tako...

- Damir Grga Gorša: Akademski stav su zauzeli provode ga u praksu neke rodnovjerne zupe i njih kolokvijalno nazivamo "Dogmatskim Rodnovjercima".Dok se druge grupe vise baziraju na narodnoj predaji(naravno kako i ovi citaju ista djela istih autora ).Jedni vise paznje sta se tice knjiga pruzaju formi a drugi sadrzaju.

- Vesna Kakaševski: pusti Damire, one tvoje "odmetnike" ovde govorimo o naučnom radu:). meni je članak odličan kao izvor informacija o činjaničnom stanju na "neopaganskoj" sceni u Srbiji (možda zato i može da deluje da je sve to "zapadnjačko" tj. uvezeno, jer se shvata kao "neopaganizam". Pa i meni je prva asocijacija neopaganizam Vika, Krouli, Sandesrovi, hipici i orgijanje haha... ). tako da su mi bile interesantne ove organizacije koje su nastale dok nisam bila u zemlji, Paganska federacija i sl....bilo je i pitanje kad će tako nešto da se oformi jer PF postoji u svetu još od sedamdesetih.... ipak, moraću ponovo da pročitam članak iz drugog ugla i da vidim kako čovek shvata rodnoverje...

- Damir Grga Gorša: Dobro.Prvo nisam ih ni primio pa ih ne mogu pustiti, drugo nemoj se spustati na njihov nivo i ako si stavila navodnike, trece govorio sam nacelno o razlici pristupa tematici(forma/sadrzaj/praksa).

- Андреј Стефановић: "ali mi je zapala za oko [...]" To nije stav Staroslavaca tako je zakljucio Radulovic, sto ne mora da znaci da je tacno. Oslanjamo se i na Cajkanoviceve pretpostavke ali kad govorimo o obredima najbitniji su nam sacuvani narodni obicaji.

- Vesna Kakaševski: Cc, izmenio je onaj post ali još uvek se drži teorije o nekakvoj evoluciji, proizilaženju jednog iz drugog. Ne znam kakva veza može da postoji između Maje, Gvidiona, Hermesa, Nektana i ostale ekipe koja je, pre svega, zainteresovana za okultizam, a Sloveni ih samo površno zanimaju, i Staroslavaca koji su rodnoverni. Pri čemu ove poslednje magija ne zanima ama nimalo(nažalost:)). Medjusobno te dve grupe ljudi ne komuniciraju, videli su se, možda jednom u životu, ne saradjuju... Ako misliš da se 'evolucija' čiji su poslednji stepen Staroslavci odvijala sponpano, nesvesno, moram da ti kažem da religijsku svest čovečanstva( i magijsku svest, ako je stavljaš u isti koš s ovom prvom ) ne zanimaju ovakvi detalji:). Njoj je jedino bitno da načini taj skok od hrišćanstva prema "umnoj mitologiji" ( da se opet vratim na Šelinga i Hegela koji su najavljivali povratak tradicionalnih vera).

a za Svevlad sam ti već napisala zašto Staroslavci ne mogu da nastavljaju nekakav njihov rad, jer Svevlad nije rodnoverna organizacija. Može eventualno da se kaže da su Stari Sloveni nastavili tamo gde su Svevlad stali (i u jednom i u drugom slučaju se radi o sajtovima), mada mi koji smo radili taj sajt nismo imali Svevlad za uzor, i imali smo totalno drugačiji koncept. Eee, možeš da kažeš da postoji prelaz od Velesa ka Slavi, eto, našli smo neki kontinuitet :)

- Ja: Za Andrejev odgovor: u tom slučaju to bi onda značilo da se Radulović drži uverenja da se čisti akademizam (antipseudonaučnost) ipak može ritualizovati ili zapadnjačkim misticizmom ili istočnjačkim rodnoverjem ali pod uslovom da su zasnovani na njemu (na akademizmu). To objašnjava zašto je osetnije naklonjen "akademskim" Staroslavcima nego "pseudonaučnim" Svevladovcima bez obzira što je ostavio otvoreno pitanje definicije identiteta kod svih grupa.

Možda je problem što ja sve to gledam evolucionistički i antropološki tj. možda je taj moj pristup u totalu pogrešan...mada mi je lakše kad tako posmatram. Kad postavim grupe/ličnosti onako kako ih je Radulović naveo po redosledu (Dragoš Kalajić, Škola vike 'Srebrni mesec', Slovenski krug, Međunarodna paganska federacija, Paganska federacija Srbije, Svevlad, Sveslav i na kraju Staroslavci) meni se čini da je u početku zapadnjačka nju ejdž ezoterija skoro potpuno zastupljena ali kako se vremenom osnivaju novi pokreti tako onaj deo vezan za staro-slovensku tradiciju postaje sve više zastupljeniji da bi kulminirao sa Staroslavcima. E, ti pomeraji ka slovenskom elementu meni je to ta evolucija sadržaja (i Radulović je naveo autore koji su uočili da je došlo do konfesionalizacije Vike odnosno da magija polako prerasta u religiju). U tom smuslu, moja pretpostavka je da je onaj slovenski element kojim se bavio Ratomir Vučković ili Maja Mandić Marković podsvesno ostvaren pojavom Staroslavaca bez obzira što se Staroslavci uopšte ne pozivaju na pomenute magove niti magovi na njih (ne znam u kom smislu bi ono tvoje da religijsku svest ne zanimaju ti detalji bila kritika kad je to ono o čemu pričam? Tvoja kritika se drži toga da evolucija postoji samo onda kad jedni od drugih namerno pozajmljuju i kad svesno sarađuju). Međutim, Radulović zapaža, ajd' da tako kažem, ostatke ezoterizma čak i među Staroslavcima (spominjanje božanskih energija u časopisu Slava, onda koncept Agarte itd.). Svevladovci, koji koriste i Lominu etimologiju i Deretića, koji istovremeno održavaju obred boga Roda a pritom ne ističu da su rodnoverni, ne mogu biti ništa drugo nego prelazna evolutivna faza između zapadnog misticizma i rodnovernih Staroslavaca tj. oni su poslednji ezoterici a istovremeno i prvi protorodoverci. Ja ne mogu da tražim od Vesne da formira teoriju o sopstvenim uverenjima koje je iznela u zborniku "Rodna vera" jer bi to bio paradoks, ali je prosto neverovatno koliko je logično da se Staroslavci kao udruženje pojave posle Svevlada jer je to po zakonu razvoja rodoverne svesti kod nas.

Problem je u tome što, izgleda, ne postoji jedna evolucija (ili postoji i jedna opšta i više sporednih ili je sve isprepletano), odnosno staroslovenski aspekt unutar ezoterijskih pokreta nije samo (delimično?) transformisan u religističko rodnoverje nego i ezoterija ima svoj tok. Pitanje je koji će krajnji rezultat doneti tzv. slovenska praksa Hermesa Trismegista i nekih drugih i da li će balkansko šamanstvo poprimiti još izvornije obličje i prerasti u još jedno rodnoverje... Isto tako, pitanje je da li akademska (naučna) etnografija poprima svoju ritualizaciju (nešto kao magijski empirizam = čvorište Bojan Jovanović + Radulović + Ivica Todorović + Aleksandar Loma) ali i da li je pseudonauka dobila svoju religiju (magijski neoromantizam)? Staroslavci bi mogli biti i neka vrsta primenjenog religijskog staroslovenizma kao posebne struje koja se nesvesno izdvojila iz etnografije u kojoj je izgleda došlo do podvojavanja na još jednu struju - na neakademsko-nereligijski (svetovni) staroslovenizam (očito misteriozno čvorište koju čine dotična nerodnoverna Kakaševski sa sve sajtom Stari Sloveni ali i nerodnoverna Obrovska, Bajićka i dr.)

- Vesna Kakaševski: [...] nego da se vratim na Slavu... možda mi se omaklo to sa energijom u časopisu (verovatno u uvodu urednika, ne sećam se ni gde sam to napisala), ali ja nisam rodnoverna niti sam član "Staroslavaca". Samo počasni član. A kad Ivan piše knjige o Agarti, on je prosto Ivan-pisac, ne Ivan "Staroslavac". Slovenima se bavio samo u artefaktima, ali više istorijom i politikom nego religijom... Tako da sve to pada u vodu -Staroslavci i okultizam prosto ne idu zajedno. Ima nešto malo članova koje to zanima, pa i kao praksa, ali toga nema na skupovima. Pobudjivanje energije je minimalno (volim tu reč, šta ću), ali to je problem žreca (jer kao takav on mora da bude sposoban da izazove neke promene tokom obreda, bio okultista ili ne)..

E sad, "razvoj rodnoverne svesti kod nas". Kakav misliš da je to entitet, kakva je to svest koja, čak i da ima neke odlike naroda, da je vezana za našu teritoriju ili da je nekakva duša Srbije, kakava bi to bila srpska religijska svest? njena posebna forma ili poseban entitet? pa još srpska rodnoverna svest... ok, ima teorija o nomosu zemlje, o religijskoj svesti uopšte, ali ovako teško da postoji, pokušavam da ti kažem na finjaka da ipak imaš pogrešan pristup...

I na kraju, Staroslavci bi postojali i bez Svevlada jer je Andrej rešio da osnuje takvo udruženje još u osnovnoj (a nije baš mlad ;)) . Svi oni koji su se okupili i bili osnivači pored njega, čija je to osnovna ideja, interesovali su se nevezano za Svevlad. Da nije bilo Svevlada oni bi prosto čitali Čajkanovića, Ležea, Petrovića i druge, na Svevladu su samo našli neke tekstove koje možda ne bi mogli da nađu na drugi način. Kako god, mislim da ti nije jasno da su oni sajt a ovi verska zajednica, da su jedni istupili kao rodnoverni a drugi nisu, tako da teško da može da postoji taj prelaz od virtuelnog ka realnom, posebno ako se ne radi o istoj grupi ljudi... niti od ne-rodnovernog može da nastane nešto rodnoverno (moguć je samo prelaz u suprotnom pravcu, to bi bilo logično, ili da dođe do prelaza od rodnovernog udruženja ka nekoj njegovoj frakciji kao što je slučaj sa Damirom i onom drugom ekipom).

Moguće da se Radulović vodi kriterijumom da je svaki zbornik koji sadrži makar i trag pseudonaučnog (Deretić, Pešićka i drugi) automatski sinkretički. Tu je dakle, pitanje ideološke (ili ajdološke) pozadine uključivanja radova tj. uređivanje zbornika. Međutim, izgleda da je uključio i npr. strukturu epske fantazije kao sastavni deo interesovanja osobe koja je rodnoverna pa je, po njemu, to interesovanje generički (skoro genetički?) vezano za stanje današnjeg rodnoverja? U tom smislu, zvanični obred Staroslavaca može da se tretira kao formalni i spoljašnji faktor za utvrđivanje stanja/kakvoće rodnoverja u odnosu na unutrašnje ideologije pojedinaca kao primarne ali je tu problem kako razlučiti individualne osobenosti od nečeg što čini specifikum Staroslavaca, tim pre jer je to vezano za problematiku uzročnika kolektivnog nastanka rodnoverne grupe. Pitanje je i na koji način je pozivanje na božansku energiju svrstano u nju ejdž osobenost.

- Ja: [наставак одговора на Веснина запажања - hijerakul] To je ok ali ja ne mogu da pojmim da se Andrej, od svih 6-7 miliona ljudi u državi, prvi setio da osnuje rodnoverje kao takvo. Odnosno, možda bih i mogao da shvatim, ali šta je to što je njega izdvojilo pa se desio trenutak nastanka Staroslavaca? Kakva je struktura te izolovane pojave? Da li je moguće da je vanzemaljac? 😁  Bilo je i ima i sad istraživača Starih Slovena ali niko se nije setio da osnuje Staroslavce pre Andreja. S druge strane, ako se već osnovalo da li to znači da rodnoverja u narodu nigde ni nema nego je ono ovde prvo čisto posle 12 vekova? Opet, zašto postoji udruženje kad se u svakoj malo više verujućoj kući okreće slavski kolač gde je svaki domaćin kuće modifikovani Andrej. Osim toga, on se poziva na Čajkanovića a Čajkanović davno prevaziđen u nekim detaljima. Jel ja sad moram da osnivam društvo Istinskih staroslavaca (postoji Istinska pravoslavna crkva koja se separatisala od ove SPC) zato što Andrej neće da čita B.Jovanovića i njegovu "Magiju srpskih obreda" i neke druge autore koji su kritikovali Čajkanovića (osim toga mrzi deretićevce iz dna duše jer ne zna za I.Todorovića koji je rehabilitovao pseudoistoriju smeštajući je u stvarnost mitološkog diskursa) ? 😐

p.s.: u slučaju da Andrej nije jedini osnivač, ovde bi se njegovo ime moglo zameniti personifikacijom onoga što se u istraživanjima ranog hrišćanstva naziva "koinonia" tj. jednodušje.

- Предраг Милојевић: "Старославци" су основани као група људи која поштује традицију а осећају се родновернима. Први скуп или боље речено састанак је спојио људе који су се знали само са мреже- Све остало је пошло само од себе. Удружење првенствено себе види као авангарду верске заједнице а тек после као истраживача.

- Ja: Klasična konstatacija...mene zanima da li neke grupe postaju avangarda vama. [овде сам заборавио питати како је могуће без завршетка истраживања веровати у нешто што тек треба да се истражи или ако се већ поверовало у нешто који је онда уопште смисао бављења истраживањем? - али то је само један од примера многих неиспољених контрадикција формализованог веровања - hijerakul]

- Андреј Стефановић: [...] da li se samo meni cini da imas previse pitanja? Kad bi izdali rodnovernu verziju knjige 1000 zasto 1000 zato mislim da ne bi pomogla....

Sto se tice osnivanja Staroslavaca, nisam ja osnovao udruzenje (Vesna se tu malo lose izrazila), jer ja sam samo okupio ljude, tj. pozvao ih na sastanak iako se medjusobno nismo ni poznavali. Sve ostalo smo zajedno uradili.

- Ja: Pomogla bi takva knjiga...ako sam u stanju da sublimišem odgovore. Neki Vesnini stavovi su mi sada malo jasniji (u nekim delovima se ne slažem jer ne sveobuhvata-ju dovoljno), ali da ne mislite da ste jedini koje bih zapitkivao. Imam spisak pitanja i za Svevlad, ali i za mističare, astrologe, Radulovića...Moguće da je to zbog manjka vere u sve živo oko mene :/  Šta ću kad nisam studirao sociologiju religije...

- Vesna Kakaševski: jedva čekam da osnuješ to svoje udruženje pa da te smaramo pitanjima haha...inače, Andrej, nisam se pogrešno izjasnila, napisala sam da je tebi pala na pamet ta ideja o osnivanju, ne da si sam osnovao udruženje (ne bi ti ni dao APR :)), a spomenula sam i "ostale osnivače". jesam u godinama ali znam šta pišem ;)  . I šta si [...] planirao da pitaš Svevlad?

Ja: :)  ...otprilike sam već nabacao recepturu kako bi trebala da izgleda sledeća faza rodnoverja. Stvar je u tome što to zapravo ne bi moglo da se osnuje. Bio sam ironičan ono za Istinske staroslavce jer mi ne pada na pamet da ih stvaram pored živih Staroslavaca i ostalih jer bi to onda bila samo prerađena kopija već postojećeg. Izlaženje iz sadašnjeg rodnoverja podrazumeva evolutivni (dijalektički) pomeraj ka izvoru a to znači dekonstrukciju sadašnjeg stanja primenjenog staroslovenstva ili eklektiku (sintezu) sveukupnog folklorizma. Bliži opis je apriorni narodnizam ali to ne bi moglo da se obuhvati grupom ili udruženjem već bi granice narodnosti same određivale ontološku metodu naroda. To ne može da bude narodna vera jer je vera uvek o nečemu. Moguće da je bliska ezoteriji jer ide "kroz" ali podignuto na nivo etnopsihološke teurgije. Ne znam kako bih bolje objasnio. Tu ne bi bila moguća pitanja kako i zašto jer bi individualnost išla sama sopstvenim poreklom (jedan od adekvatnih naziva bila bi i ezoterijska geneologija što je blisko ideološkom stavu rodoveraca da potičemo od bogova s tim što su u ovom slučaju termini "bogova" zapravo počela na-rodnosti, sa tačke rodnoverne terminologije to bi bio kult boga Roda). Pitanja za Svevlad moram da uskladim sa bićem/suštinom tog pokreta a to podrazumeva da moram prvo naći njihovo mesto u celom folklorizmu. Nalaženje njihovog mesta je određivanje njihovog identiteta a to su specifičnosti u odnosu na druge folklorističke grupe. Pitanje podrazumeva odgovor a odgovor je onaj put ka izvoru cele narodnosti ili, drugim rečima, da se kroz specifičnost uđe u samokonstituišuću opštost zajedničku za sve folklorističke forme. Izgleda da ništa nije bliže Staroslavcima po strukturi do samog Svevlada pa bih počeo od tih razlika bez obzira da li je reč o sujeti pojedinaca. Dosta toga još nisam pročitao a na spisku mi je njihov zbornik "Sunce starešina slovenskog roda" što je, bar po naslovu, sa komparativne strane, jako blisko nekim za mene malo čudnim tezama o solarocentrizmu na primer kod Momira Nikića u njegovoj "Jezički koreni Srba" ali i što ulazi u problematiku nekih solarnih razlika između staroslovenskih i staroiranskih plemena. Druga stvar, bila bi recimo obred u slavu boga Roda u knjižari "Nikola Pašić". Kako mi se čini, niko još na ovim prostorima nije praktikovao kult rožanica osim Svevlada (zapravo ni oni nego volhvina Zoreslava je izvela obred ali je neko tamo prisustvovao iz Svevlada u Slovenskom rodovernom veću), ali ceo koncept, zajedno sa pomenutim zbornikom, upućuje na jednu konstrukciju koja bi bila slična Nikićevoj konstrukciji (polu)monoteističke eponimije.

- Damir Grga Gorša: Ja nisam stvorio nikakvu frakciju napustivsi rodnovjerne dogmate ili kako ih ovdje zove akademci vec sam se prikljucio meni blizem staroslavlju. Pravilnije bi bilo reci kako sam u grupi sa kojom SHR ne zeli imati posla kao i sa Staroslavcima (jer nismo istog izricaja po njihovim rijecima i statutu, citaj jednoumlja)vec grupa Staroslavaca iz RH.

Ilirija je geografski pojam koji obuhvaca sve Juznoslovene i podrucja gdje su i gdje danas zive (bar iz povijesnih izvora koji su meni dostupni)k time najstariji je pojam za ove teritorije nastao jos u antici.Da ne bi bilo zabune bilo je poslije i drugih naziva i carstva no nama se ucinilo prihvatljivo ime i grb Ilirije za jednu od Staroslavnu zupa.Smatram kako su Iliri Juzni Slaveni,starosjedioci a ne dodosi na ovim prostorima prije navedenim.

- Ja: Pretpostavljam da si, Damire, mislio na moju podelu kad si napisao "kako ih ovdje zove akademci". Nisam siguran u koji klasifikaciju bih stavio ono što se dešava kod vas ali je isto došlo do deljenja oko autentičnosti tj. ko adekvatnije prezentuje autohotonost (izvornost).

Međutim, kod mene su akademci vrhunski (oni koji prave proboje u nauci za razliku od prosečnih naučnika) profesori etnografije/antropologije koji se ne izjašnjavaju kao rodoverni ali koji teoretski najviše znaju o suštini narodnosti. Istovremeno, među "neopaganima" ima onih koji se pozivaju na akademske autoritete i na one koji se pozivaju na pseudonauku. Dodatna podela je da se neopagani dele na magičare i na rodnoverne. Dakle imamo sledeće folklorističke struje: 1. vrhunske akademske etnografe, 2. pseudonaučnike (tipa Deretić), 3. "akademske" rodnoverce (pozivaju se na ove pod 1.), 4. "neoromantičarske" rodoverce (pozivaju se na ove pod 2.; po Raduloviću to bi bio Svevlad mada ako je kriterijum literaturni onda je prilično tanka linija između stavke 3. i 4.), 5. "akademske" magičare (ne znam ko su ali voleo bih znati, mada ja lično smatram da sami vrhunski etnografsko-antropološki autoriteti baštine posebnu vrstu empirijske ezoterije koja je nadomak izvoru celovitosti folklorizma; pod ovom stavkom bi bile i narodne vračare i vidovnjaci ali oni nisu "folkloristi"), 6. "neoromantičarske" magičare (pretpostavljam nju ejdž zapadnjački mističari ali izgleda i domaći koji sprovode magiju Vinče, Lepenskog Vira itd.), 7. "zapadnjačke" rodnoverce (odinisti, keltistički druidi itd.)...

Pretpostavljam da je u Hrvatskoj došlo do raslojavanja pod stavkom br. 3. Međutim, meni je ovde prisutna Kakaševski Vesna prilično misteriozna a bogme i sumnjiva :)  jer dotična nije rodnoverna (a radi za Staroslavce) ali se poziva na akademske izvore tj. nekakva je misteriozna mešavina stavke 1. i stavke 3. a možda i 4. pa bih je svrstao u posebnu struju koja je negde između Staroslavaca i Svevlada. Ne znam još, moram da prostudiram onaj njen manifest "Rodna vera" pa da vidim sa kim imamo posla :)

- Damir Grga Gorša: Vesna je evroazijski put a zajednicko nam je i nesto iz veda.Osim toga ona je po meni razborita osoba i intelektualka.Vec sam pisao a evo ponovit cu ukratko.Dakle mi nismo nazvali ove dogmatskim rod.(danas ih uporedili sa "akademcima" po tvojoj tabeli pod 3) to su ljudi koji citaju knjige napisane od Akademaca prof.dr.Akademika o rodnovjerstvu i od tud im nadimak (ubuduce samo dogmatski rod.)a u tim knjigama ima malo puno previse pojmova;moglo bi biti,vjerujemo da, najvjerojatnije, ne zna se ali.smatramo, nije dokazano itd.kad rekonstruiraju neki obicaj ili obred iz rodnoverja svi te pojmove uzimaju za cvrste cinjenice i onda po njima prave obrede tj.pravila i dogme.Malo ili nimalo ne mareci za iskustvo i obicaje naroda.Eto ukratko i tu smo se razisli a razisli smo se upravo jer sam dobronamjerno skrenuo paznju na to i kako to nije sve a ni dobro.Ako treba opsirnije mozemo u inbox. [...]

- Ja: Po mom mišljenju, ako sam dobro razumeo, to bi onda bila razlika između mojih stavki 3. i 5., jer u narodu ne postoji celo čisto rodnoverje već zbog uticaja hrišćanstva i modernizacije, čist religijski narodni aspekt se pretvorio u magijske krhotine. Radulović je spomenuo da je rodnoverje rekonstrukcijsko (zbog prekida primanjem i mešanjem hrišćanstva). Zbog toga je nužno da u "akademskom" rodnoverju postoji nesigurnost tj. relativizam u pogledu izvornosti jer se poziva na empirijske knjige (mada otvoreno je pitanje da li je došlo do "tehnokratije" unutar pojedinih župa tj. do tehničkog da ne kažem industrijalizovanog razumevanja sadržaja etnografskih knjiga). Ako tvoja župa teži da bude na temelju izvornosti onda nužno mora da se svede na narodnu magiju jer ne postoji narodna religija. U tom pogledu ne bi se razlikovali od neke babe vračare u nekom zabitom selu ili od običnog domaćina koji vrši obrede na neki veći praznik. Tu je onda pitanje koji je onda smisao rodnovernih društava kad već postoje narodni elementi koje sam spomenuo. Rekao bih u tome što je rodnoverje vrsta folklorističkog profesionalizma i ima misiju da bude prezentovano. Ali šire gledano, folklorizam je narodni izdanak bez obzira da li je "veštački" ili "izvorni" jer nema ničeg izvan tradicije tj. ništa nije u stanju da se uzdigne iznad narodnog da bi bilo narodno. Išao bih dotle da kažem da su sve (para)vojne formacije iz ratnih 40-ih i 90-ih (ustaše, četnici itd.) u nekom smislu bile čak i najrodnoverniji oblici folklorizma jer su korespondirale sa nacionalističkom ostrašćenošću koja je psihološki oblik nacionalne pripadnosti i vere u narod (verorođe a ne više rodnoverje).

- Vesna Kakaševski: [...], 'ladno pokušavaš da uguraš ljude u neke svoje imaginarne mentalne konstrukcije, umesto da te svoje konstrukcije prilagodiš ljudima i uskladiš ih sa realnošću haha... Bilo bi i još bolje da izbegavaš sortiranje svega po nekakvim fiokicama i fajlovima, i da se koncentrišeš na SADRŽAJ a ne na FORMU. Možda će ti ova primedba pomoći u tvom radu (ako se uopšte baviš nečim što ima veze sa rodnoverjem kao fenomenom) tako da shvati jednu stvar: ovde baratamo sa nečim živim, ovde se radi o samoj Prirodi, o jednoj vitalnoj sili, o nečemu što ne može da se klasifikuje, i radi se o ljudima koji tu prirodu poštuju, koji osećaju njenu moć intenzivnije od drugih. Poštovanje i slavljenje bogova takodje je vezano za tu moc i dozivljaj te moci, ili osecaj povezanosti sa precima koji je kod nas intenzivniji od drugih. Dakle, imaš; Život, Prirodu, osećaj, doživljaj.... tu tvoj formalistički pristup jednostavno ne može da bude uspešan :)

E sad, kad budeš jednom izašao iz kuće, prošetao i oslobodio se podela i klasifikacija koje su ti "instalirali" na fakultetu, ili koje si sam prihvatio kroz lično istraživanje, možda češ tad razumeti zašto neki ljudi i danas veruju da je drveće sveto, zašto su Staroslavci branili Stari hrast, zašto se okupljamo u prirodi slaveći praznike a ne radimo neki hokus-pokus u svom stanu čitajući formulare na hebrejskom (čuj hebrejskom), shvatićeš možda i šta je Tradicija ako zaista budeš učestvovao u njenom očuvanju, a samim tim ćeš i razumeti šta nas, koji smo tradicionalisti, razlikuje od new age-era koji to nisu (nećeš nas mešati za početak, izmešlajući kategoriju tipa ona br. 6) . Biće ti i jasnije kako jedan soj ne može da bude rodnoverna organizacija (postoji u virtuelnom svetu dok se rodnoverna grupa nalazi u realnom ,u vezi je sa Prirodom gde održava skupove itd). Nikad nećeš imati pristup svemu ovome dok ne budeš unutar rodne vere, u širem smislu, vere predaka kao što je moj slučaj, džaba ćeš sedeti za kompjuterom i osmišljavati svoje konstrukcije i klasifikovati sve što ti padne pod ruku...

- Ja: [...] Dakle, kao što rekoh, samim tim što sam se fokusirao na formu (kako reče Vesna) to znači da je takvo fokusiranje ipak moguće čak i bez da se uđe u sadržaj. Osim toga, i kod Vesne postoji podela na njuejdžovce i na rodnoverne bez obzira što su i jedni i drugi ljudska bića. Možda je problem što se svaka tačka (fiokica) posmatra kao nešto negativno ali spoljašnja formalizacija ideja i(li) ideologija je samo hipotetičko svrstavanje specifičnosti koje su same sobom svoje. Recimo, čak postoji klasifikacija celog živog sveta (vrste, kola, rodovi itd.) i ona ne podrazumeva moranje biologa da budu mravi, krave ili amebe. Onda sam rekao da mi je Vesna upravo dala ideju za jednu malo drugačiju klasifikaciju u koju ću tek da je "strpam" pa nek' vidi šta će i kako će što je bilo više od milošte nego cinično :)  Zatim sam rekao da sam se samoproglasio Radulovićevim nastavljačem, što jeste bilo cinično, ali zato da bih aludirao na neko moje pozicioniranje unutar Radulovićeve formalizacije koja isto može da bude klasifikovana pa i kvalifikovana od strane rodnovernih i drugih. Dalje sledi argumentacija tog "uvoda".

Postoji cela jedna pojava kao što je "neoromantizam" (čija klasifikacija već postoji i nisam je ja izmislio) ili, 'ajde, deretićizam. Ona bi se račvala na dve struje: nereligijsku (fokusiranu na istoriografiju i na arheologiju) i na religijsku ili sakralnu (društva za magiju Vinče i Lepenskog Vira a predstavnici bi bili npr. fb-grupa "Čuvari tradicije" ili Međunarodna paganska federacija Srbije i dr.) koja mi je posebno zanimljiva jer ukazuje da je Deretićev autohtonizam dobio svoju gotovo religiju. Došlo je izgleda do još nekoliko stratifikacija među kojima je i pomeraj neoromantizma ka istraživanju kasnijeg perioda tj. perioda Starih Slovena. Tu bi se verovatno moglo svrstati Slovenski krug i Svevlad jer Radulović naglašava njihovo izrazito interesovanje za slovensku tradiciju ali i pomešanost sa pseudonaukom, naukom i ezoterijom. Svevlad bi bio baštinik istovremenosti i akademsko-alternativno-naučnog i religijskog aspekta istraživanja staroslovenskog doba s tim što religijski aspekt nužno poprima rodnoverni karakter iako se ne događa javno izjašnjavanje. Radulović je u nedoumici da li je grupa kultna ili kulturna (kulturistička). Osim toga, pritom naizgled bezrazložno spominje termin "okultura" (K. Partridž) povezujući ga sa značajem interneta da bi, potom, isto tako naizgled ne povezano istakao, u vezi sa sajtom Stari Sloveni, sledeće: "Asatru je prisutan u Srbiji kao internet strana a urednica sajta je povezana i sa rodnoverjem (*35)". Moje je mišljenje da je Radulović detektovao određenu vezu između Svevlada i sajta Stari Sloveni gde bi Svevladu bilo namenjeno značenje recimo "kulturistički okultizam" a Starim Slovenima "okultistički kulturizam" (ili obrnuto) jer je pojavom Starih Slovena došlo do "radikalizacije" isključivo naučnog aspekta koji je u Svevladu ostao nedefinisano povezan (srastao) unutar "okulture". Na tom tragu, izgleda da je u periodu između 2002. i 2012. došlo do hipotetičkog evolutivnog račvanja na dve struje iz okulturne baštine (u kojoj Svevladu pripada centralno matično mesto) - na 1. nereligijsku naučničku (sajt Stari Sloveni) i na 2. religijsku struju (Sveslav, Staroslavci). Zanimljiva je Radulovićeva rečenica gde se opisuje sukob oko zbornika "Rodna vera" kad su Svevladovci optužili da je u zborniku zastupljena zapadna filozofija, ezoterija itd.: "međutim, mnogi od tih stavova mogu se naći I u njihovom zborniku Sunce starešina slovenskog roda". Onaj veznik "i" bi značio po Raduloviću postoji izvesna konceptualna sličnost ova dva zbornika. Dakle, nakon svega, moje je mišljenje da su sajt Stari Sloveni (na čelu sa Vesnom) i Staroslavci (moguće i sve druge rodnoverne grupe) u suštini "neoromantičkoidna" pojava ali podignuta na viši stepen, a to bi upućivalo na to da pseudonauka, kada se bavi kasnijim staroslovenskim periodom, može da se transformiše u metapseudonauku i da se kao takva struktur(al)no približi onome što se zove zvanična (akademska) nauka koja je takođe jedan oblik folklorizma i mitologije (tu je pitanje kako nastaje pseudonauka koja je prirodni fenomen narodnog stvaralaštva, a onda i kako nastaje razlika sa naukom). To nije nešto planirano, smišljeno sa namerom - tako vas je evolucija pozicionirala.

(Delovi druge i treće diskusije vođene između 10. i 13. i između 13. i 15. VI 2016., takođe ispod Radulovićevog teksta):

- Vesna Kakaševski: [...] S druge strane, sa "Staroslavcima" sarađujem kroz rad na časopisu i druge neke projekte aktivnosti jer su postavili sebi neke ozbiljnije ciljeve, fokusiraju se na širenje vere a na sakupljanje informacija o mitologiji i etnologiji itd.Uglavnom ne znam zašto bi se oni definisali kao nastavljači Svevlada kad niko nije bio u Svevladu (ako može da se kaže tako za sajt, dakle, niko nije radio na tom sajtu kao admin ili sl.). Čak i da je neko od njih bio član Ekološko-etnološkog i kulturnog centra "Sfera"koji su osnovali Obrovski, ne mogu da budu nastavljači njihovog rada na polju rodnoverja. Jer "Sfera" nije rodnoverna organizacija, verska zajednica več, dakle, etnološko-ekološki i kulturni centar :) [...]

Pisala sam diplomski o filozofiji mitologije koji govori baš o ponovnom budjenju tradicionalnih i prirodnih vera, mestu koje zauzimaju u Istoriji Duha (ne toliko Hegelovoj koliko Šelingovoj istoriji razvoja religijske svesti), to je ozbiljna priča... Da li je rodnoverje kraj ili vraćanje na početak, zatvaranje kruga ili početak novog ciklusa? Zavisi i od toga kako se shvataju vreme i istorija, linearno, ciklično, ili kao spirala (kombinacija prva 2). Drugo, ne znam zašto bi se magija ostvarivala ili razvijala kroz veru? Vera je polazište svake magijske operacije (vera da će se operacija ostvariti) ali to ima veze sa praktičnim magijskim radom, a ne sa time da neko veruje da postoje bogovi na Olimpu ili u Asgardu.... ili gde već ovi staroslovenski imaju svoje stanište... ako bogovi omogućavaju realizaciju želja, ako se oni uvode da bi magijska operacija imala smisla, onda ista nije ni potrebna, dovoljna je molitva... I kakva je to Hobsbomova teorija o bogovima, 'leba ti? ;) 

- Ja: Za Hobsbomov koncept prvi put saznah kod Radulovića gore (piše u tekstu) i ne odnosi se na bogove nego na "izmišljanje tradicije". Gardner je pokušao da pokaže da veštičarstvo ima tradiciju što su naučnici opovrgli. Međutim, zašto je zapadnom misticizmu uopšte toliko bitan kontinuitet? Reč je o metageneologiji tj. istina magije nužno je vezana za arhe sveta. Istorija Duha je iznađena tradicijom jedne druge duhovne grane a to je filosofija. Tek u novije vreme neki istraživači istorije filosofije uočili su da postoji tzv. filosofski progres ili evolucija metafizike ili istorija transcendentalnosti. U tom smislu Šeling je već prevaziđen (jer je unutar filosofske evolucije) npr. Jungovim ili radovima Levi-Strosa ili pak postmodernistima koji su mitologiju pretvorili u svakidašnjicu. Filosofija i jeste nastala teorijom o mitu (grčkom) a mit je fabulizovana vera. Vera ne može da se izmisli nego uvek već teče pa je osnivanje rodovernih udruženja paradoks ali na taj način što je narodna vera (ili, ajde, kolektivno nesvesno) sama osnovala društva koja se bave verom. Ako postoji narodna vera onda postoji narodni mit a iz toga narodna filosofija koja se pita od čega je.

To kako vreme teče je izlišno jer samim vremenovanjem uspostavlja se kontinuitet prošlo-buduće. Drugim rečima, ne postoji nepostojanje tradicije jer ono što nastane ne može nastati ni iz čega. I Staroslavci ali i sve ezoterne grupe pripadaju zajedničkoj ravni srbske kulture i ni jedna ne može da se izdvoji kako bi predstavljala sve druge u svoje ime ali pošto svaka ima delić opšte-zajedničkog može kroz to opšte da bude unutar svih drugih. Biću tako smeo da kažem kako je Svevlad upravo zato što nije registrovano rodnoverno društvo zapravo najbliže narodnom rodoverju jer su se Staroslavci nužno izdigli iznad svih ali ta registracija nije slučajna jer je uslovljena razvojem rodoverja u versku profesionalnost koji je najčistiji izdanak narodne kulture. To je onaj problem: kako je razlika između nižeg i višeg u evoluciji kad jedno iz drugog ističe tj. istorodno je ali je i različito.

[...]  Međutim, s druge strane, verovatno postoji razlog zašto se ne ujedinjuju i zašto nema saveza. Verovatno zato što nema potrebe, volje, mogućnosti ili nije vreme, bar za sada. Ja kao spolja, pretpostavljam da je reč o nacionalnoj prepreci. Jednostavno, bilo bi paradoksalno da postoji međunacionalna saradnja u uslovima kad nema dobre ni unutarnacionalne saradnje. Mislim da je tu zapravo jedan drugi problem a to je smisao nacionalnog rodnoverja.

Osnivanje nekog nacionalnog rodnovernog saveza izgleda nije samo tehničko (administrativno) pitanje već ulazi i u problematiku identitetskog rodnoverja. Nacionalni savez trebao bi da stoji na pitanju nacionalne ili regionalne osobenosti rodnoverja jer postoje elementi koji su bili specifični čak i u praslovensko doba kada je svako pleme i bratstvo imalo svoje običaje ali i opšte. Dakle, koja bi bila suštinska razlika između običaja Starih Srba i običaja Starih Hrvata? Ako se znaju razlike onda će se znati i zajedničkosti jer obred jednog Južnoslovenskog rodovernog saveza ne može da ima isključivo srbsku ili isključivo hrvatsku karakteristiku već nešto opšte(južno)slovensko ali koje nije puka sinteza slepljenih razlika.

[...]

- Ja: Zanimljiv tekst sličan gornjem ali vezano za zapadnu ezoteriju... http://www.hermetizam.com/hist/tragom-vjestica-wicca.html

- Vesna Kakaševski: Eklektizam... Uz to se predstavlja kao nastavljač evropske duhovne Tradicije , pri čemu elegantno preskaču onu slovensku i nordijsku ali zato izuzetno cene egipatsku :)

- Ja: Pa normalno kad postoji eklektička hermetika i to dve vrste: zapadnoevropski misticizam + bliskoistočni kultovi i zap. misticizam + dalekoistočni kultovi. Odinizam i rodnoverje su nešto drugo ali svi zajedno su jedno drvo evroazijskih narodnih magija i religija (možda tačnije: jedno zajedničko drvo profesionalne ezoterije i teurgije). Eklektika je prečica do sinteze ka praindoevropskoj magiji koja je srodna recimo prasemitskoj magiji a sve zajedno izviru iz praistorijske magije. Postoji nostratička teorija (doduše još ne dokazana) jezika i naroda pa samim tim i religije/magije. (...)

- Vesna Kakaševski: Prečica ka magiji predaka je vraćanja magiji predaka:). Kroz proučavanje folklora, obnovu običaja, itd. a ne kroz konstruisanje Izidinog hrama u astralu, vibriranje formula na hebrejskom, i vikanje Io, Pan!:). To ne rade oni koji su tradicionalističkog opredeljenja, ali rade njuejdžeri , oni vole da preuzimaju različite izlete, pa čak i u pravcu slovenske magije... .

Niko se ne vraća nekoj opštoj, indoevropskoj magiji. Postoji magijska praksa opisana u Vedama (ponajviše ta teurgija) ali za nju neće biti zainteresovan pravi rodnoverac ili neko njemu sličan. Onaj ko u okviru rodnoverja, Asatrua, Romuvea i sl. peli da se praktično bavi magijom, radiće to u okviru svog "sistema". Uglavnom, eklektizam nikako ne može da bude način da se neko vrati već je to udaljavanje od izvora...

- Ja: Da ali ključno je ono "vrati izvoru". Da je neko ikad uspeo bilo eklektičkom bilo tradicionalnom magijom da "upadne" u izvor on nikad ne bi izašao iz njega nego bi bio sam taj izvor stalno. Šta znači biti Izvor? To znači živeti Izvorom. Ali kakvo je to iskustvo? Da li kad si Izvor znači da u tvojoj svesti postoji razlika između bilo čega pa i Asatrua, Vede, eklektike ili čega god? Šta je uopšte magija? Možda to uopšte nije dolaženje do Izvora. Jer kako razumeti da smo mi sad gde smo i bez magije. Možda smo mi već upali u magiju rođenjem. Međutim, činjenica je da svako od nas može na primer posebnim supstancijama ili melodijama, vibracijama, bojama, mirisima, orgazmom, osećanjima da se uzdigne u posebno neuobičajeno stanje svesti ali i posle toga da se vrati u uobičajenu kolotečinu svakidašnjice. Po tome, suština magije je da se što prirodnijim putem čovekova duša i svest uzdigne u metafizičke nivoe kosmosa i da tamo ostane večno. Sve do sadašnje magije bile su kratkotrajne ali verovatno ima ljudi koji su dostigli do onih dugotrajnijih (npr. indijski jogini koji decenijama niti jedu niti piju). Pitanje je da li je večna ekstaza zapravo večni mir ili večno uživanje? Može li se uživanje intenzivirati do u beskonačno a da čovek ne poludi?

- Vesna Kakaševski: Ne bre takav izvor...:) . Bavili smo se izvorom u realnosti:). Tipa, poreklom arijevskih magijskih praksi (kojim se doduše niko ne bavi u takvom opštem smislu, već npr. slovenskom, keltskom, germanskom magijom...). Magijom možeš da se baviš i kad nisi u izmenjenom stanju svesti, kad smo kod toga...što bi npr. padao u trans ako hoćeš npr. da usmeriš nešto na nekog (bilo dobro ili loše, baciš kletvu ili sl.). Ne moraš da ideš prekog "drugog sveta" kao, recimo, šamani da bi obavio neku magijsku operaciju... [Ту је Весна у парадоксу јер (не) зна шта са тим сазнањем да неко други може падањем у транс да то чини а осим тога у словенском свету транс су практиковале русаље али изгледа и не само оне - hijerakul]

- Ja: Onda ono: obnova (prirodnosti) običaja kao tradicionalizam. Čime obnoviti ako pre početka 'obnove' obnovljene tradicije nije ni bilo? Ako je nije ni bilo onda je nema potrebe ni obnavljati je. Šta hoću reći: da običaj uvek već postoji i da ga ne treba (zapravo ni ne može se) obnoviti. Možda je reč o poistovećivanju uobičajenosti i običajnosti jer je pravo ime onoga što se naziva "običaj" zapravo obred magije koji uobičajenošću uzdiže iznad uobičajenosti. To je zaoštrenje prirodnosti. Dakle, jedino što još može da se "obnovi" jeste obnova magije koja je tokom hrišćanskog perioda zamenjena letargijom (hm...i liturgijom koja je, sve su prilike, ostatak magijskog kod samog Isusa ali koje je tokom vekova demagizirano i otišlo u teologiju i formalnost) da je Carstvo Nebesko ili uvek već prisutno ili će doći tek posle života. [напоменућу да сам раније такође имао једну за мене битну "фазу" сакупљања литературе о историјском Исусу, затим о историјским слојевима настајања Новог завета, о митолошким раслојавањима унутар раног хришћанства, о историји христологије (једна кратка али значајна информација доспела до мене од класификације Мирче Елијадеа, касније и са Википедије), као и о еволуцији "Символа вере" (унутрашње еволуирање православе догме и паралелно с тим еволуирање (полу)јереси); најзначајнији аутор те моје фазе био је Милан Вукомановић који заједно са Ивицом Тодоровићем, Немањом Радуловићем, Александром Ломом и евентуално још неким научницима, представља за мене научни ауторитет у својој области, али и према којем ћу, као и према осталим набројанима, извесни одређене критике у жељи за што бољим сазнањем...; још увек позиционирам своје мишљење о Исусовом феномену унутар или између вишеструког (холистичког?) мишљења/импресије о еволуцији римске цезаристичке апотеозе, затим о еволуцији јеврејске/хебрејске апокалиптике и месијанства, о евулцији хеленске философије у херметизам или гнозу, о евоуцији евро-азијских (анти)империјализама, о еволуцији античког ка савременом пост-модернизму или о еволуцији европске онтологије... - hijerakul]

3. tekst pisan 6.XI 2016.:

https://fbreporter.org/2012/05/22/%D0%B4%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D1%80%D0%B1/

Иако би се по научним критеријумима писац горњег текста могао сматрати баштиником неке од многобројних савремених нео-роматичарских струја, занимљива је код њега животно одабрана митолошка тематика. Ова митогеност засигурно није оне врсте којој припада рецимо познати аутохтониста Јован Деретић, тим пре што је код Симовића реч о другачијем аутохтонизму. Ако сам сxватио, Симовић заступа мишљење о северној прадомовини Срба што би, бар географски, приближно било слично званичним теоријама о пореклу Старих (Белих) Срба. Осим тога, овде се поставља предхришћански оквир који иде древном родноверју с тим што се овде, за разлику од неких данашњих неопаганских магијско-религијских учења, уводи једна другачија врста родноверне езотерије. Донекле је сродна паганском монотеизму који је у историјом смислу везан са античком гнозом и псеудо-филозофским мистеријама. Шта више, по неким теоријама, старословенски политеизам је ишао, преко хијерархизације и генеологизације појединих богова, ка томе да се претвори у монoтеизам који је заустављен покрштавањем, па је питање (које заправо никад није озбиљније разматрано) од које је фазе древног родноверја данашње реконструктивно нео-паганство требало отпочети.

Симовић није једини који заступа идеју о врховном богу Старих Срба. Реконструкцију је покушао још Чајкановић а у новије време тренутно једино још знам за Момира Никића чије тезе покушавају етимолошки размрсити социо-религијски контекст порекла речи СРБ. По Никићевом мишљењу, ради се о епонимном култном значењу Сунца и вези са ратничком кастом пра-индоевропског друштва чија су етногенетска сужавања свела некада распрострањени назив на одређена племена Скитије која су, даљим мешањем и одвајањем, створила античке ПраСрбе. Тзв. иранску теорију србског порекла заступају академик Александар Лома, затим истраживач алтернативно-научног усмерења Миодраг Милановић и још неколицина аутора. На жалост, ова теорија се у неоромантичарским круговима третира као теорија о индијском пореклу Срба (била актуелна почетком 20.века из разлога што тада Винча и Лепенски Вир још нису били откривени) а у новије време прекомбинована у вед-србизам као неопаганску варијанту синтезе старословенске и индо-аријске вере (што би, додуше, могло имати тенденцију да се трансформише, и то изгледа највише преко појединих писаца научне и епске фантастике, у нови езотеријски концепт србске Туле), мада је и питање колико данас има врста (различитих сxватања) ВедСрбства.

Како ствари стоје, изгледа да Деретићев интелектуални подунавски аутохтонизам још није добио религијску форму (иако је и сам митолошки), мада поједине неопаганске групе (нпр. Српска паганска федерација или неке србске испоставе Wicca-е или попут групе "Чувари древне традиције" која спаја вештичији и родноверни култ са езотеријом Винче?) почињу да кореспондирају са остацима древних балканских култова. Симовићева езотерија је по форми још увек прозно песништво, али чини ми се да је један од првих пионирских подухвата улажења у метафизичке нивое генерално уопште не истражених подручја као што је духовна, душевна, повесна и онтолошка изворност (потомака) чистих генетских Старих Срба. Биће да је то почетак епохе деконструкције некритичких аутохтонистичко-великосрбскo-пансловенско-панбалканских митологија и враћању на право, научно и филозофско, чисто расно старосрбско становиште. Ако се еволуција идеје буде развијала у оном правцу у којем претпостављам да ће ићи (а то значи у наредним деценијама појаву многобројних псеудо-просрбских становишта као нужност прогреса главне струје), а(нти)светско-парасрбска митологија постепено ће се претворити у езотерију србског битка. Узгред, занимљиво би било видети историјско-еволутивни однос идеје "два" наизглед верско-идеолошки различита србска Бога (као исxодишта свега србског) - љотићевског и симовићевског.

Nekoliko linkova od mnogobrojnih stranica (neke različite stranice su evidentno imale iste moderatore; određeni broj njih je već ugašen) i nekih naslova na koje sam tada nailazio a koje sam vezao za ovu gornju analizu Simovićevog teksta: https://srpskizurnal.com/2016/09/10/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D1%88%D1%9A%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%BC%D0%B0/ (Душица Милосављевић : Објашњење појма Вед Срби), https://srpskizurnal.com/2015/11/04/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%9A%D0%B5/ (Драган Симовић: О РАСИ БОГОВА И БОГИЊА), https://www.facebook.com/groups/893933007374526 (Јачина речи - ведска техника приповедања и стварања кроз уметност), https://www.in4s.net/da-li-srpski-grb-sa-4s-predstavlja-4-srpska-plemena-koja-su-nakon-potopa-krenula-u-4-pravca/, http://theonldtradition.blogspot.com/2013/05/molitva-boginji-serboni.html, http://theonldtradition.blogspot.com/2013/07/hronologija-stare-evrope-balkana.html, https://www.facebook.com/CuvariDrevneTradicije/ (https://www.facebook.com/notes/649597832398337/ - Praznici drevne tradicije), http://vilinskatradicija.blogspot.com/, https://www.facebook.com/Zavestanja.predaka/photos/a.140101162730137.31058.135266586546928/371441766262741/ (Antlanj - zemlja sloveno-srbskog plemena Anta), https://www.facebook.com/Zavestanja.predaka, https://www.facebook.com/ATLANTIDJANI/, https://www.facebook.com/ISTINITAISTORIJASRBAODSEDAMIPOHILJADAGODINA/, https://www.facebook.com/ZabranjenaIstorijaSrbaSlovena, https://www.facebook.com/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%A1%D0%95%D0%A0%D0%91%D0%BE-%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%B2-1330-1300-%D0%B3%D0%BE%D0%B4-%D0%BF-%D0%BD-%D0%B5-222275367965648/ (Велико Србско царство СЕРБо Макеридов 1330-1300. год. п.н.е.), https://www.facebook.com/alexandar.karanovich/, https://www.facebook.com/INDIJASRBSKA, https://www.facebook.com/RIMSRBSKOCARSTVO, https://www.facebook.com/JERUSALIMSRBSKI, https://www.facebook.com/OlgaLukovicPjanovic, https://www.facebook.com/profile.php?id=100050426142447 (Jovan I. Deretić), https://www.facebook.com/groups/1006556726074439/ (ЗАБОРАВЉЕНА СОРАБИЈА), http://www.slavicasetina.com/Dazbog%201.html (DAŽBOG – SRPSKO BOŽANSTVO), https://www.facebook.com/vesna.radojlovic, Vanjka Ponjavić "Deca boginje majke Slave", Aleksandra Bajić "Velika boginja Slovena", Petko Nikolić Viduša "Stećci, laž i bogumili", Ranko Jakovljević "Atlantida u Srbiji"...

4.  tekst od 8.XI 2016. (deo moje poruke napisane na fb grupi "Rodna vera - Staroslavci"):

[...] pa bi praindoevropska geneza poprimila pseudo-genetičko-sazvučnu umreženost. Moguće da to i jeste slično onoj strukturi kada značenje neke strane reči poprima smisao u maternjem jeziku putem poznatih prepoznavanja, analogija. Isto kao kada mala deca prvi put spoznaju značenje reči koje nikada pre toga nisu čula. Zato ja etimološki deretićizam gledam kao na pokušaj rekonstrukcije predznačenjskog sveta narodne svesti koja je zapravo arheologija rodnog, urođenog na narodnom nivou.

5. tekst pisan između 28.XI i 4.XII 2016.:

Стекао сам утисак да је на форумима, друштвеним мрежама и свуда где се воде лаичке полемичке расправе о пореклу Срба и Словена, прави рат између поборника "званичне историје" и поборника "алтернативне" или "аутохтонистичке школе". Он траје већ прилично дуго а распламсао се омасовљењем интернета (почетком 1. деценије 21. века). Теорије су се толико развиле да више није могуће испратити толику количину интерпретација и куда све то иде... С друге стране, изгледа да идеолошко-праисториолошка острашћеност (и оних који су више и оних који су мање "објективни") ипак нема толику енергију да зађе у сферу политике и као да све остаје у сфери разбибриге слободног времена. Током 80-их јављају се први "неоромантичарски" радови о пореклу Срба и делује да су збиља били алтернатива владајућој догматско-марксистичкој историографији. То је експлодирало 90-их а од раних 2000-их аутохтонизам као да прелази у комерцијализацију. Јавља се армија аутохтоних поборника, ничу издавачке куће, расте број тиражa, број симпозијума... На мах ми се учинило да готово више нема оних који ће стати на страну доласка Старих Срба на Балкан у 6-7. веку. Међутим, испоставило се да не да их још увек има него су развили високи цинични и подругљиви став сличан другосрбијанском екстремизму. Истовремено су и поједини поборници аутохтоности развили догму готово сличну оној марксистичкој из доба СФРЈ против које су били, тако да сада више није јасно која je страна јача и екстремнија. Ипак, некако ми делује да "званична" страна као да има одређену дозу јаче стабилности у својим увререњима али није јасно одакле то долази. Могуће отуда што аутохтонисти углавном имају националистичку острашћеност док ови други неку врсту равнодушно-рационалистичог става очито наслеђену (усађену) из владајућег школског обрасца. Аутохтонизам има идеју мисије и осећаја вишедеценијске ако не и вишестолетне неправде према србској историографији и самосвести. Међутим, пошто је аутохотонизам већ дуго на полу-јавној сцени, извесна првобитна националистичка острашћеност као да полако нестаје и прераста у поменуту догму постајући рационалнија и слична "званичној" страни, полако губивши ранију мистичност. Државне кризе су смањиле интензитет а питања србских територијалности су готово замрзнута, али изгледа да је управо то омогућило да алтернативна историографија зађе можда у неке друге митске пределе до сада неосветљене. Данас су и званична и алтернативна страна прожене високим интересним структурама моћи које се боре око тржишта и око чувања својих државних, друштвених и пословних позиција. Готово да се поставља питање шта је данас алтернатива обеју корпоративних струја србске историографије. Изгледа да осим ове две струје постоје и неке "прелазне" догме које одскачу од званичних учења обе стране. Рецимо, на страни академске званичне науке постоји неколицина истраживача који нису аутохтонисти и који подржавају критичко преиспитивање Подунавске хипотезе као могуће или који се научно (без омаловажавања) баве аутохтонистичким тезама као саставним феноменима србске културе или етнологије. С друге стране, изгледа да има више аутохтонистичких учења па могуће и одређених међусобних неслагања (лично никада нисам наишао ни на једну међуаутохтонистичку полемику што ми је чудно али донекле и није), а неке тезе се готово поклапају са неалтернативним тезама (ту би се помислило да и међу званичним научницима има алтернативних стремљења али је ту питање шта је дефиниција праве науке). Међутим, биће да и међу прелазним формама има одређених идеологија и екстремизама а за неке ставове није сигурно да ли су синкретички или су прерађевине већих догми. Међутим, онако како сам поставио, испада да све води ка томе да је сваки став о пореклу Срба заправо идеолошки и заснован на унутрашњим (личним или утицајем споља) сликама о најранијој прошлости Срба као и на политичкој тежњи да се уопште искаже став (што више вуче ка некој врсти праисториолошког анархизма контра историолошком догматизму). Већ неко време покушавам да одредим да ли постоји могућност за класификацију историолошких и историозофских ставова о пореклу Срба у односу на десничарски и левичарски пол. То значи одбацивање објективног става према пра-историји као сувопарности апсолутног релативизма научног апсолута (али не и његове релевантности), ради унутрашњег (субјективног) осећаја. Пошто сам ја себе одредио на страни академске, званичне науке (мада сам имао ранијих "алтернативних" фаза изгледа због тежњи ка историолошком мистицизму, али је код мене пре свега тежња ка дијалектичком превладавању постојећег и спољашњем сагледавању еволуционе целине), дошао сам до тога да је проналажење чистог десничарског става о пореклу Срба негде у "аутохтонизацији" званичног научног става о десељењу Срба на Балкан у 7. веку. Ја нисам сигуран да је то, по форми, блиско критичком (неалтернативном) преиспитаивању могуће истинитости подунавског порекла Срба нити пореклу из Полабља, јер је по мени, за сада, мистичнија теза о сарматском или сармато-словенском пореклу, могуће што ми Подунавље и Полабље не делују географски "занимљиво" а и стекао сам дојaм као о трећој тези која је некако другачија и од подунавске и од полабске по принципу "даља географија - дубља прошлост" а могуће и због мистичности Прикавказја (ни Европа ни Азија), запада Украјне и Сармата (утицај од А.Ломе) али и најстарије јасне уобличености имена "Срби" код Птоломеја.

У сваком случају, "аутохтонизација" академског става значи и преузимање србског расног становишта аутохтонистичке школе и његову примену на, за сада, осетно ненационалистички дух тезе званичне науке о доласку Срба на Балкан. То практично значи етногенезичко или етногенетско праћење историјско-географског континуитета ширења и круњења слојева најчистијег језгра старосрбског племена од долажења на Балкан, затим током кретања ка Балкану, током живљења у Полабљу и Чешкој, а онда и кретањем кроз прасловенску постојбину. Увођење расности у праисториологију Срба је друго име етногенезе србског племена а увођење расности у етногензу је праћење генезе провобитности прасрбског језгра. На тај начин се донекле анулира негативност "дошљачкости" Срба на Балкан, коју најбоље региструју десничарски аутохтонисти којима је земља (територија) светиња, јер се мигративним етногензичко-расијалним приступом наглашава унутрашњи (и генетски и психолошки) аспект прасрбске чистоте а не толико земља која подразумева неретко и асимилацију затеченог несрбског елемента што нарушава очување најчистијих прасрбских слојева у Србима.

Јован И. Деретић се испрофилисао као представник србског аутохтонизма друге половине 20. века. Иако још нисам стигао прочитати многе његове радове (као ни радове многих неалтернативних истраживача), некако по наслову горње књиге ["Серби - народ и раса" - hijerakul] могуће да је сублимација свих његових размишљања о пореклу Срба из осталих његових књига и да је требала (ако није) постати Библија (Вулгата) србске историолошке (историографске) расности и расијалне историологије. На основу неких приложених теза, испоставља се да Деретић донекле кореспондира са подацима из званичне науке "допуњујући" је апокрифним или званичним средњевековним хроникама. Осим тога, изгледа да постоје и екстремнији (националистичнији) србски аутохтонисти него што је Деретић, а сасвим извесно да је надмашен у неким ставовима од стране самих "његових" аутохтониста. Ипак, остаће по свему судећи, упамћен као главни настављач Олге Луковић Пјановић која је обновила историографски романтизам с краја 19. века и постала мајка модерног србског неоромантизма а тиме и србског националистичко-историографског становништва. Проблем са таквим становиштем је што оно (иако је његова заслуга што је на епохалан начин допринело коначним отварањем истраживања ка заборављеним или заташкаваним прасрбским траговима по Европи и Азији, што је, чини се, и његов крајњи домет) нема енергију да буде расно (расијално) и углавном доприноси великонационалистичким тезама (мада је парадоксално да се "отац" модерне великосрбске идеологије, Шешељ, највише држао "дошљачких" теза Реље Новаковића али је и сам Новаковић ипак био близак и са аутохтонистичким заступницима - његова историјска дописка са Пјановићком коју је конфисковала држава - осим тога, неке Рељине генерализације са Вендима мало личе и на великосрбски национализам у Полабљу), а тиме и србским асимилаторским тежњама (има индиција и о "удбашком" национализму и пансловенском расизму преобученом у србски псеудорасијализам). Осим дубоких манипулација страних сила над србском историјо(графијо)м, затим дуготрајног непостојања објективних услова за истраживање, ту је и једно вишевековно суштинско непостојање (наслеђено вероватно из онога што је Хегел регистровао као словенску "неисторијскост") србске жеље за бављењем својом праисторијом, па се, тамо где те жеље има, заправо ради о суштинској шизофренији која покушава да изађе из себе саме. Аутохтонизам је експлозија те жеље из окова вишеструких вековних немогућности и истовремено експлозија шизофреније немогућности суштинског дефинисања праве трагедије наука (логоса) србске пра-повесности.

У међувремену се појавила а потом и развила књижевна епска фантастика. С обзиром да су неки антрополози (Ивица Тодоровић) историографски неоромантизам сврстали у природност народног модерног митолошког наратива, у односу на уметничку епску фантастику овај наратив је нека врста фантазма епа и изгледа да се може довести у генетичку везу са старосрбском усменом епском прозом или неким сличним формама које су између бајке, народне новеле и мита. Тај дубоки национални фантазам о споственој историји налази се и у премисама(?) писаца научне и епске фантастике поготово оних који теже политичко-езотеријском ангажману (тзв. сакралној геополитици) а таквих је, чини се, све више и прерастају у својеврсни модерни урбани култ насупрот донекле већ застарелим аутохтонистичким формама из 90-их година. Они би могли представљати аутохтонистичку футурологију као еволутивну фазу ка производњи праксе србске аутохтоности - споја древног и будућег у садашњици...

6. tekst pisan između 10. i 12. XII 2016. (kratka analiza tekstova Nenada Lukića napisanih na forumu sajta Poreklo.rs):

Nenad Lukić (23.8.2014.): (...) Zanimljivo je naše mitološko biće zmaj koje kao što znate predstavlja gušteroliko stvorenje veličine čoveka. Zmaj može svući svoju kožu i postati čovek. Ono nije zlo već često i pomaže ljudima npr. u borbi protiv oluja ili zavojevača. Takav mitološki entitet je različit od slovenskog zmeja ili germanskog dragona koji su mnogo veći i uvek zle zveri. Ova bića kod nas su poznata pod imenom aždaja (od iranskog AŽ Dahan najveće od Aža džinovskih guštera, u našem jeziku se izgubilo slovo h). Naš zmaj je sličan kineskom zmaju. Čak imamo i sličnu legendu o nastanku zmaja od šarana koji je napunio 40 godina. Znači na našu legendu je negde u prošlosti uticala kineska, slično kao što su Kinezi uticali na Sarmate.

Nenad Lukić (19.8.2014.): Strabon deli Sarmate na 4 skupine Jazigi, Roksolani, Siraci i Alani. Jazigi, Asi ili Osi su po mom mišljenju bili nosioci G haplogrupe i bili su starosedelačka Kavkaska grupa priključena Sarmatima. (...) Samo ime ima slično značenje kao i Arija - uzvišen. Tako se javlja kao grupa božanstava u germanskoj mitologiji (Asi), kod nas se naziv osinje odnosi na patuljke (duhovi zemlje i prirode magijski jako moćni, ne Diznijevi patuljci). Dakle Siraci i Roksolani su po mom mišljenu nosili I2a1b i oni su bili jezgro Sarmata. Ime Siraci dolazi od istog korena kao i ime Srbi i Hrvati, njegovo značenje je svetlost i/ili sunce. U našem jeziku se očuvalo kao reči zora i zrak. Od istog korena dolaze i iema Ahura Mazda i ZoroAster (jutarnja zvezda). (...) Skiti su obožavali božanstva prirode, a Sarmati boga vatre. (...) Tu dolazimo do drugog izvora - Diodora Sicilijskog. On kaže da su Skiti tokom njihovog prodora u Aziju (predeli južno od Kavkaza) koji je bio polovinom VII veka p. n. e. odveli deo Međana i naselili ih severno od Kavkaza. Ti Međani se sada nazivaju Sarmatima ili solarnim (sunčevim) Međanima. (...) I danas najveće Paštunsko pleme nosi ime Sarban. Karan bi se moglo povezati sa Hrvatima. Ime Sarban dolazi od Suryabans koje je bila solarni klan Kšatrija. (...)

Ja: Читајући ове Лукићеве претпоставке (које су нашле и критику од стране заступника тзв. "бастарнске" теорија о пореклу Срба), помишљам да су блиске тезама Момира Никића, Александра Ломе, Миодрага Милановића и осталих заступника "иранског" порекла Срба. Чини ми се ипак да унеколико имају неку своју оригиналност али нисам сигуран у чему па би их за анализу требало упоредити са мишљењима горе поменутих аутора. Ако сам добро разумео Никића, Никић претпоставља генезу Сармата из ПраСкита, док Милановић заступа тезу о србској прапостојбини из Медије али не знам да ли иде даље. Лукић доводи Међане са реке Сарасвати што је изгледа синтеза међанске и индијске тезе прасрбског порекла. До сада нисам знао да постоји "индијска" теорија о ПраСрбима а да није у вези са Милојевић-Живанчевићевим (нео)романтизмом. Шта више, Лукић источноиранске Аријевце везује за подунавско-средњеевропску постојбину И-хаплогрупе што је блиско теорији о балканској прапостојбини Индоевропљана.

7. tekst pisan između 7. i 13.VIII 2017.:

Од момента када сам пре, отприлике, две године, сазнао за књигу "Српска тајна" (још 2005. читах "Митску истину Срба"), одмах сам претпоставио да се ради о нечему што би требало да буде ако не емпиријска (научна) Библија србскости, а оно бар симбол једне епохе почетака ка истраживању фундаменталности србског спецификума. У неком смислу, Ивица Тодоровић је еволутивни настављач онога што је отприлике Калајић покренуо(?) у вези спекулисања о примордијалној традицији, с тим што је Тодоровић-научник, за разлику од Калајића-уметника, чини се искорачио из универзално-европског ка специфично-србском или је, пак, реч само о другачијој теоретској поставци унутар универзално-европског (?). Тодоровићеви наслови попут "Прилог реконструкцији базног митолошког кода српске народне религије...", "Проблематика реконструкције јединствене системске основе културних феномена - осврт на истраживања и аналитичке могућности...", "О јединственом систему елемената културе", "Прилог проучавању универзалних образаца у културним феноменима" или "Представе о пореклу и етничким границама - савремена употреба и семантичке димензије", затим изрази попут "србистички принцип", "српски код", као и оснивање пројекта "Српски научни центар" у циљу изучавања граничних питања унутар етносрбистике, указују на изгледа пост-структуралистички приступ аксиомима, постулатима, фундаментумима србског идентитета, србске етнике, унутрашњој Структури србске расности. Тодоровићево интересовање за међуодносе науке и религије (изгледа генерацијски слично истраживањима везе сциентизма и духовности Мише Васића и бављењима езотеријским Немање Радуловића), биће да иде ка езотеријској етнографији или етнографској езотерији односно ка ритуалној мета-етницистици или окултном србском ултранационализму.