53

Проблематика ''Велестово''

(један прилог покушају реконструкције ране историје велестовских Ераковића)

Петар Пејовић ''Озринићи (племе Старе Црне Горе)'', Београд 2004.; лектор: Предраг Драгић; штампа: ''Верзал'', Београд; тираж: 500.

Б. ПОСЕБНИ ДИО: ''Велестово и Барјамовица'' (243. – 301. стр.):

266. – 270. – 271. стр.:

«[...]

На Велестову постоји предање по ком је у Брешковом Долу било око 30 кућа Брешковаца који су се ''поклали'' са Мићуновићима и у доба Вука Мићуновића се иселили. То су сада Килибарде и Ераковићи у Бањанима, Богмиловићи у Пјешивцима и Дубинићи у селу Једноше у Доњем Загарачу. Познају се њихова кућишта зидана у сувомеђи и ''клаку'' [фуснота 796 – Е-468-6 (54), 412, 413. (''Е-468-6'' значи «Архив САНУ, заоставштина Јована Ердељановића» – hijerakul)]. Брешков До је вјероватно добио назив по личном имену Брешко које је посвједочено на стећцима и надгробним споменицима у Херцеговини [ф. 797 – А. Пецо, Један покушај систематизације наше антропонимије, Зборник VI југословенске ономастичке конференције, Београд 1987, 271.], а не по шумском дрвету брешкиња, брекиња [ф. 798 – Речник САНУ II, 145, 154.].

На Тупан у Бањанима доселили су се са Велестова заједно са Килибардама преци Ераковића Туро Вукотин, Живко и Голуб Живаљеви, Вујадин Ћалаица и предак Сарића и населили се заједно са Килибардама [ф. 799 – Збирка А. Лубурића, кут. I–70. Ово несигрно везивање Ераковића за Његуше, иако кажу да нијесу од тамошњих Ераковића, настало је због имена њиховог претка Ерака, а такво име, раније доста раширено, налазимо у турским дефтерима и у Озринићима.]. По другом предању, које се чини вјероватнијим, од Ераковића се први доселио Вукота, а не његови синови Марко и Туро, а од Килибарда Живко, Перо и Радуле. По трећем предању у Бањане су се прво доселили Вукота Хераковић и Милош Килибарда и населили се у опустјелим кућама Комненића на Горњем Тупану. Идуће године доселиле су се још три куће са Велестова, а послије шест година још двије. Ераковића и Килибарда има у Бањанима око 105 кућа. Ераковићи овоме додају да су они можда даљом старином са Његуша, одакле се њихов предак Ерак преселио на Велестово (Брешков До), али да нијесу од Ераковића (Петровића) са Његуша. Од тог Ерака намножило се читаво село у Брешковом Долу. Када им ту отјешња, једни се преселе у Богмиловиће, а други у Бањане. Од њих су у Бањанима: Марковићи, Пејовићи, Живковићи и Туровићи. Сви славе Аранђеловдан, а прислужују Пантелијевдан. До родоначелника Ерака они 1940. године набрајају претке овако: Симо (40) – Мијајло – Лазар – Суља (Крсто) – Мирко – Вукота или: Стеван (око 40) – Јаков – Марко – Раде – Марко – Станоје – Томаш – Ерак [ф. 800 – С. Томић, Бањани, 353, 354.]. По овом броју наведених предачких имена досељење Ераковића у Бањане било је најраније средином XVIII вијека. Ераковићи, сложено братство у Богмиловићима, који имају поузданија предања него Ераковићи у Бањанима, казују да је Тодор Ераков, од Рајка Озринића, из Брешковог Дола, био са братом због крви побјегао у Бањане. Од брата који је остао у Бањанима је пет братстава Тупањана. Тодор са 5 или 7 синова дође у Пјешивце на позив Пјешиваца који су му дали земљу Милуновића у Богмиловићима и још 100 багаша жита. Овдје је имао много сукоба са Бјелопавлићима. Од ових Тодорових синова зна се за Радула, Ујмила и Радивоја. Од Радивоја су у Пећи Богмиловићи, а од Радула и Ујмила су овдашњи огранци Ераковића. Они 1911. године до Ерака набрајају 8 до 10 предачких имена: Живко – Саво – Петар – Јован (Срго) – Живко – Јован – Перош – Радуле – Тодор – Ерак, а Мијушковићи: Милутин – Драго – Радојица – Мојица – Стеван – Мијушко – Ујмил – Тодор – Ерак [ф. 801 – Е-468-6 (59); Е-468-6 (14).]. По овом броју набројених предачких имена њихово исељавање са Велестова било је почетком XVIII вијека. Бошковићи (21 кућа), Перовићи (6) и од Перовића одвојени Аџићи (1) потомци су Радулових синова Бошка и Пероша, а Мијушковићи, које не треба мијешати са другим Мијушковићима у Пјешивцима, су, како видимо, од Ујмиловог сина Мијушка. Сви славе Малу Госпођу, славу коју су примили од Милуновића, а прислужују Илиндан. Знају да су до доба владке Рада славили Илиндан, а прислуживали зимски Никољдан [ф. 802 – Е-468-6 (59); П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, 314.]. Од Ераковића (Бошковића) био је познати четовођа по Херцеговини (Требињу, Мостару и Пљевљима) Петар Сргов кога су из освете убили Марковљани [ф. 803 – Е-468-6 (59).]. Исељеника има око 20 кућа у Србији (Пепељевац код Крушевца, Залужје и Међулужје код Ваљева), Призрену, Никшићу, код Спужа 2 куће, у Страшевини 10 и другдје [ф. 804 – Исто; П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, 314.]. У селу Горњи Лајковац, у сјеверном подножју Маљена, стара свештеничка породица Чечевци, кажу да су од Бошковића из Озринића и да су потомци попа Милутина Бошковића. Одавде су се расељавали. Има их 6 кућа, славе Аранђеловдан [ф. 805 – Љ. Павловић, Колубара и Подгорина, 745.]. У селу Међулужје на Космају живе Максимовићи (Илићи и Завишићи, укупно 6 кућа) чији су преци дошли из Богмиловића у Црној Гори. Славе Илиндан [ф. 806 – Б. Дробњаковић, Космај, Насеља 26, Београд 1930, 72.].

Килибарде у селу Тупан у Бањанима кажу да је од њиховог братства овдје први дошао Милош Килибарда и населио се у кући Комненића. Нешто касније код њега дођу рођаци (Живко, Перо и Радуле). Сви су они добили на дар земљу у Горњем Тупану, Јелици, Штрпцима и Ријечанима од Турака Шеховића, Аџимусића, Љуца и Феризовића, а њихову земљу у Брешковом Долу присвојио је Петар Јововић [ф. 807 – Збирка А. Лубурића, кут. I–70. Килибарде су биле посљедњи исељеници из Брешковог Дола.] из Марковине.

У Бањанима се казује да је ово велико братство (85 кућа) близак род са Ераковићима и да се као рођаци дуго времена нијесу узимали међу собом. Ераковићи у Бањанима причају разне приче о пријеклу Килибарда. Једни кажу да су Килибарде од кћерке Еракове која је била удата за једног кршног момка из Котора. Други Ераковићи приповиједају, да би објаснили ово необично презиме, да је у Брешковом Долу од неког Ераковића било ''остало само једно мало и нечемурно'' мушко дијете са повеликим трбушчићем кога су деца звала трбоња, килоња. Његово потомство по овом надимку добило је презиме Килибарде. Славе Аранђеловдан, прислужују Пантелијевдан [ф. 808 – С. Томић, Бањани, 354.]. Своју родословну лозу они сада овако казују: Мирослав (25) – Душан (46) – Петар – Видак – Зеко – Богдан – Радуле – Симо – Живко – Митар – Симо. Од њих се на Бањане доселио Богдан Радулов. Килибарде кажу да су потомци Јована капетана, односно Озринићи, а своје необично презиме објашњавају тиме што је неки њихов предак правио ћилибаре. Новак Килибарда каже да је њихов предак био ковач у Приморју, а презиме (по Милану Будимиру) изводи од helebarda, што значи оштра сјекира. У рјечницима хелебарда (намечки helmbarte, hellebarde) значи копље са сјекиром, убојна сјекира, брадатица. И највјероватније је ово објашњење тачно, јер знамо да је у Брешковом Долу и нешто сјеверније у Крушковцу било ковача, али је интересантно да постоји узвишење Килибарда у Љешанској нахији. По Килибардама је у Брешковом Долу остао топоним, сада заборављен, Килибардин до, а на Доњој Ластви удолина Килибардина. Између два свјетска рата у Србобран код Пећи доселиле су се 2 куће Килибарда. Сада их има највише у Никшићу.

Из предања у Бањанима зна се да су се овдје са Ераковићима и Килибардама из Брешковог Дола доселиле и Ћалаице. Од њих су и мања братства Иковићи (4 куће), Шутовићи (9) и Кртолице (6) у Црквицама (Опутна рудина) чији су преци исељени са Велестова средином XVIII вијека; они су прво добјежали у турски Никшић, па се одатле преселили у Црквице, а то је било нешто раније него што су остале Ћалаице из Брешковог Дола дошле у Бањане. Сва ова братства славе Аранђеловдан, а прислужују Илиндан [ф. 809 – Е-468-6 (14).]. [...] Од Ћалаица су и 9 кућа Сарића у Велимљу и 3 на Тупану (све у Бањанима) [ф. 810 – Збирка А. Лубурића, кут. XIII–115; С. Томић, Бањани, 351, 355; К. Перућица, Опутна Рудина, 171-173. Овдје видјети детаљније о правцима њихових сеоба и новијим презименима.]. До 1858. године Велестовци у Бањанима живјели су само на Горњем Тупану. Од тада су се почели ширити све до планине Његош [ф. 811 – Збирка А. Лубурића, кут. I–69.]. У Жупи у Корјенићима има Килибарда и Сарића [ф. 812 – П. Шобајић, Корјенићи, 106.].

[...] Велестовско предање о Дубинићима из Брешковог Дола можда се односи на Јовановиће који сада живе у Броћанцу, а не на Јовановиће Дубиниће у Загарачу.

Не може се утврдити која су од ових братстава из Брешковог Дола озринићког поријекла, а која не. Највјероватније је да они нијесу прави велестовачки старинци, већ, судећи према слави, а код неких и према прислужби, чевски Озринићи који су са Цаушевићима или прије њих са Чева прешли на Велестово, а касније су се међу њих населиле Килибарде. Из предања Брешковаца види се да њихово исељавање из Брешковог Дола није било једновремено, већ се оно одвијало током читавог XVIII вијека. По казивању Велестоваца у Брешковом Долу краће вријеме живјели су и Жарићи, па одатле прешли у Бјелопавлиће. Вјероватно се ово предање Велестоваца односи на посљедње исељавање Жарића са Чева.»

___________________________________________________________

Пошто сам читајући СЕЗ књ. LIX (Томићев рад о Бањанима), 30.VII 2003. дефинитивно сазнао за бањанске Ераковиће, и након што је одредница о Бањанима за мене привремено (п)остала познатост, део ''једни се приселе у Богмиловиће'' остао ми је загонетан...

Каснија читања о Богмиловићима, Брешковом Долу и Велестову у ''Старој Црној Гори'' и у Шобајићевом раду донела су ми само разуђену слику о гранању родова за период пре одсељавања у Бањане.

Међутим, временом сам уочавао неке детаље који се понегде нису налазили тамо где би (чинило ми се) требало, заправо, бити. На пример:

1) Ераковићи око Цабуне, слава Аранђеловдан

2) РАЈОВИЋ: «ogranak Erakovića iz Banjana iselili u Beograd;» – http://www.montenegro.org.au/R.pdf

3) ПЕРОВИЋ: «Bogomilovići (Pješivci) ranije Breškovac, potomci Todora iz Velestova (Cetinje), srodnici Mijuškovića Boškovića i Ađića u Bogmilovićima, Erakovićima i Kilibardama u Banjanima, svi od tri brata iz Velestova; [...]; Banjani (Nikšić), ogranak Erakovića iz Banjana odseljeni u Donju i Gornju Šumaricu (Sjenica) a u Banjske Macavare došli iz Pješivačkog dola;» – http://www.montenegro.org.au/P.pdf

4) МАРЈАНОВИЋ:

Владан Марјановић (8.VI 2007., 11:47:27): Tragam za poreklom prezimena Marajanović? / Moji preci su se doselili na Zlatibor, ne znam kada i slavimo Đurđevdan! / Ako neko ima bilo kakva saznanja koja mogu pomoći neka prosledi. / Unapred zahvalan, V. Marjanović

Радомир Ераковић (30.XII 2007., 17:10:43): ZA VLADANA MARJANOVICA / PREMA MOJIM PODACIMA VI STE OD ERAKOVICA, OZRINICA IZ VELESTOVA. KAD IZDAM KNJIGU / KUPITE JE I BICE VAM SVE JASNO

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8645 (стари линк)

5) КНЕЖЕВИЋ: «Поред осталих у објављеној хроници Будимља издање 1994. године, писац Радомир Губеринић обухватио је и братство Кнежевића. На бази изјава Мика и Владимира Кнежевића (стогодишњаци) заснива њихово поријекло. "У вези са бројним разгранатим херцеговачким братством Ераковића. По предањима у Будимљу је најприје доселио њихов предак Дмитар и то директно из Херцеговине. У ширем, рођакају се са Кујовићима у Горњој Морачи, Шуковићима у Доњој Морачи (МО Миоцка), Зекићима у Радевој Мали код Рожаја, Отовићима на Бучу и Обрадовићима у Горњим Селима". Чак сматрају да су се њихови претци доселили у Будимљу од прије 400 година. По записима Катанића, који се налазе у беранском архиву помињу се од прије 200-250 година.» – Марко Д. Обрадовић "Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница", Бијело Поље 1995., 68. страна. Сумњу у тачност овог предања истичу (колико знам) аутор Марко Д. Обрадовић, г. Павле Обрадовић и г. Савић Антов. 

6) имена места током сеобе са Његуша до доласка у Морачу у предањима лубничких Обрадовића и огранака

7) повремена нејасна (делимична?) везивања далматинских (слава св. Ђорђе) и колубарско-посавинских (слава св. Јован) Ераковића за Бањане (ту бих додао и информацију код Ераковића св. Стефана, макар од једне особе)

У књизи ''Ераковићи у Бањанима'' ови детаљи или неки од ових детаљa се (ако се не варам) не помињу, али г. Раде Пејовић-Ераковић на 43. страни оставља могућност да су се Ераковићи расељавали још у оно време док су били на Његушима и на Велестову.

Осим што су једне од пионира Ераковић-монографија, књиге ''Ераковићи у Бањанима'' и ''Ђеде, причај ми о Ераковићима'' г. Радета и г. Тадије, као и сакупљања г. Сима Слободановог, представљају непроцењиву основицу даљег истраживања непознатих подручја родослова бањанских и велестовских Ераковића. Истакао бих неколико интересантних података из преписке са Симом (коментари су Симови): (26.X 2009.) «Sto se tice Golubovica , Gligorevica , tu sam dobar , sto preko Radojice , sto preko mojih izvora . Mada jos i dan danas imam imena koja su "stala" pre 150-200 godina , i tesko je rec da li su ostali bez potomaka , ili je to neki ogranak koji jos nisam uspeo da povezem .» (17.XI 2009.) «Podatci za Petra , Vukotinog oca , i Sima , Radulovog oca su po predanju iz nekih starijih izvora , jos iz vremen dok je moj otac bio ziv , pa prema tome nemam pojma ko je to tada meni poslao ili rekao . / Znam , te informacije nema nigde ni kod Tadije , a nikod Radeta . / i nemam nikakav drugi izvor koji bi to potvrdio ... / Isto se odnosi i za Pavla , i nekolicinu drugih imena . Nekoliko puta sam kontaktirao Tadiju i Radojicu , bez uspeha , i izmedu ostalog razpitivao sam se o tim imenima . Pavle nije jedini , ako pogledas popis domacinstva u Banjanima iz 1879 , ima cini mi se dva kompletna domacinstva koja niko nemoze da poveze , ni sa sigurnoscu da kazu gde su ?? / Plus toga ja imam sigurno vise od deset imena , morao bi da proverim , a to bi mi uzelo malo vise vremena , koja se ne pojavljuju u knjigama , i nisam siguran dali su to slucajevi rano umrle dece bez potomstva , odseljenih ljudi ili cistih gresaka , mada ja sam vec nasao nekoliko njih manjih ili vecih grana , za koje ni Rade , a ni Tadija nisu imali pojma , pa se jos uvek nadam novim informacijama ...»

Тек књигом ''Озринићи (племе Старе Црне Горе)'', понегде неидентификовано братство или род ''Брешковци'' јасније поприма обрисе презимена Ераковић. Aко група ''Брешковаца'' и нема у потпуности презиме Ераковић, тј. да сe под називом ''Брешковци'' налазе и друга братства, изгледа ми да је улога презимена Ераковић у компоненти ''Брешковаца'' у етнографији остала нејасна.

Интересантно је и запажање г. Филипа Сарића у његовом делу ''О Бањанима'' (на 281. стр. ''Ераковићи у Бањанима''):

«ЕРАКОВИЋИ

Ераковићи су доселили у Бањане око 1740. године. Доселили су се из Велестова. Са њима су дошли Килибарде и Сарићи. И данас их Бањани називају Велестовцима. Понеко доказује да су Ераковићи сродни Петровићима. То би значило да су као и Петровићи поријеклом из Босне. Међутим већина сматра да су Ераковићи из Црне Горе. Поменута три братства су од племена Озрова. Славили су крсну славу Аранђелов дан.»

Мало чудно (по мом мишљењу) делује она верзија по којој су поједине старе памтише бањанских Ераковића сматрали да воде порекло са Његуша а да нису од оног Ерака који је родоначелник Петровића и Поповића. Како би се уопште могла разликовати двојица његушких Ерака, осим да се из неког разлога потпуно тачно зна различито време када су живели, или је реч о можда некаквом мотиву из неких можда ранијих времена...?

Неке бих недоумице мало подробније образложио па постављам следећа питања:

Ако је (под претпоставком) истина да су бањски Ераковићи генетски Озринићи, када би онда почело ишчезавање сећања о Озринићима и везивање за Његуше? Ако је, дакле, родословно везивање за Његуше у неком тренутку и узело маха, када и због чега долази до раслојавања јединствене његушке верзије на две струје: једна која почиње негирати Херака брата Рајичева као свог родоначелника и друга која наставља родословно везивати Велестово и Његуше? Ако се негирање успоставило, зашто се остало при тврдњи да је велестовски Ерак са Његуша а није се вратило на хипотетички изворно предање да је од Озринића? Можда постоји могућност да верзија о два његушка Ерака има и такво значење у којем велестовски родоначелник збиља није онај Херак који је Рајичев брат али да јесте његов потомак који би се идентично звао.

Међутим, једна друга верзија, верзија о Николи Петра Калуђерова који је ''задржао старо презиме'', говорила би, чини ми се, о нечем другом а то је да су повремени заједнички сабори бањских и његушких Ераковића, започети 60-их година 20. века (можда од 1968. на Горњем Тупану, у кући Јока Новичина), можда производили и проносили одређена родословна значења која су временом понегде постајала неком врстом псеудопредања. Претходница организовања поменутих сабора морала је подразумевати бар некакво знање о макар површинским сегментима који повезују. Такође, могуће да су тада, у то време, налази Риста Ковијанића, Душана Вуксана и других аутора, као актуелни играли значајну улогу.

На 9. страни књиге Радета Пејовића - Ераковића ''Ераковићи у Бањанима'' стоји:

«Негдје с прољећа, 1969. године, потекла је идеја да се, послије толико вјекова и година, састану БРАТСТВЕНИЦИ: ПЕТРОВИЋИ И ПОПОВИЋИ са Његуша и ЕРАКОВИЋИ из Бањана.

Ово ми је испричао мој брат, Новица Филипов, који је био учесник скупа. Позив су упутили братственици са Његуша:

ЕРАКОВИЋИМА – ТУПАН – ВЕЛИМЉЕ

ЕРАК, ПРИЈЕ ШЕСТ ВЈЕКОВА, ПОДИЖЕ СВОЈЕ ОГЊИШТЕ ИСПОД ГОРДОГ ЛОВЋЕНА, НА КОМЕ СУ СЕ НЕКОЛИКО СТОТИНА ГОДИНА ГРИЈАЛИ ЈУЖНИ СЛОВЕНИ. ЏЕФЕРДАР, КРСТ, ПЈЕСМА, ГУСЛЕ И ЦРВЕНИ БАРЈАК ВЈЕКОВИМА СУ БИЛИ НАШИ ИДЕАЛИ И СИМБОЛИ, А СЛОБОДА НАМ БЈЕШЕ ЈЕДИНА ИНДУСТРИЈА У КАМЕНОМ МОРУ ЦРНОГОРСКОМ, НА КОЈУ ВЈЕКОВИМА ЈУРИШАХУ НЕМАНИ ИСТОКА И ЗАПАДА. НЕПОКОРНИ, У ВЕСЕЉУ И БОЛУ, НИКАД ПОГНУТЕ ГЛАВЕ, УЗ ТРАДИЦИОНАЛНО СЛОБОДАРСТВО, ТОПЛУ РИЈЕЧ И БРАТСКИ СТИСАК РУКЕ НЕПОДВОЈЕНО ДИЈЕЛИСМО ЗЛО И ДОБРО.

ДОЂИТЕ БРАЋО, ПРВОГ МАЈА 1969. ГОДИНЕ У СЛОБОДИ ДА СЕ ОКУПИМО, НА ОГЊИШТУ НАШЕГ ПРЕТКА, ДА ПОДИЈЕЛИМО СО И ХЉЕБ.

Скуп Ераковића из Бањана и Петровића и Поповића са Његуша, одржан је поменутог дана у селу Ераковићима, поред куће Петра II Петровића – Његоша.»

Данас је теже увидети где и када су започињала одређена погрешна или тенденциозна тумачења која су попримала значења предања која и данас узрокују вишеструка вишеслојна преклапања. Исто тако, моје је мишљење да би савремена осетна тенденција неродословног или псеудородословног везивања широм јужнословенског простора мањих за веће групе Ераковића и Ерака, могла узроковати чак брисање или мењање родословних идентитета код оних група код којих је тај идентитет слаб или неразвијен...

Издвојио бих реченицу код г. Петра Пејовића: «Од Ераковића (Бошковића) био је познати четовођа по Херцеговини (Требињу, Мостару и Пљевљима) Петар Сргов кога су из освете убили Марковљани [ф. 803 – Е-468-6 (59).]» јер од када сам је први пут прочитао стално ми се намеће једнa фасцинантнa претпоставка да би се подаци г. Драгише Ераковића из Тузле «Otac djeda Sima Petar, po pričanju moga oca Milorada poginuo je 1876 godine u bitci u Vučjem Dolu sa svoja četiri brata (Riđo,Glodžo ostalim neznam imena a mislim da su i ovo nadimci) po jednoj verziji od strane Turaka a po drugoj verziji da su stradali od ruke Petrovića (krvna osveta).» као и «Ali ja pretpostavljam da je moj pradjed Petar svoju porodicu prebacio u Travnik ili bližu okolinu iz prostog razloga što je bježao od krvne osvete a i po «profesiji» je bio hajduk a područje djelovanja mu je bila jugoistoćna Hercegovina.» можда могли односити управо на Петра Сргова. Тако нешто, могло би епохално указивати да сe непознати корени Ераковића светог Стефана из Тузле налазе у Велестову, и да проблематика око овог места много више крије него што би се у први мах могло и претпоставити...