51

(Псеудо-?)Ераковићи Светог Василија Великог (и други родови)

1.

''Glasnk zemaljskog muzeja'', Sarajevo 1965/1966. god.

''Narodna predanja o starom stanovništvu u dinarskim krajevima'' (S - 86) > Indeks građe (Vlajko Palavestra) > ''L Fantastični tragovi života starog stanovništva'':

77.str.:

«A 11.2

U selu Lubnici, u Vasojevićima, živjele su Klimente Latini. Priča se kako u to vrijeme nije nikako padao sneg, no neki put s jeseni, dok su se oni bavili u planini Bjelasici, padne sneg, što njih jako uplaši da nije kakva kazna božija, pa se odmah nekud isele, a na njihovo mesto dođu Obradovići, koji, po kazivanju, kao da su još pre 300 – 350 godina doselili iz Njeguša, a starinom su iz Hercegovine.

Srpski etnografski zbornik

V, Beograd 1903, str. 722.

[Ako se ne varam, reč je o knjizi ''Vasojevići u Crnogorskoj granici'' od pop Bogdana Lalevića i Ivana Protića – hijerakul]»

2.

Секула Добричанин ''Доња Морача (живот и обичаји народни по традицији)'', Титоград 1984.; Посебна издања, књ. 19; Одјељење друштвених наука, књ. 14; ЦАНУ; уредник: Ђоко Пејовић; лектура: Ристо Радуновић; коректура: Д. Стојановић и Д. Цветковић; штампа: Графичко предузеће ''Просвета'', Београд; тираж: 600.

«Примљено на сједници Одјељења друштвених наука 3. јуна 1981. године, на основу рецензија академика Милисава В. Лутовца, проф. др Петра Влаховића и др Новице Ракочевића»

''Предговор'': 7.стр.:

«[...] Тако сам у свој рад унио и оно што су ми казивали: [...] и други познаваоци и чувари народне традиције. А у разрађивању генеологија братства највише су ми помогли: [...], Видак Шуковић, капетан, [...].»

20. – 21. стр.:

«Рашко и Миоска припити су уза Столове и Вучје а подупрти морачином клисуром званом Бијеле стјене. Изнад њих је комплекс боровине и друге шуме. Имају прилично њива и ливада и добру планину.

У Рашком живе Кљајићи и Ћетковићи, а у Моској Шуковићи и Кујовићи. Кљајића и Ћетковића има 46 домова, а Кујовића и Шуковића 39 домова.»

62. – 64. стр.:

«Ераковићи. Воде порекло с Његуша од братства Ераковића. Родоначелник њихов био је кнез Милутин. Он убије некога Његуша и, бојећи се освете, побјегне с Његуша, дође у Морачу и настани се на Вочју, на манастирској земљи. Братствено предање даље вели да је Милутин имао синове Дидана, Обрада и Драгутина. Породица се умножавала и материјално добро стајала. Садашња Миоска служила им је као прољетњи катун, а преко љета издизали су на Вучје, у Драганин до.

Предање даље говори да је преко Миоске, на путу за Колашин, наишла некаква војска звана кулуци – цинироте. Та војска нападне на Милутина и зароби му четири члана породице. У борби погине један цинирота, кога укопају на мјесту борбе. Гроб и данас постоји и зове се Циниротски гроб. Та војска пође даље и поведе четири роба. Милутин је преклињао вођу да му ослободи чланове породице, но он је тражио седамдесет дуката откупа. Милутин му је казао да нема пара, а старешина је рекао: ''Ми робове одведосмо, па ако нас стигнеш с парама до Колашина, даћемо ти твоју чељад.'' Драгутин и Обрад отрче у Манастир и од калуђера потраже седамдесет дуката. Калуђери пристану под условом да као залогу дадну Вучје манастиру, па када паре врате, онда данастир [манастир – hijerakul] да им Вочје врати. Примивши новац браћа пођу за војском и стигну је на једној лазини на ријеци Пчињи. Старешина им је рекао: ''Добро сте стигли'' – и по тој ријечи мјесто се прозове Добра лазина. Старешина прими дукате, а Ераковићи своју чељад врате у Миоску. Али дукате манастиру не врате, те Вочје остане у сталној својини манастира, а Миоска и планина Вучје у својини Ераковића.

Обрад и Дидан, синови Милутинови, оставши без Вочја, увиде да Миоска не даје сигурност за добар живот у будућности и ријеше се на сеобу. Дошли су у Лубнице код Берана. Обраду се Лубнице допадну, па и остане, а Дидан продужи за Србију и настани се на Златибору, гдје данас има стотину домова његовог потомства. Обрадовића има у Горњим Селима, у Лубницама и Беранима око 70 кућа. Отовићи на Бучју су огранак братства Обрадовића. Њих има 6 домова.

Најмлађи син кнеза Милутина звао се Драгутин. Он је имао синове Михаила, Милуна, Куја (Николу) и Вујадина. Михаило је био игуман манастира морачког, а како му је било световно име, не зна се. Он је 1714. године приложио манастиру икону, која је рађена у Поповој Њиви у Врујцима; дугачка је 2,5 а широка 1,5 метра. Она је и данас драгоцјен украс ове чувене Немањића задужбине. Он се помиње као ''игуман кир Михаил Морачанин''. Из једнога записа у рукописима Народне библиотеке у Београду види се да је овај старјешина манастира умро 1719. године.

Други син Драгутинов, Милутин, био је мирски свештеник и као такав преселио се код манастира Каленића, који је прекрио, и тамо умро. Постоји једно магловито породично предање да је овај поп Милун скупио по Србији 70 волова, отјерао их у Морачу и понудио манастиру као откуп за Вочје, за оних 70 дуката које су калуђери дали Обраду и Драгутину за откуп четири члана њихове породице, које су били одвели некакви Турци – цинироте. Али, калуђери нису волове примили, нити су Вочје вратили Миочанима; а шта је даље било са воловима, не каже се. Биће тачније да је на Вочју кнез Милутин живео као чипчија, јер манастир је био убаштињен на своје посједе 1639. године. У тапији се помиње и Вочје. Милутин је у Морачу досељен свакако послије убаштињења црквених земаља. А Вочје је било у црквеној државини још од краља Дечанскога.

Кујовићи су од Куја, коме је било крштено име Никола. Он је трећи син Драгутина Милутинова. Његови су синови Ђека, Радун, Перо и Вељо. Пасови: Војислав – Радош – Петар – Савић – Радун – Кујо – Драгутин – кнез Милутин. Кујовића има 41 кућа, од којих у Миоској 14, а остало у Колашину, Санџаку, Косову и у Америци.

Шуковићи су од Вујадина, четвртог сина Драгутинова. Вујадин је имао Станишу и Шука. Пасови: Светозар – Јагош – Велиша – Марко – Петроније – Шуко – Вујадин – Драгутин – кнез Милутин. Шуковића у Миоској има 21 кућа, у Колашину 19, у Србији 18. Има их у Санџаку и у Америци, у све 70 домова.

Братства Ераковића славе Васиљевдан, а прислужују Илијиндан.»

72.стр.:

«[Čukununuk Medov (rodonačelnika Medenica), Vuksan Markov, imao je Raša i Velja. Rašo je imao sinove Perka i Miletu. Mileta je radi dobijanja serdarstva morao Njegošu doneti glavu kolašinskog četovođe Husejina Balilagića. Sukobili su se na Srnovu (pod planinom Stolom). Huseinova četa je odmah nakon pogibije svog vođe napala vrujački katun u kojem je bila Miletina četa. – hijerakul] Притичу им у помоћ чувени јунаци, Симо Стојанов Шуковић и Спасоје Кујовић, стиже и Вучина Рашов са осталим Врујчанима, те Колашинци окрећу леђа, а Морачани их гоне до Брезовице.»

93.стр.:

«Међу Ераковићима, Стојан, син Шуков, први је, међу својима, на пољу части и витештва. Веле да је он био човјек ријетких способности. Поред храбрости, био је колосално физички развијен. Нарочито се истицао брзином ногу. Веле да је не месту Кођачи на брзине стигао медвједа. Он је, са Савом Црним – Меденицом из Равни, неколико година војевао у Карађорђевој војсци и оставио свијетао спомен у потомству. Симо Стојанов се у јунаштву такмичио са најбољим Морачанима свога времена.»

211.стр.: Dve škole u Morači nisu mogle primiti svu decu. «Због тога Морачани и Рашчани отворише приватну школу у Миоској 1895. Учитељ те школе био је Маринко Шуковић све до 1903, када је школа затворена.»

3.

Рајко Раосављевић ''Морача, Ровца, Колашин (поријекло становништва и братственичке групе Ослободилачке борбе у даљој прошлости)'', Колашин 1989.; рецензенти: др Гаврило Ковијанић, др Новица Ракочевић; лектура и коректура: Соња Шоћ; издавач: Скупштина општине Колашин; извршни издавач и штампар: ''СТРУЧНА КЊИГА'' – Београд

116.стр.: Раде Кујовић – барјактар ''Горњоморачког батаљона'' (1876. – 1878.)

202. – 206. стр.:

«ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ЊЕГУША

Кујовићи

Предање које је очувано код Кујовића, казује да њихови далеки преци потичу од братства Ераковића са Његуша, те да су се преселили у Чево, у село Ожег. Ту је живио њихов предак Раде са своја три брата: Обрадом, Диданом и Стеваном. Пошто су у неком сукобу са Ћеклићима нагазили на крв, баш на своју крсну славу Аранђеловдан, плашећи се крвне освете пребјегну у Морачу и населе се у Вочје на манастирско имање. По савјету тадашњег манастирског игумана Михајла Миочанина промијенили су своју крсну славу због крвавог догађаја на Чеву и тада узели Василија Великог ког славе садашња братства Кујовићи и Шуковићи.

Пошто је имање на Вочју било веома мало за четири брата, Обрад се пресели у Лубнице, а Дидан у Краљеву Гору код Титовог Ужица. Од ова два брата у новим срединама основана су два братства – Обрадовићи и Дидановићи. По неким несигурним подацима њихов брат Стеван се преселио у Србију код данашњег Светозарева.

Послије одласка своје браће, Раде се жени и из тог брака је имао сина Крста. Од Крста су остала два сина: Драгутин и Милутин. Старији Крстов син Милутин имао је два сина: Вујадина и Јова, а његов брат Драгутин имао је три сина Милуна, Мијајла и Николу. Никола је имао Станишу, а овај Пера. Перо је имао сина Андрију звани ''Кујо'' од кога је данашње братство Кујовићи.

Од Вујадина Милутинова је данашње братство Шуковићи, јер како Кујовићи тврде, Вујадина су назвали ''Шуко'' од милоште.

Предање Шуковића не слаже се са предањем Кујовића. Најстарији потомци Шуковића, стари памтише тврде сљедеће: средином XVII вијека живио је на Чеву, у селу Ожег, кнез Милутин са своја три сина: Обрадом, Драгутином и Диданом. Милутин тамо умрије, а његови синови на крсној слави Аранђеловдан побију неке Ћеклиће, те из бојазни од освете бјеже у Морачу, у село Вочје, на манастирску земљу гдје су живјели неколико година. Због малог посједа, Дидан и Обрад се селе, први у Лубнице, а други у Краљеву Гору код Ужица. Драгутин Милутинов имао је 4 сина: Андрију, Вујадина, Мијајла и Милуна. Од Андрије–Куја су данашње братство Кујовићи. Његов брат Вујадин имао је сина Шука, док се њихов трећи брат Мијајло закалуђерио и постао игуман манастира Мораче. О четвртом брату Милуну се ништа не зна. Изгледа да је и он пошао у калуђере.

По реалној процени ближе је стварности предање Шуковића, јер по предању Кујовића испада да је Андрија–Кујо далеки сродник Шуковића, чак би били на четвртом степену сродства, па би било нереално да заједно падају на крв и да се сви због тога селе. Зато је реалније да браћа Вујадин, отац Шуков, и Кујо бјеже заједно од освете, него да су били даљи сродници.

Према једној верзији код Шуковића, калуђер Мијајло Миочанин је био већ у манастиру Морачи када су синови Милутинови побјегли са Чева, те да су они као код свог стрица или брата на његов позив дошли код њега на манастирску земљу.

Кујо је имао 4 сина: Ђеку, Радуна, Веља и Нику. Ђека је имао: Милована, Шуја и Новака. Милован је имао: Илију, Вукосава и Милосава. Новак је имао: Николу, Божа и Драгоја. Шујо није оставио потомство.

Радун Кујов је имао два сина: Спасоја и Савића. Спасоје је имао: Перка и Шћепана, а његов брат Савић имао је: Петра, Милуна, Василија и Радосава.

Вељо Кујов имао је сина Радована, а овај: Милана и Мијајла.

Ника Кујов имао је два сина: Пера и Милету. Перо је имао Риста, а овај четири сина: Богдана, Мијајла, Милету и Нику. Милета Перов није оставио потомство.

Кујовићи су у прошлости били храбри ратници. Међу њима су се истицали Раде Николин и Драгоје Новаков, барјактари и јунаци у ратовима од 1876. до 1878, са опсаде Никшића 1877. године, као и Спасоје Радунов и његов син Шћепан. Угледни људи били су и Радосав Савићев, његов брат Василије, Вукашин Радосављев и Милета Никин.

Из Миоске се се највише преселили у Баковиће, околина Бијелог Поља и на Косово. Потомство Милутина Савићева се преселило у Топлицу и то Секуле Шћепанов са синовима.

Пасови: Ђоле–Бранко–Милутин–Ђоле–Шћепан–Спасоје–Радун–Андрија.

Или: Драган–Вујо–Милета–Ристо–Перо–Ника–Кујо.

Или: Драгољуб–Миле–Радоје–Радосав–Савић–Радун–Кујо.

Шуковићи

Стари памтише из овог братства, Тодор Пунишин и његов брат Видак, као и Миле Милунов, који су били паметни људи и познати ''бистроуми'' пружили су веома реалне и исцрпне податке о поријеклу њиховог братства и његовим традицијама.

Средином XVII вијека живио је на Чеву, селу Ожег, неки кнез Милутин са своја три сина: Драгутином, Обрадом и Диданом. Њихово најстарије поријекло је било са Његуша. Припадали су братству Ераковића који су се у Његуше доселили испод Његош планине у Херцеговини.

Синови кнеза Милутина нагазе у Чеву на крв, јер на својој крсној слави Аранђеловдан дођу у сукоб с неким Ћеклићима када неке поубијају. Плашећи се крвне освете напуштају Чево и преселе се у село Вочје у Доњој Морачи на манастирску земљу.

Пошто им је био веома мали посјед на Вочју, браћа Обрад и Дидан ријеше да се селе тако што Обрад пође у данашње село Лубнице у Васојевиће, а Дидан пође даље и насели се у Краљевој Гори код Ужица. Тако је Драгутин остао сам на Вочју. Још док су били на Вочју Обрад и Дидан су промијенили своју крсну славу због крвавог догађаја на Чеву, и као нову славу узели Василија Великог.

У то вријеме, у манастиру Морачи игуман је био њихов брат или стриц Мијајло Миочанин, за кога предање износи да је још прије досељења Драгутинова у Морачу био калуђер у манастиру, те да су на његов позив дошли у Морачу и добили насеље на манастирској земљи.

Драгутин је имао 4 сина: Вујадина, Андрију (Куја), Михајла и Милуна. Вујадин је имао два сина: Шука и Станишу. Од Шука Вујадинова је данашње братство Шуковићи, а од његовог стрица Андрије – Куја је братство Кујевића. Стриц Шуков Милун је изгледа пошао у калуђере, а о Станишином потомству се ништа не зна. Изгледа да су се негдје одселили.

Шуко је имао 6 синова: Стојана, Петронија, Јова, Ивана, Вука и Васиља.

Стојан Шуков имао је два сина: Сима и Ђока. Симо је имао: Мијата, Мика, Пунишу и Тадишу. Његов брат Ђоко је имао: Перуту и Новицу.

Петроније Шуков имао је Марка и Обрада. Марко је имао Велишу, а Обрад 4 сина: Николу, Перишу, Малишу и Зека.

Јово Шуков имао је 3 сина: Перишу, Ивана и Милоша. Периша је имао Лака, а Иван: Радивоја и Крста. Милош је имао: Радосава и Јова.

Иван Шуков је имао синове: Нешка и Лакића. Нешко је имао: Милинка и Мирка, а Лакић је имао: Боја, Милију и Милована.

Вука Шуков имао је сина Боришу, а овај Вукашина.

Васиљ Шуков имао је сина Милисава који се изгледа некуд одселио.

Послије ослобођења Колашина 1878. године, Бојо Лакићев и Никола Обрадов селе се у Блатину и Баковиће.

Послије ослобођења Горњег Липова 1858. године, Мијат Симов и његов брат Мико преселили су се у данашње Каљића село.

Синови Милинка Нешкова: Митар и Перко преселили су се у Требаљево и Сјерогоште. Они су припадали братственичком огранку Ракитићи.

У селу Степену код Гацка има 10 кућа Шуковића који тврде да су поријеклом од морачких Шуковића. Не знају вријеме досељења у Степен, а исто тако ни Шуковићи у Морачи не знају када су се тамо преселили и чији су потомци.

У селу Бела Црква у Топлици има 12 кућа Шуковића, који су промијенили презиме по свом претку Перовану, и сада се презивају Перовановићи.

У околини Прокупља има неколико кућа Јововића који су се раније презивали Шуковићи. То презиме су узели по претку Јову Шукову.

У Гајтану има и сада неколико кућа који се и даље презивају Шуковићи.

Шуковићи су се при крају прошлог вијека почели нагло множити, тако да сада представљају веома јако братство. Пошто су били малобројни у ранијем периоду, нијесу им биле доступне главарске титуле иако нигдје на бојиштима нијесу узмицали.

Чувени јунак био је Стојан Шуков који је међу морачким јунацима заузимао истакнуто мјесто. Био је код Карађорђа 1809. године са Савом ''Црним'' гдје је испољио велико јунаштво. Његов син Симо убрајао се међу најбоље морачке јунаке. Мијат Симов се преселио у Горње Липово 1858. године, и стајао је међу најбољим липовским јунацима. Његов брат Пуниша такође је био чувени јунак. Видак и Тодор, синови Пунишини, били су официри и храбри ратници у балканским ратовима као и у првом свјетском рату.

Пасови: Бранислав–Љубо–Радован–Мијат–Симо–Стојан–Шуко.

Или: Жарко–Мијат–Миле–Милун–Бојо–Лакић–Иван–Шуко.

Или: Милан–Мијајло–Милосав–Митар–Милинко–Нешко–Иван–Шуко.»

''XII. Ровачка братства и њихово поријекло'': Остала братства у Ровцима различитог поријекла: 296. – 297. стр.:

«[РАДОВИЋИ] Ово мало братство је поријеклом од Шуковића из Мијоске. Њихов предак Раде био је слуга код Ђура Раичева, тада веома богатог човјека у Вељем Дубоком. Ђуро није имао потомства, а пошто је Раде био добар и поштен човјек, заволио га је и оставио му у насљеђе дио своје имовине. Други дио преписао је манастиру Морачи. То је било негдје средином XVIII вијека. Од Рада се оформило данашње вељедубочко братство Радовићи. Увијек су били радни, мирни и поштени људи, али као малобројни, нијесу могли доћи до виднијег изражаја. Има их 5 кућа у Дубоком.»

4.

Марко Д. Обрадовић ''Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница'', 1995.; издавачи: Издавачка кућа ''СТУПОВИ'' – Андријевица, НИП ''ЛИБЕРТАС'' – Бијело Поље; за издаваче: Драгољуб Шћекић, Мирко Ракочевић; рецензент: Др Професор Милован В. Обрадовић; коректор: Љубинка Д. Обрадовић; тираж: 500; компјутерски слог: ''ДТП'' – Ужице; штампа: НИП ''ЛИБЕРТАС'' – Бијело Поље;

CIP – Каталогизација у публикацији: Централна народна библиотека Републике Црне Горе ''Ђурђе Црнојевић'', Цетиње

П.к.: а) Обрадовићи (братство)

3.стр.:

«Ову књигу посвећујем /својим родитељима/ Дими-

трију-Маку и Јовани-Јоли и свим знаним и незна-

ним прецима Обрадовића да би се код потомака

сачували од заборава и да њихови часни и свијетли

ликови у борби за опстанак и слободу буду узор и

понос њиховим потомцима.»

Naslovi u samoj knjizi (pisani su velikim štampanim slovima) unekoliko se razlikuju od naslova iz sadržaja, pa sam u uglastim zagradama izložio neke veće razlike:

4. – 6. стр.:

САДРЖАЈ

1. Предговор [u samoj knjizi tj. na samoj 7. strani piše «Извод из рецензије проф. др Милована Обрадовића» – hijerakul] (7), 2. Уводне напомене (9), 3. Поријекло Обрадовића (12), 4. Трбушчићи-огранци Обрадовићa [na samoj 22. strani piše «Трбушчићи-огранци Обрадовићa и домаћинства» – hijerakul] (22), 5. Домаћинства (26), [na 27. str. stoji naslov «Родослов Обрадовића» a tu je i kraći šematski rodoslov] 6. Родослов (28), 7. Радуловићи (28), 8. Перишићи (28), 9. Мујовићи (29), 10. Гаровићи-Вучетићи (30), 11. Гаговићи (31), 12. Ђуровићи (31), 13. Дудовићи (33),  14. Цагићи (33),  15. Милуновићи (34),  16. Талевићи (36), 17. Павловићи (38), 18. Јегличићи (38), [na 38. str. prvo su navedeni Деличићи a zatim Јегличићи] 19. Деличићи (38), 20. Дмитровићи (39), 21. Радовановићи (40), 22. Шатићи (40), 23. Качари (40), 24. Перковићи (41), 25. Марковићи (41), 26. Отовићи – ''Трбушчићи'' [na 42. str. stoji samo naslov «Отовићи»] (42), 27. Милевићи (42), 28. Стојићи (43), 29. Скоковићи у Бастахама [na 44. str. piše «Скоковићи у селу Бастасима»] (44), 30. Увод о братствима насталим од Обрадовића (46), 31. Обрадовићи-Катанићи у селу Бечањ-Чачак [na 48. str. ne stoje crtice i nema imena «Чачак»] (48), 32. Обрадовићи-Милетићи у селу Илићево-Крагујевац (50), 33. Обрадовићи у Ивању [na 51. str. «Обрадовићи и Поповићи у Ивању – Бијело Поље»] (51), 34. Поповићи од Обрадовића Ивање [na samoj 53. str. u naslovu ne stoji naziv «Ивање»] (53), 35. Обрадовићи у Церову-Бијело Поље (53),  36. Обрадовићи у Пљевљима (54), 37. Обрадовићи у Америци (54), 38. Обрадовићи у Бијелом Пољу (55), 39. Бабачићи у селу Туцање [na 57. str. «Бабачићи у селу Туцање Беране»] (57), 40. Реброње у Годијеву и Годуши [na 58. str. u samom naslovu nema «у Годијеву и Годуши»] (58), 41. Скоко (61), 42. Обрадовићи-Вулићи-Келевићи-Минићи-Петровићи-Радовићи-Јанковићи и Пантовићи [na 63. str. piše «Обрадовићи-Вулићи у Лукавици и долини Ибра, Келевићи, Минићи, Петровићи, Радевићи, Јанковићи и Пантовићи»; i na 65. str. takođe piše ...РадEвићима] (63), [na 66. str. su naslovi «Радовићи из Струмаца» i «Петровићи», dok su na 67. str. «Јанковићи у Тобалије» i «Минићи у Драгачево»] 43. Кнежевићи у Будимљи [na 68. str. je tekst naslova «Јоксимовићи» iznad naslova i teksta o Kneževićima u Budimlji] (68), 44. Зекићи у Радевића Мали [na 70. str. piše «Зекићи из Радеве Мале (Рожаје)»] (70), [na 72. str. su naslovi «Радуловићи-Зекићи», «Петронијевићи-Зекићи» i «Обрадовићи из Трњана и Гредетина код Алексинца»] 45. Отовићи из Југовина [na 74. str. «Отовићи из Југовина - Беране и Дујке - Сјеница»] (74), 46. Прошлост и борба братства за опстанак (75), 47. Балкански рат и учешће Горносељана [na 82. str. «Балкански рат и учешће Горносељског батаљона»] (82), 48. Први свјетски рат (83), 49. Борба за опстанак и незаборављени појединци (84), 50. Јунаштво Радула III (86), 51. Убиство Радулово [na 88. str. «Убиство Радулово од стране Турака»] (88), 52. Освета за убиство Радулово [na 90. str. «Освета Радула»] (90), 53. Борба на Удовиници (91), 54. Јунаштво Радула III [na 92. str. «Јунаштво Радула (Радивојева) II»] (92), [na 93. str. «Пљачкање манастира Ђурђеви Ступови у Беранама»] 55. Јунаштво Вукашина и Гара (95), 56. Разоружавање Мемед Чора Лагатовца с групом турака [na 96. str. «Разоружавање Мемед Ћора Лагатовца и његове десетине»] (96), 57. Како је Гаро осветио Луда [na 97. str. «Како је Гаро осветио свога синовца Луда»] (97), 58. Јунаштво Стојана Дуда (99), 59. Убиство Гајово [na 100. str. «Убиство Гајово и његова освета»] (100), 60. Крвне освете (104), 61. Погибија Иванова [na 106. str. «Погибија Ивана (Јокова) Обрадовића у Лубницама 1903. г.»] (106), 62. Зашто је Бешо убио Сима Маркова [na 108. str. «Зашто је Бешо убио Сима Маркова из Лијеве Ријеке»] (108), 63. Кумство Алетића и Обрадовића (109), 64. Кумство Делевића и Обрадовића (110), 65. Размирице између Горњосељана и Васојевића () [iako ovaj naslov postoji u sadržaju, u samoj knjizi ga nema ali se njegov tekst nalazi na 76-77.str. u odeljku pod naslovom ''Прошлост и борба братства за опстанак'' – hijerakul], 66. Погибија Божине Обрадовића [na 112. str. «Погибија Божине Обрадовића и Радоша Раковића»] (112), 67. Погибија Зарије (Јоковића) Обрадовића (113), 68. Кратак осврт о учешћу Обрадовића у II светском рату (113), 69. Нека виђења о хватању Милете, Драга и Кола 1874 (114), 70. Истицање незаборавних појединаца из прошлости [na 117. str. «Истакнути појединци из ранијег времена»] (117), 71. Захвалница свима учесницима у овом раду [na 118. str. «Захвалност појединцима»] (118), [na 120. str. je tekst pod naslovom «Положај Лубница». U sadržaju ga nema – hijerakul].

12. –  21. стр.:

«ПОРИЈЕКЛО ОБРАДОВИЋА

[...]

О братству Обрадовића, прикупљали су грађу од 1930-1940. године неколико писмених Обрадовића. Иницијатор је био Марко (Болев) Обрадовић потпуковник, старе Југословенске војске који се тада налазио на дужности команданта пљеваљске дивизије. Обраћао се капетану у пензији Миливоју (Баћкову) и Милоњи (Бујову) Обрадовићу који су тада живјели у Лубницама. Преписка вођена између њих, била ми је на увиду 1965. године коју ми је дао Милета-Мита Голев Обрадовић учитељ у Лубницама. Ја сам раније почео радити на прикупљању грађе о поријеклу и родослову Обрадовића. Прочитавши ову преписку стекао сам убедљив доказ-утисак да се та преписка заснива на бази мјесног предања, црквених књига о родослову и неких њихових личних виђења-претпоставки. У овим списима била је и једна изјава са потписом Његошевим о поријеклу Вујовића, о којој изјави ће бити ријечи касније. Нијесам нашао за сходно за извршим преписку ове кореспонденције па је могуће да сам погријешио. Но и ти подаци и неки други прикупљени од братственика углавном се подударају и нема неких битнијих разлика. Што се тиче правог имена првог претка-родоначелника који се доселио из Миоцке/Морача/у Лубнице и код једних и код других има дилема, што се може сматрати оправданим, јер су извори података било предање које се усмено преносило са кољена на кољено па је сасвим могуће да се нешто и заборави. Ову преписку послао сам Милу Николину Обрадовићу, мајору у пензији  да је преда супрузи пок. Марка. Лично ми је рекао Мило да је коверат са списима предао. Марко је тражио од Милете да му врати сву документацију послије прегледа.

О изјави коју је био потписао владика Његош, садржина је била да су Вујовићи од Ераковића са Његуша и да су побјегли ради крвне освете. У изјави је стајало, колико се сјећам име тога и тога Вујовића из Котора који је тражио доказе о својим претцима. Ово наводим јер су, највјероватније, Вујовићи у сротству са Обрадовићима, Шуковићима и Кујовићима. Ову изјаву показао је и дао мајор старе југ. армије Вујовић 1937. године Марку Болеву у Пљевљима гдје су заједно били на служби. И код мјесног предања у Лубницама као и код рођака у Морачи остало је у памћењу да су била три сина Обрадова када су били побјегли са Његуша због крвне освете и да у предању постоји вјеровање о заједничкој лози ових братстава са Вујовићима у Котору.

Писма Миливојева и Милоњина заснивају се углавном на исказе-изјаве Милете (Милунова) Обрадовића, који је био жива историја у братству, рођен у првој половини XIX вијека. Такође су користили и исказе сина Милетина Драга, који је био барјактар за вријеме владавине књаза Николе, рођен крајем XIX вијека (1887), а као младић пажљиво је слушао приче о братству, о ратовима и поријеклу братственика, да би то касније преносио на друге. Узгредно истичем да је Милета са својих 7 синова у другој половини XIX вијека избјегао из Лубница у Гриже гдје се налазила гранична линија између Црне Горе и Турске царевине. Будуће да су Гриже припадале Црној Гори често су долазиле у додире са књазом Николом и он им је из два маха пружао податке о поријеклу Обрадовића о чему ће касније бити ријечи.

Милоња је припадао ''Трбушчићу'' Ђуровића. Био је дуго година у Америци. Вратио се у домовину око 1930. године. По доласку написао је ''Горњосељски вијенац''. Највише је користио податке свога оца Буја, који је доживио дубоку старост и тиме пружао доста података о братству и њиховом четовању.

[...]

Но да видимо још о поријеклу и који су разлози и узроци били да предак Обрадовића, Шуковића и Кујовића, а највјероватније и Вујовића напусти огњиште на Његушима и са својом породицом за један дужи период неће имати стално и трајно мјесто пребивалишта.

Према предању повод је крвна освета, вјероватно да је убио неког комшију или братственика због посједа.

''Ерак и Рајич су се доселили испод планине Његоша тек крајем XV вијека. Од свих досељених највише се истакло братство, које чине Ераковићи и Раичевићи заједно, који су старином из Босне (из Зенице или од Травника)'' [фуснота 1 – др. Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, страна 353, 352, 373, 412, 413 и 478].

Писац др Јован Ердељановић и други у зетском Алманаху [istakao hijerakul] доказују да су Ераковићи поријеклом Херцеговци и да су се углавном доселили када се и зетско становништво повлачило испред надирања Турака и настањују се на подручје Катунске нахије у периоду како је напријед речено.

Мјесно предање у братству Обрадовића које живи у Лубницама, не само што доказују да су са Његуша, већ поуздано истичу да су од Ераковића. Напомињем да су многа друга братства и племена настала од Ераковића и Раичевића са Његуша о чему је писао др Јован Ердељановић у књизи ''Стара Црна Гора''.

Имао сам прилике да током 1950. године долазим у Катунску нахију на Његуше. Са старим људима сам разговарао и интересовао се о старој постојбини. Показивали су ми мјесто у равници испод двора Његошева које се звало Обрадовина. И они сматрају да се ово мјесто звало по неком Обраду, али нијесу могли да објасне шта је било са њиме и због чега су напустили Његуше.

Године 1953/54. налазио сам се са службом у Титограду-Подгорици. Код мене је долазио један стари Газивода, јер је сазнао да сам ја од Обрадовића. Радознало ме питао одакле смо ми Обрадовићи. Објаснио сам му да смо према сазнању са Његуша од Ераковића. Причао ми је да се изнад села Рваша (према сазнању), које се налази између Царева Лаза и Ријеке Црнојевића, на једном брду-узвишењу налази пећина, а зове се Обрадова пећина и да мјесно предање код њих наводи да се у њој крио – склањао неки Обрад ради крвне освете. Не може се искучити могућност да се предак Обрадовића бјежећи од крвне освете са Његуша крио неко вријеме у овој пећини одакле је наставио пут са синовима за Спуж, о чему ће касније бити ријечи.

У вези са називом мјеста Обрадовина на Његушима др. Јован Ердељановић у књизи ''Стара Црна Гора'' наводи: ''Ниже куће Петровића у Његушима мјесто се зове Обрадовина'' [ф. 2 – др. Ј. Ердељановић, Ст. Ц Г, страна 353, 352, 373, 412, 413 и 478].

Ево шта је остало у памћењу код мјесног предања у братству, о кретању претка и разлози његовог одласка са Његуша па до његовог коначног и трајног насељавања у Лубницама. Бјежећи са Његуша настанио се у Спужу, гдје су владали Турци. Колико је времена живио са својим синовима нема поузданих података, свакако да се радило о неколико година. Свакако да нема поузданих података ни када је Обрад са синовима напустио Његуше. Ако се узме у обзир вријеме досељавања Ерака на Његушима, вријеме проведено у Морачи и вријеме од досељавања у Лубницама могућно је приближно утврдити вријеме одласка са Његуша, из Спужа и из Мораче у Лубнице.

[...]

У времену док је са синовима живио у Спужу, Турци Обраду убију једног сина. Они ријеше да освете сина и брата. Освета је извршена. Један од синова убије турског бега који је био кривац погибије Обрадова сина. Бојећи се турске освете напустили су привремено пребивалиште. Долази до разлаза између браће. Један одлази на запад а други на сјевер. Син који се звао Вујош-Вујо одлази на запад и настањује се у Котору. Од тога Вујоша настаје братство Вујовића које се до данашњих дана задржало у Котору. У њиховом сродству доводи се заједнички предак Обрад. Те податке пружио је мајор Вујовић Марку Болеву и он је то назначио у писму. Говорио је Марку да има и писмене доказе о томе. Обећао је да ће му све то ставити на увид и располагање. Међутим рат је учинио своје. Растали су се и више се никада нијесу састајали. Марко се и послије рата интересовао за њега али није могао доћи до података да ли је остао жив или је у току рата страдао. Додајмо свему томе изјаву коју је посједовао пок. Марко о поријеклу Вујовића о оригиналу дату и потписану од стране Владике Његоша, без сумње да му је исту уручио мајор Вујовић. То би било у најкраћим цртама о заједничком претку између Обрадовића и Вујовића од прије 4 вијека.

Други син Обрадов, који се према једнима звао Радош, док према другима Милутин упутио се у правцу сјевера. Дошао је до Мораче и ту се задржао. Незна се да ли је Обрад остао у Спужу или је пошао са некима од синова. Доласком у Морачу радио је код другога да би се могао прехранити и трајније опстати у овом мјесту. Живот је био мукотрпан. Како је био статао за женидбу Морачани га жене са њиховом ђевојком, равна његовом положају. Морачани су своме зету Милутину додијелили дио необрадивог земљишта на обраду у предјелу Вочја. Закрче се и направе себи један дубирог за становање. Крчили су шуму и стварали себи простор са што више обрадиве земље. Радећи даноноћно створили су услове за тадашње прилике да могу живјети као и остали сељаци овога краја. У браку су имали поред женске ђеце (једна се звала Дожа и када се удала по њој су се прозвали Дожићи) и три по једнима, а по другима 5 синова. Како су пролазиле десетине и десетине година живота и рада у Морачи-Вочју, поред земљорадње бавили су се и сточарством. Неопходно је било налазити простор за катуне гдје би с прољећа и љети издизали са стоком. Тако су с прољећа издизали на Миоцку, а љети на Вучје у Драган До. Миоцка се налази изнад Мораче, с десне стране Црквина када се иде из правца Колашина за Морачу. Ово мјесто стицајем околности у каснијем периоду постаће село породице Милутинове односно Радошеве, јер ће их други присилити да за сва времена морају напустити њихово дотадашње пребивалиште Вочје. Из села Миоцке ће се у наредном периоду расељавати и отискивати у свијет појединци или породице из братства Обрадовића, Шуковића и Кујовића (ова два у каснијим временима). Но без обзира на чињеницу селидбе због суровости и начина живота, ипак је Миоцка као село опстало до данашњих дана и у њему живот тече као и у многим сличним крајевима Црне Горе. Из Миоцке ће бити и први исељеници данашњих Обрадовића, који су се по први пут иселили и настанили у село Лубнице, око 10 км западно од Берана.

Према предању, Обрадовићи су добили презиме по Обраду. Да ли по првом са Његуша, или другом који се доселио у Лубнице. Око тога било је доста дилема код мјесног предања па нема поузданих података од када су Обрадовићи узели то презиме али већина сматра да су то презиме донијели са Његуша. Зна се поуздано да су касније у трећем пасу Шуковићи и Кујовићи узели та презимена по прецима, што би дало за право да се цио род Обрадов до тада презивао Обрадовићи и да су то презиме задржали у Лубницама.

Можда није довољно истакнута [istakao hijerakul] родбинска веза између Ерака и Обрада, па би изнио још неке податке у прилог:

Крајем XIX и почетком XX вијека био је у Лубницама писмени и школовани Богдан Обрадовић, учитељ, који је средњу богословију завршио у Призрену, а касније академију у Русији. Био је жива историја. Памтио је све важније историјске догађаје. Доживео је дубоку старост. Причао ми је да је лично био пар пута у делегацији Горносељана 1909. године, која је била бројна и имала 27 чланова. На челу делегације био је Драго Милетин Обрадовић као барјактар. Често су с прољећа и јесени одлазили на реферисање и примање савјета шта треба да раде до следећег доласка. Ово због тога што су Горња Села припадала турској власти, па су илегално одлазили код црногорског владара. Поред осталог они су тада питали књаза Николу у каквом су они сродству са Петровићима са Његуша, када је њихов предак напустио Његуше и постављали су и друга питања везана за ову тематику. Књаз Никола им је обећао да ће то добро испитати и утврдити преко митрополита цетињског и када буду другом приликом долазили даће им одговор о родбинским везама Обрадовића и Петровића. Кад су у прољеће 1910. године понови ишли код књаза Николе, те године крунисао се за краља, испунио је дато обећање. Делегацији је речено да потичу од Ераковића са Његуша, да се њихов предак звао Обрад, који је напустио Његуше ради крвне освете, да је њихова заједничка слава Ђурђевдан, да има преко триста година од када се њихов предак одселио са Његуша. Господар је рекао да може да уреди преко митрополита ако желе, да поново славе Ђурђевдан који је крсна слава Ераковића са Његуша, умјесто Св. Василија коју славе Обрадовићи у Лубницама. Барјактар Драго му је одговорио да Обрадовићи славе Васиљевдан од када су се доселили у Лубницама, па и раније у Морачи. С крстом и с Василијем постизали су велике успјехе – побједе у борби са Турцима, па се братственици не би сложили да мијењају славу Светог Василија.

Ријетко је који владар у то доба познавао људе из неослобођених крајева, као што је то био краљ Никола. Ово су биле ријечи пок. Богдана. Ишле су и друге делегације код књаза Николе.

Писац Радослав-Јагош Вешовић у књизи ''Племе Васојевића'', новоди да су Обрадовићи у Лубницама Ераковићи и да је њихов предак Обрад са Његуша [ф. 3 – Јагош Вешовић, Племе Васојевића, издање 1935. год., страна 251.].

Ево шта кажу стари људи Обрадовићи и Шуковићи, како су се растали и како су морали да напусте раније пребивалиште Вочје. Данашње село Миоцка био им је прољетњи катун који је служио за издиг са стоком. Наиђе Турска војска преко катуна и зароби 7 чељади и поведу их у правцу Колашина. Када су повели ову чељад, саопште неком од породице да им донесу 70 дуката ако мисле да откупе заробљену чељад. Обрадовићи не губећи времена ни часа пођу код калуђера у морачки манастир и након објашњења затраже им дукате на позајмицу, ради откупа заробљене чељади. Калуђери им дају на зајам дукате, али им за то узму у залог село Вочје док не врате позајмљене дукате. Они са дукатима стигну турску војску на ријеци Пчињи. Када их је угледао турски официр рекао је: ''Добро је ено носе откуп''. По томе се и дан данас ова вода назива ''Добра вода''. Уруче дукате а Турци пусте заробљену чељад. Давањем села Вочја у залог настаје сада проблем како да обезбиједе паре и врате своје село. Пошто није било другог излаза договоре се да племенски поп Милун пође у Србију, како би тамо код добрих људи сакупио новац да врате калуђерима дуг. Он се настанио у манастир Каленић. Идући по Србији успио је да сакупи помоћ у крупној стоци (воловима). Дотјерају стоку у Морачу и понуде калуђере да приме стоку за позајмљене дукате и да им поврате Вочје. Међутим калуђери одбију тај захтјев и породица Обрадова трајно остане без села Вочја. Видјевши да нема опстанка и живота у брдовитој и стијеновитој Миоцкој, Обрад и брат Дидан са породицом напусте ово мијесто и на путу ка Србији задрже се и остану у предјелу данашњих Лубница. Колико је стварно браће кренуло за Србију из Миоцке код мјесног предања има различитих виђења. Једни кажу да су за Србију била пошла два, а други 4 брата. То се разликује код предања Шуковића у Колашину. Према изјави пок. Видака Шуковића датој 1960. године, Милутин је имао три сина (по Шуковићима Милутин је био родоначелник а не Радош): Обрада, Дидана и Драгутина. Драгутин је имао 4 сина: Михаила, Милуна, Куја (Николу) и Вујадина. Ове податке даје и Секуле Добричанин у књизи Доња Морача, издање 1984. [...] Михаило је био игуман манастира морачког. [...] Кујовићи су од Куја-Николе. Он је трећи син Драгутина Милутинова. Кујовићи у већини живе у Миоцкој, а има их у Колашину, Санџаку, Србији-Јабланици, Косову и Америци.

[...]

Везано за ова три братства је и братство Дидановића, које настаје од претка Дидана. Дидан је са породицом наставио пут из Лубница за Србију и настанио се на Златибору-Ужичка нахија. Знају да су у сротству са Обрадовићима, Шуковићима и Кујовићима. Шуковићи доказују да су Дидановићи од њиховог претка Дидана. Године 1937. Марко Болев налазио се као војно лице са службом у Ужицама. Тада је долазио у контакт са појединим Дидановића и они су му доказивали да су њихови претци Дидан и Обрад били браћа. Ово се преносило с кољена на кољено у овом братству, па је пок. Марку остало у сјећању и ако до тада није знао да Дидановићи имају икакве родбинске везе са братством Обрадовића. Дидановића има и око ријеке Увца, па је могуће да су и они потомци Дидановићи јер су и то падине Златибора.

У роду Милуновића (Јоса Лакићева и Лакића Милунова), предање се преносило с кољена на кољено, да је Радош у Морачи имао 5 синова, од којих су тројица напустили Миоцку, а двојица су остала и даље да живе у Морачи. Обрад, Зеко и Крсто отишли су из Мораче. Зеко се населио на подручју данашњих Рожаја, а Крсто продужио за Косово (говорило се да се одселио за Албанију) јер су у том времену доминирали албански Малисори на овом подручју. Оваква памћења немају неку чвршћу подлогу код предања у Лубницама. Но о томе биће више разјашњења када се буде говорило о насталим братствима на подручју Косова и Метохије.

Обрадовићи у Лубницама истичу да су Зекићи и Кнежевићи од Обрадовића из Лубница, што се подудара са изјавама Зекића, а не и Кнежевића. Зеко се одселио из Лубница и задржао се у Радевића Махали код Рожаја. По Зеку су настали Зекићи. Кнежевићи у Будимљи потичу од Обрадовића из Лубница, а никако не из других крајева. [...]»

47. – 48. стр.:

«УВОД О БРАТСТВИМА НАСТАЛИМ ОД ОБРАДОВИЋА

[...]

У селу Тепцима-дурмиторски крај има братство Обрадовића, а од њих имају неке породице у Пљевљима, Бијелом Пољу, Титограду и другим мјестима. Сви славе Ђурђевдан. По Ердељановићу постоје топоними у Чеклићима-Цетињска општина и има: Обрадске рупе, Обрадска страна и Обрај до. То су свакако неки називи на неки род или братство, са презименом из личног имена Обрад: Обради, Обрадовићи [ф. 5 – Др Ј. Ердељановић: насеља, кн. 24, Београд 1926. године страна 533.]. Није искључено да је један од огранака Обрадовића са Његуша одселио у Чеклиће и тамо задржао славу и презиме које су имали у Његушима, да би се касније из Чеклића одселили и настанили у Тепцима. Каже се да су у Тепцима Обрадовићи, Божовићи и Петковићи од једног претка досељеног у Тепцима. Они се до краја XIX вијека нијесу између себе узимали. Када су се подијелили-прозвали су братства по својим претцима-Божу и Петку, али су оставили један дио заједничке земље која и данас постоји да би се у будућности знало да су од једног претка [ф. 6 – Из изјаве Вука Петковића из Тепаца, а живи у Бијелом Пољу]. У традицији код Обрадовића из Лубница и Шуковића и Кујовића кажу да су то њихови рођаци.

У Лици у Долњем Лапцу има Обрадовића. Да ли су у каквом сротству са Обрадовићима из Лубница или Тепаца нема ближих и одређених података. Познато је да су за вријеме турске владавине из Лимске долине поготово из Горњих Села [ту су и Лубнице – hijerakul] сточари, који су држали већа стада оваца у немогућности да их прехране у зимском периоду ишли са стоком у Поморавље или Босну. Понекад су политички односи утицали на коју ће страну ићи чобани на зимовник са стоком. Да би се босански Турци примили на зимовник морали су вадити документа код турског кајмакана (био је потурчењак) у Беранама. Не искључује се могућност да су поједини сточари остајали за стално у Босни. Обзиром на услове живљења у Тепцима не може се искључити да су се и са овог подручја исељавали и настањивали у Долњем Лапцу.

Наводим један податак, да постоји једно село на граници између Хрватске и Словеније и да се село зове Ераковићи. У њему живе Обрадовићи који потичу од Ераковића са Његуша и да је због тога и село добило назив Ераковићи. Ово ми је испричао Алексије Обрадовић када је био као дипломата, колико се сећам у Аустрији, те да му је један од чиновника говорио да је његова баба од Обрадовића из села Ераковића у Хрватској. Ако се све ово има у виду произилази да су Обрадовићи били већа заједница (задруга) на Његушима и када су морали да се селе једни к мору други к Чеклићима-Тепцима и ето напокон чак у Хрватску у село Ераковиће. Дакле кроз вријеме селили су се на све стране [ф. 7 – Из изјаве Александра-Лека Обрадовића из Рженице код Иванграда].»

61. – 62. стр.:

«СКОКО

Ово братство Скоко настало је у селу Сипање-Бијело Поље прије Балканских ратова. Бројало је 16 домаћинстава.

[...]

О овом братству поред осталих обавио сам разговор 8.9.1995. године са Ферком Скоком, бистрим и оштроумним сељаком из Сипања (65), који сада живи код својих синова у Бијелом Пољу. Разговор је био интересантан јер његово сазнање и виђење о претку Скока не подудара се са знањем Обрадовића из Бастаха и Лубница, одакле је њихов предак по сазнању Обрадовића. Ферко доказује по причању старих из његовог братства, да је њихов предак дошао у Сипање из Леверовића-Дурмитор. Да је у том мјесту било дошло 5 брата. Да је један од њих врло брзо умро и да је сахрањен у Леверовићима. Да су се послије смрти брата одмах раселили куд ко. Да су се ту задржали свега 2 године. Један од те браће настанио се у Сипању и тамо је прешао у ислам. Не зна како се звао. Не зна даљу судбину остале браће њиховог претка. Када су се населили у Леверовићима да су се презивали Обрадовићи. Одакле су ту дошли није имао сазнања.

Супротоно томе, стари Обрадовићи у Лубницама и Бастасима не без разлога доказују да је предак Скока од Обрадовића из Бастаха од ''Трбушчића'' Скоковића како их зову код нас.

[...]

На подручју Жабљака у селу Тепци живи од раније и до данашњих дана братство Обрадовића. У Леверовићима нема никаквих трагова да су ту живјели Обрадовићи. [...]»

Čitajući knjigu, pronašao sam opis bratstva iz Peroša koje baštini jedno zanimljivo i, kod Obradovića u toj formi, kako (verovatno sasvim neprecizno/subjektivno) primećujem, retko predanje: 63. – 65. стр.:

«[...] Године 1913. је Марко Болев Обрадовић као официр био у посади послије ослобођења од Турака у мјесту Рибарићима, на путу од Рожаја према Косовској Митровици. Том приликом код њега су долазили стари Келевићи и причали му да потичу од братства Обрадовића из Лубница. Он до тада није имао никакавих података о њима. Њему је то остало у памћење и у писму од 1960. године износи и тај податак. Ни сам нијесам знао ни чуо од старих људи да има Келевића да су од Обрадовића. Прије неку годину дао сам овај рад др. професору Миловану В. Обрадовићу из Приштине да изврши преглед и коректуру написаног рада и том приликом га замолио да провјери податке о Келевићима у Рибарићима. Он је то прихватио и од појединаца из назначених братстава сазнао много више о тим братствима. Изјаве је узео у писменој форми од појединаца, па ћу их углавном изнијети како слиједи:

[...]

Келевићи у Пероше код Рибарића (податке дао Драгутин Келевић 2. јануара 1988). Према сећању како су стари стари њему причали да су поријеклом од Ераковића са Његуша [istakao hijerakul] и да су се задржали у Лубницама неко вријеме односно како он каже у Црној Гори. Дошли су право у Келе Поље код Тутина. Не зна се колико су се ту задржали, али су се одатле одселили у село Тобајлије, које је било ненасељено. У Тобајлије су дошли браћа: Раде, Петар, Мина и Јоксим и њихови синови Јанко и Јанићије. Почели су им викати ''они из Кела'', па ће се временом прихватити презиме Келевићи. Од ове браће када су се подијелили, настаће и презимена њихових потомака: Минићи и Петровићи у Драгачеву, Радевићи у Струмце, Јанковићи и Тобајлије и Келевићи у Пероше и Стрмце. Када су се подјелили и дошли у Пероше неко вријеме презивали су се Јанићијевићи, да би касније узели презиме Келевићи. Њима су рођаци и Келевићи у Стрмце, Пантовићи у Јабланици и Обрадовићи у Лукавици. Родослов Келевића из Пероша: Јанићије-Недељко-Андрија-Антоније-Драгутин (1925) – Раде (1955) и Марко (1986). Што значи да се по доласку родило 6 генерација.

Родослов: Јанићије-синови: Недељко, Славко, Арсеније, Јован, Милић и Ђорђије. Недељко синови: Андрија-синови Заро, Антоније и Глигорије. Антонијев син Драгутин и његови синови: Раде, Андрија, и Милош. Радев син Марко.

Пантовићи из Јабланице, којих је било три куће одселили се се за Крагујевац.».

Svi slave Vasiljevdan a prislužuju Ilindan.

– Strumca = po Vukomiru Keleviću iz Strumca (podatke dao 26. januara – juna 1988.), Kelevići u Strumce dolaze kada i Kelevići u Tobajlije. «Прво су се населили у Келе код Тутина, а одатлен дошли у Струмце.». Rođakaju se sa gore pomenutim rodovima. U Strumcu žive i Radovići koji «потичу од једног претка који је дошао из Лубница чије име не знају.»

– Lukavica = «Према изјави Вулића-Обрадовића из Лукавице, његов ђед Обрад са братом Миливојем дошао је из Лубница, али не зна када. Дошли су на напуштено имање код Тутина у Лукавици. Ту су затекли своје рођаке Обрадовиће, који су се раније доселили из Лубница. Своје ближе рођаке у Лубницама не знају нити су одржавали везе са старевином.». Starija grupa Obradovića u Lukavici «Из Лубница су прво дошли на Лисичје Брдо, па онда у Лукавицу.», a jedan brat odlazi kod Sjenice (Duga Poljana) a drugi u Radevića Mahalu. Prema broju pasova i godinama, u Lukavicu dolaze možda oko 1830. god. Rođakaju se sa gore pomenutim rodovima.

U knjizi Erakovići se eksplicite spominju na još jednom mestu: 68.стр.:

«КНЕЖЕВИЋИ У БУДИМЉИ

Поред осталих у објављеној хроници Будимља издање Београд 1994. године, писац Радомир Губеринић обухватио је и братство Кнежевића. На бази изјава Мика и Владимира Кнежевића (стогодишњаци) заснива њихово поријекло. ''У вези са бројним разгранатим херцеговачким братством Ераковића. По предањима у Будимљу је најприје доселио њихов предак Дмитар и то директно из Херцеговине. У ширем, рођакају се са Кујовићима у Горњој Морачи, Шуковићима у Доњој Морачи (МО Миоцка), Зекићима у Радевој Мали код Рожаја, Отовићима на Бучу и Обрадовићима у Горњим Селима''. Чак сматрају да су се њихови претци доселили у Будимљу од прије 400 година. По записима Катанића, који се налазе у беранском архиву помињу се од прије 200-250. година.

Обрадовићи у Лубницама имају сасвим другачије мишљење о поријеклу Кнежевића која се заснивају на бази предања старих људи. Код Обрадовића влада апсолутно мишљење да су Кнежевићи у Будимљи и Зекићи у Радевој Мали од Обрадовића из Лубница. Чак да је први предак Зекића и први предак Кнежевића у ближем сротству или браћа или прво братучеди. [...]»

Nadalje g. Marko D. Obradović kritički analizira Guberinićeve podatke a tu analizu obrazlažem, po svom nahođenju, na sledeći način: 1. neodrživost raspona od 400 godina (rođakanje Kneževića sa Obradovićima, vremenski periodi kretanja Obradovića ka Lubnicama, broj domaćinstava Kneževića, broj pasova Kneževića i odnos sa podacima u beranskom arhivu, neprotivrečnost mišljenja Obradovaća sa mišljenjima Zekića), 2. neodrživost direktnog dolaženja iz Hercegovine (а – nelogičnost dolaženja na teritoriju turske vlasti u Polimlju s obzirom na odstupanje stanovništva u Katunsku nahiju pred naletom turske vojske u XV-XVI veku < tome prethodi, čini mi se, povezivanje neospornosti dolaženja pretka Erakovića ispod planine Njegoš u Njeguše sa a) predanjem Obradovića o Njegušima i b) kazivanjem knjaza Nikole. b – nesigurnosti doseljenja Kneževića kao (primarnija) osnova pretpostavci doseljenja pre 400 godina; prihvatljivost podataka Katanića u Beranskom arhivu i paralela sa tadašnjim promenama stanovništva u Limskoj dolini).

Mesta i regioni gde su se raseljavali (pojedinačno, kolektivno,...) Obradovići iz Lubnica:

– 26.стр.: Обрадовића има или је било у градовима Цетиње, Никшић, Рисан, Херцег Нови, Тиват, Приштина, Косовска Митровица, Нови Сад, Прибој, подручје општине Пећ итд. У бијелопољској општини места насељена Обрадовићима су: Бољанин, Дубово, Брчве, Бистрица, Затон, Припчићи, Церово,...

– Одсељени родови и (под)огранци Обрадовића са различитим презименима и називима: Скоковић (Бастахи/Бастаси, Рженица, Бољанин, Затон, Бијело Поље, Србија, Београд, Савино Село-Војводина, Љубљана, Пожаревац), Дмитровић (Палежи и Бастахи), Перишић (Америка), Гаровићи-Вучетићи (Војводина), Ђуровић (Пећ, Метохија, Крагујевац), Дудовић (село Крњини код Истока), Цагић (Села, Гриже), Милуновић (Америка, као Милетићи у Илићеву код Крагујевца, Метохија, Бољанин), Талевић (Америка, Затон, Бања Лука, Београд, околина Берана, Андријевица), Деличић (Заучка Гора), Јегличић (Русија), Радовановић (Србија), Перковићи ''Симовићи'' (Космет), Марковић (Ђаковица), Отовић (Југовина-Беране, Дујке-Сјеница, Бијело Поље код Пећи, Бањевац, Београд, као Кнежевићи у Крагујевцу, Војводина, Америка, као Обрадовићи у Затону), Милевић (Америка, Србија, Београд, Подгорица, Савино Село, Бијело Поље, Расово, Бистрица, Бољанин)

– Обрадовићи за које се зна или претпоставља да су одселили са презименом Обрадовић и они за које није потпуно разјашњено да ли и/или како су из Лубница: Штаваљ-Дујке код Сјенице (у Ивање), Ивање код Бијелог Поља (Обрадовићи и као ''Малевићи'' и Поповићи; из Ивања у Крагујевац, Краљево, Затон, Бијело Поље, Измир-Турску, Америку, Немачку), Пљевља (2 групе Обрадовића које не потичу из Лубница – једни из Мостара а други из Тепаца), Тепци (код Жабљака), Жуна, Гружа, Пајсијевић, Рековац, Бечањ код Чачка (као Катанић; генерал Марко Катанић ''Мемоари'', Ниш 1908., у књижари и штампарији Д. Мунце), Церово (одатле у Крагујевац), Бијело Поље (осим лубничких ту су и други (тепачки, ивањски,...) Обрадовићи одесељени у: Београд, Америку, Б. Поље), Туцање (као Бабачићи, делом исламизирани: Лозна, Б. Поље, Љубансарај-Скопље, Витомирци-Пећ, Бања Лука, Бар, Беране, Подгорица, можда Пашића Поље, Недакуси-Б. Поље; као Реброње (исламизирани; по једним информацијама деле се на Даутовиће, Ћоровиће и Алиће): Годуша, Пећ (део Алића, изјашњавају се као Албанци), Поток-Нови Пазар, можда Сјеница, Турска, Корита (М. Лутовац ''Бихор и Корита''), Б. Поље – нема података за Реброње из Попића, Побрђа, Луга, Букреша (све код Н. Пазара), јер се већина иселила у Турску где се презивају Озтурк), Сипање-Бијело Поље (као Скоко; одатле у Скопље, Н. Пазар, Пећ, Бања Луку, Сарајево, Погорицу, Брчко, Б. Поље; по једној верзији потичу из Леверовића-Дурмитор а по другој од исламизованог дела Скоковића из Бастаха), Лукавица-Тутин (као Обрадовић – једни из Лубница у Лукавицу а други на Лисичије Брдо па у Лукавицу, Дугу Пољану-Сјеница и Радевића Махалу), Келе Поље-Тутин (као Келевићи су у Стр(у)мце, Пероше (и као Јанићијевићи) и Тобалије; од Келевића су можда: Минићи и Петровићи у Драгачеву, Радовићи у Струмцима, Јанковићи у Тобајлијама, Пантовићи у Јабланици (одселили за Крагујевац), Јоксимовићи у Драгачеву), Будимља (као Кнежевић; гранање од Обрадовића нејасно у Радомир Губеринић ''Хроника села'', Београд 1994.), Радева Мала-Рожаје (као Зекићи, поједини родови касније и као Радуловићи-Зекићи и Петронијевићи-Зекићи; у засеоку Горажде код села Полица-Беране), Трњани и Градетин код Алексинца (можда се раније, на Космету, презивали Глишић), можда Доњи Лапац-Лика, можда село Ераковићи на граници Хрватске и Словеније,...

Radi veće preciznosti oko grananja, nesigurnih delova i raseljavanja pročitati knjigu Marka D. Obradovića.

Приказ већих, мањих, живих и изумрлих огранака лубничких Обрадовића изгледао би овако:

А) ВЕЋИ ''ТРБУШЧИЋИ'': 1. Радуловићи, 2. Милуновићи, 3. Дмитровићи

Б) МАЊИ ''ТРБУШЧИЋИ'': 1. Гаговићи, 2. Милевићи, 3. Ђуровићи, 4. Палевићи, 5. Павловићи, 6. Дудовићи, 7. Цагићи, 8. Отовићи, 9. Скоковићи

А) 1. Радуловићи > Мујовићи, Перишићи, Гаровићи

А) 2. Милуновићи > Јегличићи

А) 3. Дмитровићи > Радовановићи, Качари, Марковићи, Перковићи, Шатићи

Б) 2. Милевићи > Стојићи

Б) 4. Павловићи > Деличићи

5.

Љубо Р. Обрадовић ''Обрадовићи из Тепаца испод Дурмитора'', Подгорица 1997.; издавач: ИТП ''УНИРЕКС'', Подгорица; за издавача: Јанко Брајковић; рецензент: проф. др Жарко Обрадовић; лектор: проф. Момир Секулић; коректор: Ковиљка Љ. Обрадовић; технички уредник: Бранислава Вељковић; компјутерска припрема: Нађа Харовић; тираж: 500; штампа: ''СЛОВО'', Краљево; библиотека ''Есеји, критике и студије''. Фотокопирано у Народној библиотеци Србије у Београду 15.III 2013.

5.стр.:

«Ову књигу посвећујем

братству и драгим родитељима

Радовану и Кати»

7.стр.:

«УВОДНЕ НАПОМЕНЕ АУТОРА

[...]

Пишући о нашим братственицима из Тепаца морао сам се у неким случајевима накратко задржати на појединим групацијама наших презимењака са других локација са подручја Црне Горе и шире, гдје сам током истраживања дошао до сазнања да нам је поријекло исто, односно да смо од Хераковића, дијела племена Новљана испод планине Његоша, који су се доселили на Његуше у Катунској нахији, а одакле су бојећи се крвне освете морали да се селе у разним правцима.

Поред доста уложеног труда на овом послу морам ипак рећи да извјесни периоди из даље прошлости нашег, и не само нашег братства, нијесу у потпуности разјашњени, па сам понекада морао прибјећи дјелимично претпостављању, а што је узгред буди речено карактеристично за радове ове врсте и о другим братствима. Ова напомена не подразумијева довођење под сумњу његушко поријекло братства Обрадовића у Црној Гори, па и наших предака из Тепаца.

[...]»

34. – 37. стр.:

«ПОРИЈЕКЛО ОБРАДОВИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ

[...]

Према Ристу Ковијанићу (књига ''Црногорска племена у которским споменицима''), најстарији познати предак групације која је испод планине Његоша доспјела на Његуше био је Богута, па затим Ђурађ Богута, Херак Ђурђевић 1400. године. Њега Ковијaнић узима као родоначелника Хераковића. Од њега води поријекло више братстава која су по неком свом истакнутом претку, односно његовом имену узимали свој презимена. Поред Хераковића, на Његуше и просторе Катунске нахије доселила се приближно у исто вријеме још једна групација која се, опет, по истакнутом и познатом претку звала Раичковићи. Од Хераковића и Раичковића, временом, настао је највећи дио братства на просторима Катунске нахије (назив добила зато што је њен простор, прије досељавања поменутих скупина, представљао за Зећане и друга племена катуне).

Братство Обрадовића са простора Црне Горе, као и његови дјелови који су се одселили на друге локалитете, у цјелини води поријекло од Хераковића с Његуша из Катунске нахије. Презиме су добили по Обраду Хераку. Он је родоначелник Обрадовића.

О Обраду Хераку и његовом живљењу на Његушима говори др Јован Ердељановић. У књизи ''Стара Црна Гора'', на страни 373, поред осталог, он пише: ''Ниже куће Петровића у Његушима мјесто се зове Обрадовина''. У истој књизи, стране 353, 351, 412, 413, 478, као и у Алманаху Зетске бановине, страна 51. и 240, набрајају се и топоними у Ћеклићима: Обрадске рупе, Обрадска страна, Обрадов до. У селу Рваши, које се налази између Царева лаза и Ријеке Црнојевића, помиње се Обрадова пећина. У тестаменту Тома Петровића, оца владике Рада, којим завјештава имовину својим најближим сродницима, у три случаја помињу се називи парцела Обрадовина. Иначе, он је живио 104 године.

Народно предање, казивања појединих добрих памтиша, па и школованих људи, свједоче да братство Обрадовића с подручја Црне Горе води поријекло од Хераковића с Његуша и да је своје презиме добило по Обраду Хераку. Оваква казивања до нас су допрла из више уста наших предака, и то из свих мјеста гдје живе и гдје су живјели наши стари, а нарочито с подручја Лубница, Горњих Села и Тепаца испод Дурмитора. Оцијенио сам да је непотребно наводити свако појединачно пошто су међусобно слична и са занемарљивим разликама. Одлучио сам да наведем, по својој оцјени, најсликовитије и највјеродостојније предање братственика Богдана из Лубница, а добио сам га од братственика професора Мираша Обрадовића из Подгорице.

Богдан је, као угледан и учен човјек у свом крају и братству, ишао два пута на Цетиње књазу Николи Петровићу, у делегацији, свакако, илегално, будући да су ови крајеви били још под турском влашћу.

Није тешко закључити зашто је он ишао на Цетиње. У ствари, циљ је био да се одржава стална веза са Црном Гором, својом матицом, и да се спремно дочекају будући дани, дани заједничке борбе за коначно ослобођење од Турака. Први пут, по Богдановом казивању, био је код књаза Николе у саставу једне доста бројне делегације. Делегацију је предводио Драго Милетин Обрадовић, барјактар. Пошто су обавили разговор и са Николом Петровићем постигли договор, барјактар Драго се обратио Господару са молбом да му омогући да нешто више сазна о поријеклу братства Обрадовића, будући да њихово братственичко предање казује да воде поријекло са Његуша. Књаз му је одговорио да и он о томе понешто зна, али ће задужити митрополита Цетињског манастира да ово испита, па ће му тачан одговор дати други пут када дође на Цетиње. Кад су други пут били на Цетињу, по завршеном договору у двору, књаз је рекао барјактару Драгу: ''Митрополит ме је обавијестио да братство Обрадовића у цјелини води поријекло од Хераковића са Његуша, као и још нека братства. Предак ваш по којем сте добили презиме звао се Обрад Херак. Он је због убиства, бојећи се крвне освете, морао да се са цијелим потомством одсели са његушких простора''. Господар је саопштио барјактару Драгу и осталима да га је митрополит обавијестио да су сви Обрадовићи на Његушима, славили Светога Ђорђија, а прислуживали Светога Арханђела. Рекао им је да зна да Обрадовићи у Лубницама славе Светога Василија. Значи, да су узели другу славу и да, он ако то они желе, може преко митрополита да среди да у будуће славе своју славу - Ђурђевдан. Барјактар Драго је захвалио господару на спремности да им помогне, али је рекао да не може прихватити такву понуду, ''јер остали братственици неће се с тим сагласити, будући да су са крстом светога Василија у рукама постигли више побједа у борбама са Турцима.''

Скоро у потпуности слично казивање о овом питању записао је аутор овог рада 1955. године од Стева Новичина из лозе Стевановића из Тепаца. Стево је живио и радио у Београду, био је у ситуaцији да консултује разну документацију и важио је као жива историја братства Обрадовића у Црној Гори, па и Обрадовића из Тепаца.

Да би избјегли крвну освету, Обрад Херак и његово потомство напуштају Његуше. Било је појединачних сеоба. Њих је тешко, готово немогуће пратити, и по правцу кретања и по презимену. За ово постоје два разлога: једни су страдали на селидбеном путу, а други су мијењали презиме. И сеобе у мањим групама често су доживљавале судбину појединачних сеоба.

Једна бројнија група на своме селидбеном путу стигла је чак и на просторе између Словеније и Хрватске. Тамо и данас постоји насеље које се зове Ераковићи у којему живе становници са презименом Обрадовић. Овај податак је оставио Александар Леко Обрадовић, бивши дипломата. Ови Обрадовићи су ван сваке сумње поријеклом од Хераковића са Његуша. (Слово х се временом изгубило због лабилне артикулације.)

У мањим групама на неким локалитетима у Ћеклићима и другим, извјесно удаљеним од Његуша, боравили су, неки дуже а неки краће, наши преци, напросто, размишљајући у којим правцима да се селе. Многи су се од њих тада, а и касније са простора Лубница и Тепаца одселили за Србију, Босну, Лику и Косово. Мања група се одселила у Боку у мјесто звано Камено код Херцег Новог гдје и данас живе. Податке о овој групи доставио ми је Обрад Петров Обрадовић, истраживач прошлости ових Обрадовића.

Обрад Херак са својом породицом и једном групом ближих сродника, да би избјегао крвну освету, склонио се у Рвашима. О томе рјечито говори народно предање и локалитет у томе мјесту са именом Обрадова пећина.

Обрад са својом групом, како каже народно предање, али не само оно, био приморан да се досели и склони у Спуж код Турака. Највјероватније што није хтио да пређе у ислам, Турци су га подозриво и неповјерљиво гледали и њему и његовим сродницима правили разне сметње и незгоде. Најпослије су му убили једног сина по једној верзији, а по другој једног блиског сродника, што га је, као и све његове, јако ожалостило и опредијелило да се освете и одселе из Спужа. Жртва њихове мудре освете био је један турски бег који је и био виновник убиства Обрадовог сродника или сина.

Турци нијесу одмах знали ко је бегов убица, поред осталог, и што су постојали разлози да се посумња у међусобни обрачун између два турска братства у Спужу. Бојећи се да спушки Турци не сазнају праву истину о беговој погибији, Обрад и његово потомство почињу да се селе са спушког простора.

Једна група, предвођена Обрадовим сином Вујошем, од милоште су га звали Вујо, пође пут Котора. Од ње је постало братство Вујовића. Породично предање овог братства чува име Вујоша од заборава и преноси га са генерације на генерацију. Презиме, највјероватније, промјенили су бојећи се крвне освете, [...].

Други Обрадов син, које му је према једној верзији народног, односно братственичког предања Обрадовића из Лубница, било име Радош, а по другој Милутин, како је забиљежио професор Мираш Обрадовић, доселио се на позив свога рођака Михаила, који је био калуђер у мјесту Фочје, близу манастира у Морачи.

[...]»

39. – 43. стр.:

«ПОРИЈЕКЛО И ДОСЕЉАВАЊЕ ОБРАДОВИЋА ИЗ ТЕПАЦА

Наши преци са Његуша, због крвне освете, кренули су у мањим или већим групама у више праваца крајем шеснаестог вијека. Једна група Обрадових потомака дошла је или боље речено доселила се на просторе Ћеклића. О њиховом боравку у Ћеклићима најречитије говоре поједини тамошњи топоними, на примјер: Обрадске рупе, Обрадска страна и Обрадов до. Ове наводе потврђује и народно предање људи са овога простора. Правац кретања ове Ћеклићке, да је тако назовем, групе одредио је познати истраживач прошлости, Светозар Томић у свом раду ''Дробњак'' 1902. године. У његовом табеларном прегледу има пет рубрика у које су унесени подаци о свим породицама са наших простора. За наше братство Обрадовића каже да живе у Тепцима, да су доселили из Роваца, да славе Ђурђевдан, да прислужују Аранђеловдан. Значи, да су наши преци дошли на ове просторе и да су задржали славу коју су славили прије сеобе са Његуша. Овај податак је веома значајан када се утврђује поријекло било којег братства, јер је славски дан био јако уважаван, а нарочито са религиознога аспекта, па је тешко, изузетно тешко, долазило до тога да једно братство мијења своју славу.

Што Томић не помиње Његуше, него Ровце, разлог треба тражити, највероватније, у његовој окренутости и сконцентрисаности његове пажње на Дробњак као предмет његовог проучавања, па није ишао у ширину, већ је Ровца означио као станицу са које су се представници - преци нашег братства Обрадовића доселили на тепачке просторе.

Друга верзија о досељавању братства Обрадовића са Његуша на тепачке просторе, по народном предању, а нарочито оном које чувају наши презимењаци из Лубница, састоји се у томе да се Обрад, са најмлађим сином и осталим члановима породице, из Спужа доселио у Ровца. Пошто су у Ровцима били веома оскудни услови за живот, а изгледи за стално насељавање веома мали, Обрад са својима напушта Ровца, досели се и насели на просторе између Пирлитора и Штуоца.

И прва и друга верзија о поријеклу нашег братства су врло блиске једна другој, разлике су незнатне, суштински не мијењају стање и ни у ком погледу не доводе у питање његушко поријекло братства Обрадовића у цјелини, па ни поријекло Обрадовића из Тепаца као ни његовог дијела.

Дошавши на ове просторе касније Обрадовићи су нашли на локалитетима: Селини, Пирлитору, Међужваљу, Нинковићима, Борју и Кочадолу своје саплеменике који су се овдје доселили са Мокрога и њему сусједних локалитета код Шавника. Сви су били дио групације Трепчана, која је такође била дио великог српског племена Новљана. Овакво су име добили по мјесту Трепчама у Никшићким рудинама. Њихово досељавање из Дробњака на просторе Језера, која су дуго сматрана катуни, трајало је доста дуго из више разлога.

[...]

Наши преци, по досељавању из Ровца, заједно са осталим житељима Пирлитора, Међужваља, Селине, Врела, Нинковића, Борја и других сусједних локалитета били су се доста прилично осамосталили у односу на турску власт преко Таре и у Санџаку. Постоји могућноста да су некад ометали нормалан и миран пролаз робе. Некад, опет, робу су и плијенили, као и да су упадали на територију са десне стране ријеке Таре и чинили разне незгоде турској власти. [...]

[...]

Братствима која су живјела на: Пирлитору, Селини, Међужваљу, Врелима, Нинковићима, Борју, Кочадолу, као и другим сусједним мјестима, придружило се досељавањем из Роваца и наше братство Обрадовића.

Њих је изненада напала велика турска војска. По Љ. Стојановићу (књига В, страна 48 ''Записи и натписи''), а и по народном казивању и предању, то је могло бити у првим годинама Кандијског рата, негдје око 1651. године. Војску је предводио Али - паша Ченгић, или у народу познат као Зли паша. Турска војска је оставила иза себе праву пустош. [...]

[...]

Овај обрачун Тепчана, уз помоћ Баја Пивљанина и његове хајдучке дружине са башама у Тепцима, временски пада нешто раније од обрачуна Дробњака с бишћанским шеовима, а знатно раније него је владика Данило организовао истрагу потурица у Црној Гори 1709. године.

Злу 1651. годину, када је турска казнена експедиција готово истријебила српски живаљ са лијеве стране ријеке Таре, преживјела је, избјегавајући турске потјере, једна мања група становништва. По Светозару Томићу, то су биле фамилије браће Обрада, Стојана и Раича, а по Андрији Лубурићу и народном предању, у животу су остали Стојан и његови синовци Раич и Станиша, са породицама. Нећу улазити у анализу и коментарисање различитих мишљења у вези са именима и сродству преживјелог становништва, иако се зна да је ово вријеме када су сва братства имала своја презимена, али сам слободан да устврдим, на основу досадашњег казивања о поријеклу Обрадовића, да је наш предак Станиша презиме донио у Тепца и овако се презивао прије него се доселио на просторе лијево од ријеке Таре. Своја презимена, свакако, имали су прије досељавања у Тепца и Стојан и Раич.

Послије погрома 1651. године, Стојан, Раич и Станиша, сви су изгледи, једно вријеме су се скривали по забитим мјестима, измичући испред турске казнене експедиције, све док се ситуација донекле смирила, када се насељавају на једно веће проширење са лијеве стране ријеке Таре, звано Козила, које ће се по њиховом заједничком племенском презимену Трепчани назвати Тепца.

Сви досадашњи истраживачи прошлости ових наших простора сматрају да су први стални становници Тепаца били: Стојан, Раич и Станиша. [...]

Степен сродства Стојана, Раича и Станише не може се поуздано разјаснити. Но, ипак сам склон, када је ријеч о њиховом сродству, да устврдим да они нијесу сродници првог или другог степена, већ прије случајно преживјели становници који су се приликом турског напада нашли заједно. На овакав закључак, поред осталог, опредијелила ме чињеница што су одмах по доласку у Козила - Тепца извршили подјелу земљишта на три дјела: Смољан, Бејовину и Потоци, што блиски сродници ово не би радили с обзиром на ситуацију у којој су се налазили. [...]

Од ова три Трепчанина настале су све тепачке породице, осим оних који су се касније доселиле и ускоке. Наше братство обнови своје презиме по Станишину сину Обраду које је имало док је боравило на Његушима, Ћеклићима, Ровцима и Нинковићима. Готово је сигурно да су преживјели Трепчани морали једно вријеме скривати своја презимена која су имали прије турског напада 1651. године. Ово су морали радити и наши Обрадовићи, па су се једно краће вријеме презивали Станишићи по претку Станиши. Коначно, по његовом сину Обраду узели су презиме са којим су се доселили на ове просторе.

[...]»

45.стр.: «Неки од наших братственика из Тепаца су се одселили у Босну, неки у Србију, неки на Косово и Метохију, неки у Пљевља, неки у Бијело Поље, неки у Буковицу код Чајнича, неки у Лику, а неки су пошли, зараде ради, у Америку и друге земље свијета. Нијесам био у могућности да прикупим непоходне податке за нaше братственике који су се одселили са тепачких простора, али остајем у нади да ће неко од наших млађих изданака ово прочути и посебно обрадити.»

163.стр. (такође и 43.стр.):

«Скица 1. – Досељавање Обрадовића у Тепца

У овој скици дато је кретање групације Новљана, од којих води поријекло и наше братство. Они су се кретали – селили зависно од историјских, економских и других разлога.

Почетак, који се може тачно утврдити је била околина Травника, одакле се један дио племена Новљана доселио испод планине Његоша и у Бањане. Сљедеће мјесто миграција једног дијела Новљана је Мокро код Шавника, а другог од којег води поријекло наше братство су: Његуши, а касније Ћеклићи, Ровци, Нинковићи и Тепца био је негдје око 1651. године.»

На самој скици бр. 1 пише:

«1. Travnik ( Bosna )

2. Planina Njegoš Banjani i Trepča

3. Mokro ( kod Šavnika ) gdje se doselio dio Novljana

[...]»

173.стр.:

«ОБРАДОВИЋИ СА КAМЕНОГ ИЗНАД ХЕРЦЕГ–НОВОГ

Сазнавши да радим на прикупљању података и да слиједи писање родослова овог братства представници групе наших рођака са Каменог изнад Херцег Новог уприличили су разговор са мном. Договорено је да ми они доставе потребне податке. Њихов представник, а истовремено и истраживач њихове прошлости, Обрад Петров Обрадовић доставио ми је тражене податке који се у цјелости уносе у књигу.

Они тврде да су поријеклом из Црне Горе и да су се доселили, као што се види из приложеног материјала, крајем седамнаестог вијека. Пошто овом тврдњом подржавају моје закључивање да цјелокупно братство Обрадовића са подручја Црне Горе и Боке, па и наши драги братственици са Каменог, води поријекло са Његуша, од дијела племена Новљана који се доселио испод планине Његоша на просторе Катунске нахије, а који се по претку Хераку прозваше Хераковићи.»

Места и региони где су се расељавали (појединачно, колективно,...) под-огранци Обрадовића из Тепаца и Каменог:

– расељавања из Тепаца до 1945. године: Кочадо(л), Надгора, Подгор, Рти, Можд (Междо), Тепачко Поље, (становници наведених места називају се ''брдари''), а нешто касније Бијело Поље, Пљевља, Буковица код Чајнича (45.стр.), Банија (163.стр.), Лика, Жабљак итд.

– ''Дјелимично расељавање Обрадовића из Тепаца послије 1945. године'', скица на 165.стр.: Лесковац, Аранђеловац, Прокупље, Зрењанин, Вршац, Суботица, Романија, Шибеник, Ријека, Љубљана,...

– Стевановићи (''Госпавићи'', ''Родовићи''); има их 376 (80.стр.): Сарајево, Београд, Пљевља, Тепачко Поље, Кочадол, Змајево-Нови Сад, Подгорица, Прибој, Драгаши, Надгор-Жабљак, Тиват, Топола, Никшић, Обреновац, Добановци, Буковица-Пљевље, Инђија, Нови Сивац-Војводина, Боговођа-Ваљево?, Војводина, Бијело Поље, Колашин, Америка, Марибор, Кула, Ниш; одиве су се удавале и у: Нови Пазар, Малу Црну Гору, Њујорк, Жабљак, Бачко Добро Поље, Подгор, Крњачу-Прибој, Шавник, Борчу-Београд, Чајниче, Србиње, Земун, Канаду, Будву, Рудо, Срем, Нови Зеланд, Кучево-Србија, Врбу-Мељак код Пљевље, Пишче-Пива       

– Марковићи; има их 185 (96.стр.) или 193 (126.стр.): Сарајево, Подгорица, Подгора-Кочадо, Београд, Војводина, Бели Манастир, Бар, Тепачко Поље, Жабљак, Загреб, Надгор, Прибој, Америка, Рим, Чачак; одиве су се удавале и у: Пиву, Пасји Нугао, Шуманима-Пљевља, Врела, Вирак, Сарајево, Влаовиће-Пљевља

– Ђорђијевићи (''Матијевићи''; има их 434 (126.стр.)): Междо-Тепачко Поље, Исток, Барлета-Италија, Пећ, Београд, Ужице, Подгор, Златибор, Косово, Пљевља, Тепачко Поље, Сарајево, Панчево, Никшић, Жабљак, Бар, Подгорица, Нови Сад, Кула, Ковачка долина, Мојковац, Аустрија, Србија, Војводина, Аргентина, Северна Америка, Бачко Добро Поље, Зеленика-Херцег Нови, Овсиште-Крагујевац и Раткоцер, Приштина, Лозница; одиве су се удавале и у: Ограђеницу, Мљетичак, Шумановац, Кочадол, Врбас, Нови Београд, Аустралију, В. Горицу, Крагујевац, Будву, Улцињ, Сремчицу

– Обрадовићи из Каменог: Херцег Нови, Игало, Америка, Холандија, Лос Анђелес, Сан Дијего, одиве у Бајмок код Суботице итд.

6.

Аким Миљанић и Вукота Миљанић ''Презимена у Црној Гори'', 2002. i 2007. (2. издање); издавачи: Београдска књига (Милоша Поцерца 5, Београд); за издаваче: Милан Тасић и Вукота Миљанић; уредник: Милош Јевтић; рецензенти: проф. др Мато Пижурица, проф. др Драго Ћупић, проф. др Тадија Ераковић; коректор: Драгица Маслаћ-Тасић; ликовна решења корица: Љубомир Жарковић; технички уредник: Војислав Несторовић; штампа: Будућност, Нови Сад; тираж: 1000 примерака.

166. стр.:

«ЕРАКОВИЋ, […] у Морачу (Колашин), дошли из Његуша (Цетиње) и ЕРАК. Од њих у Лубници (Беране) као: ОБРАДОВИЋ од њих ОНТОВИЋ [verovatno Otović? – hijerakul]; […] [Библиографија:] БИП, Бј, ПШБ, ДМО 62; […]»

«КУЈОВИЋ, […] Веље Дубокo (Ровца) дошли из Доње Мораче, ови су огранак ШУКОВИЋА из Његуша (Цетиње); Б: Р 2.»

328.стр.:

«ОБРАДОВИЋ, […] Годијељи (Жабљак), старинци; потомци Трепчана у Жабљаку, на Дурмитору и одатле су одселили у Босну и Србију; Тепца уз Тару, доселили се из Дробњака; Шумановац (Жабљак), огранак Јакшића из Придворице; Пљевља и подручна Буковица, једни су из Дробњака; […] Његуши (Цетиње) одсељени у Морачу и Лубницу (Беране) и Штаваљ (Сјеница), каснији род Шуковића и Кујовића; [Библиографија:] РК 2, Ба 286, СТД, Д 243, 115, СТД 435, 444, 451, РМБК, ПД 211, МКПа, Па 442, РБП, МКР, МКЗ, БК 35, УГЦ, РРЗ, Бца, ТУ, МЛНБ, ПВ 251; […]; Камено из Доброта (Бока Которска) досељеници из Старе Црне Горе око 1692. год.; […] Никшићка Трепча, огранак Станишића, потомци Трепчана иселили у Тепачко Поље (Жабљак), па у Босну и Србију; Херцег-Нови и подручно Камено; из Мартинића (Бјелопавлићи), сродници Шуковића одселили се у Попадиће, уз Колубару (Србија); Удовичица (Лубница), Беране; […] [Библиографијa:] СЦГ, Б 290, 439, 621, КГС, МКС, ВЗА, СТД, Д 115, Х-1, Х-10, ПШБ 227, ЉПП 870, ПВ 163, Муб 99, БЛО, Д, ВЗА, ПВ, БВ.»

333.стр.:

«ОТОВИЋ, огранак Обрадовића из Његуша (Цетиње) одселили у Васојевиће; […] [Библиографија:] ДБВ, ПВ 216, […].»

497.стр.:

«ШУКОВИЋ, Морача огранак Ераковића, од којих су у: Колашину, Косову, Санџаку и Америци; Затон (Бијело Поље); Чево (Цетиње), дошли из Шеховића (Ниш); Блатица и Штитарице (Мојковац); Баковићи (Колашин) и Манастир Доња Морача; […] [Библиографија:] ДМ 64, Кн, РР, РН 2, МХМ, Г, ГК, Г 2, Х 199.»

Skraćenice za (potencijalnu) bibliografiju koja bi se možda mogla odnositi na ogranke Obradovića uz napomenu da u knjizi postoji veći broj štamparskih grešaka: 

БИП – Новак Р. Миљанић ''Бањани (осврт на историјску прошлост)'', рукопис код аутора

Бј  –  има "БЈ (Драго Станишић ''Бјелопавлићи (списак братства)'', рукопис у архиви Вукоте Миљанића)"

ПШБ – Петар Шобајић ''Бјелопавлићи и Пјешивци племена у Црној Гори'', књ. 27, Београд 1923.; има и "ПШП (Драго Станишић ''Братства у Бјелопавлићима'', рукопис код Вукоте Миљанића)"

ДМО  – не постоји

Р 2 - Др Мирко Бајрактаревић "Ровца", етнографска монографија, књ. 3, ЦАНУ, Београд 1984.

РК - Расковник, часопис, број 5

Ба - Новак Р. Миљанић "Бањани", Материјал за Енциклопедију Југославије, рукопис код аутора.

СТД - Светозар Томић "Дробњак", Атлас, књ. 1, СЕЗ бр. 4, Београд 1902.

Д - Андрија Лубурић "Дробњаци, племе у Херцеговини", Београд 1930.

РМБК - има "РКМБ" (Регистар матичне књиге рођених Бобова, Скупштина општине Пљевља), "РКМ", "РМБ", "РМК".

ПД - Никола Н. Томић "Племе Дробњаци", рукопис код аутора

МКПа - има "МКП", "МКП 1", "МКП 2", "МКП 3", "МКПБ" (Матична књига рођених, Мјесна канцеларија Бистрица, Бијело Поље), "мкпп", "МКПП".

Па - Др Обрен Благојевић "Пива", Београд 1971.

РБП - Регистар матичне књиге рођених, св. 1, 1900-1914, Скупштина општине Бијело Поље

МКР - Матична књига рођених, Мјесна канцеларија Расова, Скупштина општине Бијело Поље

МКЗ - Матична књига рођених, Мјесна канцеларија Затон, Скупштина општине Бијело Поље

БК - Академик Милисав Лутовац "Бихор и Корита", Београд 1967.

УГЦ - не постоји

РРЗ - Регистар матичне књига рођених, Мјесна канцеларија Затон, Скупштина општине Бијело Поље

Бца - Матична књига рођених 1900-1914, Мјесна канцеларија Бистрица, Скупштина општине Бијело Поље

ТУ - не постоји

МЛНБ - им "МКПБ", "МКПП", "МКРБ" и све се односи на матичне књиге рођених из Скупштине општине Бијело Поље

ПВ - Др Радослав Вешовић "Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних Брда", Сарајево 1935.

СЦГ - Др Јован Ердељановић "Стара Црна Гора (етничка прошлост и формирање црногорског племена)", Београд 1978.

Б - Поп Саво Накићеновић "Бока", Београд 1913.

КГС - Матична књига рођених 1850-1900, Горњи Столив, Скупштина општине Котор

МКС - има "МКР (Матична књига рођених, Мјесна кацеларија Расова, Скупштина општине Бијело поље)"

ВЗА - Вукота Миљанић "Записах на Путовањима", у архиви аутора

Х-1 и Х-2 - Матична књига рођених, свеска 1 и 2, Скупштина општине Херцег-Нови

ЉПП - има "ЉПК (Љубо Павловић "Колубара и Подгорина", СЕЗ књ. 8)"

Муб - има "МУБ (Матична књига рођених, свеска прва, Будва, Скупштина општине Будва)"

БЛО - Љиљана Булатовић "Била једна чета Ђевојака", Нова књига, Београд 1985.

БВ - Благоје П. Марковић "Врака код Скадра", Архив ЦАНУ

ДБВ - има "Дб (Домовник за 1881. годину Православне црквене општине Беране)", "ДББ" и "Дв"

ДМ - има "ДМЖ (Секула Добричанин "Доња Морача", ЦАНУ, књ. 4, Титоград Титоград 1984.)" и "ДММ (Тадеуш Ракочевић "О Доњој Морачи", Титоград 1972.)"

Кн - има "КН (Батрић Јовановић, Миљан Радовић и Новица Ракочевић "Колашин", Титоград 1981.)"

РР - има "РРЗ (Регистар матичне књиге рођених, Мјесна канцеларија Затон, Скупштина општине Бијело Поље)" и "РРР (Протојереј Раде Радуловић "Команско-бандићки родослов", свеска друга, рукопис код аутора)"

РН - Андрија Јовићевић "Ријечка нахија у Црној Гори", СЕЗ, Београд 1911.

МХМ - Мидо Миликић (и сарадници) "Хроника мојковачког краја", радни материјал, Мојковац, изводи код обрађивача Вукоте Миљанића

Г - Миливоје Докнић "Родослов Докнића у Голији", Никшић, рукопис код аутора

ГК - Јован Т. Канкараш "Братство Канкараш кроз столећа", Врбас 1986.

Г 2 - Обрад Вишњић "Голија и Голијани", Требиње 1987.

X - Јевто Дедијер "Херцеговина", Београд 1902.

7.

A)

http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=3925  (kao i na http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=5746) - stari linkovi. Podvukao sam delove rečenica koji bi se možda mogli odnositi na bibliografiju i izvore za ogranke (pseudo?)Erakovića Svetog Vasilija Velikog.

– Slavko Knezevic - Nis (28/12/2006): Svi Knezevici su poreklom sa Kosova. Posle seobe jedn deo je otisao ispod Kopaonika, jedan u Crnu Goru i jedan u BiH. A posle, svako na svoju stranu... / Pozdrav!

Slavko

[...]

– KOVACEVIC GORAN - republika srpska (16/2/2007): postovani prijatelju ,nemam nikakve veze sa tvojim prezimenom ali poznajem coveka koji mi je sve rekao o knezevicima.On se zvase mile knezevic rodom iz berana crna gora po njegovom pripovedanju vi svi poticete iiz tog mesta u crnoj gori jer tamo je stvarno veliko pleme knezevica,pokazao mi je i knjigu o vasem plemenu sa fotografijama i najsaroijih knezevica.K njigu je pisao sam knezevic iz vaseg plemena kome trenutno neznam ime u toj knjizi mozes sve naci o svojoj lozi bice mi drago ako sam ti pomogao da rasvetlis svoju lozu a u to sam i sto posto siguran....

[...]

– ratko knezevic - italia –milano (18/7/2007): Vladimire Knezevicu ti iz Siska ti si Crnogorac samo sto to neznas - na srecu ! Trazi svoju srecu kod Pape- pedofila!

[...]

– Vuksan Knezevic - usa cikago (21/9/2007): zdravo rodjaci / mda je gospodin obrad najblizi......da tacno je velika vecina knezevica zivi u crnoj gori pogotovu oko durmitora i pive. odatle su se tokom vremena (zadnjih 250 godina) raselili u hrvacku srbiju , bosnu, vojvodinu i cjli svet

[...]

– milica knezevic - podgorica (1/3/2008): ja sam knezevic i vec odavno slusam price starih ljudi kao i mojih djedova i pradjedova.knezevica ima dosta i u cg i srbiji i sire.pleme knezevica od kojih sam ja je iz gradjana to je selo blizu cetinja,a kasnije moj djed kao kapetan spusko piperske kapetanije je od kralja nikole dobio kucu u spuzu gdje i danas zivimo.

[...]

– Marina Kne?ević Glišić - Čačak, Srbija (2/10/2008): Poštovani Kne?evići,postoji knjiga o "nama".Ima nas svuda po svetu. Moj deda i pradeda su bili u AMERICI.1920 Stevan Kne?ević je iz Zekavica opština Pljevlja Crna Gora pošao u potragu za zlatom.Ka?u da je ?iveo u Čikagu .Deda Milosav je 1945 pobegao od partizana.Moj otac Čedo je umro ali nikada nije saznao ništa ni o ocu ni o djedu

[...]

– Vlado Stanisic - Subotica , Srbija (21/1/2009): Na ovom sajtu je moja ujcevina i pokojni djed uspjli da prikupe veliki dio podataka. / Donekle je objashnjena prica o 3 brata... / http://www.rodoslovknezevica.com/

B)

https://www.trazimo.info/trazim-poreklo-prezimena-i-loze-knezevica/

[...]

– Saša Markuš (28/10/2007): Tolko od mene za ovu temu o Knezevicima! Nadam se Olgice da si zadovoljna? [...]

[...]

– Mirjana Knezevic - Fribourg, CH (22/4/2008): Pozdrav svim Knezevicima! Verzija o nasem poreklu, koju sam ja slusala, pocinje jos od Vlastelinovica iz Velike Plane u Hercegovini. / Da li neko zna vise o njima? / Ziveli!

– Zoran Knezevic (i na http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=7958) - Apatin (21/11/2008): Pozdrav svim Knezevicima / ovo je moje za sada malo porodicno stablo koje sam uspeo da sklopim. Mozda se u njemu negde pronadjete........... / http://www.myheritage.com/site-33621221/knezevic-web-site / Inace o Knezevicima i svim lickim porodicama mozete naci u knjigama Milana Divjaka: Licki Vodac, i Licki kalendar.

– Dragan Knezevic - Gradiska (15/1/2009): Koloko znam o svojoj porodici je to da mi je pradjed rodjen u Janju kod Sipova .Ima neko malo seoce koje se zove Knezevici sa jako malo stanovnika i veliko groblje puno Knezevica.Slavimo Vasilija Velikog.Ako zna neko nesto vise o ovoj lozi Knezevica neka mi se javi!

– ALEKSANDAR KNEZEVIC - krusevas ,,pre ,,podujevo (7/5/2009): ja koliko znamo mi smo dosli iz sela ispod durmitora ,,saranci ,,odatle smo prebegli zbog turaka u selo brdjane ,kopanik,,da bi oko 1912 naseli se na kosovo u selo donja dubnica kod podujeva..pozdrav,,znam i to da smo direktna loza i poreklo nemanjica i karadjordjervica,,toliko od mene pozz svim rodjacima koji su odatle ,,zabljak durmitor,,inace mi smo srbi ,,jer i njegos je najveci srbin a milo je crnogorac!~!!!!!!!

[...]

– sandra knezevic - sarajevo, BIH (8/10/2009): ja sam toliko izmorena od traganja za knezevicima ....moj dedo PETRONIJE KNEZEVIC je rodom iz crne gore grada PLJEVLJA......jedino to znam...a kako nemam porodice puno nemam ni informacija..pa vas molim da mi malo pomognete bar da prvi prag predjem bila bi jako zahvalna...pozdrav iz bosne

– otasević daniela - MĂĽlheim,Nemacka (29/1/2010): Dobro vece svima!Uporno sam i ja u potrazi za poreklo Knezevica,ali najvise me momentalno zanima ona knjiga,o kojoj je pricao Kovacevic Goran.Da li postoji bar mogucnost da sazna kompletno ime toga,sto je knjigu napisao,jer ima dosta knjizevnika sa tim imenom(izgleda da su Knezevici inace obrazovane osobe),a nisam imala uspeha u tom pravcu!Unapred zahvalna na svaku informaciju!!!

8.

http://kujovic.me/

«Ukoliko u rodoslovu nema nekog od Vas, Vašijeh predaka ili potomaka ili uočite neku grešku, najljepše Vas molimo da nam javite na E-mail adresu info@kujovic.me»

https://kujovic.me/Rodoslov_bratstva_Kujovica.pdf

''Родослов братства Кујовића"

Мај 2022. године [2013. godine, kada sam uobličavao tekt o (pseudo-?)Erakovićima Sv. Vasilija Velikog, u naslovu je stajala 2008. godina - hijerakul]

Предговор

Како је дошло неко ново вријеме у коме су се људи отуђили и одродили, живјећи све брже и брже, немајући кад да се баве било чим, но само својијем послом, како више ријетко ко коме пише или му иде у посјету, како је технологија овога вијека донијела нове облике комуникације међу људима, који захтјевају кратку и сажету форму, сматрао сам да треба укратко казати пар ријечи о историјату братства Кујовића, додати уз то и родослов нашега братства, не би ли се историја и родослов братства Кујовића сачували од заборава и дочекали неко ново вријеме у коме ће се брат ослонити на брата и у коме ћемо се вратити нашим коријенима и нашој мајци Црној Гори.

Кратка биографија братства Кујовића

Поријекло братства Кујовића се са приближном тачношћу може пратити од средине 14. вијека. Наиме, у то вријеме је живио најстарији познати предак братства по имену Богута и то у тадашњој Зеници негдје око 1370. године, а нешто касније у околини ондашњег Травника у Босни. Ђурађ, син Богутов, са својим синовима Вукцем, Радином, Хераком, Прибилом и Остојом, се сели из Босне послије смрти краља Твртка Првог (1391. године), када је у Босни дошло до оштрих унутрашњих превирања и грађанског рата, што је довјело до масовног исјељавања народа из Херцег Босне.

Средином петнаестог вијека, односно послије пада Херцег Босне под турску управу (1463. године), а због опасности од надолазеће турске најезде, Херак Хераковић, син Херака Ђурађева, се из крајева са обода Херцег Босне сели са својијем братом Раичем у мјесто звано Лединац испод планине Његош у Катунској нахији. Мјесто Лединац касније добија назив Његуши или по планини Његош испод које се налази, или по потоку који туда протиче. Од Херака и Раича временом настају братства Ераковићи и Раичевићи, а постоје и данас села са овим именима. Братство Кујовића потиче непосриједно од ових његушких Ераковића.

Милутин, син Херака Хераковића, се сели из Његуша на Чево и то у село Ожег. Милутинов син Драгутин са браћом Обрадом, Диданом и Стеваном се сели из Ожега због извршене крвне освјете над Ђеклићима, и настањује се у мјесту званом Вочје које се налазило на манастирском имању у Доњој Морачи. Пошто су браћа извршила крвну освјету на самој крсној слави Светог Арханђела Михаила (Аранђеловдан) и како је крсна слава била окрвављена крвљу Ђеклића, промијенили су тада своју дотадашњу крсну славу Светог Арханђела Михаила и за крсну славу прихватили Светог Василија Великог, кога братство Кујовића и данас слави. Како је имање на Вочју било недовољно за живот и опстанак четворо браће, Обрад, Дидан и Стеван одлазе, и у Вочју остаје само Драгутин. Обрад се настанио у селу Лубници код Берана, Дидан у Краљевој Гори на Златибору, а Стеван негдје у околини Јагодине. Од Обрада и Дидана су се развила два јака братсва која и данас постоје - Обрадовићи и Дидановићи, док Стеван и његови потомци, ако их је имао, нестају у вијековима који су слиједили.

Драгутин је имао четири сина који су се звали Вујадин, Михаило, Милун и Никола. Послије убиства Хасан-бега Мекића, Драгутинови синови Никола и Вујадин се селе са Вочја у село Миоску, гдје је и колијевка братства Кујовића. Од њих су се у Миоској развила два братства: од Николе -  Кујовићи, а од Вујадина - Шуковићи. Ова два братства славе исту славу и увијек су се, као и данас послије толико генерација, сматрали и сматрају браћом.

Од Николе се развило братство Кујовића, по коме је братство и добило своје име. Никола, звани Кујо, имао је четири сина који су се звали: Ђека (који је био насљедник кнежевске титуле и чијом се смрћу кнежевска титула у братству Кујовића угасила), Радун, Вељо и Ника. Њихово потомство се даље грана све шире па је шематски приказано у прилогу.

Кујовићи су били храбри и поносни људи. Никада им крв није била скупа, ни своја, ни туђа. Били су то ''страшни људи страшнога времена'' како их је опјевао Милија Булатовић, који неправду нијесу чинили, али ни на себе нијесу дали. Кроз живот су се пробијали тешко, али слуге ником нијесу били.

Ето, то је мали дио историје братства Кујовића отргнут из магле заборава, братства чији се родослов преносио са кољена на кољено, и који ће се преносити кроз вијекове који долазе, док се год људи не острве и на своје претке забораве...

Кујовић Радомиров Драган

[https://herak-erakovic-herakovic-erak.blogspot.com/2022/09/52.html]

ЛИТЕРАТУРА

За израду овог документа су коришћени материјали из књиге и рукописа:

1) Вујо Кујовић и Светозар Кујовић: Братство Кујовића, поријекло и родослов

2) Светозар Д. Кујовић: Морачка Свитања

3) Радосав и Милован Кујовић: Родослов куће Кујовића

4) Радомир М. Кујовић: Родослов братства Кујовића (рукопис из 1979.)

5) Видак П. Шуковић: Братства Кујовић, графички приказ по кољенима

6) Милија Миров (Булатовић): Страшни људи страшнога времена

9.

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8978 (stari link, danas http://www.maksimovic.rs/literatura/eknjige/RadomorVeraRakic_PorekloSrpskihPorodicaIPrezimena.pdf , 29.08.2007., 101.str.) > POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (23)

[…]

Knežević

Za g-đu Danijelu Otašević iz Milhajma, evo još jednog, poslednjeg odgovora na njena četiri zasebna pisma - prezime Knežević koje je imao njen deda, pre nego što je uzeo drugo, Marković. NJegova dedovina je, po mnogim izvorima, Sjenica, a mi dodajemo Raška oblast. Deda je rođen u Beloljinu, ali su se njegovi, kad je imao šest godina, iselili na Kosovo, u selo Balovac kod Podujeva. G-đa Danijela se ne seća slave Kneževića, ali zna da je deda, kao Marković, slavio Sv. Vasilija (14. januara) i Sveta tri Jerarha (12. februara).

Kaže da je deda retko pričao o svom detinjstvu, ali zna da su sigurno poreklom iz Crne Gore odakle su preci morali da beže zbog krvne osvete i verovatno da su tad menjali i prezime. Zna još da se pradeda zvao Svetozar Marković, a deda je mlad umro, pa nema više informacija o njemu.

G-đo Otašević, vi ste, izgleda, prava pravcata Vasojevka! A oni su se vazda osećali i bili pravi Srbi. Oni pripovedaju da su naslednici ili potomci Nemanjića, i da je iz njih potekla i druga srpska dinastija Karađorđevići.

Mada su vaši Kneževići, nastanjeni u Budimlji, drugoplemenici u Vasojevićima, ipak im pripadaju, odnosno "broje se" u Vasojeviće. Kneževići su ogranak Obradovića sa NJeguša koji su se, prema bratstveničkom predanju, pre četiri veka odvojili od Herakovića sa kojima su u nesumnjivom srodstvu. Svi slave Vasiljevdan, a prislužuju Sv. Iliju. Vaši su možda kao prislugu uzeli slavu Markovića Sv. Tri Jerarha.

Po predanju, Obradovići su se posle silaska s NJeguša nastanili na manastirskoj zemlji kod manastira Morače (inače posvećenog Sv. Iliji), u Fočje, gde su ostali tri decenije. Odatle su krenuli sa kaluđerima u Lubnicu, a odatle u selo Štavalj kod Sjenice. Srodnici su im Otovići, Pešići i Lalevići-Kolašinci i Delevići. LJudi su krupni i snažni, brzo se množe i napreduju u svakom pogledu, kaže izvor.

Zasada toliko, a ako želite opširniji odgovor, javite nam se na našu elektronsku adresu ili telefonom.

[…]

Komentari čitalaca

[…]

Pavle Obradović  (213.198.217***) (15/5/2008 2:16:09 PM): Obradovići su sa Njeguša kod Cetinja, od plemena Erakovića. Stara slava svih nas je bila Đurđevdan. zbog čestih ratova sa Arbanaškim plemenima često smo dolazili u Istoriji na ivici biološkog opstanka. U jednom od bojeva izginuli su svi odrasli muškarci. Ostao je samo krivi-nesposobni Vukman sa ženama i đecom u jednoj pećini gdje su ih bili sklonili. Ta pećina se sada zove Udovinica, po udovicama koje su ostale. Iguman Man Mileševa im je predložio da uzmu novu slavu tj Sv Vasilija velikog 14.januara. Mali broj je ostao u Lubnicama sa Vukmanom. Veći broj je krenuo žena sa djecom u svijet na četiri strane. Mi smo najraseljenije pleme u Crnoj Gori. Ima nas na Romaniji, Lici, kod Sjenice, Milanovca, Kragujevca, Zemunu, Medni kod Mrkonjić grada, u Hercegovini. Obtradova braća su Šukjo iKujo sa Miocke i od njih su Šukovići i Kujovići.

milenko knezevic  (212.17.141***) (22/9/2008 5:15:10 AM): knezevici iz budimlje kod berana takodje slave sv vasilija velikog i rodjaci su sa obradovicima sukovicima kujovicima zekicima.knezevici pripadaju plemenu erakovic dolaze iz radeve male sa cetinja....

[…]

10.

facebook-grupa ''obradovic'' https://www.facebook.com/groups/45687524112/ (2013. godine: https://www.facebook.com/groups/45687524112/?fref=ts). Ni nakon nekoliko pretraga nisam uspeo pronaći 2022. god. ovu grupu tako da je najverovatnije nestala sa Fejsbuka. Neki odabrani komentari:

а)

– Marian Obradovic (3. фебруар 2009. у 12:12): poreklo! / zna li ko odakle smo mi Obradovici poreklom???

– Darko Obradovic (9. март 2009. у 22:09): оbradovica ima sa dve strane....iz crne gore i drugi su okolina valjeva.... / jedni sa drugima nisu u rodjackim kontaktima....

[…]

– Marian Obradovic (14.III 2009., 16:09): ja sam cuo da je to jedna familija...

– Dragan Obradovic (11.IV 2009., 18:37): Moj deda je iz Svilajnca, a, koliko znam i pradeda je odande. Mislim da su se u jednom trenutku nesto posvadjali po familiji (normalno:)) i jedan od brace je promenio prezime u Saric (po nekoj baba-Sari). Nemaju veze sa Crnogorskim porodicama Obradovic.

– Cavaliere (5.xx 2009.) [nema poruke 25.II 2013. - hijerakul]: Moji su iz CG

[…]

– Marian Obradovic (6.VI 2009., 13:34): kako da nadjemo,odakle smo?posto moji su iz lubnica(crna gora,berane). / posto vidim da nas ima svuda...

– Vukasin Remi (9.xxx 2009.) [nema poruke 25.II 2013. - hijerakul]: MILSIM DA SU BASS KORENI IZ NIKSICA

– Jelena Obradovic (10.VI 2009., 18:06): OBRADOVICI IZ CG POTICU OD ERAKOVICA SA NJEGUSA KOD CETINJA,PA CAK IMAJU KORIJENE GRCKOG PORIJEKLA JER HERAH GRK SA BRODA ZBOG UBISTVA BJEZI U NJEGUSE I OD NJEGA POTICU ERAKOVICI,BEZ ONOG|"H" DA BI PREZIME BILO SRPSKO....OBRAD,SUKO,KUJO I MALE 4 BRATA ODLAZE U RAZLICITE PRAVCE PA OD OBRADA SU OBRADOVICI,OD SUKA SUKOVICIC,OD KUJA KUJOVICI,A OD MALA MALEVICI.OBRAD ZIVI GDJE JE DANASNJI MANASTIR MORACA,DA BI PO IZGRADNJI MANASTIRA ODSELILI U DANASNJE LUBNICE KOD BERANA....I MOJI POTICU IZ LUBNICA,GDJE SE PRIJE 5 GOD ODRAZVAO SKUP OBRADOVICA,DOLAZILI SU I IZ SRBIJE..POZ RODJACI

– Boba Radic (5. јул 2009. у 15:14): Moji su iz Bijeljine, selo Johovac.

– Vukasin Remi (12.xxxxx 2009.) [nema poruke 25.II 2013. - hijerakul]: auuuuu....nisam znao za to Jeco...odakle ti ta informacija?

– Владо (16.xxxxx 2009.) [nema poruke 25.II 2013. - hijerakul]: Моји су из Босне,Зворник.... Има ли кога одатле? :))

– Igor Obradovic (16.VII 2009., 21:32): http://www.montenegro.org.au/O.html

[…]

– Marko Obradovic (23.VII 2009., 17:51): Ja sam saznao da su i moji iz Lubnice ali kako mogu da proverim ... / da li neko mozda ima lozu iz Lubnice / I veliki pozdrav familijo...

– Cavaliere (7.xxxx 2009.) [nema poruke 25.II 2013. - hijerakul]: Obradović, Riđani (Nikšić) 15.v.; Banjani (Nikšić) 16. v.; Godijelji (Žabljak), starinci; potomci Trepčana u Žabljaku, na Durmitoru i odatle su odselili u Bosnu i Srbiju; Tepca uz Taru, doselili se iz Drobnjaka; […] [podaci sa http://www.montenegro.org.au/O.html – hijerakul]

– Marian Obradovic (8.VIII 2009., 19:48): znaci 15 vek,nista pre?

[…]

– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 11:20): Moj djed je iz Dubova, kod Zatona, ali su poreklom iz Lubnica. Mi u familiji imamo dotora istorije Milovana Obradovica, pa kome god nesto nije jasno po tom pitanju , neka se obrati. Drago mi je sto nas ima u ovolikom broju, a ima ih jos, sigurna sam. Pozdrav svim OBRADOVICIMA

– Cavaliere (10.xxxxx 2009.) [nema poruke 25.II 2013. - hijerakul]: Ima li koga od Obradovica da slavi Djurdjevdan?

– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 11:35): moj najstariji brat slavi 13.januar-Srpska N.G.

– Marko Obradovic (10.XI 2009., 13:45): Ja slavim Djurdjic i Sv. Stefana.....

[…]

– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 21:46): […] Mi smo u Dubovu imali pre6.god. zbor svih Obradovica, i veruj mi da ih ne mogu sve popamtiti.

– Marko Obradovic (10.XI 2009., 21:50): Pa ovako ja sam rodom iz ljiga, zadnjih 6 godina zivim u Beogradu.... / Sve sto znam o familiji cuo sam pre par godina od nekog rodjaka koji je slucajno u crnoj gori vozio nesto i kako ide murija ga zaustavila nesto nije bilo u redu i u sup. kad tamo neki od glavnih se ispostavi da nam je rodjak, i covek kaze odakle vodimo poreklo i da mu rodoslov... do tog rodoslova ja josh nisam uspeo da dodjem.... samo sto znam tada iz price je da vodimo poreklo iz Lubnice i to je to..... / A sad ako ti mozes josh nekako da pomognesh ja bih ti bio zahvalan....

– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 21:58): Pa ja znam da je u Herceg Novom Slobodan Obradovic visi inspektor u CB-u.Ali ako te put nanese oko Bijelog Polja, pa do Podgorice, veruj mi da ces sigurno neleteti na nekog ko zna ili ima veze sa Obradovicima.Moji imaju krvne veze i sa Scekicima, i Bubanjama tako da se broj uvecava.

[…]

– Marian Obradovic (11.XI 2009., 12:33): al ste se raspricali:))))) / moj otac se zove Milos,on je rodjen u Zacu opstina Istok kod Peci Kosovo. / a deda mi se zvao Velimir,on se iz lubnica preselio posle drugog svetskog rata.inace sam ziveo i rastao u Kraljevu ali sad sam i to vec 19god u francusku.Cuo sam da je Obradovic ministar prosvete iz lubnica isto.a Zvonko Obradovic koji je direktor angecije za privredne registre u vladi srbije to mi je rodjeni brat od strica. / inace sam bio par puta u lubnice,imam jos jednog strica koji zivi gore / al sam se ja sad raspricao:)) / pozz Obradovici!!!!

[…]

– Marija Obradovic (20.XI 2009., 17:10): Ja sam iz Despotovca, ima nas dosta ovamo, preci su nam se bezeci od Turaka sa Kosova nastanili u centralnoj Srbiji, tacnije Pomoravlju POZZZ

[…]

– Velimir Obradovic (7.II 2010., 14:26): Sad sam polagano procitao sve poruke na ovom Obradovica-zidu i definitivno Lubnice zasluzuje nadimak Mala Moskva obzirom koliko nas ima. Ja sam iz Lubnica a trenutno zivim u PG pa ako kome treba kakva pomoc oko porijekla tu sam jer imam neku literaturu mada vidim da dosta nas barata sa dobrim detaljima. Toplo preporucujem grupu Lubnice-Mala Moskva jer ima dosta lijepih slika za one koji jos nisu posjetili rodni kraj. S v e n a j b o l j e z a s v e OBRADOVICE!!!!!!!!!!!!!!

[…]

– Saša Obradović (9.III 2010., 01:35): U, baš nas ima puno i drago mi je zbog toga. I ja sam od Obradovića koji vode poreklo iz Lubnica Vasojevićkih. Jedna grana tih Obradovića je (a ja sam njihov potomak) je u vreme Kraljevine SHS , za doba kralja Aleksandra, kolonizovana 1922-23 godine u Metohiju (okolina Peći) . U kontaktu sam sa rođacima koji su ostali u Lubnicama (ili u Lubnice, kako tamo zbore moji dobri rođaci) i išao sam tamo sve do 2000 stalno, u zadnje vreme malo ređe). Jedna zanimljivost , koja sigurno govori i o poreklu i o kretanjima Obradovića kroz vekove je i da stari Lubničani govore za Obradoviće da su ''Srbljaci'' (uskoci), tj. da nisu pravi Vasojevići i Lubničani, nego da su se tu doselili iz Morače, gde su bili 200-250 godina pre nego što su došli sa Njeguša.

– Lara Obradović (6.VI 2010.): I moj tata je iz Lubnica, i isto slavimo Sv.Vasilija Velikog. :) A moj deda ujak je napisao knjigu Porijeklo i rodoslov Obradovica iz Lubnica, '95 izdanje. Pa koga interesuje neka uzme da procita. Bas je lijepo sve objasnjeno.

7.VI, 09:30

*deda stric :)

– Miroslav Obradović (9.VII 2010., 02:22): Prema mojim istraživanjima Obradovići su sa Žabljaka i vode poreklo od plemena ‚‚Ćeklići‚‚ ima nas u Kraljevu, Valjevu, i Loznici, gde sam i ja rođen (trenutno živim u Brčkom, tako da nas sada i sa leve strane Drine ima) i svi slavimo Sv. Nikolu. Pre više od 300 godina moj pra-pra-pra... đed Đorđe Obradović zvani Ćurčija, spustio se sa Žabljaka u selo Krupanj, između Loznice i Valjeva i tu je sa svojom porodicom otvorio kožarsku radnju. Za vreme ustanka Srba u ‚‚Jadru‚‚ protiv Turaka, ‚‚Ćurčija‚‚ se odmetnuo u hajdučiju (Jadar je naziv za Loznicu i okolinu jer se nalazi u dolini reke Jadar), od Vožda Karađorđa je dobio barjak i sa svojim hajducima podigao je ustanak i nakon tri dana žestoke borbe oslobodio Jadar od turaka. Prema nekim zapisima poginuo je iste godine u boju kod Šapca. I dan danas na zadušnice mi palimo sveće za sve pokojne Obradoviće počev od Đorđije, pa preko babe Maksimije i tako redom. Voleo bi da znam o Obradovićima iz Lubnice nešto više, koju slavu slave i ostale podatke kuda su se raselili sve Obradovići i gde nas sve ima (i oni koji slave Sv.Nikolu. i svi drugi Obradovići)

– Гордан Обрадовић (26.X 2010., 15:36): To je bilo pre malo više od 200 godina... Mislim na Ćurčiju / Moji slave Sv. Djordja / Trebalo bi nešto napisati o slavama kod Obradovića / Ima nas od Vasojevića i Drobnjaka...možda i tu nešto dopuniti i proširiti... / pozdrav svim rodjacima i prezimenjacima... :)))

– Goran Aniketos Obradovic (16.X 2011., 13:18): Jelena, ovo sto si napisala je tacno, sve do momenta kad si rekla da su Obradovici otisli u Lubnice, nisu otisli u Lubnice [permutovao je dolazak sa Njeguša i odlazak iz Lubnice? - hijerakul], nego su pobjegli od krvne osvete u Tepca (selo pored Tare) na Žabljaku. Inače podatci koje si iznijela su iz knjige Obradovići sa Žabljaka, koju je napisao moj rođak. Činjenice koje su iznijete u knjizi, su na osnovu zapisa koji se nalaze u Cetinjskom manastiru i na osnovu rodoslova. Inače Obradovići sa Žabljaka slave sv. Đorđa.Pozdrav svima!

– Marija Obradovic (16.X 2011., 13:23): moji Obradovici slave Sv. Nikolu, poreklo Kursumlija.

– Biljana Obradovic Goran Aniketos Obradovic (16.X 2011., 13:44): ,gde mogu da nabavim knjigu " Obradovici sa Zabljaka"? Moji preci su odatle dosli u okolinu Ivanjice, slavimo Djurdjic! :)) pozdrav svima!

– Pavle Obradovic (16.X 2011., 15:33): Biljana, knjigu "Obradovići iz Tepaca" možeš da nabaviš u Podgorici. Naime, autor knjige Ljubo Obradović živi u Podgorici. U toj knjizi se upravo kaže da su Obradovići u Tepca došli iz lubnica kod Berana. Pozzz

[…]

– Igor Obradovic (16.X 2011., 15:59): @Marija tacno je to Obradovici u tom kraju slave svetog Nikolu,kao i ja i moji roditelji.Inace oni su iz Gornje Draguse kod Blaca,mada nema potrebe spominjati to selo, svi ga znaju u Srbiji:)i Obradovice koji su iz tog kraja,nasiroko poznati po svojim dobrocinstvima,svi smo ovde nasi,ma koju god slavu slavili..Obradovici su svi rodjaci,ja imam i brata koji je Hrvat iz Dalmacije,pa nek se jave isto Obradovic...

– Jelena Obradovic (16.X 2011., 16:27): Moji podaci su iz knjige "Obradovici iz Tepaca ispod Durmitora"i pise da smo prezime dobili po Obradu Heraku s Njegusa.Da bi izbjegli krvnu osvetu,Obrad i njegovo potomstvo napustaju Njeguse.Jedna grupa,predvodjena Obradovim sinom Vujom podje put Kotora.Od nje je postalo bratstvo Vujovica.Drugi Obradov sin,Milutin je zasnovao porodicni zivot blizu manastira u Moraci,a odatle se sele u Lubnice.Od dijela Obradovica koji su ostali u Moraci postala su bratstva Kujovici i Šukovici.

– Željko Obradović (16.X 2011., 17:49): Jelena, jos u nekim izvorima pise isto sto i u ovoj koju si ti citala. Porijeklo Obradovica sa Zabljaka i mojih iz Lubnica jesu Erakovici sa Njegusa koji su hercegovci. A uzgred budi receno i Petrovici sa Njegusa su od Erakovica. Slavili smo istu slavu Djurdjevdan, a Obradovici iz Lubnica, na znam iz kojih razloga sada slave Vasilija Velikog.

– Dejan Obradovic (16.X 2011., 20:39): Pozz rodjaci!!! I prema mojim nekim istrazivanjima i moji poticu iz Lubnica, tamo neki pra pra pra pra djed, sad smo u VA a slavimo Sv. Jovana.

– Goran Aniketos Obradovic (16.X 2011., 21:30): Knjiga nije bila nikada u prodaji, nase bratstvo je štampalo nažalost samo za nas.

– Darko Obradovic (16.X 2011., 21:46): Obradovici su poreklom iz Njegusa, ali su se u nekom veku odselili u Lubnicu, Bastehe nad Beranama, i datle vuku crnogorski Obradovici, a inace, po prici,, citajuci u knjizi o Obradovicima, bila je neka veza sa Scekicima, kada se desio neki kurslus i otada se Scekici smatraju za krvne neprijatelje Obradovica.

16.X 2011., 21:46

Inace moji su iz Lubnica gde su mi i danas neki stricevi i rodjaci.

16.X 2011., 21:50

I slavimo sv. Vasilije veiki - 13.januar, Srpska nova godina. Moj deda po ocu, rodjen u Lubnicama, posle je presao u Srbiju, pored Prokuplja i radio ka ucitelj u tom kraju.

– Jelena Obradovic (16.X 2011., 23:22): Zeljko,Obradovici iz Lubnica slave sv.Vasilija jer im je krst njegov pomogao u borbi protiv Turaka..i ja se bas ponosim sto slavim tu slavu,a ujedno i Srpsku novu godinu!

– Vladimir Obradovic (18.X 2011., 21:29): Obradovici iz Berana slave Sv.Vasilija posle Scekica smo najbrojnije pleme, i da sa Scekicima nismo u nekim bas prijateljskim odnosima ... postoji prica da su dugo zbog krvne osvete ova dva plemena bla u zavadji...i

[…]

– Davor Obradovic (18. октобар 2011. у 21:41)

[…]

– Jovan Obradovic (18. октобар 2011. у 23:41): Obradovići su poreklom iz Crne Gore, tačnije - Žabljak....A svi mi južni sloveni živeli smo na teritoriji današnje bugarske, na obali crnog mora, a na to mesto došli smo iz Sibira - Rusija.

[…]

– Vladimir Obradovic (20. октобар 2011. у 12:23): ima obradovica muslimana i katolika toliko o tome... a i da nisu svi sa zabljaka ni priblizno...

[…]

– Davor Obradovic (20.X 2011., 22:50): Mariane ja sam iz jednog sela na izmedju Berana i Bijelog Polja ...a moji su iz Lubnica iznad Berana doselili tu...

– Jelisaveta Obradovic (21.X 2011., 15:45): Moji Obradovic su poreklom iz Velike Plane, i mislim da nemamu nista sa Obradovicima iz CG. Imam i knjigu Obradovic, i tu je sva moja rodbina..

– Marian Obradovic (21.X 2011., 18:01): Davore,moji su iz Lubnica i imam familiju u Bijelo Polje.Znaci bliski smo

[…]

– Bojan Obradovic (29.X 2011., 10:46): Ima li Obradovica da poticu vise Valjeva,posto su moji odatle i zeleo bih da znam vise o njima...:)))) pozzz

– Marian Obradovic (3.XI 2011., 21:14): e sad,ja sam cuo da su iz lubnica dosta njih obradovica otisli u valjevo.da li je to istina ili nije nemam pojma!

[…]

b)

– Nebojsa Obradovic (10.III 2009., 11:47): Porijeklo Obradovica vodi iz stare Hercegovine, odakle su se preselili na Njeguse pod prezimenom Erakovici, odakle se dalje sele pod sadasnjim prezimenom do terena gdje je manastir Moraca. Dalje se krecu do Lubnica mjesta koje se veze za postojbinu Obradovica. To je ukratko. Od Obradovica su nastala i neka druga prezimena, a brojne porodice su se selile na kosovo, i ostale djelove Srbije. E sada kako su nasi preci dosli do Hercegovine meni je stvarno nepoznato, mada neki izvori tvrde da je i sam Keops porijeklom Obradovic????

c)

Stefan Stevica Obradovic (16.X 2011., 14:21): ja znam da je moj pra,pra,pra deda,koji se prezivao obradovic... pobegao iz cg u vreme turaka doselio se na planinu zeljin i uzeo prezime curcic. ta planina se nalazi ispod planine kopaonik... kasnije je njegov unuk Obrad sisao u nize krajeve u blizini grada aleksandrovca selo dasnica i svojim sinovima nametnuo prezime obradovic kako se nekad prezivao i njegov deda... danas u dasnici ima oko 150 domacinstava i vecina su obradovici...

[…]

d)

[…]

– Danijela Obradovic (17.X 2011., 13:12): MOJI VODE POREKLO SA ZABLJAKA, OD PETROVICA, BIO JE NEKI OBRAD I ZBOG KRVNE OSVETE , UZLI SMO PREZIME OBRADOVIC. ONI SU SE ODSELILI U PEC, ISTOK, PA U TOPLICU, PA U REVUCE OPSTINA PODUJEVO

17.X 2011., 13:12

SLAVIMO SLAVU SVETI STEVAN 9JANUAR

– Zoran Obradovic (18.X 2011., 22:25): Moji vode poreklo iz Kolasina, a doselili su su u Medvedji na jugu Srbije. Inace imama familiju negde na Kosovu, Kragujevcu, Engleskoj.

e)

Slavica Obradovic (23.X 2011., 19:24): Drago mi je da se neko sjetio. Ja sam iz Crne Gore od Vasojevica selo Lubnice. Znam toliko da svi Vasojevici su od zice Nemanjica koji su odrzali cistu krv,vlastelinski soj i ocuvali nepodeljivi rod od Kosova tom rodu i Obradovici pripadaju. Poticu od Ugljese Kovacevica. Pozdrav za sve moje plemenike

[…]

f)

[…]

Aleksandar Obradovic (8.XI 2011., 10:46): Facebook je tvrd orah, vocka cudnovata, ne slomi ga, al' zube polomi...Sve sam pokusao, no ne mogah nam ponosito ime grupe izmijenit. Ne dade se "o" ni pod koju cijenu uvecat', pa dzaba i trud i muka, ostade nam grupa malim slovom pisana. Al' nije do pisma, mada bi se Dositej jedio, vec do ljudi, ovih 724 sestara i brace, pa je "o" malo, ali srce veliko :=)

[…]

g)

– Раде Д. Обрадовић (21.XI 2011., 11:26): Pozdrav za sve Obradoviće.Moji su dosli iz Like u srpsku Vojvodinu 1956.Đed je pricao da vodimo poreklo negde iz Metohije,konkretno iz okoline Peći.Ja sam prva generacija rođena u Srbiji.Slavimo Sv.Jovana.Pozz za sve Obradoviće širom sveta.

– Marian Obradovic (29.XI 2011., 21:27): Moj otac je sa kosova i to blizu peci,tacnije iz zaca(opstina istok).mora da smo rodjaci

– Љупка Љупка (29.XI 2011., 22:25): Мој чукундеда је дошао из Лике у Лијевче поље,у Републици Српској, славимо такође Св.Јована! Поздрав из Р.СРПСКЕ!

[…]

h)

– Nenad Obradovic Sone (10.VIII 2012., 02:58): Dragi moj Obradovici, da li neko od vas slucajno ima PORODICNO STABLO???

[…]

– Igor Obradovic (13.VIII 2012., 15:53): Ima dole cini mi se,vec smo pisali o tome,ima i knjiga,Poticemo iz Bosne,bila tri brata,Obrad...Pregledaj malo stranu..Pozzz

13.VIII, 17:04

sto se tice porijekla vecina Obradovica u Bosni vodi iz okoline Zabljaka,tj,Sela Drobljani,Gdje je neki stari predak ubio na nekom veselju cuvenog Husref Bega,i zato su sto protjerani sto sami pobjegli sa tih prostora....Ovo je tacno..Hvala Zoranu..

13.VIII, 17:08

Tako dasu nam i Drobnjaci,kojih ima po celom svetu,rodjaci,jedan me je cak i spasio kazne "Policajac" iz okoline Prijepolja,kad je vido da sam Obradovic...A tek to pleme Drobnjaci ima siroko pereklo,od Jankovica..Pa na dalje...

13.VIII, 17:26

Tako da uvek sem Obradovicima,uvek i Jankovicima,Drobnjacima,Gvozdenovicima,jel je drugi brat bio Gvozden,treceg ne mogu dase setim,mislim daje bo Radojko,ili tako nesto..Mozes uvek da trazis bilo sta,uvek ce ti izaci u susret+Jankovicima,sa strane Drobnjaka...

– Dragan Obradovic (30.VIII 2012., 20:50): Imam ja. O knjizi "Potomci Obradović Andrije i Milosave iz Dubova". Moj Miloš zna 14 svojih direktnih predaka

[…]

i)

– S Tony Bender (8.XI 2012., 17:58): ko je od vas iz berana?

– Marian Obradovic (8.XI, 18:04): Iz Berana? Poreklom sam iz Lubnica a majka mi je iz Donjeg Zaostra:)))

– S Tony Bender (8.XI, 18:10): vala marian da si se javio

– Marian Obradovic (8. XI, 20:19): Ima tu vise njih iz Barana

– Dragan Obradovic (11.XI 2012., 15:54): Ti si od naših. Eraković

j)

https:/www.facebook.com/photo.php?fbid=42538657422804&set=gm.10151980439909113&type=1&theather (stari link) – rodoslov jedne grane Obradovića iz Dubova > Dragan Obradovic (27.X 2013., 00:17): A u CG došli iz Erakovića (Herakovića), zato nas i zovu Erakovići

Dragan Obradovic

30. август 2012. у 21:04

Rodoslov mog Miloša

11.

facebook-grupa ''ШУКОВИЋИ - братство презимењака'' https://www.facebook.com/groups/117605688249995

Milorad Šuković (11.IV 2010., 08:51am)

Порекло

Poreklo BRATSTVA ŠUKOVIĆA (zvanih Mijočani – to su ovi koji sada žive u Crnoj Gori), prema predanju i nekim sačuvanim podacima (koji su prilično tačni), poznato je unazad sve do polovine 15. veka

Prastari predak bratstva Šukovića, za kojeg se zna, vodi porijeklo iz Bosne i zvao se BOGUTA (kako se prezivao ne zna se tačno), a živio je u vrijeme prve polovine 15. vijeka u okolini Travnika. Bogutin sin ĐURAĐ BOGUTOVIĆ sa svojih pet sinova – Vukcem, Radinom, Herakom, Pribilom i Ostojom – preseli se iz okoline Travnika u Gacko, u Hercegovinu, odakle je poslije izvjesnog vremena prešao u Hercegovačke Rudine i nastanio se ispod planine Njegoš, mjesto Zlatna Strana. Prema narodnom predanju, ova selidba Đurđa Bogutovića i njegovih sinova dogodila se u vrijeme pada Bosne pod Turke 1463. godine, a razlog je bio tursko nasilje i veliki progoni srpskog življa u Bosni. Krajem druge polovine 15. vijeka, zbog opasnosti od turske najezde,

HERAK HERAKOVIĆ (po narodnom izgovoru Erak Eraković), sin Heraka Đurđeva, a unuk Đurđa Bogutova, sa svojim bratom ili bratom od strica Rajičem, odselio se – pobjegao – ispod planine Njegoš, pa prešao u Crnu Goru, u Katunsku nahiju. To se najvjerovatnije dogodilo po padu Hercegovine pod Turke 1483. godine. Herak i Rajič su se sa svojim porodicama naselili u mjesto zvano Lužina, koje se nalazi na sjeverozapadnim padinama planine Lovćen. Jedno predanje govori da su u početku živjeli u nekoj pećini na brdu – planini Bukovici – istočno od Njeguša.

Najstariji predak bratstva Šukovića za kojeg se po predanju sigurno zna potiče iz velikog i starog bratstva ERAKOVIĆA ili HERAKOVIĆA, koje je pripadalo starom crnogorskom plemenu zvanom pleme Njeguši.

ISTORIJAT Herakovići (Erakovići) su tokom 16. i 17. vijeka živjeli u mjestu Njeguši (Lovćen Polje – Njeguško Polje), koje se nalazi na sjeverozapadnoj padini planine Lovćen. Njihovo veliko i gusto naselje nosilo je isto ime – Herakovići (Erakovići) i protezalo se oko glavnog puta idući od Cetinja za Kotor. Naziv bratstva i prezime Heraković (Eraković) dobili su po svojem pretku Heraku (Eraku), koji se u Njeguše doselio sa planine Njegoš u Hercegovini. Otuda i potiče naziv mjesta i plemena Njeguši. Od Heraka (Eraka) i Rajiča razvila su se dva jaka bratstva: Erakovići i Rajićevići, koja su u 18. vijeku, za vrijeme vladike Danila (vladika Danilo izabran je 1697. godine za mitropolita crnogorskog, a 1700. godine Arsenije Crnojević postavio je Danila Petrovića za vladiku crnogorskog), imala veliki ugled i moć u plemenu Njeguši. Vladika Danilo je znao za predanje o doseljavanju Heraka i Rajiča ispod planine Njegoš, pa je on prvi uz svoje ime upotrijebio naziv Njegoš i do svoje smrti, 1735. godine, potpisivao se Danilo Šćepčev Heraković Njegoš.

Od bratstva Erakovića razvile su se dvije grupe – podbratstva – Petrovići i Popovići, i ona su bila brojno mnogo manja od Erakovića i Rajićevića i sa manje uticaja i bila su potiskivana od brojnijih bratstava. Od Rajićevića su nastali i razvili se Radonjići. Svi Erakovići su od starina slavili slavu Đurđev dan (6. maja), a prislužnicu – prislavu Veliku Gospođu (Gospođin dan, 28. avgusta), i opšta crkva herakovićka je posvećena svecu Sv. Đurđu i nalazi se u istoimenom naselju.

Ne zna se, i nema pouzdanih podataka, da je neko iz bratstva Erakovića, sve do vremena vladike Danila, imao zvanje i titulu vojvode – vojskovođe – vođe, nego su samo imali zvanje kneza i serdara.

Kao za istaknute ličnosti, prije vladike Danila, od Erakovića i Rajićevića pouzdano se zna samo za dvojicu, i to tek s kraja 17. vijeka. Zna se za Stanišu Popova Radonjića – Rajićevića, koji se pominje 1682. godine i imao je zvanje serdara. Zna se i za Šćepca Kaluđerova Petrovića – Erakovića, koji se pominje 1693. godine. On nije imao čina – titule, ali je bio vrlo ugledna ličnost u bratstvu i plemenu. Od Šćepca Kaluđerova razvila se ugledna svjetovna porodica kaluđera (Šćepac Kaluđer Petar) i popova, od kojih je najznačajniji bio pop Petar koji je, kao Herakov potomak, u svom bratstvu Popovića bio bistar i ugledan čovjek i imao duže vrijeme vlast u bratstvu, pa su se njegovi potomci po njegovom imenu prozvali Petrovići, od kojih su dalje nastali vladika Danilo i njegova braća, pa i vladika Petar I Petrović Njegoš (1748 – 1830) i vladika Petar II Petrović Njegoš (1813 – 1851). Kako se iz goreizloženog vidi, Petrovići su grana bratstva Herakovića (Erakovića), koji su se razvili u Njegušima u toku 18. vijeka.

Šukovići iz sela Mioska (Morača, Crna Gora), potiču od kneza Milutina Erakovića (jednog od najbližih potomaka nekog od knezova iz bratstva Eraković; inače, kneževska titula je bila nasljedna), koji je po lozi bio u krvnom srodstvu sa svjetovnom i vladarskom porodicom Petrovića. Knez Milutin je zbog krvne osvete pobjegao sa Njeguša u mjesto Vočje u Donjoj Morači, odakle se nakon nekog vremena preselio u selo Mioska (takođe u Morači), pa se, kako kaže predanje, nazvao Miočanin, prikrivajući svoje pravo prezime, Eraković, jer se plašio osvete ili „božje kazne“. Knez Milutin je imao tri sina: Didana, Obrada i Dragutina i četiri unuka (Dragutinovi sinovi): Nikolu, Mihaila, Miluna i Vujadina, kao i dva praunuka (Vujadinovi sinovi): Stanišu i Šuka. Treći pas Milutinovih potomaka bio je malobrojan, jer je u to vrijeme, prema predanju, u Morači „harala bolest – kuga“, pa su „grdna čeljad poumirala“, i jedva su u Milutinovoj lozi ostale dvije muške glave, a to su bili Staniša i Šuko. Loza Milutinovog potomstva brojno se ojačala i porodice se umnožile, jer je Šuko, kao praunuk Milutinov, izrodio i odgajio šest sinova: Petronija, Jova, Vuku, Ivana, Vasilja i Stojana. Da im se ne vrati „božja kazna i zle godine“, Milutinov praunuk Šuko je odustao od pradjedove slave Đurđevog dana i, u znak zahvalnosti bogu i svecu Svetom Vasiliju, uzeo je novu slavu i krsno ime Svetog Vasilija Velikog (Vasiljev dan), koji pada 1. januara po starom, odnosno, 14. januara po novom kalendaru (pravoslavna Nova godina), a za prislavu Svetog Iliju (Ilin dan), koji pada 2. avgusta po novom kalendaru. Brojni Šukovi sinovi preuzeli su kao nasljednu tradiciju očevu slavu i prislavu, a na osnovu imena svojeg oca Šuka dali su sebi prezime Šuković.

NAPOMENA U vezi sa rodoslovom i lozom bratstva Šukovića ovdje treba dati neke napomene. Naime, pored imena bratstvenika Šukovića koja su unijeta u svih deset šema rodoslova i loze bratstva, zna se za još oko 120 muških imena koja nose prezime Šuković. Preci svih ovih Šukovića živjeli su u Hercegovini, u selima Cernica, Donji i Gornji Kazanci, Stepen, u okolini Avtovca i Gacka. Oni su poznati kao Šukovići Hercegovci jer se većina njih tako izjašnjavala (a i danas se izjašnjava). U podacima koji su dobijeni od starijih ljudi iz sela Cernice, Gojka Jovova Šukovića i njegovih bližih rođaka, kaže se da su njihovi stari od kako znaju živjeli u Cernici, da im se najstariji predak zvao Spasoje Šuković zvani Šuko, rođen oko 1786. godine, da je imao tri sina koji su se zvali Bojo, Rade i Jovo, i devet unuka: Milutina, Boška i Špira (Bojovi sinovi), zatim Jovana, Vujadina, Šćepana i Petka (Radevi sinovi) i Bogdana i Gligora (Jovovi sinovi). Od njih su se razvile brojne porodice Šukovića Hercegovaca čiji potomci, sem u selu Cernici, danas žive u Gacku, Trebinju, Dubrovniku, Mostaru, Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Podgorici. Neke porodice Šukovića iz ove loze vremenom su iz Hercegovine prešle u Kuče, neke na Pešter (Vapa kod Sjenice) i Srbiju u selo Divostin kod Kragujevca. U kontaktima sa pojedincima iz ovih porodica, autor je saznao da većina njih smatra da između porodica Šukovića Hercegovaca i Šukovića Moračana postoji bratstvenička, rodbinska i krvna veza, i da čine jednu bratstveničku lozu, tj. jedan ogranak loze velikog i razgranatog bratstva Šukovića.

12.

facebook-grupa ''LUBNICE-MALA MOSKVA'' https://www.facebook.com/groups/122151155308/. Neki odabrani komentari:

a)

Pavle Obradovic (24.V 2010., 20:43): Obradovići su Katunjani. Prezime Obradović je po Obradu, koji se u Lubnice doselio iz Morače, gdje su živjeli na crkvenoj-manastirskoj zemlji. Ljetnji katun nam je bio u Miockoj, gdje su ostala Obradova braća Šuko i Kujo, nakon što su im crkvene vlasti uskratile dalje korišćenje crkvene zemlje. Od Šuka su Šukovići, a od Kuja Kujovići, to su naši rođaci. Četvrti njihov brat je najvjerovatnije Milutin i odselio se u Srbiju, u okolinu Kragujevca u Šumadiji. Jedan od tih rođaka je bio svojevremeno direktor Zastava-automobili u Kg, znam da je pomagao nekim našim rođacima, da preko reda kupe auto u vreme onih spiskova. U Moraču smo se doselili sa Njeguša,( gdje i danas ima deo Obradovina) po predanju zbog krvne osvete, a možda i zbog gladi? Stara slava nam je bila Sv. Đorđe 06.05. pa smo preslavili na Sv. Vasilije 14.01. tj Nova godina. jer smo imali česte sukobe sa Arnautima-Klimentima i često smo ostajali bez odraslih muških glava. Stari su pričali da su naši stari otišli u Manastir mileševu da se mole i da im je iguman Manastira predložio da promijene slavu, što su i učinili. Od tada nam je krenulo, HVALA BOGU!!!

Pavle Obradovic (27.V 2010., 12:25)

Samo da dodam, Obrad, Šuko, Kujo i milutin su se prezivali Eraković. Mi smo zapravo Erakovići!!!

b)

Pavle Obradovic (19.VII 2011., 19:45)

Deo o Obradu Erakoviću,iz pjesme o pok. Minju :

IMAO JE MIRNOĆU PLEMIĆA

ŠTO PRILIČI ZA ERAKOVIĆA

PORIJEKLO NJEGOVO SE ZNADE

ERAKOVIĆ ODSELI OBRADE

IZ JUNAČKE KATUNSKE NAHIJE

KOJU SUNCE TEK U PODNE GRIJE

U SLOBODNE MORAČKE PLATIJE

NI TU DUGO ON OSTAO NIJE

S PORODICOM DOĐE U LUBNICE

U PODNOŽJE GORE BJELASICE

ĐE JE SLAVNA ŽUPONSKA PEĆINA

ĐE SU STOPE MARKOVA ŠARINA

TU ĐE JASEN ŠIRI SVOJE GRANJE

NA ZIDINE CRKVE SVETE JANJE

I NIZAMSKA KULA ĐE JE BILA

TE GRANICA S TURSKOM PROLAZILA

ĐE SU STRMI KLANCI I STJENE

TU ĐE LJUDI SLOBODU CJENE

PA ZBOG TOGA STARI LJUDI ZBORE

SELI SMO SE IZ ZLA U GORE

c)

Pavle Obradovic (15.IX 2013.):

[...]

Порекло фамилија

У Лубницама има 108 кућа, и ако село није дуже ни шире од 10 минута.

Предање казује да су ово село пре насељавале Клименте Латини. Прича се како у то време није никако падао снег, но неки пут с јесени, док су се они бавили у планини Бјеласици, падне снег, што њих јако уплаши да није каква казна божија, те се одмах некуда иселе, а на њихово место дођу Обрадовићи, који, по казивању, као да су још пре 300–350 година доселили из Његуша, а старином су из Херцеговине. Прича се да их је на Његушима било седам брата, па се посвађају с осталим племенима, те четворица погину, а тројица дођу у Јеловицу, а после се населе у напуштеним Лубницама. Да би се боље сакрили и славу су променили, те сад славе Нову Годину, а стара им је слава била Ђурђевдан.

[...]

ИЗВОР: ''Васојевићи у турској граници'', поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 722-724). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

d)

Pavle Obradovic (27.VI 2022.): Mi, Obradovići, pripadamo Staronjegušima, doseljenim iz Prizrena poslije Kosovskog boja, čisti Srbi, Sloveni, bili smo vlastela u Dušanovom carstvu, to dokazuje i naša haplogrupa-DNK koji se ne može "štelovati, R1a-Z282, Pogrešan je naziv Miočani po katunu Miocka, ali nema veze, izbjegava se, pravilno, zabuna da smo Moračani, jer nijesmo. Miočani su rod koji čine Kujovići i Šukovići iz Mioske u Donjoj Morači i Obradovići iz Gornjih Sela u Vasojevićima. Prema predanju potiču od Herakovića iz Njeguša odakle su se prema jednoj verziji preko Spuža, a prema drugoj preko Ožegovica u Ozrinićima, naselili u Miosku u Donjoj Morači? (Većinsko mišljenje kada sam bio dijete, šta sam slušao, bilo je da smo Erakovići, samo tri čovjeka, su tada govorili drugačije, đedo Milija Petrov, govorio je da smo mi Srblji iz carskoga grada, pobjegli dolaskom Turaka u Ercegovinu, odatle na Njeguše, pa u Moraču i na kraju u Lubnice, đe zatičemo Šćekiće na Zalokvici. Dragi Stojić, vjerovatno usvaja ovu priču kao tačnu, ali usvaja i Vasojevićki naziv za nas da smo Srbljaci. jedini, koji je ovo zaista govorio, kako je nauka sada dokazala je znaveni Savić Antov, koji je Paviću Pešiću i meni rekao, ovo je netačno, mi sa Erakovićima nemamo ništa, bliži smo sa Petrovićima, Popovićima i Kustudijama, nego sa Erakovićima, to je potvrdio i DNK test) Iz Donje Morače mi, Obradovići, došli smo u Gornja Sela, to je nesporno, a u Moraču sa Njeguša, u Njeguše iz Prizrena. Pitanje je samo da li smo, kratko vrijeme, prije Njeguša bili u okolini Bileće, baš u selu Brestica, prije Bratića?) S obzirom da Herakovići pripadaju E haplogrupi, Miočani su najverovatnije od starijeg sloja stanovištva u Njegušima. Od Obradovića su Kneževići iz Budimlje i Otovići u Buču u Vasojevićima, Zekići u Radevoj Mali kod Rožaja, Katanići u Bečnju, kao i islamizirani Babačići i Rebronje u Bihoru i Skoci u Sipanju u Koritima. Kneževići imaju predanje da su od hercegovačkih Erakovića (koji su grana Breškovaca) i da nisu ogranak Obradovića, već njima srodno bratstvo, ali to predanje se može odbaciti kako zbog toga što Breškovci pripadaju I2 haplogrupi, tako i jer je u suprotnosti sa predanjima Obradovića, kao i Zekića koji su se sa Kneževićima najpre doselili u Budimlju, a zatim prešli u Radevu Malu. Krsna slava ovog roda je Vasiljevdan. Uz nas među staro stanovništvo okoline Cetinja sa istom, najčistijom genetskom odrednicom, R1a-Z282 pripadnosti Srpstvu i Slovenstvu su: Gorevuci rod iz Dobrskog Sela koji potiče iz Klobuka u Korjenićima gde su bili srednjovekovna vlastela. Češće se nazivaju Gornjevucima što je noviji naziv. Dele se na Jablane i Sjekloće u Dobrskom Selu, a u Dobrskoj Župi živi deo Sjekloća sa ogrankom Rasplapčevićima, kao i Moštrokoli koji su ogranak Jablana. Prema predanju Gorevuka istog porekla su i Kustudije u Njegušima i Gazivode na Ceklinu, međutim ova bratstva imaju predanje o poreklu iz Pješivaca, odnosno iz Njeguša. Svi Gorevuci slave Sv. Agatonika.

Lješevići-Lipovci su najveći rod u Građanima, plemenu u Riječkoj nahiji. Dele se na Vukotiće, Kneževiće, Milanoviće, Petroviće i Popoviće. Prema predanju potiču iz Prizrena odakle je njihov predak zbog ubistva izbegao u Malo Trnovo, da bi se njegov sin Lješ doselio u Građane. Iseljenih Lipovaca ima u Ceklinskoj Župi. Svi slave Ivanjdan. Sada bi trebalo da bude jasno i Šukoviću, da je kralj Nikola znao da smo doselili iz Prizrena i da nije bio luda kada je pisao ONAMO, NAMO!

[...]

Pavle Obradovic (27.VI 2022.): Olja Stojiljkovic Možda neko od mlađih i pročita,valja znati. ja sam preko kolege Dr. Vekoslava Stankovića, a on opet preko rektora Prizrenske Bogoslovije, pokušavao da nađem bilo kakav trag u Prizrenu, nijesam uspio, obišao sam taj cijeli kraj pogotovo prema Sredačkoj župi, odakle smo vjerovatno, ali treba naći dokaz. U Osmanskim arhivama sigurno postoji, bila je to ozbiljna država sa ozbiljnom administraciom. isplivaće i to nekada, polako nam Turci u elektronskoj formi ustupaju mnoga dokumenta. pozzz, pa neka reču da pametujem. hahaha

____________________________________________________

Upravo je podatak sa 166. strane u ''Презимена у Црној Гори'' «ЕРАКОВИЋ, [...]; у Морачу (Колашин), дошли из Његуша (Цетиње) и ЕРАК. Од њих у Лубници (Беране) као: ОБРАДОВИЋ од њих О[Н]ТОВИЋ;» za mene bio (od kraja marta 2004.) jedan od prvih pokazatelja da je ''kanon'' Erdeljanovićevog odeljka o odseljenim njeguškim Herakovićima možda ozbiljno uzdrman. Sve do 2008-2009. godine, osim onoga što je pisalo u pomenutoj knjizi, mislim da ništa novo nisam nalazio. Krajem avgusta ili početkom septembra 2009. pronalazim https://kujovic.me/Rodoslov_bratstva_Kujovica.pdf a kasnije, tokom vremena, i ostale tekstove sa neta. Knjigu Rajka Raosavljevića nalazim 19.XII 2011., godinu dana kasnije knjigu g. Marka D. Obradovića 20.XII, Sekule Dobričanina 26.XII a u tom periodu i knjigu g. Ljuba R. Obradovića.

Samo na osnovu ovoga, ne mogu a da ne primetim da postoji relativno solidno razvijena tradicija zapisivanja i pisanja prošlosti i porekla istočnocrnogorskih (pseudo?)Erakovića. Da li su to neke isključivo unutrašnje intencije i(li) (pak) spoljašnji podsticaji prisustva kulture zapisivanja okolnih većih plemenskih celina, drugo je pitanje.

Ne ulazeći u detalje ovako složene građe izloženih tekstova (različitih, zasebnih, koji rekao bih, pre dopunjuju no potiru mozaik bogatstava o jednoj velikoj Eraković-fabuli), niti u ''nijanse'' da li je Milutin imao sina Obrada, ili je Obrad (povremena formula ''Obrad Herak'' (ovde bih postavio pitanje i da li se na 166. strani u ''Презимена у Црној Гори'' pod ''и ЕРАК '' misli na Obrada/Milutina Erakovog tj. na njegovog oca Eraka?; reči napisane velikim štampanim slovima znače da se vide pod tom odrednicom; pod odrednicom ''ЕРАК'', na 165. strani, piše samo o Eracima u Radovanićima i Herceg Novom) donekle nalikuje formi defterskog zapisivanja imena sina i oca, iz turskog doba, mada nije isključeno da je u vezi sa supstratom iz kojeg je nastajala i pogrešna formula ''Bogut Herak'' i sl.) imao sina Milutina (od ''ekstrema'' da je Obrad Herakov odnosno Milutin Herakov, u kontekstu sinova samog Heraka Herakovića, do da nijedan ni drugi nisu bliži Herakovi potomci), kroz moguće pogrešnosti tumačenja tradicije tj. proizvođača samih predanja ili savremenih permutacija, do složenih problema usklađivanja istih imena i nedostataka potrebnih podataka za bolja razumevanja, dakle nadajući se bar nek(akv)oj konstruktivnoj vrednosti mojih sledećih zapažanja, pišem:

– čitajući link , 3.III 2013. prvi put pomislih da je učitelj i sveštenik Vidak Otović, pisac ''Istraživanja sa Njeguša'' 1875. (čiji su podaci o Heraku, Rajiću i o geneologiji Petrovića i Popovića ušli i u Erdeljanovićevu ''St. Crnu Goru''), možda od lubničkih Otovića, s obzirom da je jedno vreme boravio u Kolšinu i Morači. Na 42. strani ''Поријекла и родослова Обрадовића из Лубница'' (1995.), gde je izložen rodoslov Otovića, Vidak se ne spominje pa verovatno potiče od možda nekih drugih Otovića u Crnoj Gori. 

– zanimljivo da se u novijem radu (trenutno jedinom kojeg sam čitao) o njeguškim toponimima ''О етнолошкој, етимолошкој и топономастичкој карти Његуша (са коришћеном ономастичком грађом... проф. Рада Љесара)'', u ''Библиографском вјеснику'' (год. XXXIII, Цетиње, 2004, бр. 1-2-3) od Anđelke Martinović, nigde ne spominje Erdeljanovićeva Obradovina ili slično.

– Jelenin podatak (od 10.VI 2009.) o dolasku Heraka Grka sa broda u Njeguše (nečeg sličnog u knjigama ''Поријекло и родослов Обрадовића...'' i ''Обрадовићи из Тепаца испод Дурмитора'' nema pa je moguće da je iz neke treće (novije?) knjige o Obradovićima), pomišljam da je odjek onog korpusa legendi ili predanja čiji su se interesantni tragovi našli i u pričama ''Грчка каракачина'' i ''Хераковићи су Луштичани'' u knjizi g. Vaska Kostića ''Подвизи Бокеља'', 1.књ., 1992. Na jednom drugom nivou, moguće da je ovo povezano i sa idejnim sistemom o tzv. ''Heraku Negusu'' i ''Yeraku sefardu''...

– donekle buni podatak Pavla Obradovića od 27.VI 2022.: "jedini, koji je ovo zaista govorio, kako je nauka sada dokazala je znaveni Savić Antov, koji je Paviću Pešiću i meni rekao, ovo je netačno, mi sa Erakovićima nemamo ništa, bliži smo sa Petrovićima, Popovićima i Kustudijama, nego sa Erakovićima, to je potvrdio i DNK test"; ovde bi se pomislilo da njeguški Herakovići nisu u srodstvu sa njeguškim Popovićima i Petrovićima, ali verovatno se radi o tvrdnji da banjanski Erakovići nemaju veze sa Obradovićima; nisam siguran na osnovu čega se ovde, na ovom mestu, tvrdi da su Obradovići "bliži" Petrovićima/Popovićima (nego banjanskim Erakovićima) jer i sam g. Pavle dalje kaže (pored spominjanja staronjeguških bratstava) da njeguški Herakovići (Petrovići/Popovići) imaju E haplogrupu (za razliku od R1a-Z282 koja je kod Obradovića), tako da mi nije jasno na osnovu čega opstaje uverenje (čak i kod opreznog g. Pavla) o njeguškoj teoriji (makar etapnog) porekla Obradovića?

– ako je i prihvatljivo da je zbilja reč o ''spinovanju'' podataka od strane knjaza Nikole i(li) (pak) državnih istoričara i crkvenih institucija (a, pretpostavljam, u milenarističkim prelomima 19. veka, preko jedne osobenosti dinarskog podneblja kao što je kult predačkog, iz političko-ratnih u svakom slučaju strateških razloga umrežavanja srodničkosti: pretpostavljeni slučajevi npr. porekla Cerovića, Vrbica, Kaluđerovića, kotorskih Vujovića, elementi Muževica i (pseudo)predanja kod banjanskih Miljanića, a po primeru (''Поповићи из Његуша (ераковићко братство) – скица за родослов'' Бијело Поље 1982., 6. страна, 11. фуснота) g. Petra Ruduća izgleda i slučaj ruskog majora Stjepana Šarovića), ili (s druge strane) od (strane) samih interesenata (major Vujović, učitelj Bogdan Obradović i barjaktar Drago Miletin, banjanski kapetan Ćetko Pejov itd....), odnosno da su ''Nikola Heraković'' i ''Obrad/Milutin Heraković'' služili zbilja kao imena za internu upotrebu zbližavanja Cetinju što banjanskih što lubničkih (dakle graničarskih) Erakovića, ipak nije objašnjivo moguće ''predknjaževsko'' (dakle hipotetičko nenjeguško) sećanje o prezimenu Eraković od strane starih pamtiša Obradovića, Kujovića, Šukovića...

– u potrazi za ''čistim'' (pred)moračko-miočanskim predanjem o Erakovićima, predlog demontaže konstrukata fizike krivudavih staza predanja: 1. postojanje ''predknjaževskog'' perioda njegušoidnog predanja lubničkih O. (doneseno i oslobodilačkim ratovima – negde tokom XIX veka ?), 2. ''knjaževski'' period predanja o njeguškom poreklu lubničkih O. (kraj XIX ili početak XX veka), 3. ''postknjaževski'' (razrađeniji nastavak prethodnog) period predanja o njeguškom poreklu O. (mirnodopski period između 1. i 2. sv. rata (oficiri-istraživači))

– hipotetički moderni konstrukti (XX vek): element o Spužu (Vujo kao brat Obradov) – da li se jedino izvorište povezivanja (zajedničkog porekla) Obradovića i Vujovića nalazi jedino u tvrdnji (konstataciji) majora Vujоvića da ''i'' Obradovići potiču od Erakovića, gde npr. veznik ''i'' umesto konstatovanja nehotice dobija značenje nabrajanja (ili obratno) ? S obzirom da g. Marko D. Obradović navodi Njegošev potpis, onda najverovatnije da se radi o tekstu (u kojem se Kotor ne spominje) pod naslovom ''Зашто су Вујо и Перо Хераковићи предигли с Његуша?'' koji Dušan Vuksan objavljuje 1940. u Glasniku cetinjskog istorijskog društva. Verovatno je (i) taj tekst služio za izučavanje porekla kotorskih Vujovića?

Možda je tome slična problematika najdaljeg porekla tepačkih Obradovića. U nemogućnosti bolje analize ovako značajnih radova, ipak bih izdvojio rečenicu «Друга верзија о досељавању братства Обрадовића са Његуша на тепачке просторе, по народном предању, а нарочито оном које чувају наши презимењаци из Лубница, састоји се у томе да се Обрад, са најмлађим сином и осталим члановима породице, из Спужа доселио у Ровца. [...], Обрад са својима напушта Ровца, досели се и насели на просторе између Пирлитора и Штуоца.» koja (zajedno sa još nekim drugim delovima), čini mi se, stoji u koliziji sa (ovde iznetim) lubničkim predanjima o Obradu, mada može igrati i ulogu dopune o daljem Obradovom kretanju nakon Morače. Pod pretpostavkom slabljenja značaja prethodnih tradicija o doseljenju iz npr. Trepče ili Rovaca, a kroz navodnu ''obnovu'' prezimena Obradović nakon Staniše, postavio bih pitanje početaka uticaja (možda) lubničkih predanja na, vremenom građeno, opredeljenje da su tepački Obradovići zapravo Erakovići. U ''Презимена у Црној Гори'', nema spomena o Erakovićima kao sastavnom delu predanja tepačkih Obradovića...

– nejasne predstave o Aranđelovdanu, Čevu, Ožegu, možda i Spužu, kao mogući (u slojevima deformisano-očuvani) trag dalekog nejasnog sećanja na Velestovo? Ožeg i Aranđelovdan kao slava (ne i prislužba?) spominju se izgleda jedino kod Rajka Raosavljevića i u ''Родослову братства Кујовића'' (2008.).

Nije li, na kraju krajeva, reč o zajedničkom poreklu banjanskih i moračko-miočansko-lubničkih Erakovića (u čistijem obliku misteriozno predanje sačuvano je jedino kod Kneževića iz Budimlje?) ?

U tom nekom kontekstu, ne prejudicirajući, evo i sledeće problematike...