42

Dve grupe slavonskih Erakovića plus podaci iz Kašićeve knjige

Gledajući podatke iz "Leksika prezimena SR Hrvatske", dole navedene slavonske grupe predstavljaju, izgleda, dve od četiri velike grupe/skupine Erakovića iz Hrvatske (nazivi su radne prirode kako bih mogao da ih razlikujem radi istraživanja i opisa; osim toga, nisam siguran u konačan broj "velikih" grupa): 1. dalmatinski, 2. banijski, 3. cabunski, 4. slavonskobrodski Erakovići. Za neke ozbiljnije zaključke potrebna su opsežnija istraživanja, ali gledajući geografsko raprostranjenje ove četiri grupe, izgleda kao da su gotovo podjednako raspoređene po svim stranama zapadnog dela (istočni deo je u današnjoj Vojvodini) nekadašnje Vojne krajine - jug ili jugozapad (dalmatinski Erakovići), zapad (Erakovići u Baniji), centar ili sever (Erakovići oko Cabune i Slavonskog Broda), a u ovaj spisak mogao bih dodati i istok (kuzminski Erakovići). Da li bi to mogao biti pokazatelj, zajedno sa (generalno gledajući) slabo sačuvanim predanjima o poreklu, da prezimenski oblik "Eraković" nema "autohtonu" verziju na hrvatskim prostorima i da se isključivo radi o radijalnom širenju iz dinarske unutrašnjosti? Pitanje je i da li i koliko je u prošlosti bilo grupa koje su izumrle ili se pretopile u druge rodove.

U mojoj, na žalost, za sada, kratkoj dopisci sa g. Simom Erakovićem (Simo je bio jedan od organizatora velikog skupa Erakovića u Banjanima 2012. godine; on je, koliko znam, jedan od četvorice (ostali su Radojica Maksimov, profesor Tadija Eraković i g. Rade Pejović), smeo bih reći, velikih sakupljača rodoslova banjanskih Erakovića), kao i u nekim starim podacima sa fejsbuk grupe "Bratstvo Eraković", saznao sam da je Simo imao nekoliko kontakata, u vezi rodoslovlja, sa Erakovićima iz Hrvatske. Koliko su ti manji projekti uspeli, trenutno nisam u stanju da ustanovim. Ovde moram da iskritikujem u prvom redu sebe a manjim delom i Simu što nismo uspeli (iz raznih razloga) da ova prikupljanja geneoloških podataka podignemo na jedan viši i organizovaniji nivo, pa se nadam da će neko pametniji i snalažljiviji 😕 od nas dvojice (ili: od obojice) u tome i uspeti.

Erakovići Slavonskog Broda

4. X 2008. dobio sam jedno za mene istorijsko pismo od gospodina Darka Erakovića iz Slavonskog Broda. U njemu, o Erakovićima iz okoline S. Broda, između ostalog stoji:

«[…] Evo da se javim nakon Vašeg pisma i da objasnim naše porijeklo. Imam 37 godina, oženjen sam i radim u Slavonskom Brodu. Naše prezime je u Sibinju već negdje 4 stoljeća. U Gornjim Andrijevcima nema Erakovića, a u Sibinju ima 5 familija koji su susjedi ali nismo u srodstvu. U Slavonskom Brodu imam strica. Svi smo rimokatolici i starosjedioci (šokci) u Sibinju. Djedovi su se zvali Gašpar, Leonardo, Marin i sestre Lucija, Eva i Marija. Pradjed se zvao Antun, ali nisam do sada istraživao porijeklo. Po svemu sudeći porijeklo vodi iz Crne Gore, mislim. Djed Leonardo je napravio obiteljsko stablo, tako da čim prikupim podatke od njega poslati ću Vam. […]»

Iz pisma se vidi da u Sibinju (par kilometara severozapadno od Broda) živi više familija Erakovića od kojih neke, po Darkovoj priči, nisu u međusobnom srodstvu. Nadam se da će vreme doneti još novih informacija.

_________________________________________________________

Erakovići Cabune – nepoznati ogranak banjanskih Erakovića?

Cabuna se na pola puta između Virovitice i Podravske Slatine.

U Cabuni i oko Podravske Slatine živelo je nekoliko porodica Erakovića različitog porekla (jedna od njih je i moja). Usled građanskog rata 1990-ih godina veliki broj njih se odatle iselio.

Biće da je to bila jesen 2002. godine kada preko operatera za brojeve telefona saznajem da u Mladenovcu (50-ak kilometara južno od Beograda) živi jedan Eraković (Ratko). Sredinom avgusta 2003. stupam u kontak sa njim, a 22.VIII 2003., kod nekadašnjeg spomenika srpskog ratnika u glavnom mladenovačkom parku, dolazi do istorijskog susreta. Gospodin Ratko je vodio (i u penziji) manju elektroinstalatersku radnju ''Elektrolux'' (izvođenje instalacija, merenje uzemljenja, opravke) na adresi Janka Vrabiča 6b u Mladenovcu. Živeo je u mladenovačkom predgrađu zvanom Selo Mladenovac. Ima dve kćerke (obe učiteljice). Smeo bih primetiti da je g. Ratko imao neko manje nepoverenje prema samom istraživanju rodoslova, odnosno to ga nikada nije preterano interesovalo. Ipak, njegovom ljubaznošću dobio sam rodoslovno stablo njegove porodice koje sam, u jednom pismo, poslao profesoru Tadiji u Novi Sad. Na žalost, mojom nepromišljenošću, zaboravio sam da napravim kopiju tog stabla pa mi je ostao samo model pisma kojeg sam decembra 2004. godine poslao Tadiji. Da li je pismo ikada stiglo na odredište - ne znam. Ono glasi ovako:

«Dakle, verovatno se sećate da sam Vam spominjao Ratka Erakovića koji sada živi u Mladenovcu. To je jedan dobar i simpatičan čovek, ali ako smem da primetim, malo je i rasejan. Tako sam čekao nekoliko meseci da mi pošalje njegovo porodično stablo i kada sam ga dobio odmah sam rešio da Vam pišem pismo. U kovertu sam stavio i Ratkovu genealogiju. Taj papir je original iz Ratkovih ruku i ja ništa na njemu nisam pisao, dodavao i tome slično. Na njemu se lepo vidi Ratkova porodična linija: RATKO (1934- ) – JOCO (1909-1990) – MILOŠ (1864-1960) – JOCO – DIMITRIJE, kao i ostale sporedne grane. Nažalost, Ratko mi tom prilikom nije dao još pisanih podataka o njegovim stričevima i tetkama, kao ni o bratu njegovog dede itd. […] Kao što se vidi, Ratko je saznao (ili je to njegova pretpostavka) da se DIMITRIJE ERAKOVIĆ 1820. god. doselio ''C. Gore od Njeguša'', a da je krsna slava Erakovića rođenih ''u Cabuni kod Virovitice, Hrvatska'' – Sv. Aranđel».

Kao što se vidi, na tom stablu su bili još i Ratkovi stričevi, tetke i brat njegovog dede ali sam sve to zaboravio. Međutim, u prvom razgovoru (preko telefona a pre mog pisma Tadiji), Ratko mi je ukratko i nesigurno izdeklamovao imena njegovih đedova: Dimitrije, Pero i pradeda (valjda mu nije znao ime?). Ovog Pera, izgleda, nije naveo kao direktnog pretka u lozi koju sam poslao Tadiji. 28.XI 2002. zabeležio sam u svom "dnevniku" sledeće:

"Ратко је рођен 1934. год у Славонији у селу Цабуни. Личнo не зна далеко порекло. Чуо је од деде Димитрија (или деде Пере?) (умро је са 95 година), који је имао 60 год. када му је то казивао (?), да су Ераковићи дошли из Црне Горе. Ратко мисли да му је, одприлике, прадеда дошао у Славонију а то је (по њему) пре око 180-200 година (рачунао је три пута по 60). Зна да је у том пределу око Вировитице и Слатине живело 9 породица Ераковића и све су се одселиле када је наступио рат (1991. - 1995.). У Смедеревској Паланци живи Ратков рођак Божа Ераковић који продаје тестенине. Тај Божо му је дао књигу "Стара Црна Гора" где пише о племенима (то је књига коју сам вероватно читао) и по њој Ратко зна за презиме Хераковић и везу с племеном Његуши. Чуо је за Миланку Ераковић из Шапца, Ераковића из "Вампира", неке у Далмацији, има рођаке неке у Аустрији, а чуо је да их има и у Аустралији. Неко време се и он интересовао за све ово, али временом је изгубио жељу. Каже да је то проучавање ипак за млађе."

Spominjanjem Dimitrija i Petra, u jednom momentu sam pomislio da Ratko potiče od neke loze kuzminskih Erakovića, s obzirom da se moj deda zvao Dimitrije, pradeda Dušan a čukunded Petar. Za sada mislim da je reč o koincidenciji. Čim sam saznao za slavu, pomislio sam da sam došao do epohalnog otkrića (jer o tome nisam našao ni u Radetovoj ni u Tadijinoj knjizi) - moja pretpostavka je da su cabunski Erakovići možda poreklom iz Banjana. Zanimljivo je da mi je Simo, nakon što sam mu predočio neke moje kritike u vezi Radetove knjige "Erakovići u Banjanima" (da citiram sebe (24.X 2009.): "4 – Odeljak sa naslovom «Iseljavanje Erakovića» je, po mom mišljenju, manje-više slabo urađen s obzirom na realno stanje iseljenih Erakovića iz Banjana i mislim da se na tom planu treba mnogo više uraditi. Izdvojio bih činjenicu da se uopšte ne zna da se u i oko Cabune (u Slavoniji) nalazi jedna ''enklava'' Erakovića čija je slava takođe sv. Aranđel"), napisao (26.X 2009.): "Koliko mislis da je 100 posto gledanje ko je od kojih po krsnoj slavi ? Ja verujem da nema ama nikakve veze izmedu Erakovica iz Banjana i ovih iz Cabune , t.j veza je mnogo svezija po meni sa ovima iz Sabca , a imamo drugcije slave .", a malo dalje "Pomenuo sam ti vec ove Erakovice iz Cabune , tu sam i ja malo izgubljen ..". Nije mi baš bilo jasno zašto je Simo decidirano tvrdio (bar u prvoj rečenici) o nepostojanju veze Cabuna-Banjani bez obzira na manjak materijalnih (rodoslovnih) dokaza i na očiglednost iste slave (bez obzira što ne mora ali i može da bude (jedini) pokazatelj)? Doduše, u istom pismu Simo dalje piše: "Ja bi rado upisao tog Ratka Erakovica za kojeg pises da je [/] iz Mladenovca koji slavi sv. Aranđela a poreklom je iz Cabune u Slavoniji) [/] direkno u jedno od ovih loza , ali nisam siguran gde on pripada . Nisam siguran , ti si o tome vise citao , ali sam cesto naisao na tu hipotezu svrstavanja po krsnoj slavi bez izuzetka . Mislim da je to greska . Verujem da je to bilo rede , ali ne mogu da verujem da nikad nije dolazilo do promene krsne slave ? Izpravi me ako gresim ...". U poruci od 20.X 2009. Simo piše: "Imam i kontakt sa Erakovicima iz  Podravlja , upoznao sam pre 10-tak godina jednog od njih u St.Lois , Missourri  , imao je covek [lozu] , ali je [...] nisam kopirao , posle smo izgubili kontakt , [...]". Pretpostavljam da je čovek koji živi u Misuriju poreklom iz Cabune (s obzirom da je iz Podravlja)?

Čini mi se, iz razgovora, da je gos'n Ratko imao kontakte sa Božom Erakovićem iz Smederevske Palanke, velikim ljubiteljem porekla Erakovića. Božo mu je preporučio Erdeljanovićevu knjigu "Stara Crna Gora". Pomišljam da je tu negde možda mogao biti uticaj na nejasno pominjanje Njeguša u vezi sa Dimitrijem, Ratkovim pretkom...

Simo je na fb grupi "Bratstvo Erakovići" 3.I 2009. otvorio odeljak pod naslovom "Erakovici iz Hrvatske i Bosne". Tu je, pored ostalog, napisao (znak [/] sam ja stavio a u originalu je novi red): "Za Erakovice iz ovih krajeva bivse zajednice najmanje se zna. [/] Neki od razloga : nepostojanje toliko jakog predanja unutar porodica ko u Crnoj Gori , manje koncentracije Erakovica , promena vere i mnogi drugi. [/] Sigurno je da deo Erakovica u tim krajevima ne vodi poreklo iz Crne Gore , a od onih koji vode verovatno je do iseljenja doslo ranije nego npr. u Srbiju , pa se direktna veza teze moze naci. [/] Inace nekolicina Erakovica iz Hrvatske sa kojima sam pre stupio u kontakt zna ili tvrdi da su poreklom iz Crne Gore ali redko ko od njih zna svoje predke dalje od dede ili rede pradede. [/] Erakovici iz Sibinja kazu da zive tamo oko 400 godina , rimokatolici su po veri , misle da su starinom iz Crne Gore. [...] Inace imam nekoliko loza koje su neki od njih izcrtali za svoje porodice ali posto niko od njih nezna dalje od dede ili pra dede u najboljem slučaju te loze nisu bas siroke. [...]"

_________________________________________________________

Негде 13., 14. априла 2004. године завршио сам листање књиге "Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији", Загреб 1988., од др Душана Љ. Кашића. Ако сам добро запамтио, књига има нешто више од 500 страна.

Садржај је следећи: Сјеверна Хрватска (1. Најстарија насеља Срба у сјеверној Хрватској, 2. Ширење Крајне према истоку, 3. Црквена историја), Славонија (1. Посавина, 2. Осијек и Осијечко поље, 3. Пожешка котлина и Ђаковштина, 4. Подручје од Карашнице до Вировитице, 5. Даруварско-пакрачко подручје ''Мала Влашка'', 6. Црквена историја), Додатак (Страдања у II св. рату, Наши дани); Извори и литература, Регистар мијеста.

Сјеверна Хрватска: Најстарија насеља Срба у сјеверној Хрватској: Од Калника до Чесме: 36./39. стр.:

«Вршећи своја демографска истраживања, Радослав Грујић је прије Првог светског рата дошао до закључка да су, на пример, ''[…] Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; […]''.»

Болфан име добило по цркви св. Волфганг: «Крајем XIX вијека сретамо у овој парохији сљедећа презимена: […] Драгосављевић, Ђурашевић, Ерак, Зоретић, Јагодић, […][фуснота 51 – ''Шематизам Православне српске епархије пакрачке'', Пакрац 1898. године].»

Велики Поганац (Велики Грабичани, Иванац, Пркос, Радељево Село, Расиница, Рибњак, Дуга Ријека и Копривничка Ријека): «[…] Тако се у XVIII вијеку у Великом Поганцу помињу презимена: […] Смољановић, Дуликравић, Херак, Остојић, […]; у Радељеву Селу: […] Обрановић, Херак, Ковачевић, Ликић, […]. […]

Иако ово нису сва презимена Срба у овим селима половином XVIII вијека, многих и од њих неће бити крајем XIX вијека, кад су се у овим селима ове парохије нашла ова презимена: […] Северовић, Фајтовић, Херак, Црљеница, Чавић, […]. [фуснота 56 – ''Шематизам Православне српске епархије пакрачке'', 1898.].»

«Манастир Лепавина […] У једном војном списку око половине XVIII вијека спомињу се из Малог Поганца и ова презимена: […] Зорић, Херак и Поповић. [фуснота 77 – ДАХ = Државни архив Хрватске, Загреб. Generalatus Varasdiensis, IV, 109.].»

Сјеверна Хрватска: Ширење Крајне према истоку: Градови: Бјеловар – Велике Средице: 130.стр.:

«Осамдесетих година XVIII вијека (према матицама) помињу се у Средицама ова српска презимена и њихови кућни бројеви: […] Хераковићи (43), […] и многи без кућног броја, вјероватно привремени досељеници или станари.» У то време Средице су имале 55 кућних бројева (од 1 до 55). Презимена која су имала кућне бројеве око броја 43 су: Славујевићи (кућни бр. 24, 25, 26, 35, 44), Стојановић (45), Голубковић (47), Вујатовић (48)...

Постанак града Бјеловара: 138./139. стр.:

«[…] Ове породице су временом изумирале, али су послије њих долазили нови трговци, занатлије и посједници, нарочито крајем XIX и почетком XX вијека. Познате и богате дућане имале су породице Омчикус, Марин, Ивановић и Хераковић, Гроздић, Настић и други.» […]

«Када су први предсједник и подпредсједник – Огњеслав Утјешеновић и Милан Врабчевић – идуће године (1885.) отишли у пензију, изабрана је нова управа Црквене општине: предсједник мајор Пајо Мандић (брат данашњег епископа тузланског Николаја Мандића), подпредсједник Јоцо Славнић, управитељ помоћних уреда Судбеног стола, благајник Милан Херак, градски рачунар, перовођа Буде Беговић, грунтовничар.»

Славонија: Пожешка котлина и Ђаковштина: Трештановци: 237./242. стр.:

«Грање се као и околина села потурчило, те су ти исламизирани старосједиоци морали да се с Турцима повуку у Босну, а у село су се доселили православни Срби (Valachi graeci ritus). При попису 1702. било их је 9 кућа: Радивој Кнежевић, Сава Ераковић, Радосав Радовановић, Мисав Бошњак, Јован Павловић», Ранисављевић, Вукосављевић, Бартоловић и Бошњак (фуснота 140 – Смичиклас ''Двијестогодишњица'', II, 167.).

«Ови становници су постепено нестајали, али су долазили нови, и Срби и Хрвати.» Грање је 1929. године имало 31 српску кућу са 148 душа.

«Лонџица је и за вријеме Турака, већ од половине XVI вијека, а и послије ослобађања била насељена Србима. Према попису из 1702. године било је у Лонџици 14 кућа, чији су домаћини били: […] Јаћим Лалић, Стојан Бузаџић, Јовица Хераковић, Драгоје Симић, […]», Харамбашић, Буџић (фуснота 189 – Смичиклас ''Двијестогодишњица'', II, 182.).