34

Maleševački Herakovići-Miloševići (i drugi)

1.

"Малешевци (род који слави св. Игњатија)", Александар Бачко, Београд 2007., Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, издавач: удружење грађана "Српски деспот", уредник: Игор Мојсиловић, рецензент: Ђорђе Ј. Јанић, консултант: Јовица Курешевић, штампа: Слава - Сопот, интернет презентација: www.malesevci.com

16-17. стр.:

Малешевци се још крајем 14. века помињу као "Власи". Они су се тада бавили сточарством и кириџилуком (караванским превозом робе). Наиме, у више дубровачких докумената, писаних 1397, 1405, 1433. и других година, помиње се Херак Милошевић из катуна Малешевци ("Cherach Millosseuich, Vlachus de Mallisseuici", односно "de cathono Mallesevaz"), који се дужи низ година (око 40) бавио кириџиском делатношћу на простору од Дубровника до Лима, Вишеграда, Ариља и других трговачких одредишта у Србији и Босни [ф.17 - Новак Мандић Студо, Српске породице Војводства светог Саве, Гацко 2000., 284, 417, 437, 441, 477; Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV - XVI вијек), књига II, Историјски институт СР Црне Горе, Подгорица (Титоград) 1974., 170.].

Судећи по његовом патронимичком презимену, вероватно је Хераков син био Баљко Хераковић из Малешеваца, који се такође бавио караванским транспортом робе. У једном историјском документу, писаном у Дубровнику 15. фебруара 1435. године, он се обавезује Радељи Радовчићу и Влахуши Ђурђевићу "да ће им претерати робу у Борач уз накнаду од 9 перпера за сваку салму, којих има десет" [ф.18 - Мандић, Српске породице, 479.].

24-25. стр.:

На помен Малине наилазимо у поименичном попису Херцеговине из 1475/77. године. Тада се ово место, заједно са Скроботним ("Скрободна") помиње као зимско насеље, односно као зимовалиште "џемата" Радана сина Новака. Овај џемат се 1475/77. године састојао од 25 домова, као и 3 домаћинства неожењених мушкараца. Летње насеље чланова овог џемата било је у месту Корочица. Малина је, према тадашњој административној подели, припадала нахији Рудине. [...]

Домаћини у овом џемату су тада били: Радан син Новака (старешина џемата), Иваниш син Доброг, Херак син Обрада, Радашин син Брајке, Обрад син Радоја, Смољан син Радоја, Драгиша син Радоја, Радун син Милића, Вукосав син Брајке, Вучихна син Брајке, Јеловац син Брајке, Радоња син Димитра, Томаш син Вике, Вукач син Добрашина, Вукић син Добрике, Ђурица син Окројице (?), Ниноје син Милше, Радко син Љубише, Дејан син Хранисава, Обрад син Богдана, Вукач син Остоје, Степан син Остоје, Милорад син Брајана и Гловадил (?) син Плавше. Неожењени су тада били: Станко син Добрашина, Радосав син Радула и Радосав син Љубише. Свакако су сви наведени домаћини, или њихова велика већина, били припадници рода Малешеваца. Ово мишљење се базира на чињеници, да нису познати други становници Малине, сем чланова овог рода. Поред тога, познато је да су се Малешевци веома рано проширили и на Скроботно. Како се из овог документа може видети, то њихово ширење се одиграло пре седамдесетих година 15. века [ф.44 - Ахмед С. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, Monumenta turcica, Historiam Slavorum Meridinalium ilustrantia, Tomus sextus, серија II, Дефтери, књ. 3, Сарајево 1985., 113.; Милићевић, 477.].

33-34. стр.:

Од хришћанских (календарских) личних мушких имена формирала су се, између осталих, презимена слeдећих малешевачких породица, које живе у наше време: Ђокић, Јовановић, Лазић, Лукић, Милошевић, Марковић, Николић, Симић и бројна друга презимена. Међу презименима старих Малешеваца из 14. и 15. века не наилазимо на она, која су формирана од хришћанских личних имена. Релативно су ретка и хришћанска лична имена међу Малешевцима у овом периоду. Међу њима бисмо могли издвојити 1477. године, у поменутом "џемату Радана сина Новака" са седиштима у Малини и Скроботном, следећа лична имена: Иваниш, Херак, Томаш, Ђурица, Ниноје, Димитар (отац Радоње), Дејан и Степан. Остали, већи део имена у овој заједници готово је искључиво био словенског порекла [ф.44 - Аличић, 113; видети прилоге при крају овог рада.].

[...]

Међу фамилијама који славе св. Игњатија Богоносца су у извесној мери заступљена и топономастичка презимена, односно она, која су формирана по месту или области из које породица води порекло. Таква су, на пример, презимена следећих породица: Граовац, Дубравац, Ера, Ерић, Липњац, Планинчевић, Мортвански, Гађански, Јегрички, Јегришки и друга [ф.64].

123.стр.:

Његошевићи у златиборском Алином Потоку славе ову славу [sv. Ignjatije Bogonosac - hijerakul]. Њих су око 1920. године била 2 домаћинства у овом месту. Преци су им досељени из Кучина у Полимљу током 19. столећа. Њихово презиме је, по свему судећи, настало по мушком личном имену родоначелника (Његош), а не по некаквој евентуалној вези са истоименим црногорским племеном [ф.440 - Љубомир Ж. Мићић, Златибор, С.К.А., Српски етнографски зборник 34, Насеља и порекло становништва 19, Београд 1925., 442, 452; Грковић, Речник личних имена, 149.]

174.стр.:

Таково

Чаворовићи или Чавори у таковским Прањанима славе св. Игњатија. Њих је средином 20. века било 6 домаћинстава. Они су најстарији од свих данашњих родова у Прањанима. Раније су били велики род. У турско време, када се у једној сеоби иселило становништво овог места, у Прањанима је остао само Голуб, припадник овог рода. По њему су се Чаворовићи, односно његово потомство, једно време презивали Голубовић. Такође, по њему носе име и Голубове Луке, потес у Прањанима [ф.653 - Филиповић, Таково, 156.].

Сматра се, да су се у старије време Чавори (Чаворовићи) презивали Чворци. Имају предање, да  им је неки даљи предак побегао у Прањане "однекуда одозго". Тај предак је са собом дотерао само десетак говеда. Сматра се, да и Драгачеву живе Чворци, који такође славе св. Игњатија, код којих је очувано предање о сродству са Чаворовићима у таковској области. Прањански Чаворовићи вероватно представљају огранак драгачевских Чворака. У племену Његушима у Старој Црној Гори и данас живи породица Чавор. Између два сватска рата је било 16 домова ове породице у Његушима. Чланови те породице, међутим, од старине славе Ђурђевдан и прислављају Велику Госпојину. Чавори у Његушима представљају огранак породице Радоњић. Данас се не може поуздано рећи, да ли су они у сродству са таковским Чаворовићима. Уколико јесту, то би значило, да су Чаворовићи у Прањанима променили славу и да нису по мушкој линији од рода Малешеваца [ф.654 - Филиповић, Таково, 156; Ердељановић, Стара Црна Гора, 437, 440 - 441.].

2.

Новак Мандић Студо "Земља звана Гацко", I, Београд 1995.

434-435. стр.:

МАЛЕШЕВЦИ (Maleseuzi, Malsieuci, Maleseuci)

Сточарска катунарска организација Малешеваца, за разлику од њихове караванске трговине, теже се може пратити у дубровачкој архивској грађи. Познато је из историјских извора да су Малешевци били животно ситуирани на доста великом простору од Требиња до Сутјеске и Волујака. Од њихових сесилних насеља се помињу: Малина, Жудојевићи, Чепелица, Почековићи и још нека мјеста у Опутној Рудини; Корита, Дулићи, Рудо Поље и Изгори, али у највише случајева у општем значењу - Малешевци.

У другој половини XIV вијека у вријеме пропадања наших средњовијековних држава јављају се Малешевци поред Дубровачког пута од Љубомира до Гацка. Малешевци су као и Плиске доселили преко Космета и Санџака из Бугарске. Њихово миграционо помјерање везано је за пропаст видинског царства и за битке на Марици и Косову пољу. Неки истраживачи мисле да су као "сербизирани сточари" дошли на терене источне Херцеговине.

Најранији помен Малешеваца у Дубровачком архиву је из 1374. године. Милас Малешевац ("Milas de Maleseuac") унајмљује се у Дубровнику [фуснота 376 - Div. Not., IX, fol., 101, 14.I 1374.].

Од најпознатијих Малешеваца с краја вијека је Херак Милошевић ("Cherach Millosseuich Vlachus de Mallisseuiçi") поносник на Дубровачком путу [ф.377 - Div. Canc, XXXII, fol. 14', 7.I 1397.]. Херак ће дуги низ година крамарити овим трговачким и дипломатским друмом и биће забиљежен више пута у дубровачке књиге. Он, од 1405. године, као Влах "" често прегони робу дубровачких трговаца преко Гацка. У свим документима се за њега каже да је Малешевац ("Cherach Millosseuich de Maleseuaç") [ф.378 - Div. Canc., XXXIX, fol., 18, 19.I 1412.]. Он крамари тридесетак година са својим караванима из Дубровника у унутрашњост континента и обратно. Као поносник јавља се и 1422. године ("Chieragh Miloseuich de Malesseuaç, Vlachus") [ф.379 - Ib., XLII, fol., 52', 14.I 1422.]. По записима дубровачких извора Херак је био најактивнији Малешевски крамар, који је могао "бити тужен и затворен" и ван Дубровника, у земљама Хранића и Павловића, као и у Босни и Србији ("...pro quibus omnibus et singulis idem Cherach voluit posse cogi, compelli et convenir et carcerari realiter et personaliter Ragusii et euis districtu et coram domino Sandalio et voyvoda Radossauo Paulouich, Srebrenice et per totam Bosnam, in Novaberda et per totam Sclavoniam, sine aliqua exceptione iuris vel facti") [ф.380 - Ib., fol., 182, 15.IX 1423.].

Херак и његов ортак и сродственик Влатко Новаковић ("Cherach Millosseuich  et Vlatchus Nouacouich , Vlachi...") обавезују се на прегон робе Гојчиновићу из Вишеграда ("ad Vixegrad") од 17. салми [ф.381 - Div. Not., XXI, fol., 48, 9.X 1436.]. Још на почетку 1435. године почиње да крамари Баљко Хераковић ("Baglchus Cheracouich de Malesevaç"), вјероватно Хераков син који је узео презиме по оцу, већ познатом крамару, те ће стари Херак ускоро нестати са крамарске сцене [ф.382 - Ib., XIX, fol., 235, 15.II 1435.].

Други истакнути Малешевац - крамар Јован Кребељановић (Гребељановић) Влах ("Yuanis Crebeglianouich Vlach de cathono Mallesseuich") помиње се почетком XV вијека као човјек из катуна Малешевац, који 1408. године прегони неку робу.

Хераков син Баљко Хераковић из Скроботна код Моска ("Baglicho Cheracouich de Scroboth, de Maleseusci") наслиједио је крамарски занат од оца Херака и већ каравани од 1435. и 1436. године. За нас је овај документ значајан јер нам идентификује Малешевце и лоцира их у Скроботно код Моска између Требиња и Билеће. Управо изнад Скроботна према Љубомиру ситуирана је и Малина за коју малешевско предање везује Малешевце. Тако се и историјски извори и народно предање слажу око смјештања Малешеваца на поменути простор.

Малешевци су били бројни, већ разбраћени, и заузимали су велики простор у Рудинама и гацконским планинама. Наредни примјери потврђују распрострањеност, многољудност и значај Малешеваца у друштвеном и економском животу средњовјековне источне Херцеговине.

Влатко Новаковић и Баљко Хераковић, Власи Малешевци и ортаци често прегоне робу дубровачких трговаца.

436.стр.:

Неки Малешевци су од 1433. године у посједу Павловића, а међу њима је и горе спомињани Херак Милошевић који је човјек Радослава Павловића ("Cherach Miloseuich de Maleseua homo voiuode Radossaua Paulouich") [ф.386 - Div. Not., XVIII, fol., 25', 5.V 1433.], док су Новаковићи, такођер Малешевци, у посједу Сандаља Хранића. Влатко Новаковић Малешевац је човјек војводе Сандаља ("Vlatchus Houachouich de Maleseuaç homo voiuode Sandagl").

Малешевци од 1435. године имају свога војводу Стефана Малешевца ("Vlatchus Houachouich et Dobrauec Clapzich, Vlachi voiuode Stipan Maleseuaç") [ф.387 - Ib. XX, fol., 92, 25.X 1435.], дакле, Влатко Новаковић и Дубравац Клапчић, Власи, превозници дубровачке робе, људи су војводе Стефана Малешевца.

447.стр.:

Неки извори тврде да су херцеговачки Власи у вијеку били већином пословењени, на што упућује и ономастикон који је изгубио влашке лингвистичке: Вукосав, Радослав, Бранко, Радоје, Стригоје, Радивоје, Прибисав, Обрад, Радојко и слично, у односу на други, влашки: Сиврин, Вигањ, Дубровец, Зур, Херак, Богавец и други.

524.стр.:

Прибисав Поношевић из Трговишта [ф.78 - Ib., XII, fol., 197', 1.X 1404.] задужује се са Millanusom Gla...(nečitko) "mercator in Tergoviste"; обојица са по 16 дуката. Поношевићи и Милошевићи су Малишевци: Херак Милошевић и Вукац Поношевић, Власи Малишевци ("Cherach Millosseuich et Vochaç Ponosseuich , Vlachi de Mallisseuici") крамаре заједно [ф.79 - Div. Canc., XXXIV, fol., 190, 19.XII 1402.]. Дакле, Херак Милошевић и Вукац Поношевић, Власи Малишевци (Малешевци) заиста су са простора који су насељавали Малишевци у XIV и XV вијеку између Требиња и Гацка, те, према томе, ријеч је о Поношевићима из гацконских Трговишта, на ком простору су и били Малишевци.

Бројни Малешевски крамари и поносници каравана, којима је добро био познат пут до Старог Влаха и Новог Пазара (откуда су и доселили) прегоне робу дубровачких трговаца до границе деспотовине - Sclauonie (Србије).

Хлапац Станковић, Рашко Хребљановић и Херак Милошевић, из катуна Малешеваца, те Хлапац и Станоје Станковић из истог катуна, крстаре дубровачким караванским друмом преко Херцеговине и Босне на границу Србије [ф.80 - Div. Canc, XXXIX, fol., 310, 18.X 1413; ib., XLII, fol., 119, 19.III 1423; ib., XLV, fol. 235', 6.VI 1429; ib., XLVI, fol. 202, 16.VIII 1430.].

657-658. стр.:

МИЛОШЕВИЋИ (Miloseuich) су средњовјековна породица из Гацка. Осим Корита, није јасно, гдје су још боравили. Најчешће се пише да су Малешевци.

Као посланик војводе Стефана Вукчића Косаче помиње се 1439. године Вукосав Милошевић, који, с Радоњом Припчићем (вјероватно сином Припца Мрђеновића) подиже у Дубровнику конаваоски доходак и доходак од неретвљанске царине. У документу стоји: "Radogna Pripcich, Voshossauus Miloseuich... ambaxitore voyvode Stipani..." [ф.327 - Div. Not., XXIII, fol. 109, 5.IX 1439.].

Херак Милошевић ("Cherach Millosseuich, Vlachus de Mallisseuci") обавезује се на прегон робе из Дубровника [ф.328 - Div. Canc., XXXII, fol. 14', 7.I 1397.]. Овај податак говори да су Милошевићи доста стара породица у Гацку, пошто се јављају 1397. године.

Херак је око 40 година крамарио дубровачким друмом. Он се и 1436. године активно бави крамарењем. С Влатком Новаковићем прегони робу до Вишеграда [ф.329 - Div. Not., XXI, fol. 48, 9.X 1436.].

Једна грана Милошевића иселила је у Боку крајем XVII вијека [ф.330 - С. Накићеновић, н. дј., 288.]

676.стр.:

[...]

Дакле је Прибац Гребељановић, Лазарев отац.

Цар Душан је свога сестрића Лазара узео из Грбља и довео га на свој двор и оженио Милицом Вратковом од лозе Вукана Немањића.

Рашко Гребељановић и Херак Милошевић, из катуна Малешевац, прегоне 1423. године робу из Дубровника на 40 коња "in loco dicto Lim" [ф.481 - Ib., XLII, fol. 119, 19.III 1423.].

677.стр.:

ЦРНОГОРЦИ у Херцеговини су, према Ердељановићу, из Трњина (Трешњево) у Црној Гори [ф.488 - Ј. Ердељановић, н. дј., 714].

У дубровачким изворима помињу се 1741. године као становници Попова.

Црногорци у Казанцима, према породичном предању, вуку двоструко поријекло: из Озринића од братства Јововића и из Његуша од братства Марковића. У Казанце су доселили 1612. године.

3.

Новак Мандић Студо "Земља звана Гацко", II, Београд 1995.

22.стр.:

Мјесто у коме борави поменути џемат је дербенд. Како је веома опасан за путнике и караване који путују Дубровачким друмом, поменути невјерници се обавезују да чувају овј кланац (дербенд) тако да се не деси ни на који начин штета иметку, животу и части ни муслиманима ни невјерницима. И колико год да доведу људи из вана или преко мора, нека заједно с њима бораве и нека дају влашки порез. Тако је одређено и у дефтеру утврђено. Од поменутих невјерника Вук и муслиман војник Хусеин, биће одговорни да на споменути начин чувају кланац и да ником не буде штете.

Станују у мјесту званом ЗГУРА (Изгори) а чувају мјеста између Чемерна и Сутјеске. Колико год људи окупе нека дају влашки порез и нека су ослобођени харача и испенџе и других законских пореза.

Станују у мјесту званом Згура (Изгори) и мјесту званом Дамовина? [ф.16 - Непознато.]. Ова села је Недим Филиповић превео као ИЗГОРА и ОМОДОЉИНА и цио текст који се односи на њих превео овако:

"... Велики број катуна остао је ван дохвата исламизације. Изгледа да је било сударања с османском влашћу, отпора тој власти и бјежања ван њена дохвата, те да је захватање читаве те формације од стране османске власти трајало дуже. За то нам даје илустрацију катун Херака Перкоча, од 21 куће и 7 неожењених. За припаднике тог катуна се каже да они станују у селу Изгора и у селу Омодљина. Мјесто где станује овај катуна је дербанд (кланац). Зато што је то врло опасно мјесто, ови хришћани су преузели на себе обавезу да чувају овај дербенд, тако да ни на какав начин не буде штете иметку и животима муслимана и хришћана. Колико год људи доведу с вана и с мора, нека ови с њма заједно станују и нека дају ренту по влашком обичају. У складу с тим, начињен је договор и ово је унесено у дефтер. Из тог катуна Вукота и војник Хусеин обавезали су се да на основу поменутог чувају дербенд и да никоме не буде штета нанесена. Они станују на мјесту званом Изгора и чувају мјеста између Чемерна и Сутјеске. Осим ових, колико год се људи сакупи, нека дају ренту по влашком обичају и нека буду ослобођени од харача, испенџе и диванских дажбина [ф.17 - Недим Филиповић, Власи и успостава тимарског система у Херцеговини, Годишњак XII, Сарајево 1974., 168.]."

Из овога се види да је Хераков катун у Изгорима дошао под захват османске власти тек 1477. године, дванаест година послије пада Гацка под Турке, као и то да се још његових припадника налазило ван домашаја турске власти, вјероватно на морској страни или дубоко у планинама.

444-445.стр.:

Малешевци се помињу у другој половини вијека поред Дубровачког пута, на коме караване. Наjпознатији Малешевски крамар био је Херак Милошевић ("Chieragh Miloseuich de Malessevac") Влах из Малешевског катуна ("Vlach de cathono Malleseuaz") у Коритима гђе су живјели Милошевићи, дуго помињани у историјским изворима у Дубровнику.

У Дубровачком архиву се Малешевци налазе и послије пада Гацка и херцеговине под Турке. Вукосав Петковић Малешевац ("Vuchossauus Petchouich de Maleseuac") [ф.5 - Div. Canc, 92 b, f. 83', 1498.] склапа уговор о раду у Дубровнику 1498. године, што значи да су новонастале породице, као: Милошевићи, Петковићи, Радосалићи, Кребељановићи, Милићевићи и други још увијек задржавали стари братственички назив Малешевци, што се може односити и на Јована Срђевића Малешевца.

[...]

Овим проблемом се бавио и Јевто Дедијер, чија је породица такођер од Малешеваца и у свом раду Херцеговина, написао:

"Иларион Руварац и В. Јагић написали су чланчић о Јовану Малешевцу, ђаку требињског манастира и преписивачу црквених књига. Да би се објаснило питање о поријеклу Јована Малешевца штампао је Јиречек на истом мјесту неколико историјских биљежака о браству Малешевцима, који су у XV вијеку живјели у држави Павла Раденовића бавећи се сточарством и кириџилуком. На основу тих биљежака чинило се, да је братство било још тада разгранато, јер се спомиње Керак Милошевић из катуна Малешевци [ф.7 - Arhiv für Slavische Pilologie XXV, 465-467.]"

446-447. стр.:

Малешевци су Власи - катунари с краја XIV вијека и доста разгранато средњовјековно братство, како по броју катуна тако и по броју породица, које су живјеле на простору од Малине до Бодежишта и Изгори у Гацку.

Историчар Јиречек забиљежио је да је средњовиековно братство Малешевци живјело у XV вијеку у држави Павла Раденовића и бавило се сточарством и поносништвом, "прегонећи трговачки еспап из Дубровника у унутрашњост Полуострва".

Јевто Дедијер је о Малешевцима утврдио сљедеће чињенице:

"На путу из Требиња у Билећу код Моска има селиште Малина, у коме има много трагова од старог насеља: искрчене земље, омеђина од кућа, гомила и стећака. Народ прича да је ту некад живјела породица Малешевци, која је држала на Водњама у Опутној Рудини торине и планину Кручицу код Пиве, за љетњу испашу. Због неког сукоба с Турцима та се породица давно одатле иселила; веле, један је дио отишао некуд пут Босне, а други се дио повукао у брда с ону страну Требишњице и од њега су данашње "Малешевско братство" у Опутној Рудини, чијих братственика има по свим крајевима Херцеговине". [ф.12 - Ј. Дедијер, Старе сеоске породице у Херцеговини, ГЗМ XIX, Сарајево 1907, 391.]

Дубровачки извори помињу Херака Милошевића истакнутог крамара из Малешеваца ("Cherach Millosseuich Vlach de cathono Malleseuaz" и "Chieragh Miloseuich de Malesseuaz vlachus") [ф.13 - Div. Canc., 35, f. 202', 17.VII 1405; Ib. f. 42, f. 52', 14.VI  142. (zadnje tri cifre verovatno se odnose na godinu ali ne znam koju, možda 1422.? - hijerakul)] који прегони робу из Дубровника у унутрашњост.

Од овог, Малешевског братства, је и Јован Малешевац, преписивач старих црквeних књига и "тискар из Ураха" код Штутгарта у Хрватској штампарији Приможа Трубара, у историјској литератури назван као Иван и Јован. Највише је познат као "дивјак Јован Малешевац", "босански поп", "ускочки поп", "православни свећеник калуђер" - "црквени писменик" и књигоносац, који је из Срђевића у Гацку отишао у Требиње почетком XVI вијека, гдје је и започео свој рад на књизи, прво као преписивач а нешто касније и као штампар.

584.стр:

МИЛОШЕВИЋИ у Луковицама су од Никчевића из Риђана, а у Луковице су доселили из Риоца у XIX вијеку.

За Милошевиће под Градином, Јевто Дедијер, пише:

"Милошевићи су прије 70 година доселили из Корита... под Градину, заједно с Гузинама који се послије преселе у Фојницу. Славе св. Петку". [ф.67 - Ј. Дедијер, Херцеговина, Беогард 1909, 366.]

585.стр.:

ЊЕГУШИ су у Сливљима од XVIII вијека. Поријеклом су од Снијежнице.

4.

Poštovani prof. Nikola Laketa mi je 24.V 2008., na sajtu ''SerbianCafe'' (''Poruka o prezimenima''), svojevremeno napisao:

"[...] To je izvjesni HERAK MILOSEVIC, vlah iz katuna MALESEVACA kod Bilece, koji se obavezuje Dubrovcanima 5.8.1406.g. na pregonjenje (transport) soli iz Dubrovnika do crkve Sv. Petra na rijeci Limu u Srbiji, [...]".

5.

Septembra 2008. postojao je link https://bs.wikipedia.org/wiki/Izvoz_voska_iz_Fo%C4%8De_po%C4%8Detkom_15._vijeka u kojem je pisalo:

"Izvoz voska iz Foče početkom 15. vijeka":

Dokument predstavlja istaknuto svjedočanstvo o izvozu voska iz Foče u Dubrovnik. Radi se o ugovoru od 19. decembra 1402. godine između dvojice vlaha Maleševaca Heraka Miloševića i Vukca Ponoševića i dubrovačkih trgovaca Vojhne Tihojevića i Stojka Miletića o prevozu 25 tovara voska iz Foče u Dubrovnik. Cijena ugovorenog prevoza od Foče do Dubrovnika je 4,5 perpera dubrovačkih dinara po tovaru. Foča je imenovana kao trg (mercatum). Dokumenat svjedoči i da se srednjovjekovno 'de Drina' najuže povezuje sa područjem Foče.

- ''Chierach Millossevich et Vochaç Ponossevich vlachi de Mallisseva faciunt manifestum quod ipsi se obligant Voychne Tichoevich et Stoycho Miletich mercatoribus de Ragusio presentibus recedere de Mallisseva cum primo bono tempore post festum Nativitatis proxime cum XXV bonis equis a salma et ire recta via ad mercatum de Choçe de Drina et ibi levare et caricare viginti quinque salmas cere dictorum mercatorum ut inde ipsos portare recta via Ragusium et ipsos ino deffere ... yperperos quatuor cum dimido pro qualibet salma".

- Izvor: (19. decembar 1402. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Diversa Cancellariae, Svezak XXXIV, Folija 190.

U sličnom obliku tekst je danas na https://wp-bs.wikideck.com/Fo%C4%8Da%20(RS)

6.

Zahvaljujem g. Bratislavu M. Đuroviću na podacima iz knjiga profesora Mandića iz vremena kada te knjige još nisam imao u rukama. Posebno hvala na komentarima. Formu teksta poruke sam malo modelirao a sadržaj je ostao isti:

«[…]

[…] "Srpske porodice vojvodstva Svetog Save", prof. Novak Mandić Studo, Gacko 2000.

strana 341:

"Heraković (Cherachouich) su Maleševci iz Skrobotna kod Moska na putu Trebinje - Bileća. Pominje se 1435. godine Baljko Heraković iz Skrobotna (Baglico Cherachouich de Scroboth) koji je sin Heraka Miloševića. Iz ovoga se vidi da su Herakovići odnosno Miloševići u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili u Skrobotnu, te bi i ovo naselje bilo stanište Maleševaca".

strana 386 (poglavlje "Starinske porodice u izvorima i predanjima"):

"Heraković su iz Čarađa pod Orlinom, gdje su u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili prije nego što su "ispod Njegoš planine" оdselili na Cetinje. Možda su neki iz Čarađa odselili u Žumberak. U Žumberku se pominju i druge porodice iz Hercegove zemlje a koje se javljaju i u dubrovačkim izvorima:.......".

/ovde se poziva na izvor: Aleksa Ivić, "O prvoj srpskoj seobi u Žumberak", Zagreb, 1920, 8"/

strana 479:

"Baljko Heraković iz Maleševaca, obavezuje se Radelji Radovčiću i Vlahuši Đurđeviću da će im pretjerati robu u Borač uz naknadu od 9 perpera za svaku salmu, kojih ima deset."

/ispod teksta je fragment dubrovačkog teksta sa oznakom "Div. not. XIX, fol. 235, 15.II 1435."/

[…] "Zemlja zvana Gacko I", Prof. Novak Mandić Studo, Beograd, 1995.

strana 435:

"Još na početku 1435. godine počinje da kramari Baljko Heraković (Baglchus Cheracouich de Malesevac), vjerovatno Herakov sin koji je uzeo prezime po ocu, već poznatom kramaru, te će stari Herak uskoro nestati sa kramarske scene.

/ovde se poziva na izvor: "Div. not. XIX, fol. 235, 15.II 1435."/

.......................................................... a dalje u tekstu navodi:

"Herakov sin Baljko Heraković iz Skrtobotna kod Moska (Baglicho Cheracouich de Scroboth, de Maleseusci) naslijedio je kramerski zanat od oca Heraka i već karavani od 1435. i 1436. godine."

.....................................................................i još jednom:

"Vlatko Novaković i Baljko Heraković, Vlasi Maleševci i ortaci često pregone robu dubrovačkih trgovaca."

Ipak, i pored gore navedenog, u poglavlju iste knjige "Porodice sa prvim izvornim podacima o njihovom pominjanju u istorijskim izvorima" porodica Heraković se ne navodi.

[…] Studa sam znao lično i cenim ga kao i dela mu. Zahvalan sam mu u ime svih Malesevaca na trudu i obilju podtaka.

No, postoji uvek mogućnost da je baš zbog tog obilja podataka negde neki "prespojio". Nije baš ni svuda hitao da upisuje izvore jer to zahteva dva do tri puta više vremena za isti tekst a ja i sam znam koliko vremena nedostaje.

[…] Moguće je da su pomenuti Herakovići Maleševci (to neću da dovodim u pitanje jer ima dubrovački izvor iako neproverljiv), naprosto izumrli ili je Baljko bacio ubrzo kašiku, a preostali iz se preselili i opet promenili prezime po novoj glavi porodice ili po onoj (ako su mali) kojoj su se priključili. Upadno je da se više ti Herakovići ne pominju.

[…]»