30

Žumberačko-samoborski Herakovići i Heraci (3)

U knjizi koja je dotakla istorijske tabue vezane za identitet(e) Žumberčana, autor Dragan Vukšić pokušao je dekonstruisati gotovo kompletnu istoriografiju o tamošnjim uskocima. Izdvojio sam delove gde se spominju Heraci i (H)erakovići. Tekst sam podelio na šest tačaka: I - Problem veze Senj-Žumberak, II - Ivan (Jovan) i Vujica Herakovići, III - Problem seobe u Križevačku kapetaniju, IV - Popisi Heraka i (H)erakovića od XVI do XVIII veka, V - Herakovići i Heraci u XIX i XX veku i VI - Problem Vlaha/vlaha.

Razlog zašto sam posebnu pažnju posvetio odeljku o Vlasima/vlasima jeste što je ta problematika u knjizi otprilike solidno obrađena (shodno tematici knjige) i što negde pretpostavljam da će u herakološkoj literaturi zauzimati, u budućnosti, značajan deo.

https://snv.hr/wp-content/uploads/2020/12/vuksic.pdf

Dragan Vukšić "Žumberački Uskoci (unijaćenje i odnarođivanje)", izdavač: Srpsko narodno vijeće, za izdavača: Milorad Pupovac, urednik: Milan Šarac, Zagreb 2015.

I - Problem veze Senj-Žumberak

I. DOSELJAVANJA:

Doseljavanje žumberačkih Uskoka: 40.str.: "Kad je reč o seobama žumberačkih uskoka, na prvi pogled se čini da o tome postoji obilje istorijskih dokumenata i da je taj deo prošlosti Žumberčana jasan. Međutim, kad se problemu priđe istraživački precizno i sa željom da čitalac dobije jasnu sliku o toku i problemima prilikom doseljavanja, dolazi se do zaključka da, ipak, nema dovoljno podataka, barem ne o trećoj i četvrtoj seobi. Zatim, autori se pozivaju uglavnom na iste izvore, ali ih različito koriste, navodeći samo ono šta oni smatraju značajnim i što žele da naglase, odnosno šta od njih očekuje »poručilac«. Posledica su značajne razlike u tumačenju da li se i kada nešto dogodilo i kako se dogodilo?"

Seobe žumberačkih Uskoka: 66.str.: "Doseljavanjem uskoka u Žumberak počinje njihova skoro pet stotina godina duga istorija. Iako se na prvi pogled čini da o tome podosta znamo, objektivni istoričari su svesni da to nije dovoljno istražena tema. Poznat je istorijski kontekst, ali nedostaju mnogi podaci o toku seoba i o samim uskocima. Ipak, najveća slabost su proizvoljan pristup pojedinih autora, nesistematičnost i neke protivrečnosti i nelogičnosti."

ŽUMBERAČKI USKOCI NISU SENJSKI USKOCI:

Uvodno razmatranje:

424-425.str.: "Zabluda o žumberačkim uskocima kao o senjskim, u smislu da su se senjski uskoci, pošto su morali da napuste Senj, doselili u Žumberak pa postali žumberački uskoci, teško je objašnjiva ne samo sa stanovišta nastanka, već i što se, bez ikakvih osnova, održava sve do današnjih dana. Mnogo sam video, čuo i pročitao, a podosta i napisao, ali se ne sećam da sam naišao na logičku i smisaonu glupost ravnu toj. [...] Pošto se prevare ili zablude u radikalnom obliku sve teže prodaje, u poslednje vreme, tu i tamo, spominje se da se u Žumberak doselilo samo nekoliko porodica senjskih uskoka. U »Žumberačkom krijesu« za 2010. godinu objavljen je članak čiji je smisao da su se u Žumberak iz Senja doselile porodice Bastašića, Vukovića, Herakovića, Živkovića, Stipanovića, Radića, Jurića, Kolakovića i Vukasovića. To je, verovatno, inspirisalo Žumberčanina Iliju Stipanovića, diplomiranog inženjera, da na slovenačkom jeziku objavi članak »Senjski uskoki v Žumberku«.68 Smisao članka je da »pokaže« vezu između senjskih i žumberačkih uskoka, a osnovni pokazatelj su upravo navedena prezimena, kojih navodno ima ili je bilo i u Senju, a kojih ima i u Žumberku." 426.str.: "S obzirom da se ovim problemom niko nije pozabavio na način da izuči stvarnu vezu i odnose žumberačkih i senjskih uskoka i da je najteže demantovati očiglednu neistinu, zaključio sam da bi prvo trebalo da iznesem ono što je izvesno i za žumberačke i za senjske uskoke i šta im je zajedničko."

428.str.: "I pored nužnog skraćivanja, vidi se koliko se prostora i značaja pridaje uskocima, ali samo senjskim. U tekstu, koji je izostavljan, spominju se i Morlaci (Crni Vlasi), što znači da je i njih bilo među senjskim uskocima. O žumberačkim uskocima u enciklopediji nema ni reči, a Žumberak se spominje samo kao područje u koje se preseljavaju slavni senjski uskoci, čime istorijska neistina ne samo da nije demantovana nego je zvanično »ozvaničena i zakovana«."

Poreklo neistine o odnosu žumberačkih i senjskih uskoka:

429-430. str.: "Kao prvi, postavio sam sebi zadatak da pronađem ko je »otac« te neistine, odnosno ko je (prvi) poistovetio senjske i žumberačke uskoke? Za divno čudo, taj problem sam razrešio lakše nego što sam očekivao." "»Veliki Žumberčanin« je Konstantin Stanić [f 70 - Stanić je rođen 1756. u Mrzlom polju, bio je grkokatolički sveštenik i vladika (biskup) Križevačke eparhije (biskupije)], a povod za pisanje o njemu M. Predović je našao u Stanićevoj studiji »U odbranu Žumberačkog naroda«, reagujući na ono što je o žumberačkim uskocima 1791. napisao Ignac de Luka (Ignatz de Luca), carsko-kraljevski savetnik i profesor u Beču, a što je objavljeno u Zagrebačkom biskupskom kalendaru 1799. godine. Stanić je argumentovano negirao i osudio de Lukino pisanje o žumberačkim uskocima, posebno što je taj de Luka nekritički preuzeo Valvasorovo proglašavanje žumberačkih uskoka Vlasima i što je poistovetio žumberačke sa senjskim uskocima. Nažalost, Predović je, pišući o svemu i svačemu, najmanje napisao šta je Stanić izneo o ovim problemima, obećavajući da će to kasnije učiniti. Ipak, i ono što je napisao, govori samo po sebi. / Uglavnom, taj je de Luka žumberačke uskoke prikazao kao grubijane kojima je razbojstvo jedna od najvećih vrlina, koji govore vlaški i sve u tom smislu, u čemu se vidi Valvasorov »rukopis«, ali i neke nesuvislosti: da su pod vodstvom bosanskog paše, krajem 16. veka opljačkali Austriju pa su morali da budu 1616. preseljeni u Uskočke gore, u čijem je središtu stari grad Žumberak. Bilo bi bolje da se zna šta je tačno napisao de Luka, ali se i iz toga što je preneo Predović jasno vidi da se radi o preseljavanju senjskih uskoka u Uskočke gore, dakle u Žumberak."

431-432.str.: "Stanić je naglasio i da su neki istaknuti hrvatski istoričari, poput Žumberčanina Tadije Smičiklasa, Srkulja i Šišića, smatrali da su senjski uskoci preseljeni na područje Otočca i u Žumberak, ali i da su u pravu Radoslav Lopašić, Karlo Horvat i Poparić i oni domaći i strani autori koji dokazuju da senjski uskoci nisu preseljeni u Žumberak. / Milko Predović priznaje i da su »neki članovi Duhovnog stola zagrebačke biskupije«, čiji je član bio i K. Stanić, prihvatali i podržavali ono što je o žumberačkim uskocima napisao spomenuti Ignac de Luka. Ne krije li se »u tom grmu zec« prihvatanja i proširivanja neistine o žumberačkim uskocima kao senjskim? [...] Kao i Ignac de Luka, i Johann Cristian von Engel (1770–1814) je bio carsko-kraljevski savetnik i profesor u Beču. On je onaj popis žumberakih uskoka iz 1551. godine naprosto predstavio kao popis senjskih uskoka i time »potvrdio« neistinu koju je napisao njegov »kolega« de Luka. Očigledno je da bečki carski savetnici i profesori nisu »razbijali glavu« takvim sitnicama kao što je identitet žumberačkih uskoka i njihova istorijska uloga."

433.str.: "Koliko su naredni istoričari i politika temeljito izučavali istoriju i poštovali istinu, svedoči i činjenica da su neki, kao i spomenuti de Luka, videvši Engelov popis žumberačkih uskoka kao senjskih, a imajući u vidu da su se neka imena i prezimena navodnih senjskih uskoka zaista nalazila u Žumberku, »mudro« zaključivali da su se senjski uskoci preselili u Žumberak i »velikodušno« postali žumberački uskoci. "

437.str.: "Mislim da sam izneo dovoljno argumenata koji opovrgavaju zabludu o istovetnosti žumberačkih i senjskih uskoka. Drugi deo pitanja, da li se nekoliko porodica senjskih uskoka doselilo u Žumberak, ostavljam otvorenim. Prema raspoloživim dokumentima, a što je još značajnije – prema saznanjima na osnovu poznavanja stanja, nije! Prezimena porodica senjskih uskoka koje su se, navodno, doselile u Žumberak, postoje u Popisu Srba Žumberčana još 1551. godine, dakle pre preseljavanja senjskih uskoka. Najbliža destinacija do koje je došlo »tih nekoliko porodica senjskih uskoka« je Ribnik blizu Ozlja. Inače, uveren sam da su austrijske vlasti popisale uskoke prilikom preseljavanja, što i nije bilo teško, s obzirom da ih nije bilo mnogo, i da ta dokumenta negde postoje."

II - Ivan (Jovan) i Vujica Herakovići

Milko Predović o seobama žumberakih uskoka:

74.str.: Ivan Heraković.

76.str.: "Poslednji kapetan u 16. veku, Kristof Obričan, imenovan je na tu dužnost 1579. i obavljao je do 1601. godine. Obričana je nasledio Nikola Gregorijanac koji je na dužnosti kapetana bio do 1609. godine. Predović nije baš jasan kad piše da je Obričan ponovo bio kapetan nekoliko meseci 1609. i da ga je nasledio Ernest Paradajzer (Paradeiser). Predović navodi da je Paradajzer 1612. godine ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića, što potvrđuju i drugi izvori. Kapetani su bili i Rudolf Paradajzer (1627– 1647) i Ivan Ernest Paradajzer (1661–1687)."

77.str.: "Plemstvom Žumberčana u istom »Žumberačkom krijesu« (str. 83– 92) celovitije se bavio i Bartol Zmajić. On navodi da su 32 pojedinca ili porodice žumberačkih uskoka dobile plemstvo, počev od 1567. do 1915. godine. U drugoj polovini 16. veka plemstvo je dobilo devet pojedinaca: Vraneš Badovinac, Radojica Bastašić, Juraj Batalović, Grgur Gvozdanović, Ivan Heraković, Vujica i Vuksan Marinković, Radić Vignjević, Vukac Višošević i Radman Vučetić, što bi značilo da je Vujici i Vuksanu Marinkoviću dodeljeno jedno plemstvo. "

78.str.:"Interesantno je, poznavajući raspored prezimena žumberačkih uskoka, da je plemstvo većinom dodeljivano uskocima u istočnom delu Žumberka, gde su se prvo naseljavali i gde su vojvode i drugi narodni predvodnici prvi dobijali i selišta."

Milan Radeka o seobama žumberačkih uskoka:

83.str.: "Plemstvo je 1569. dodeljeno i vojvodama Radmanu Vučetiću, Jovanu Herakoviću, Vukcu Višeslaviću, Đuri Bataloviću, Silvesteru Juriću i braći Vujinu i Vuksanu Marinkoviću. To je, navodi Radeka, bio način da se vođe što tešnje vežu za carsku vlast i planove." "Očigledno je da je Milko Predović od Radeke preuzeo podataka da je kapetan Ernest Paradajzer ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića. Međutim, ni Radeka nije naveo razloge, iako se radi o krupnom događaju, s obzirom da je bilo žestokih nesporazuma između uskoka i njihovih oficira."

84.str.:"A da s kapetanom Paradajzerom nije sve bilo u redu, potvrđuje i tužba poručnika Petra Hranilovića. »Paradajzer sve radi na svoju ruku, ne brine za službu, prima ovcu od onih koji izbegavaju službu, za 100 forinti daje zemlju nemarnima, one koji pogreše on potpuno opljačka, retko je na svom mestu, pa carska služba trpi« itd."

Drugi o seobama ž. uskoka:

89.str.:"U aktu pisanom u Gornjem Visoču, 11. marta 1572, o određivanju međa imanja Ivana Kordića i Radmana Nosetića, spominju se istaknuti Žumberčani: Ivan Heraković, Vraneš Badovinac, Tomo Severović, Radovan Bastašić, Tomaš Dujmović, Radinko Hranilović i Lazo Preradović... "

90.str.:"Voja Grubačević, koji je cara služio u bojevime protiv Turaka 14 godina, imao je naselje u Sošicama. Sekula i Jovan Heraković molili su leno (carski posed) u Kupčini. Vuk Vukmanović, iz Gornjeg sela, zatražio je da mu se da posed njegovog oca Vuksana. Kao vojnici spominju se Vraneš Jelenić, Nikola Golubić i Vraneš Rajaković."

III - Problem seobe u Križevačku kapetaniju

Drugi o seobama ž. uskoka: 101-103.str.:"Do sada sam iznosio samo naznake o preseljavanju žumberačkih uskoka u Slavoniju. Članak »Seoba Žumberačkih uskoka u Križevačku kapetaniju (1540–1542)« napisao je Daniel Vranešić.[f.27 - »Žumberački krijes« za 2013, str. 260-261.] On ističe da ova seoba nije »sustavno i temeljito obrađivana i da zaslužuje ozbiljniji historiografski pristup. S obzirom da svi vojnički sposobni uskoci nisu 1540. godine, kad je formirana Žumberačka kapetanije, mogli da budu primljeni u vojnu službu, vlasti su ih preseljavale u druge kapetanije, ali i neke utvrde na sjeverozapadu Hrvatske. Prvi uskoci upućeni su iz Žumberka u Križevačku kapetaniju već u martu 1540. Velika skupina žumberačkih uskoka (oko 400 vojnika) primljena je u službu Križevačke kapetanije u svibnju 1542. godine, pošto su u Beču odobrena sredstva za njihove plate«. / Vranešić navodi da tamo i danas žive žumberačke porodice i da o tome, u naseljima u koja su se smestili, svedoče njihova prezimena. Bolfan: Brnčić, Đurašević, Kovačević, Latković, Rapljenović, Severović, Selaković i Šajatović; Veliki Poganac: Bogdanović, Crljenica, Herak, Kekić, Kovačević, Marinković,[...]" "Više je nego indikativno šta u vezi s tim kaže dalje Vranešić: »Od doseljenja Uskoka u Križevačku kapetaniju (1540–42), pa sve do požara koji je uništio grkokatolički manastir u Marči (1739), tijekom gotovo dva stoljeća, ovi su uskoci pripadali pod crkvenu nadležnost marčanskog vladike, a kasnije zbog nedostatka vlastitih svećenika i udaljenosti od matice u svih deset naselja podliježu asimilaciji. Osim gubitka uskočke grkokatoličke ’carske vjere’ uslijedila je potpuna kulturna asimilacija koja se manifestira u potpunom nestajanju žumberačke uskočke narodne nošnje sa izvornim dinarskim narodnim vezom. Unatoč svim povijesnim nedaćama u narodu je ipak ostala svijest da su potomci kraljevskih žumberačkih uskoka o čemu svjedoče još samo slavna prađedovska prezimena«."

103.str.:Herakovići iz Crne Gore

104.str.:"Peto, s obzirom da se bavim preveravanjem i odnarođivanjem žumberačkih uskoka, posebnu pažnju zaslužuje »asimilacija« o kojoj razmišlja Vranešić, pre svega pitanje ko je koga asimilirao? On kaže: »Žumberački uskoci su došli u taj kraj kao pripadnici uskočke grkokatoliče carske vjere«. Takva vera nigde ne postoji, što je popu Vranešiću poznato bolje nego meni, a tamo su mogli da dođu samo kao pravoslavni Srbi, jer se sve dogodilo 60–70 godina pre 1611, dakle pre odlaska vladike Simeona Vratanje u Rim."

IV - Popisi Heraka i (H)erakovića od XVI do XVIII veka

POPISI SRBA ŽUMBERČANA:

Popis Srba Žumberčana do 1551. godine:

Po spisku žumberačkih Srba vojnika od 1. marta 1551.: 115.str.:"U TUPČINOJ VASI: Petar Čolnić, Ivan Grubačić, Juraj Mačov, Radivoj Garapić, Stipko Heraković i Dragiša Obradović." " U GLUŠINJOJ VASI: Skorosav Obrenović, Dobrica Mikulić i Vujica Heraković." "U ŠNOTI: Vujica Vukdragović, Duka Đurmanović, Grubiša Radmanović, Ratko Vukčević, Pavle Vukdragović, Vukac Vratičić, Vukmir Vukašinović, Herak Radanović, Radič Vukdragović i Juraj Vukdragović." 116.str.:"U VODICU: Mikula Pajić, Vukosav Babić, Vukosav Heraković i Dragić Babić" "U GOLJAKU: Pavko Radovanović, Novak Romanović, Paun Dobrosalić, Stipan Vujić, Ivaniš Vukšić i Milivoj Heraković." "U VRAŽLENOJ VASI: Herak Vukmirović, Vrs Vukmirović, Radonja Vukmirović, Radoje Jelić i Vuk Vukmirović." "U MRZLOM DOLU Radosav Heraković."

117.str.: "Od Srba Žumberčana bez pobliže oznake mesta stanovanja 1533. godine spominju se: Milak Knežićić i Juraj Radivojević, a 1538. Radoje Klistović, Pavko Karanović, vojvoda Stepan, Ivan Pejak, Jovica Vuković, pop Radoje, Miloš Heraković, [...]"

Popis Srba Žumberčana od 1551. do 1690. godine:

117-118.str.: " »U platnom spisku vojnika na Hrvatskoj granici od 1. marta 1553. navedeni sledeći Srbi Žumberčani: [...] Vučeta Radmanović, Vukdrag Ratković, Herak Radovanović, Pavle Selaković, [...]."

119.str.: "U sličnom popisu vojnika, ali iz 1556. godine, navedeni su sledeći Srbi Žumberčani: [...] Mikula Raušović, Cvetko Raušović, Milak Heraković, Mihailo Marčić, [...]."

"Pojedini Srbi Žumberčani navedeni su u vojnim dokumentima i narednih godina:" 1569. - Jovan Heraković, 1578. - Sekula i Radoje Heraković, 1580. - Miloš Heraković.

120-121.str.: "S novim seobama Srba na područje Hrvatske početkom 17. veka i pomeranjem i utvrđivanjem granice prema istoku, Žumberčani su vojnu službu sve češće izvršavali zajedno sa Srbima iz drugih krajeva. Iako je većina služila u Slunjskoj kapetaniji (pukovniji), ne mogu se više prikazivati kao većina, već samo u zajednici s ostalim Srbima graničarima. Ipak, dr Ivić naglašava da se i u tim uslovima u nekim dokumentima nalaze izričite oznake da se radi o vojnicima Srbima rodom iz Žumberka. Dokumenta se odnose na duži period, od 1602. do 1690, a navode se poimenično: Rade Dimitrović, Petar, Jovan i Nikola Šišmanović, Vujica Heraković, Gvozden i Rade Smičiklas, Danilo Despotović, [...]."

"»U spisku Srba vojnika iz 1644. godine, i pored velike sličnosti ili istovetnosti imena i prezimena sa Srbima vojnicima iz drugih krajeva, sa sigurnošću se može utvrditi da je među njima bilo dosta Žumberčana. Svestan da ću mnoge izostaviti, navodim samo one za koje se pouzdano može reći da su Žumberčani, jer smo ih već našli u ranijim spiskovima:": Vukman Heraković, Petar Heraković, Vukmnan Heraković, Mile Heraković, Novak Heraković.

"Celokupan popisa Srba Žumberčana i Srba iz drugih krajeva, koji su živeli i služili kao vojnici, dakle prvi i drugi deo popisa Srba Žumberčana, dr Aleksa Ivić je zaključio napomenom da se mnoga imena i prezimena ponavljaju, poneka i više puta, dakle u više popisa. Takođe, neka imena su u jednom popisu napisana pravilno, a u drugom nepravilno i kao primer naveo samo Heraka Prekosavića, čije prezime u drugom popisu glasi Herak Prekasović."

Drago Roksandić o popisu Srba Žumberčana do 1551. godine: 123.str.: "Raspored i položaj u vojničkoj službi takodje je uticao na odnose među srodnicima. Roksandić ukazuje na nekoliko primera. Trojica Dančulovića: Mikula, Vraneš i Rajič, očigledno bliski srodnici, živeli su u dva naselja, a služili su u istoj, 30. desetini, ali je Mikula bio desetar, a druga dvojica njegovi vojnici. Pet Herakovića: Milivoj, Radosav, Stipko, Vukosav i Vujica, živeli su u pet različitih naselja, služili u četiri različite desetine, ali su imali isti položaj. Ili devet Mikulića: Dobrica, Dobrosav, Miloš, Mitar, Petar, Prerad, Radivoj, Žarko i Vukdrag živeli su u sedam naselja, dvojica su bili desetari, a ostali obični vojnici. / Analizirajući drugu listu, prema imenima, Roksandić navodi neka najčešća imena tadašnjih uskoka (Dobrosav, Dragaš, Dragiša, Dragič, Herak, Ivan, Ivaniš, Jakov, Janko, [...]"

Autor o popisima Srba Žumberčana:

128.str.: "U popisu nema prezimena Šimrak i Rušnov, ali ima Šimrakovića (Radivoj i Ivan) i Rušnovića (Mikula i Nikašin). Zatim, u popisu je među najbrojnijim imenima Herak, a među prezimenima Heraković. I sada u Žumberku postoji selo Herakovići i prezime Heraković, ali su mnogi postali Heraki po prezimenu, a imena Herak više nema. Kud se »dede« drugi deo navedenih prezimena? Možda su ga »pojele« vlasti. Mađaronskim vlastima bila je specijalnost skraćivanje i unakazivanje srpskih prezimena. Iz Brašljevice potiču trojica braće Herak: Marko, Janko i Milan, doktori nauka. Nije mi poznato da li su oni nešto znali o transformaciji njihovog prezimena?"

130.str.: "Ponovo primera radi, za Hercegovinu su karakteristična prezimena Kordić, Rajaković, Dučić, Ratković, Smiljanić, Heraković..., "

133.str.: "Sve manje je bilo imena koja su se davala u prapostojbini i koja su zvučala nekako starinski i junački, podsećala na junake iz narodnih pesama, a sve više su se deci davala verska imena. Pored toga, sve ređe su se davala imena u čijoj je osnovi koren vuk i rad, koja su nekada bila najbrojnija, tako da imena Vuk u Žumberku danas više i nema, a od brojnih imena s osnovom rad, ostalo je samo Rade. Više nema ni nekada najbrojnijih Heraka, Mikula, Novaka, Prerada, Radina, Radinka, Radiča, Radivoja, Radmana, Radonja, Radula, Radaka, Rajaka, Vraneša, Vukdraga, Vukmana, Vukmira, Vukašina, Vukosava, Vukša, Vuksana, Vujina, Vujica itd."

137.str.: "Na žumberačke Herakoviće i Herake podsećaju srednjevekovni spomenici u južnoj Hercegovini: u selu Deranama na grobu nekog Heraka, u Boljunima kod Stoca na grobu Radosava Herakovića, zatim beleška iz 1405. o Heraku Miloševiću, a bratstvo Herakovića u plemenu Njeguši u Crnoj gori vodi poreklo iz Hercegovine i od Nikšića."

VOJNA KRAJINA: 189-190. str.: "Hrvatski istoričar Ferdinand Šišić kaže da je »pohlepno plemstvo išlo samo za tim da zadovolji sebe, ne mareći nimalo za opće interese«. Da dogovora i bitnijeg napretka u narednom periodu nije bilo pokazuje i činjenica da je 1537. na hrvatskoj krajini bilo svega 400 vojnika, a na dalmatinskoj 250. U Bihaću, tada najznačajnijem vojnom uporištu, bila su svega 154 vojnika. Prema prezimenima (Vuk i Novak Popović, Heraković, Živković, Vučinić, Vučković, Keserić) vidi se da je među njima već bilo podosta Žumberčana (Radeka, str. 25/26)."

II. UNIJAĆENJE:

Unijaćenje žumberačkih uskoka:

Johan Hajnrih Švinker o unijaćenju Srba Žumberčana:

Generalsko nasilje u ime "spasavanje duša": 297-298. str.: "Pravoslavni i pravoslavlje su potiskivani i progonjeni svuda i na svakom koraku. Pravoslavni sveštenici koji bi krenuli u Žumberak, hapšeni su, bacani u kazamate i okivani. Zabranjeni su mešoviti brakovi pravoslavnih i unijata, inače dozvoljeni 1737. godine, i slično (str. 39) / Zbog toga je 31 Žumberčanin u septembru 1758. godine uputio opširno pismo vladiki Jakšiću. [...] S obzirom da Šviker nije naveo imena potpisnika, navodim imena kako ih je zabeležio Manojlo Grbić u knjizi »Karlovačko Vladičanstvo« (str. 113/114): Gavrilo Brdar, Janko Ognjanović, Juriša Đaković, Marko Rađenović, Damjan Kordić, Marko Lalić, Perica Vukasović, Stanko Rebić, Jovan Šajatović, Dmitar Derov, Ivan Šajatović, Ivica Radinović, Toma Šajatović, Jovan Ranilović, Gavro Brdar, Damjan Stepanović, Janko Blagojević, Stojan Vranešević, Jovo Dančulović, Petar Gajski, Jovica Živković, Petar Brnčić, Dmitar Vujičić, Mihajlo Predojević, Stojan Đurović (verovatno Gurović, prim. autora), Jovica Paunović, Gavro Paunović, Damjan Erak, Tadija Eraković, Janko Erak i Nikola Đurović. / Ovo pismo i druge materijale o nasilju nad pravoslavnim vernicima i sveštenicima u Žumberku, mitropolit Pavle Nenadović uputio je carici 15. decembra 1758. godine. Zamolio je, između ostalog, da se ukine zabrana pristupa i verske delatnosti pravoslavnim sveštenicima, dozvoli karlovačkom vladici da u Žumberku postavlja pravoslavne sveštenika i vrši crkveno pravosuđe u skladu s crkvenim statutom i dobijenim privilegijama."

»Unijate tužni brate«: 305-307. str.: "Međutim, general Petaci i unijatski biskup Vasilije Božičković uradili su nešto bez presedana, nezabeleženo u vojnoj i verskoj praksi i životu ne samo u vezi sa žumberačkim uskocima nego i u istoriji Habsburške Monarhije ili neke druge države pa čak i Turske. Prilikom odlaska žumberačkog bataljona u rat s Pruskom zbog Šlezije, vojnici, oficiri i njihova prisutna rodbina i pratioci prisiljeni su 6. marta 1761, na otvorenom prostoru kod Pribića, da pod zakletvom potpišu za sebe i svoje porodice »da žele živeti i mreti po starom grčkom obredu, u pravoj katoličkoj veri pod rimskim papama i da nikada neće priznati druge biskupe ni sveštenike, nego sadašnjeg biskupa Božičkovića i njegove naslednike istinski sjedinjene s rimskom crkvom«. Svaki komentar je suvišan. Takav slučaj nije zabeležen. Pa čak se ni Turci nisu usuđivali da urade tako nešto, kako zbog svojih podanika, tako i zbog reakcije drugih država. / Više o tom sramnom događaju napisao je Manojlo Grbić, a naveo je imena i prezimena onih koji su potpisali. »Kako je rat neprestano trajao, stigne zapovijed da i najstariji III. bataljon (3. poziva, prim. autora) izmaršira na vojsku... Vojnici se skupe i krenu iz Žumberka u Karlovac... S vojnicima je pošlo i više rodbine da ih isprati do Karlovca... U Pribiću ih zaustave unijati na čelu s vikarom unijatskog vladike Petrom Vuksanovićem. Tu ih nahrane i napoje, a onda im podnesu na potpis ovu izjavu: Mi dolje potpisani prisežemo u ime svoje i u ime svojih porodica, da hoćemo i živjeti i mrijeti po starom grčkom običaju, a u pravoj katoličkoj vjeri, pod rimskijem papom i da nećemo nikada ni priznati ni držati drugijeh vladika ni sveštenika, nego sadašnjeg gospodina biskupa Božičkovića, i njegove s Rimskom crkvom, sjedinjene našljednike, i od njega postavljene nam sveštenike. Ali preklinjemo sve šizmatičke vladike i sveštenike, da naše prijatelje i naše susjede ne navode u svoju vjeru. Za bolju tvrđu dajemo ovdje naše svojeručne potpise«. / Slede imena i prezimena, a za pojedine i godine starosti: [...] Đuro Heraković, Tome Vidović, Marko Heraković, Tadija Vidović, Stanko Klisurić, Tome Vučković, Grgo Klisurić, Marko Heraković, Dako Kožar, Jovica Bratišić, Jure Krajić, Niko Vicković, Marko Heraković, Mijat Severović, Božo Heraković, Pajo Severović, Vid Heraković [na https://uskok-sosice.hr/postrojavanje-zumberackih-uskoka-u-pribicu-6-3-1761/ stoji "Vuk Heraković" - hijerakul], Petar Bratelj, Vid Gvozdanović, Juriša Gozdanović, Rade Gvozdanović, Janko Gvozdanović i Tome Vučinić«. / Posle ovih imena i prezimena stoji: »Ja zdola podpisani posvjedočiti morem, da ljudi više podpisani dali jesu ove križe dobrovoljno, i ja takajše na mesto mojega križa podpisivam se zmojom rukom, Vid Gvozdanović, nadporučnik. Ja, Jovo Kovačević valujem, da nijednoga ne želim biskupa nego Pribićkoga« / Slede druga imena i prezimena: »Teodor Jelenić, Teodor Bukvić, Stanko Heraković, Vaso Heraković, [...] / Dalje slede: [...] Miloš Radić, Rade Herak, Jovo Mali Rajaković, Mile Vukasović, Vaso Brnčić, [...]«." 311.str.: "Svestan da je najvažnije da stalno optužuje vladiku Jakšića, vratio se Petaci na dolazak vladike u Žumberak, na putu za Beč, pre godinu dana. Pozvao se na novi izveštaj kapetana Lovockog iz Kupčine, od 20. oktobra 1761. godine, »da je vladika u selu Brašljevica naredio da mu se otvori crkva, da je u selu Liješće seoskom odborniku Janku Heraku dao 17 kruna da sazove ljude, da bi im saopštio kako je, s visokog dvorskog mesta u Beču, primio pisanu dozvolu da može nesmetano da dolazi u Žumberak, kao i da će se već idućeg dana sastaviti komisija, koja ima da utvrdi ko je unijat, a ko pravoslavac« (str. 57)."

V - Herakovići i Heraci u XIX i XX veku

Unijaćenje žumberačkih uskoka:

Spomenica sveštenika u Radatovićima : "Spomenica je »uvedena« 1888. godine, a počeo je da je vodi i vodio je sve do 1920 pop Janko Višošević" (1888-1920.): 329.str.: "Godina 1919. »Izdata je odluka po kotarskoj oblasti od 28/XII za povišicu reluktuma na 30 kruna po vozu. Proti ovoj odluci pravim utuk na županiju, što nije izdata i u smjeru za kapelanska drva i što sam ja osuđen na platež 240 kruna razpravnih troškova župljanima. Ova je odluka izazvala kod župljana toliku buru ogorčenja, da su mi na Bogojavljanje korporativno poslije liturgije zabranili obilaziti kuće i po običaju jih blagoslivljati. Samo pet kuća i to Nikole, Jele i Julike Radatović, g. učitelja Marka Perisa, te g. nadlugara Pavla Herakovića tražiše moj posjet. Ja sam se tome odazvao i blagoslovio jim kuće, dočim se u druge nisam usudio poći uslijed nastalog terora u župi«"

"Žumberački kalendar" i "Žumberaki krijes" : 386.str.: "Sudeći po imenima i prezimenima, s Jankom [Janko Car - hijerakul] su u [Grkokatoličkom] semeništu [u koje je Janko stupio septembra 1940. god. - hijerakul] bili barem ovi Žumberčani: Janko Golubić, Nikola Herak, Milko Gajski, Milan Bulić, Ilija Kekić, Ilija Radić, Božidar Višošević, Ilija Brdar, Pero Dejanović, Nikola Relić, Nikola Brzović, Milko Predović, Pero Štrbac, Marko Vučinić, Ilija Jelenić, Janko Keserić, Danijel Dančulović, Ilija Lasić, Nikola Keserić, Nikola Goleš, Nikola Popović, Pavle Car, Petar Stanić, Heraković, Banjeglav, Pero Milčinović, Nikola Smičiklas, Jovo Gavran i Pavle Bastašić"

396-397. str.: "Veoma je značajno da Janko priznaje da je »u tu i takvu politiku bila involvirana i moja obitelj«. Znači li to da Janko, ipak, priznaje da je rođen i odrastao u porodici koja je bila svesna svog srpskog porekla? On to i priznaje kad kaže: »Mojim ulaskom u sjemenište našao sam se u potpuno drugačijoj sredini od one u kojoj sam se do tada nalazio. Već od samog početka ona je imala golem uticaj na sva moja dotadašnja saznanja i način razmišljanja. Duktor, prefek i rektor nastojli su nas usmjeriti i u nama usaditi ljubav prema literaturi, posebice prema domoljubnim djelima naših poznatih pisaca. U tom pogledu »posebnu zavalnost duguje dvojici pitomaca (odlikaša iz viših razreda, koji su vodili brigu o prvacima) Danijelu Heraku i Dani Dančuloviću, »koji su imali odlučujući uticaj na postupni preobraćaj moje svijesti i saznanja o tome gdje se nalaze moji korjeni, odakle potječu moji preci i o njihovoj nedvojbenoj pripadnosti hrvatskom narodnom korpusu«. / Janko je ovim jasno predstavio davno osmišljenu rimokatoličku fašistoidnu strategiju – bistru decu žumberačku primiti u rimokatoličke škole i vaspitavati ih (čitaj: trovati) u tom duhu, a zatim im dati zadatak da truju (unijate i odnarođuju) svoje sunarodnike. Nisu li tako govorili i biskup Hren, onaj Ljubić, kapetan Paradajzer...? "

IV. ŽUMBERAK POSLE UKIDANJA VOJNE KRAJINE: Kome će pripasti Žumberak: 446.str.: fusnota 75 - "Da li je Miklošić »slučajno« zaboravio da deo žumberačkih uskoka od doseljavanja živi u Kranjskoj? U parohiji (župi) Drage, u selima Drage, Dol, Hrast, Škemljevac, Malinje, Sela, Mačkovac i Jugorje bilo je 1909. godine celih 97 »uskočkih« kućnih brojeva, s oko 550 ljudi, koji su se prezivali: Perenčević, Selaković, Damjanović, Reba, Predović, Popović, Goleš, Grubačević, Badovinac, Rajaković, Brajčić, Dragelj, Jurić, Radić, Rudman, Bjelopavlović, Herak, Živković, Bulić i Vujčić."

VI - Problem Vlaha/vlaha

III. ODNAROĐIVANJE ŽUMBERAČKIH USKOKA: Žumberački uskoci nisu Vlasi:

Drugi izvori o Vlasima i vlaškom statusu:

404-405. str.: "Upravo zbog toga Roksandić kaže da je srpsko pravoslavlje u Vojnoj krajini u Hrvatskoj, od 16. veka dalje, u siociodemografskom smislu najuočljivije u »vlaškim« društvenim zajednicama, dakle u statusnom smislu, što se onda lako transformira u Vlahe s etničkim predznakom. To i nije čudno jer su Vlasi u etničom smislu jedna od najukorenjenijih predslovenskih zajednica, ali su i istorijski jedna od najproblematičnijih, »jer su u stalnom kretanju, nastajanju i nestajanju« (str. 234). Slovenizacija predslovenskih vlaških zajednica, u etničkom smislu, kroz više slovenskih naroda pa i kroz srpski, uglavnom je započela pre, a završena za vreme turskih osvajanja. U tom procesu pravoslavlje je imalo značajnu ulogu." 406. str.: "To razumem u smislu da nisu identifikovane veće statusno »vlaške« zajednice, u smislu pripadnosti »Vlaškoj« etničkoj zajednici, tim pre što su u sastavu tih zajednica po pravilu pripadnici hijerarhije Srpske pravoslavne crkve. Prvi takvi, »statusni vlasi« na habsburškoj strani bili su upravo žumberački uskoci." "Međutim, za kasniji period, Mažuranić misli da su »srbski Vlasi malne skoro jezički sljubljeni, kao i da je ista pojava i kod hrvatskih Vlaha, odnosno da ima srazmerno malo u prezimenima rumunjskog poriekla«. Dalje kaže i »da su u zapadnih naših krajevih svi novodoseljeni »Vlasi«, pripadnici istočno-pravoslavne crkve, već od XVI vieka, i etnički i po ustrojstvu svoje crkve, sljubljeni sa srpskim imenom i svetinjami srbskog naroda, iako su se u mnogih strana bez svakog zazora i sami nazivali »Vlasima«. / Dr Roksandić ističe da je manjkavost Mažuranićeve interpretacije što ostavlja mogućnost za jasno etničko razlikovanje Srba i Vlaha, odnosno Hrvata i Vlaha, u staro doba, ali i za opštu identifikaciju Vlaha sa Srbima, već od druge polovine XVI veka, a Hrvata i Vlaha još i ranije (str. 243)." 407.str.: "Novija istraživanja u Hrvatskoj istoriografiji potvrđuju postojanje sve većeg broja »Vlaha« u Hrvatskoj pre osmanskih osvajanja, posebno u kontinentalnoj Dalmaciji, između Cetine i Zrmanje i u južnoj Lici, a u nekim predelima čine i većinu stanovnika. Otvoreno je pitanje u kakvoj su vezi »starohrvatske« vlaške skupine s onima koje u hrvatski prostor dolaze pod uticajem osmanskih osvajanja? / »Enciklopedija Jugoslavije« kaže da su »starohrvatski Vlasi oko Cetine i Velebita u tijesnoj vezi s onim balkanskima koji se prije Kosovske bitke (1389) spominju u Srbiji i prije bitke kod Jajca (1463) u Bosni.« Ali takav odgovor ne kaže ništa, jer se postavlja pitanje da li su i u kakvoj vezi Vlasi, kao narod, uopšte bili, kad nemamo podataka da su na tom prostoru ikada stvorili bilo kakvu čvršću društvenu zajednicu, a o državi da i ne govorimo. Različiti izvori, dakle, omogućavaju različite interpretacije i nude različite, često oprečne odgovore pa i zloupotrebe (str. 246)." 408.str.: "Krajišnici, nezavisno od toga kako se osećaju u etničkom pogledu, često i sami koriste naziv »vlah,« u statusnom smislu, s obzirom da im on donosi privilegije i garantuje prava. To uočava i hrvatski istoriograf Jaroslav Šidak, koji kaže: »Ti su se došljaci obično sami služili imenom »vlaha«, ističući na taj način ponajprije svoj društveni položaj slobodnog stočara-ratnika. Prema tome, ime Vlah samo je sinonim (zamena) etničkog imena Srbin«. / Šidakov stav je svojevremeno izazvao dosta nesporazuma u hrvatskoj istoriografiji, imajući u vidu da to ime u Hrvatskoj i Bosni koriste često i Hrvati. Stoga su Vlasi u katoličko-pravoslavim »suočavanjima« u Vojnoj krajini, od XVI do XIX veka, često u njihovom središtu (str. 248)" 409-411. str.: "Istraživanja su pokazala da se izraz »Vlah« najčešće odnosi na nomadski stočarski način života, s obzirom na veliku raspostranjenost vlaško-slovenskog stanovništva na Balkanu. S obzirom da su se Vlasi-stočari postepeno uključivali u trgovačke poslove, posebno karavansku službu, prenošenje robe iz unutrašnjosti u primorje i obrnuto, bilo je sve više razloga da se izraz »vlah« upotrebljava i za različite skupine, bez obzira na njihovo versko i etničko poreklo. / Vlasi su bili poznati ratnici i obavljali različite poslove za potrebe srednjovekovne vlastele i država pa su se postepeno integrisali i u njihov sistem. S obzirom da su bili manjina, da su živeli u manjim skupinama i da nisu imali razvijenu svest o svom poreklu i identitetu, oni su na druge prenosili svoje »vlaško« ime, a od njih primali imena, prezimena, jezik, kulturu i identifikovali se s njima u nacionalnom smislu. / Kad su zavladali balkanskim zemljama, Turci su nastojali da preuzmu neke pravne i običajne norme pa su i vlaške skupine zadržale način života i socijalni status pokretnih, posebno oporezovanih stočara. Zbog toga su Turci imali i posebne »vlaške deftere«, popise vlaških poreskih obveznika. / Zajednica Žumberčana je dobar primer za proveru nekih hipoteza o »Vlasima/vlasima«, koje se uveliko razilaze u tome otkud su i u kojim je krajevima bilo »Vlaha/vlaha,« postoji li kontinutet i veza između vlaških doseljenika pre turskih osvajanja i posle njih, o verskoj pripadnosti vlaških zajednica i slično. / Prvi put se u hrvatskim krajevima Vlasi spominju 1322. godine na području reke Cetine, u vezi s Mladenom II Bribircem, na čijoj strani su ratovali. Smatra se da su pravoslavni »vlasi« tamo došli s područja istočno od reke Neretve, kojim je ban P. Šubić ovladao početkom 14. veka, a u kojem su se pojavili još u 13. veku. Dubrovčani su taj predeo naseljen pravoslavnim stanovništvom nazivali »Vlacia«, a dubrovački izvori spominju »Vlace Pilatovce«, ime koje nalazimo u Žumberku kao toponim. Međutim, te navodne »Vlahe« s područja gornjih tokova Une, Zrmanje, Krke i Cetine austro-ugarske povelje u 15. veku, kao i kasnije Žumberčane, nazivaju Srbima ili Raščanima. Činjenica da su u krajeve iz kojih su se doselile u Žumberak, uskočko-pravoslavne skupine pristigle iz udaljenijih područja, govori da se radilo o pokretljivom stanovništvu. Uslovi pod kojima su se preseljavali slični su vlaškom statusu u Osmanskom carstvu. Stočarstvo i trgovina su i među Žumberčanima tradicionalni načini privređivanja, što je blisko vlaškom načinu života. / Ali ove sličnosti s »vlaškim« socioekonomskim statusom, ne daju za pravo da se izraz »vlah« na Žumberčane primeni u etnogenetskom smislu. Jedan od glavnih razloga je govor Žumberčana, koji pripada istočnohercegovačkom poddijalektu štokavskog dijalekta, najbolje naučno obrađen u delima Žumberčanina Milka Popovića. Zatim, toponimijski i antroponimijski romanski relikti, uobičajeni kod etničkih Vlaha, u Žumberku se javljaju samo kao veoma retki izuzeci. I drugi elementi duhovne i materijalne kulture, od vremena naseljavanja pa sve do današnjih dana, pokazuju integriranost Žumberčana u srpsko srednjovekovlje." "Već ova osnovna pitanja opravdanosti primene naziva »Vlasi« za Žumberčane, pokazuju da bi njegova primena u isključivo etnogenetskom smislu značila da se previđa oblikovanje njihovog identiteta u slovenskom i srpskom kulturnom krugu u periodu dužem od hiljadu godina. Gledajući unazad, koliko seže usmeno predanje i pamćenje zajednice Žumberčana, nema potvrde da se je naziv »Vlah« koristio kao autoetnonim. Zbog toga se taj naziv doživljava kao uvredljiv pa bi mu u komunikaciji i pisanoj reči trebalo pretpostaviti naziv »Žumberčanin«." 412-413.str.: "Vlasi su imali značajnu ulogu u istoriji celog Balkana, iako to uvek nije vidljivo, jer nije dovoljno istraženo, s obzirom da se radi o kvazi anonimnoj istoriji tog naroda, o kojoj ne postoji dovoljno pouzdanih pokazatelja. Radi se o stanovništvu čije bi poreklo trebalo tražiti među romaniziranim stanovništvom za vreme Rimljana, koje se skoro hiljadu godina selilo i preseljavalo na različite načine: povlačenjem u planinska područja i uzmicanjem pred nadolazećim slovenskim narodima i, po prilici između 12. i 13. veka, ponovnim spuštanjem i širenjem u nižim predelima Srbije, Bosne, Hrvatske i Bugarske. / U međuvremenu su posmatrani kao »primitivna« bića, pretežno kao putujući pastiri u nomadskom, ili polunomadskom stanju i statusu. Zatim je počela (pretežno na severozapadnom Balkanu) postepena slovenizacija, više u jezičkom, a manje u etničkom pogledu. Ovi vlaški nomadski stočari preuzimali su slovenske dijalekte kao jezik, suprotno romaniziranom narodu, Rumunskom, koji je zadržao svoj »romanitet« i uspeo da stvori svoju državu, za razliku od »pravih« Romana (Vlaha) na dalmatinskoj obali.  Kad su se u 16. veku u Vojnoj granici pojavili prvi uskoci, proces slovenizacije je bio već završen, s izuzetkom kod Morlaka (Moro Walachi – Crni Vlasi) na dalmatinskoj obali. [...] S obzirom da su Vlasi istovremeno primili i pravoslavlje, na osnovu toga se izvlačio zaključak o njihovoj pripadnosti srpskom narodu, jer je vera značila primarni i suštinski znak razlike u odnosu na katolike, odnosno hrvatski narod (str. 14/15). / Taj »promenljivi i pokretni narodni elemenat« teško su mogle da drže pod kontrolom tadašnje države Srbija, Bosna i Hrvatska, a još teže su mogle da ga uključe u svoje sisteme uprave. Stoga se on u procesu osmanlijskih osvajanja, već početkom 14. veka, ponovo počeo kretati. Turci su nastojali da taj narod organizuju i angažuju kao svoje »pomoćne snage«, pre, u toku i posle ratnih pohoda. Dobar primer preseljavanja naroda iz Turske, uključujući i Vlahe, predstavlja Slavonija, po njima nazvana i »Mala Vlaška«. / Takođe, kao naziv za etnopsihološki identične katoličke, hrvatske stočare, termin »Vlah«, ili »Vlaj« zadržao se samo u Dalmaciji. U Lici, termin »Vlah« ili »Morlak«, kako su Mlečani zvali hrvatske pastirske grupe, izgubio se. Etnografski pojam »Bunjevac«, koji se odnosio na hrvatske stočare, zadržao se u Vojvodini, iako su Bunjevci postali stalno naseljeni ratari, dok taj izraz u Lici ima isto značenje kao i izraz »Vlah«(str. 48). / Dakle, »vlaško« ime, ili naziv, s vremDakle, »vlaško« ime, ili naziv, s vremenom se nametnuo jer je tim imenom bilo moguće obuhvatiti sve doseljenike, ne vodeći računa o njihovom stvarnom poreklu pa i verskoj pripadnosti. / Adam Pribićević kaže: »Srbi su bili vezani za svoju državu i zemlju i nisu ih napuštali. Prvi su se stali kretati prema zapadu iz stare Srbije neki cinarski ili aromunski nomadi, čim je zapretila opasnost od Turaka. Ne samo stoga što su bili pokretniji kao stočari i nisu bili vezani za zemlju, već i s razloga što nisu bili vezani svojim osećanjem za državu. Tako su Vlasi već u 14. veku napuštali Srbiju i prelazili u Bosnu, a odatle selili u Dalmaciju i Hrvatsku, nekad čak i na ostrva i u Istru." 414.str.:"Josip Mal kaže da isprva, dok su takve veće seobe bile neobična pojava, za izbeglice nije uopšte bilo skupnog imena pa je prevladao naziv »vlah« označavajući stanovništvo romanskog porekla koje se, posle velike seobe naroda, održalo među novodošlim balkanskim Slovenima." "Vlah, Hrvat ili Srbin bili su plemenski pojmovi koje su i savremenici strogo razlikovali. Kad su Dubrovčani krajem XIII veka sklopili ugovore sa srpskim i bosanskim knezovima, imenuju se strane Srbljin i Dubrovčanin, a pored njih i Vlasi. I zakon za hrvatske Vlahe županije cetinske, iz 1436. godine, spominje »Srblje«, koje striktno razlikuje od Vlaha i Hrvata. To je razlog da je ostalo stanovništvo manje cenilo Vlahe pa je između Hrvata i Vlaha bilo večno suprotnosti, iako su Vlasi nosili najlepša hrvatska imena. Zagrebački biskup Vinković s naročitim zadovoljstvom konstatuje da su Vlasi, koji su se pokatoličili, napustili svoje vlaško ime i unapred se zvali Hrvatima... General Erazmo Turn pisao je da se uskocima Čićima dodele ista prava kao i uskocima Srbima, a Nikola Jurišić Čiće zove »Vlasima romanskog porekla« (str. 178/81)." 417-418.str.: "Uveren sam da je i sam Klaić osećao potrebu da pobliže zauzme stav o tom problem pa je napisao nešto što zaslužuje da se prenese u celini: »U novije se vrijeme mnogo nagađa o podrietlu i narodnosti Vlaha, koji se tijekom XVI i XVII stoljeća sele iz zapadnih turskih pokrajina, osobito iz bosanskog vilajeta, u Hrvatsku i Slavoniju. Neki povjesničari naprosto ih proglašuju Srbima te ih njima i pribrajaju; drugi opet drže ih za Rumunje (Romane) koji su se tek nakon seobe pohrvatili, dotično posrbili. Međutim, ti Vlasi govore i pišu već prije seobe hrvatskim ili srpskim jezikom, imaju narodna hrvatsko-srpska imena i patronimička prezimena. Prema tome smatrati nam je te Vlahe gomilom puka jezika hrvatskog ili srpskog koja tada nije imala nikakve narodne svijesti. Zašto pak u njih nije bilo narodne svijesti, moglo bi biti više razloga. Bilo je među njima jamačno dosta još u XIV i XV stoljeću pohrvaćenih i posrbljenih Romana, dakle potomaka pravih Vlaha, pa onda mnogo i takvog slavenskog življa, koji nije trajno spadao ni pod hrvatsku ni pod srpsku državnu organizaciju (osobito u Bosni, Hercegovini, Duklji i Zeti) pa tako nije ni hrvatsko ni srpsko narodno ime u njih preteglo. / Kad bi se htjelo točno ustanoviti koji se Vlasi mogu pribrojati napose Hrvatima a koji napose Srbima, trebalo bi najprije istraživati, odakle je koje vlaško naselje došlo, da li naime potječe iz prvotno starohrvatske ili starosrpske oblasti. Ima takvih vlaških skupina koje su potekle iz nutarnjih turskih zemalja (nekad srpskih), a Turci ih kojekuda razmještali dok nisu prebjegli u kršćansku zemlju, ali ima i takvih koje su u XIV i XV stoljeću živjele na tlu potonjega Kliško-livanjskog, Ličko-zakračkog i Bihaćkog sandžaka, pa su u XVI i XVII stoljeću prelazile u krščansku hrvatsku. Prvi se mogu pribrojati Srbima, drugi Hrvatima. / Vlasi koji su u XVI i XVII stoljeću prelazili u Hrvatsku i Slavoniju, bili su velikim dijelom (ali ne isključivo) vjere grkoistočne ili pravoslavne. Radi toga ih je najprije rimokatoličko svećenstvo u Hrvatskoj stalo identificirati sa Srbima (Raščanima). Organizacijom srpske crkve u Hrvatskoj i Slavoniji raširilo se poslije srpsko narodno ime i među samim Vlasima« (str. 519). / Očigledno je da se Klaić potrudio da precizira svoje viđenje i saznanja i doprinese boljem razumevanju problema. Takav prilaz i napor zaslužuje poštovanje pa ne bi bilo pošteno kopati po napisanom i tražiti dlaku u jajetu. "

Autor o »Vlasima«: 423-424.str.: "Izvesno je i da su srpsko-pravoslavne skupine Žumberčkih uskoka dolazile u dodir s malobrojnijim vlaškim etničkim grupama, pojedinačnim porodicama ili pojedincima, tako da je njihov uticaj bio dominantan i jednostran, odnosno da su Vlasi više težili da im se »priključe«, nego što su ovi nastojali da ih na to »nagovore« ili što su ih trebali. / Nema nikakve sumnje i da su srpsko-pravoslavne skupine žumberačkih uskoka bile ne samo socijalno nego i etnički svesnije i kompaktnije, s obzirom da ih je povezivala i snažna svest o srpskoj srednjovekovnoj državi i njezinoj propasti, što kod vlaških skupina nije bio slučaj jer nikad nisu imali državu ili neki drugi oblik čvršće ekonomsko-socijalne zajednice. / Zajednički im je bio i poseban, »vlaški socijalni status«. Vlaške etničke skupine su, zaista, imale »vlaški status« i prije turskih osvajanja, a srpske skupine su dobijale »vlaški status« ne zbog svog etnički vlaškog porekla, nego zbog položaja koji bi se time zadobivao. / Izvesno je i da su manje vlaške grupe, porodice i pojedinci nastojali ne samo da se »pridruže« već da se i potpuno »sažive« sa srpskim etničkim skupinama, oslobađajući se sveg vlaškog, a prihvatajući sve srpsko. Da li im je srpska većina »otvarala sva vrata« i prihvatala ih bez ikakve rezerve ili ih je na to čak i prisiljavala, ostaće večita tajna? S obzirom da u Žumberku ne postoji svest o bilo kakvom i bilo čijem vlaškom poreklu, kao i da na »vlaško« asocira i liči samo nekoliko izraza, nekoliko toponima i nekoliko imena i prezimena, dalo bi se zaključiti da je proces potpune asimilacije tekao gotovo neprimjetno, bez otpora i prisile. / Ako rečenom dodam da u jeziku Žumberčana, sem katuništa, nisam našao niti jednu jedinu vlašku reč, u nošnji niti jedan jedini elemenat, posebno ne one šubare od ovnećeg runa, a da vlašku muziku (uostalom kao i recimo mađarsku) prepoznajem već po prvim taktovima, da ne idem u detalje, onda mi ne ostaje ništa drugo, nego da svoju priču o »vezi« između žumberačkih uskoka i Vlaha proglasim završenom. Jedno je sigurno, napisano bih korigovao samo ako bih došao do novih, pouzdanijih saznanja!"

ŽUMBERAČKI USKOCI NISU SENJSKI USKOCI: Uvodno razmatranje: 428.str.: "I pored nužnog skraćivanja, vidi se koliko se prostora i značaja pridaje uskocima, ali samo senjskim. U tekstu, koji je izostavljan, spominju se i Morlaci (Crni Vlasi), što znači da je i njih bilo među senjskim uskocima. O žumberačkim uskocima u enciklopediji nema ni reči, a Žumberak se spominje samo kao područje u koje se preseljavaju slavni senjski uskoci, čime istorijska neistina ne samo da nije demantovana nego je zvanično »ozvaničena i zakovana«."