24

Аутор
Herak ili tragom jedne balkanske misterije

Herak... jedan od stotine miliona evroazijskih antroponima. Fenomen koji opstaje već toliko vekova. Neuspešni su ostajali pokušaji odgonetanja ovog imena. Kako je nastalo, koje je njegovo značenje ?

1.
Ono što se nameće kao prva asocijacija je sazvučnost sa imenima starogrčkih mitoloških/religijskih ličnosti: polubožanstva Herakla i boginje Here.

A) DO 5. VEKA P. N. E.
Nešto o prošlosti poštovanja Heraklovog i Herinog kulta, kao i o njihovim imenima, piše Francuz Emil Benvenist u "Rečniku indoevropskih ustanova (privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo, religija)", Sremski Karlovci – Novi Sad, 2002. (naslov originala: Emile Benveniste ''Le vocabulaire des institution indo-européennes'', les Editions de Minuit, Paris 1969.); preveo s francuskog i pogovor i dopunske napomene napisao: prof. Aleksandar Loma. Druga knjiga (Rečnik srodstva): Druga glava: Položaj majke i matrilinearna filijacija: na 143. i 144-145. strani (kurziv je u izvoru; za akcente konsultovati izvor):
"Sažetak. – […] Ipak leksika, posebno grčka, čuva uspomenu na sasvim drugačije, i verovatno neindoevropske društvene strukture: postojanje jednog Zevsa Hēraîos-a i drevnog bračnog para Hera : Herakle, […]. No u istorijsko doba to su i tamo samo blede uspomene: […].
[...]
[…] Pogledajmo, na primer, veliki božanski par, sam prauzor bračnog para: Zevsa i Heru, sjedinjene kroz hieròs gámos koji predočava mušku silu supruga, vrhovnog gospodara bogova. Kuk, autor jednog monumentalnog dela o Zevsu, proučio je taj hieròs gámos [A. B. Cook ''Zeus. A Study in Ancient Religion'', Cambridge, I-III, 1914–40., III, str.1025-1065. – hijerakul]. Po njemu, spoj Zevsa i Here nije prvobitan: on se javlja tek oko V veka pre n. e., i to izgleda da bi se doveo u red jedan složeniji vid mita. Ranije, postojala su dva različita para: s jedne strane, Zevs i neka njegova družbenica; sa druge, neki drugi bog i Hera. Dokaz za to nalazi se u atinskom obrednom kalendaru, gde je pomenuta žrtva Zevsu Hēraîos-u […], što je možda jedini slučaj da je neki bog označen imenom svoje žene: u toj mitskoj verziji, Zevs je potčinjen Heri […]. Kuk [* – A. B. Cook ''Who was the wife of Zeus?'', The Classical Review 19/1919, 365; 416.] je prikupio svedočanstva koja kazuju da u Dodoni, najpoštovanijem Zevsovom svetilištu, supruga bogu nije bila Hera, nego Diốnē (Διώνη): Apolodor tvrdi da se kod Dodonjana Hera naziva Dionom. Diốnē je pridev od Zeús. Tobožnja boginja Diona izvedena je iz Zevsovog imena i predstavlja njegovu emanaciju.
Hera je, sa svoje strane, vrhovna boginja, i to osobito u Argu. Lik koji joj je pridružen je Herakle, Herin zet prema najrasprostranjenijoj mitskoj tradiciji. Međutim određena fakta, na primer Herina ljubomora, kao da ukazuju na bračni, a ne materinski odnos. Može se sa verovatnoćom uzeti da je Herakle u neko drevno vreme bio Herin ''princ-suprug''.
Ne postoji, dakle, samo jedan par, nego dva: Zevs i Diona s jedne, Hera i Herakle s druge strane. Oni su se slili u jedan, u kojem je velika boginja postala suprugom velikog boga: Zevs i Hera su nadalje sjedinjeni. Dakle, verovatno je u svom prvobitnom vidu mit čuvao uspomenu na doba kada je ženi pripadala važnija uloga.".
Više istorijskih dokumenata govori da su Stari Grci nekoliko božanstava verovatno primili od drugih naroda i plemena i uvrstli ih u svoj panteon. Među tim božanstvima verovatno bi se mogli ubrajati Heraklo i Hera. Heraklo je kod Grka izgubio funkciju boga i transformisao se u niži mitološki lik – heroja. U delu N. A. Kuna "Legende i mitovi Stare Grčke", Sarajevo 1963. (naslov originala: ''Легенды и мифы Древней Греции'', Москва 1955.), o Heraklu (Herakleu), na 151. strani, pod fusnotom 96, piše: "[…] Prvobitno su ga poštovali kao boga Sunca; […]. Ali Herakle je bog i heroj koji se nije sretao samo kod Grka; […]. Od njih je naročito interesantan vavilonski Gilgameš i feničanski Melkart; mitovi o njima su uticali na mit o Heraklu; […].". Friedrich Wilhelm Joseph Schelling "Filozofija mitologije", predavanja iz 1842. godine, Zagreb 1997., II tom, 279. str.: Heraklo se ranije smatrao božanskom potencijom, a postojala je i ''Heraklijada'' – antička zbirka pesama i priča koja je bila neka vrsta preteče ''Ilijade i Odiseje''. Mr Vojislav Kršić "Leksikon religija, mitologije i vjerskih sekti", Beograd 2002., 148-150. str.: Etrurska božanstva: "[…] HERKLE – božanstvo životne snage, napretka i sreće".

B) U UNUTRAŠNJOSTI BALKANA POČETKOM NAŠE ERE
U kasnijim vremenima, Hera i Herakle su poštovani od Trakije i Makedonije, preko trgovačkih puteva zapadne Srbije i Bosne i vojnih garnizona u Panoniji, do Jadranskog primorja i Alpa. Poštovani su kao grčki, rimski ili sinkretički (grčki/rimski i starosedelački) kult. Hera se na votivnim natpisima isključivo piše grčkim slovima i uglavnom je ograničena na Dalmaciju, južnu Srbiju i Makedoniju (grčki uticaj), dok se Heraklo/Herkul spominje i na grčkim i na latinskim natpisima pa se može smatrati da su ga doneli i Grci i Rimljani. Heraklo se smatrao pokroviteljem atleta (u mitologiji se smatra da je on osnivač Nemejskih igara – možda preteče Olimpijskih), palestre (borilišta, rvališta), lekovitih izvora, lečenja, puteva i putnika. Hera se retko nalazi samostalno na spomenicima a najčešće je u pratnji Zevsa. Na nekoliko latinskih natpisa spominje se izvesna boginja Erakura (''Aeracura''). Neki istraživači su pomišljali da je u pitanju latinska transkripcija tračke Here (Ήρα κυρία). Što se tiče toponima, u Gornjoj Meziji i Panoniji se na više mesta uz velike puteve pominju naselja sa imenom ''ad Herculem'', u Dalmaciji je grad Herakleja (ni do danas nije lokalizovan) kojeg spominje samo hroničar Skilaks. Bitolj je u antičko doba takođe nosio ime Herakleja. Na Balkanu je postojalo više svešteničkih rodova posvećenih određenim božanstvima: auguri, augustali, flamini, flavijali (odnosno titijali i nervijali), pontifici, sacerdoti. Pored njih, postojala su i udruženja poštovalaca određenih kultova, kao što su npr. mercuriales (poštovaoci boga Merkura). U toj ravni, pomišljam da je sasvim bilo moguće postojanje i ''herculiales-a''.

C) TEOFORNA IMENA (TEONIMI)
Postoji i više (pseudo)legendi kao i svedočanstava o (verovatno) psihotičnoj opsednutosti koje govore da je nekoliko istorijskih ličnosti (npr. par rimljanskih careva i vojskovođa) i plemena (npr. Spartanci) nosilo Heraklovo ime ili su bili ubeđeni da su njegova reinkarnacija.
Bitan podatak se nalazi kod Rastislava Marića u knjizi "Antički kultovi u našoj zemlji", Beograd 2003. (reprint izdanje originala iz 1933. godine), gde na 73. strani piše: "Poznato je da je svaki dan u mesecu u grčkom kalendaru bio posvećen nekom božanstvu za koje se mislilo da je tog dana rođeno. Tako je, na primer, Atini bio posvećen 3., Hermesu, Afroditi i Heraklu 4., Artemidi 6., Apolonu 7. dan (Schmidt ''Geburtstag'', 14 id., 87 id.). Zbog toga su i ljudi dobijali imena prema božanstvu dana koga su bili rođeni [Atenodor rođen trećeg, Apolodor i Apolonije sedmog, Artemidor šestog dana meseca – hijerakul]. Zevs i Hera imali su tako isto po jedan dan u mesecu jer su česta teoforna imena Diodor, Diogen, Herodot, Hrostrat [po njemu ''herostratizam'' – želja da se ostane upamćen u istoriji po svaku cenu – hijerakul].". Marić nije naveo kako bi glasilo teoforno ime od ''Herakle''... Međutim, kod Starih Grka i helenizovanog sveta postojala su i imena/nazivi Heraklit (ime ovog efeškog filosofa izgovara se Herakleitos), Heraklion (valentinski gnostik, tumač dela apostola Jovana), Hijerapolis (nazivan i Ofiorime, ''Aleja zmija'', grad u Frigiji - Maloj Aziji), Sosianus Hierocles (graditelj u Palmiri odnosno Tadmuru, 210 km severno od Damaska u srcu Sirijske pustinje), a dobro poznati vizantijski car Iraklije (610-641.), koji je bio te sreće da bude vladar u vreme upada Južnih Slovena, imao je ime koje u relativnom originalu glasi Heraklije (Iraklis<Heraklis? [*]; nešto slično se dogodilo sa Rados(l)avom Herakovićem iz Boljuna čiji je natpis Milan Karanović pročitao kao ''Иераковићь'' [**]). Naravno, Evropa (južna i istočna) je bila puna toponima i svetilišta koja su se nazivala Herakleja ili slično. Na poluostrvu Krim (Ukrajna) je manje Heraklejsko poluostrvo a na njemu antički grad Hersonez (Taurički) kojeg su osnovali ''Herakleoiti'' (stanovnici Herakleje) krajem 6. - početkom 5. veka p.n.e. Interesantno da na starom linku http://mudrac.ffzg.hr/~Itatomir/skripte/skripte/klasicna_arheologija.doc , a danas pod https://www.scribd.com/doc/66589253/Klasicna-arheologija-pdf (isto je i https://arheo.ffzg.unizg.hr/ska/literatura/klasicna.pdf) pod naslovom ''Grčka kolonizacija istočne obale Crnog mora'': ''Kolhida'', piše, na 65. str., između ostalog sledeće: "mnogi znanstveni umovi su pokušali mit [o zlatnom runu u priči o Argonautima – hijerakul] racionalno objasniti – jedan mitološki traktat je rekao da se zapravo radi o knjizi ispisanoj zlatnim slovima na životinjskoj koži; Herak iz Pergama je tvrdio da je runo u biti umijeće pisanja zlatnim slovima na pergameni; Strabon je rekao da se zlato iz kavkaskih rijeka ispiralo pomoću životinjskih koža pa od tuda potječe priča o runu.".
Pitao sam se da li je transkripcija sa grčkog dobro urađena za ime ove osobe iz Pergama (antički grad na severozapadu Male Azije, danas turski Bergam). Jedno vreme sam mislio da je reč o Heraklitu Paradoksografu (https://en.wikipedia.org/wiki/Heraclitus_the_Paradoxographer) jer se isti bavio racionalizaciom tada poznatih mitova. Biće da se najverovatnije radi o Aulus Claudius Charax-u za čiji kognomen se pretpostavlja (na Авл Клавдий Харакс) da potiče od imena glavnog grada države Harakene (https://de.wikipedia.org/wiki/Charakene). Na http://www.argonauts-book.com/fleece-as-book.html piše da je Haraks iz Pergama bio predak teorije o Zlatnom runu kao alhemijskoj praksi. Pomišljao sam da je autor skripte za klasičnu arheologiju (u kojoj je navodni Herak iz Pergama) interpolirao (možda čak i nesvesno?) južnoslovensko ime Herak u ovaj podatak. Smelijom pretpostavkom pomislio bih da se u autorovom okruženju nalaze ili su se nalazile osobe sa prez-imenom Herak i da bi to mogao biti uticaj.
Veselin Čajkanović u svojoj studiji "O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji", Beograd 1994. (reprint izdanje), na 113. strani, pod naslovom ''Ime i epikleze'', piše: "Mi naime moramo računati sa mogućnošću da su poneka narodna osobena imena u stvari bila nekada teoforna […], i da u sebi kriju, ili čak bez ikakve izmene reprodukuju, imena starih bogova. […].  Kod nas se u ovu kategoriju mogu eventualno ubrojiti imena kakva su Perun (i njegova hipokoristika Pera, koja, međutim, nema veze sa grčko-crkvenim imenom Petar) […].".
[*] – na http://en.wikipedia.org/wiki/Heraclius piše "'Hράκλειος".   
[**] – dugo nisam tačno znao na koga se odnosi poslednji pasus sa 415. strane Erdeljanovićeve "Старе Црне Горе": "Испитивач херцеговачког села Бјелојевића (у пределу Храсну, у столачком срезу) тврди, како ''сељаци причају да из овог села потичу Петровићи Његоши, који су се, негда звали, као што је познато, Хераковићи'' и како је он на једној тамошњој гробници ''прочитао име Радосав Иераковићь'' [ф. 2 – Етн. Зборн. XII, 340.]. Очевидно је, да је то што сељаци причају о пореклу ''Петровића Његоша'' потекло од наведеног презимена Иераковићь на гробници.", piše Erdeljanović. Privremeno sam usvojio da se ''ispitivač'' odnosi na istraživača koji se spominje u prethodnom pasusu (na 415. strani) a to je Milan Karanović. Tek nakon čitanja Dedijerove ''Херцеговине'' otkrio sam, aprila 2011. god., da se radi o hercegovačkom ispitivaču (obilazio mesta Bjelojevići, Donji Poplat i Žabica) čije je ime "Сп. Ђурић".

2.
HEROJ
Drugo moguće tumačenje imena Herak je kod Milice Grković u njenoj knjizi "Rečnik ličnih imena kod Srba", Beograd 1977. (1. izdanje, tiraž: 1000); urednici: Đorđe Trifunović i Branka Tasić; stručno mišljenje: dr Pavle Ivić, dr Vladeta R. Košutić; izdavač: ''Vuk Karadžić'', K. Marka 9, Beograd; štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod. Na 91. strani piše:
"Ерак, исто име као Херак само је нестало иницијално х * ОП; (14), (34), (43), (56).". Na 203. strani rečnika: "Херак, може бити од грч. ήρως, лат. heros – јунак * ОБ. 68; СП. 110; АС. 358; ЗН. III, 447; КПБ. 35; МСС. 166; ПК. 447; ВР.", "Херко, изведено од Хер(а)+ко * СП. 110.", "Херша, изведено од Хер(а)+ша * ОБ. 226.", "Хорак, варијанта имена Херак * ОБ. 167.".
Objašnjenja skraćenica nalaze se od 11. do 15. strane knjige pod naslovom ''Извори из којих је црпена грађа за овај речник''. Skraćenice vezane za gore navedena imena sledeće su: ОП – ''Острошки поменик'', припремио за штампу Глигор Станојевић; ОБ – Хамид Хашимбеговић, Адем Ханџић, Ешреф Ковачевић ''Област Бранковића, опширни катастарски попис из 1455. године'', Сарајево 1972. (попис је завршен почетком јула 1455.); СП – Стојан Новаковић ''Српски поменици од XV – XVIII века'', Гласник СУД XLII, Београд 1875. ("У ову збирку имена унети су следећи поменици: Призренски (крај XIV и почетак XV века); Лесновски (XV век); Пећки (од XV – XVIII века); Крушевски (преписан на крају XV века); Водичнички; Коришки; Крушедолски (XV и XVI век) и Врднички (нешто млађи од Крушедолског)."); АС – Юрiй Венелинъ, ''Влахо–болгарскиiя или дако–славянскiя грамоты'', С. Петербургъ 1840. ("У овој публикацији налази се један поменик са српским именима. Он се чува у библиотеци Митрополије у Букурешту, а ту је донет из неког манастира из Србије. Писан је на турској хартији и највероватније је да је из XVI века."); ЗН – Љуб. Стојановић ''Стари српски записи и натписи'', књ. I – VI, Београд – Срем. Карловци 1902 – 1923.; КПБ – Др Хазим Шабановић ''Турски извори за историју Београда'', Књига прва – свеска прва: ''Катастарски пописи Београда и околине 1476 – 1566'', Београд 1964. ("[...] У овом попису Београда и околине највише је грађе из смедеревског и сремског санџака. Екавска варијанта је овде доминантна дијалекатска особина личних имена, географских назива и остале лексике."); МСС – Алекса Ивић ''Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа'', Насеља и порекло становништва, књ. 21, Суботица 1921.; ПК – С. Матић ''Катастиг пећки из 1660 – 1666'', Гласник историјског друштва у Новом Саду, IV, Сремски Карловци 1931.; ВР – Вук Стефановић Караџић ''Српски рјечник'', Беч 1852.
Na 22-23. str. nalazi se tekst koji je pod naslovom ''Упутство за употребу речника'': "[...] После имена је наведено његово порекло или начин грађења. [novi red; dalje ''N.R.'' – hijerakul] У обележавању историјских извора коришћене су словне скраћенице, а број уз њих означава страницу где се име помиње у извору. Када је то било могуће, извори су низани хронолошки. [N.R.] Бројеви упућују на место у коме је у данашње време потврђено постојање одређеног имена. Када се број налази у загради, онда то значи да је име било у одређеном месту познато у прошлости, односно да је име некада у том месту имало лице које више у њему не живи. Дакле, да се тако звало лице које је некада живело у одређеном месту, па се из њега одселило или је умрло. [N.R.] [...] Звездицом су одвојени име и објашњење од ознака извора који се на то име односе, а тачка [misli se na crni kružić, nešto kao ovo: o – hijerakul] уместо звездице да име није било обухваћено упитником, па се за ово није могла добити потпуна слика садашње географске распрострањености."
Ja isprva nisam baš razumeo o kakvom je upitniku reč mada sam prethodno pročitao da je Grkovićeva poslala, na (ako sam dobro zapamtio) preko 100 određenih adresa, nekoliko pitanja. Sa (isto ako sam dobro zapamtio) 90-ak adresa joj je odgovoreno. Onda sam u knjizi pročitao nekakav spisak od 90-ak područja a pored svakog tog područja jedno ime. Ni to mi nije bilo sasvim jasno sve dok nisam nekako povezao objašnjenje za brojeve u zagradama sa onim spiskom od 90-ak područja. Potom je usledilo ono što je za mene bilo otkriće. Naime, pod imenom Erak su (kao što se gore može videti) brojevi (14), (34), (43) i (56) a to znači: (14) – Travnik i sela na Vlašiću, Adamović Gavro; (34) – Nikšić i okolina, Kilibarda Novak; (43) – Cetinje i okolina, Marković Blagoje; (56) – Zemun, Šugin Dušan. Dakle, Adamović Gavro, Kilibarda Novak i Šugin Dušan potvrdili su (svaki za sebe i za svoje područje) Milici Grković da su znali da je u Travniku i(li) selima na Vlašiću, u Nikšiću i(li) okolini i u Zemunu postojalo ime Erak. Da su ovde kojim slučajem brojevi 14, 34, 43 i 56 bez zagrada (a da se pritom nalaze između dva znaka '';'') onda bi to značilo da osobe sa imenom Erak i danas (70-ih godina XX veka) žive u navedenim područjima. Da li su Adamović G., Kilibarda N. i Marković B. poznavali (iz literature?) predanje o seobi Heraka i Raiča (Travnik/Zenica – planina Njegoš – Njeguši) ili je reč o nečemu sasvim drugom (npr. mešanje imena sa prezimenom (H)erak itd.)? Meni su najzanimljivija dva podatka: 1. Šugin Dušan koji potvrđuje da je na području Zemuna nekada živeo neki Erak. Trenutno znam (a i Milica Grković navodi) da se u starim turskim popisima za ovo područje pojavljuje ovo ime. I ovde uticaj literature?; 2. da je Horak, po mišljenju autorke, varijanta imena Herak.
Kao što se vidi, nije sasvim pouzdano ("може бити од") tumačenje nastanka imena Herak od grčke/latinske reči za ''heroj, junak''. U slučaju tačnosti ovakvog prevoda, mislim da ne treba zanemariti podatak da je kod Tračana postojao kult ''tračkog Heroja'' odnosno ''tračkog Konjanika''. Na kamenim reljefima (spomenicima) po Bugarskoj, Makedoniji, istočnoj i, delom, severoistočnoj Srbiji, Konjanik je prikazan sa hlamidom koja se leprša, sa kopljem, nekom životinjom ili lirom u ruci, uzdama ili štitom. Pojavljuje se u pratnji jedne ili više žena koje su obučene u duga odela i imaju veo na glavi. Ispred njega je drvo oko kojeg je obavijena zmija, ar na kome su kopita njegovog konja, psi koji obično jure divljeg vepra ili oboren sud iz kojeg teče voda. Na okviru ovih reljefa često su ispisani votivni natpisi Apolonu, Asklepiju, Silvanu, Plutonu,... najčešće Heroju ili Heronu (''Heroni''). Rastislav Marić izveštava (u gore navedenom delu) da se Konjanik spominje "na jednom latinskom votivnom natpisu iz Beograda pod imenom 'Deus Hero' ". Veselin Čajkanović u "O vrhovnom bogu...", u 3. knjizi, kaže sledeće: "Kao »heroj« ima on htoničnu prirodu, i to je, doista, njegova najvažnija karakteristika [...]; ali on je u isto vreme, možda kao apstrakcija, pleroma svih heroja [...] i svih mrtvih, postao najveći bog mrtvih [...], i najveći nacionalni bog, [...]. Da je doista najveći trački bog, može se utvrditi i iz njegovog jako razgranatog kulta [jedna od potvrda je, piše Čajkanović, i veliki broj nađenih spomenika: preko 1100 reljefa nađenih u 332 mesta – hijerakul]. [...]. Od najvećeg značaja, međutim, jeste misterija spasa, koja je vezana za ličnost Tračkog heroja. Kao velikom nacionalnom bogu, mrtvi idu njemu, [...], ako se sjedine s njim, postanu isto što i on. [...], i to je bio pravi razlog što je na mnogobrojnim reljefima pokojnik predstavljen kao Trački heroj.". Frižani, koji su po Čajkanoviću srodni sa Tračanima, svoje pokojnike su "identifikovali sa bogovima (upor. Ramsay ''Aberdeen Stud.'', 20, 1906, 270 idd. – po O. Gruppe, [...], i Richard Wünsch [...]); i to je razlog što se po pravilu svaki pokojnik kod Tračana naziva herojem (v. primere u Roscher ''Mythol. Lex.'', I, 2551, i Sam Wide ''Chthonische und himmlische Götter'', ARW, 10, 1907, 263). […]. Prema ovome, mi bismo u Tračkom heroju imali najpotpuniji i najjasnije sačuvani tip indoevropskog nacionalnog boga, a u njegovoj religiji najstariji primer za indoevropsku misteriju spasa.". Čajkanović obaveštava da se i trački Hermes nazivao ήρως (heroj).

3.
ISTOK EVROPE
Trag, potom, vodi u prostranstva istočne Evrope, pa i dalje...

A)
Stari Sloveni su znali za božanstvа pod imenom Hors (starorus. Хърсъ) i Semargl (starorus. Семерьглъ, Симарьглъ, Сим-Рьглъ). "Slovenska mitologija (enciklopedijski rečnik)", Beograd 2001., redaktori: Svetlana M. Tolstoj i Ljubinko Radenković, glavni i odgovorni urednik: Slavka Ilić, urednik: dr Bojan Jović, izdavač: ''Zepter book world – Beograd'', 491. i 566-567. str. (uglaste zagrade i podvučene reči sam ja ispisao):
1. Hors = V. V. Ivanov i V. N. Toporov pišu da se dovodi u vezu sa Perunom, suncem i Dažbogom "što se takođe obično interpretira time da obojica [Hors i Dažbog – hijerakul] spadaju u solarna božanstva"; u starom ''Kulikovskom ciklusu'' Hors je zabeležen kao ''Гурсъ'', ''Гуркъ'', ''Гусъ''; "Izvan Rusije, kod drugih Slovena H[ors] nije poznat (postoji starosrpsko lično ime Хрьрсь). […]". A. Loma piše dalje (podvučene reči sam ja podvukao): "Poređenje imena Хърсъ sa xūršēd < st. pers. xvaršet < avest. hvare xšaētem 'blistavo Sunce' ili 'Sunce-car', koliko god bilo primamljivo, suočava se sa problemom neobjašnjivog otpadanja završnog sloga u slov[enskom] obliku; ovoj etimologiji konkurišu i druge, od kojih su pomena vredne opet dve iranske: od ir. reči za ''petla'' (pers. horuz < pehl. xros), ili od prideva ''dobar'' (oset. xorz / xwarc, odatle možda i rus. хороший). Prva dva tumačenja podrazumevaju solarni karakter H[orsa] (petao je Sunčeva ptica). […] Bez obzira na sve neizvesnosti, ostaje verovatno iransko poreklo ovog teonima i kulta. Konkretnije se njegovo širenje među Slovenima pripisuje doseljenicima iz Horezma, pripadnicima (hipotetičnog hazarskog garnizona u Kijevu (Toporov), ili, s više verovatnoće, sarmatsko-alanskom stanovništvu severnog pribrežja Crnog mora (neki u tom smislu tumače izraz ''Hors židovin'', budući da se Alanija tada nalazila u sklopu države Hazara, koji su ispovedali judaizam). Najskorije, Vasiljev bogove Horsa i Semargla pripisuje Antima, nosiocima penjkovske kulture V–VII v., ponikle, po Sedovu, iz podoljsko-dnjeparskog varijeteta černjahovske kulture II-IV stoleća koji je nastao mešanjem Slovena na jugoistočnom rubu njihove tadašnje teritorije sa skitsko-sarmatskim elementom. Kako je to područje i razdoblje početne slavizacije prvobitno sarmatskih plemena Srba i Hrvata, starosrpsko lično ime Хрьсь (prez. Хрьсовићь, up. i toponim Rsovci [videti i podatak iz turskih teftera o selu Hrskovic, Hrckovic ili Herackovici u XVI veku u Pješivcima – hijerakul]) moglo bi imati neke veze s imenom boga H[orsa] ili s njegovom iranskom apelativnom osnovom.".
2. Semargl = oko nastanka imena ovog božanstva u nauci ne postoji slaganje; dva (gore navedena) autora pišu: "Karakteristično je da je u nekim tekstovima 'Kulikovskog ciklusa' ime S[emargla] izobličeno u Раклий i da se to božanstvo shvata kao ''pagansko'', tatarsko.". A. Loma piše: "[…] S lingvističko-filološkog aspekta najprihvatljivijom se čini pretpostavka da letopisno Семарьгла (akuz.) predstavlja dvočlanu oznaku istog mitološkog lika: Сема-Рьгла, gde je drugi član izobličeno ime grčkog Herakla (up. gore navedeni oblik Раклий!), a Семъ – odraz iranskog S(y)ama-, jednog od imena analognog junaka u iranskoj mitologiji – Sama-Krsaspe. Tu bi onda bila reč o slovenskoj pozajmici/nasleđu iz antičke mitologije Skita i Sarmata. Sinkretički kult ''skitskog Herakla'' dobro je posvedočen pisanim i arheološkim izvorima, a skitska onomastika svedoči da je on nastao upravo ukrštanjem obogotvorenog grčkog heroja sa iranskim Krsaspom.".

B)
"Скитите са потомци на своите по-древни предци - срубниците, Херодот посочва скитите като обитаващи по поречието на р. Аракс, в случая вероятно Волга според В.Абаев."
Ispod, dalje, Erak stoji u vezi sa rekom Dnjestar:
"През 376 г. в съюз с хуните, антите си отмъщават и разгромяват готите в битката на р. Ерак /Днестър/."
a još dalje ime Erak stoji u vezi sa imenom reke Dnjepar odnosno Boristen:
"Названията на реките – Дан-апр (Днепър), Дан-астр (Днестър), Дан (Дон), Прут – са също ирански, по-точно алански. /б.пр. Съществува хипотеза са етимологията на хидронима Днепър, отразяваща осетинското /аланско/ *Don-æpr-, според Соболевски от „скитското” *Danapras - стремително, силно течащ. В осетниски æppаræg – хвърлям, færаst uыn – внезапно. Днепър е известна с многобройните  си  прагове. По-старото название, скитското Бористен произлиза от иранското varu-stana, осетинското wæræx – широк и ягнобското ostona, кюрдски, персийски, пущунски astan – праг, т.е. широк праг. Названието wæræx фиксирано в источниците /Йордан – Гетика/ като р.  Ерак, или р. Вар, както той нарича Днепър, с уточнението че това било „хунско” име. Всъщност думата е хонска, т.е. аланска."
Na Тилигул (река) stoji da se reka Tiligul (u današnjoj Ukrajini) nekada zvala Erak. Podatak se poziva na http://www.spsl.nsc.ru/history/vernad/vol1/vgv141.htm gde piše sledeće:
"Последняя битва между аланами и остготами имела место на реке Ерак (теперь называемой Тилигул) [f. 25 - N. Zupanic. "Prvi nosilei etnickih imen Sbr, Hrvat, Ceh", Etnolog, II (1928).] около 375 г. н.э. Иордан, используя возможно какую-то старую сагу, описал эту битву как дуэль на луках между царем гуннов (т.е. аланов) и королем остготов. Первый убивает второго своей стрелой [f. 26 - Jordanis, Sec. 249]." ili u slobodnom prevodu "Последња битка између Алана и Острогота одиграла се на реци Eрак (данас званој Тилигул) [25] око 375. године нове ере. Јордан је, користећи можда неку стару сагу, ову битку описао као двобој на луковима између краља Хуна (тј. Алана) и краља Острогота. Први убија другог својом стрелом [26]."

C)
Fascinantan podatak nalazim kod А. М. Байрамкулов-a u njegovom radu "К истории аланской ономастики и топонимики", Карачаево-Черкесское книжное издательство, 1995. Autor navodi veliki broj alanskih ličnih ili plemenskih imena i toponima i pokušava im odgonetnuti značenje. Među njima su i ova (skraćenice sam preveo (ne znam da li gramatički ispravno) u cele reči i stavio u uglaste zagrade): za ''Ерак'' (ГЛАВА II > ИСТОРИКО-ЛИНГВИСТИЧЕСКИЙ МАТЕРИАЛ (часть3) > НАЗВАНИЯ, СОДЕРЖАЩИЕ ЭТНОНИМЫ АЛАН И АС > ИМЕНА, КОТОРЫЕ СЧИТАЮТСЯ ОСЕТИНСКИМИ > 146-147. str.); za ''Ерос'' (ranije na http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/istory2.htm > ГЛАВА II > ИСТОРИКО-ЛИНГВИСТИЧЕСКИЙ МАТЕРИАЛ > (часть2) > НАЗВАНИЯ, ЗАФИКСИРОВАННЫЕ НА КАВКАЗЕ > 87. str.)
"Ерос — [название] племени на Кавказе в VI в. Некоторые авторы считают, что еросы были аланским племенем (Иордан, 243)- Вероятно, из [древнетюркский] и об.-т. ер — «мужчина, муж; герой» -f ас — «асы »."
"Ерак (Ирак, Херак) — имя аланского переводчика в Фанагории в начале III в. Возводят к иранскому айрыака (Абаев [naučnik V. I. Abaev – hijerakul], 156; ВСА, 78). Вероятнее, это тюрк, имя, образованное из [древнетюркский] ер (ДТС, 175) — «мужчина, муж; герой» и первый [компонент], множества [древнетюркский имя собственное] +акъ — [древнетюркский] и межтюрк, аф. (ДТС, 650). При помощиэтого аффикса в [карачаево-балкарский] языке образовано много [имя собственное] (Хабичев [naučnik M. A. Habičev – hijerakul], 76—78). Ир является первым [компонент] более 150 древнечув. [имя собственное] (МЧ, 45—46). О его тюрк, происхождении свидетельствует начальный х в варианте Херак (см. этнонимы халани, халана). На караимском языке сохранились фамилии Эрак (Ерак), Эрака (Ерака) (см. кар.-русск.-польск. словарь, стр. 680)."

В.И. Абаев "Осетинский язык и фольклор", Том I. М.-Л.: 1949., издательство: АН СССР., 156. str.: СКИФСКИЙ язы к : 2. ЛЕКСИКА:

"aryana - 'арийский', 'ариец' > alyana > allan (alan); ср. ос. allon 'самоназвание осетин в сказках':
[...]
~ "Ηρακας (Π) имя «главного переводчика алан» (начало III в. н. э) = erak из airyaka (Фасмер, 39 сл.);"
Dakle, ovaj podatak (ili mišljenje) je Abaev preuzeo od Vasmer Max, "Untersuchungen über die ältesten Wohnsitze der Slaven. I: Die Iranier in Südrußland", Leipzig 1923.

D)
Ići dublje, u srednju i jugozapadnu Aziju, ne bi imalo smisla jer se otkriva impresivni broj toponima sa imenom Herak i slično. Samo su u severozapadnom Avganistanu reka Heri, gradovi Herat, Herak (ili Hirak) i Tagab-i-Herak, potom Eraka itd. Dušan Vukotić spominje, pored ostalog, i ostrvo Harak u Persijskom moru: ''Ero – Gospodar sveta'': pod naslovom ''Alhesiras'': "Konačno, u Per(a)sijskom Moru nailazimo na ostrvo Harak(!), odakle bi se moglo pretpostaviti da se nekada Persijskо More nazivalo Herak, po bogu Serbonu, baš kao što je Sredozemno More bilo Belak po bogu Belu.".

4.
*ERS-, *WERS-, HÉRKOS, HÓRKOS, HIERÓS, HERA-KLÉOS, *Ĝ(H)ER-, *KORYO-, GÉRAS, KHÊROS, *uiHro-, *YĒRĀ, MEIRÁKION

Etimologija predstavlja vrlo slojevitu naučnu oblast. Jedna reč može u svojim najvećim dubinama biti povezana sa stotinu drugih reči (naizgled) različitog značenja, dok se, s druge strane, naizgled slične reči ponekad uopšte ne nalaze u istom korenu. Reči koje slede izvučene su iz knjige E. Benvenista "Rečnik indoevropskih ustanova" (za akcente konsultovati izvor).
A) *ers- i *wers- su praindoevropske imenske osnove i vezuju se za životinjski svet. Prva osnova je dala avestijsku (avesta – stari jezik iranske visoravni) reč ''(v)arәšan-'' i dve grčke reči ''ársēn/árrēn'' i služi za označavanje fizičkog pojma mužjaka neke domaće životinje; druga osnova je dala latinsku ''uerrēs'', persijsku ''gušan'' i dve grčke reči ''eérsē/hérsai'' koje označavaju funkcionalni pojam oploditelja.
B) hérkos – grč. reč i znači ''ograda, pregrada''.
C) hórkos – Stari Grci su ovu reč različito interpretirali (povezujući je sa strahom, nekim sveštenim materijalnim predmetom ili mitskim likom Horkom) ali se uglavnom svodi na zakletvu; 362. str.: "Mitska uobrazilja samo je personifikovala pojam prisutan u samom značenju reči, dočaravajući Horka kao razornu silu, koja se oslobađa u slučaju neispunjenja zakletve, jer imenica hórkos označava stvar nabijenu pogubnim činima, samostalnu božansku moć koja kažnjava krivokletstvo […].". 370. str.: naučnik Szemerenyi pretpostavljao je za hórkos praoblik *suor-kos (mada se upućuje na koren *sorkos), dok su Gamkrelidze i Ivanov zastupali tezu o praindoevropskom *serk[h]; "R. Lazzeroni […] vraća se na vezu sa έρκος 'ograda', pretpostavljajući da je όρκος prvobitno značio 'zalog', tj. ono u šta se kune, kao kalk prema upotrebi het[itskog] arha/irha 'granica' u istom značenju."
D) hierós/hiarόs – ova grčka reč ima paralelu u vedskom (vede - staroindijski književni jezik) pridevu ''işirah'' (značenja: vatren, snažan, brz, osvežavajući žrtveni / svešteni napitak, biti živ, itd.; izvedeno od ''işayati'' = ''oživljava, snaži'') i u drevnom mikenskom govoru (*i-ro, pored i-e-ro). Stari Grci su reč hierόs koristili uz najraznovrsnije društvene pojave i okolnosti ali uvek u kontekstu "sveštenog": npr. izraz ''ίερά νόσος'' znači ''sveta bolest'' – epileptična padavica (praktikovale su je sveštenice iz delfskog proročišta), dok je ''tà hierá'' - žrtvoprinošenje. 390. str.: "Konačno, hierόs i hágios jasno očituju pozitivni i negativni aspekt pojma: s jedne strane – ono što je oživljeno svetom pokretačkom silom, a s druge – ono što je zabranjeno, sa čim se ne sme imati dodira.". Hierόs dakle predstavlja prožetost božanskom moću, dok hágios označava isključivo zabranu ljudskog dodira. 382./439. str.: naučnik C. J. Ruijgh (u ''Linear B'', Louvain-la-Neuve, 1985., 143-) smatrao je da postoji mogućnost da su reči poput ''ίερòς'' i ''ίερή'' odražavale dvorsku titulaturu mikenskog (predgrčkog) doba.
E) narodna tradicija u Heladi objašnjavala je poreklo Heraklovog imena otprilike na sledeći način: Herakle je bio rođen da proslavi Herino ime pa otuda spoj Hera + kléos (slava) = ''onaj koji proslavlja Herino ime''. 287. str.: međutim, ''kléos'' često u starogrčkim epovima stoji u formulaičnom izrazu ''kléwos áphthiton'' (''nepropadljiva slava'') "koji označava najveću nagradu ratniku, onu 'nepropadljivu slavu' za kojom indoevropski junak žudi više od svega, za koju bi dao i život. Tu imamo jedno od svedočanstava, dosta retkih, o postojanju ako već ne jednog epskog jezika, a ono bar osveštanih pesničkih izraza u praindoevropsko doba […].".
F) *ĝ(h)er- – ''uživati u nečemu'', praindoevropski koren; verovatno prvobitno žrtveni termin (''háryati'') u smislu ugađanja i darovanja određenom božanstvu; iz njega su nastali: grč. koren khar-, staroind. har(ya)-, italski her- (hor-) ''hteti, hrabriti nekoga na nešto'', germanski *ger- (nem. gern ''rado'').
G) *koryo-nos – praoblik od kojeg su ''Herr'' = vojska (oblik ''herr'' je dao starogermanskom bogu Odinu ime ili nadimak ''Herjan'' što znači ''vođa, zapovednik vojske, vojvoda'', dok su Einherjar mrtvi ratnici u Valhali) i grč. ''koiranos'' = poglavar, vođa (72./130. str.: problem porekla i značenja ove starogrčke reči je daleko složeniji a to napominje i Benvenist; na dosta mesta koίranos nije poistovećen sa vojskovođom; često je to samo onaj koji prekoreva; G. Bonfante računa sa ''trojanskim'' poreklom grčke reči, A. Lubotsky prosuđuje frigijsku kuryuaneyon kao pozajmljenicu mikenskog doba od grčke κοιρανέων, A. Heubeck "pomišlja na izvedenicu od reči *koira- < *korya-, odražene, u eolskom obliku *κόρρα, u tesalskim ličnim imenima Κορρίμαχος, Μενέκορρος, […]. Veza sa slov[enskom] *koriti se čini verovatna, u svetlu B. definicije uloge homerskog koίranos-a, koja bi se sastojala u prekorevanju (réprimander) jednih a podsticanju drugih."). Tu je i gotska reč ''harjis'' – vojska, srednjevisokonemačka ''heri-zogo'' (kasnije titula herzog, herceg) ''koji vodi vojsku'' (kalk ''zogo'' verovatno od ''strategos''), zatim srednj.vis.nem. ''hari'' (u germanskim ličnim imenima prisutno kao Hario-, Chario-), a keltska reč ''harja'' se poklapa sa srednjeirskim ''cuire'' (od praindoevropskog *koryo-, trag koji upućuje na prastare družine neoženjenih mladića koji su sebe zvali ''vucima''). Pored toga, u islandskom reč ''herja'', srednj.vis.nem. ''herian'', nem. ''heeren, verheeren'' znači i pljačkati, pustošiti. Kod Starih Germana postojale su grupacije ''drauhti-harjis'' koje su označavale muškarce posvećene ratovanju.
H) géras – od pra oblika *gerar; u mikenskom jeziku ova grčka reč je posvedočena kao ''ke-ra''; 279. str.: "U načelu, radi se o izuzetnim davanjima na koja pravo polažu samo kraljevi, naročito o posebnom delu plena i materijalnim pogodnostima dodeljenim od strane naroda [podanika – hijerakul]: počasnom mestu, najboljem komadu mesa, peharima vina.". Samim tim, géras je simbol kraljevskog dostojanstva. 277./280./281. str.: "Tvrdi se da je géras srodno sa gérōn 'starac'. Taj pojam se, dakle, definiše kao povlastica vezana sa životnom dobi, kao počast odavana starcima; […]. […] Nema, dakle, ničeg što bi ukazivalo na srodstvo između géras 'povlastica' i gérōn 'starac'. Formula u kojoj su ta dva termina združena ne pretpostavlja nikakvu etimološku vezu među njima. […] Osim toga, poznato je da su reči gérōn 'starac' i gêras 'starost' etimološki povezane sa stind. jarati 'stareti',  jarant- 'starac', avest. zarvan- 'starost'. Oblici izvedeni iz tog korena označavaju samo telesno opadanje i nikada se ne vezuju sa pojmom počasti: […].". Zanimljivo da Petar Skok, autor jedinog(?) do sada etomološkog rečnika kod nas, navodi (mada nije siguran) da reč ''erak'' (genitiv erka), koja verovatno potiče od turskog ''yarak = oružje'', stoji, u jednom izvoru, uz značenje ''osvojenog oružja''. I géras i Skokov erak se ovde dovode u vezu sa plenom.
I) khêros (''lišen jednog od roditelja'') je pridev od grč. reči khērōstếs (hērēs) (latinski pridev ''hērēd-'' = ''naslednik'') koja se prevodi kao ''pobočni naslednik''. Naime, reč je o tome da se naslednikom u starim indoevropskim društvima naziva bilo ko ko nasledstvo preuzima u slučaju da sin ne postoji. U slučaju da sin postoji, on se nije nazivao naslednikom jer za takvo označavanje nije bilo potrebe. 128. str.: G. Dunkel ''hērēs'' (χηροσταί) svodi na praindoevropsku složenicu iz terminologije običajnog prava *ĝherEro-Eed-, s glagolom ''jesti'' u drugom delu, povezujući staru indoevropsku metaforu ''jedenja'' nasledstva u slučaju kada imovinu ne nasleđuje rođeni sin.
J) *uiHro- – od ovog pra korena pretpostavlja se da je nastala umbrijska (umbrijski jezik pripada italskoj porodici jezika u kojoj je i latinski) reč uirōs = ljudi, na latinskom ueiro; u podeli ljudskog društva, u jednom spisu (''Iguvinske tablice''), pored glavara i sveštenika, polja i plodova, stoji formula ''ueiro pequo'' = ''ljudi-stoka'' što odgovara avestijskom ''pasu vīra'' (vīra s vremena na vreme znači i rob, čovek iz kuće, sluga); 33. str.: "Odatle proizilazi da je umbrijski rečju uiro u spoju sa pequo označavao ljude zadužene da se staraju o stoci [na latinskom ''pastores pecuaquaque'' – hijerakul]."; osim toga, na latinskom se suprug označavo sa ''uir'' = muškarac.
K) 183. str.: Odri (J. Haudry), u "E. Benveniste aujourd'hui", II, tumači Zevsovo ime "kao 'dnevno nebo' a Heru kao 'toplo godišnje doba' (Ήρη < praie. *yērā ~ sl. jarъ 'proleće' itd.): motiv njihove 'sveštene svadbe' bio bi, po njemu, ne sredozemnog, nego subpolarnog porekla […]." i time kritikuje Kukovo i Benvenistovo shvatanje Zevsa Ήραίος-a kao supruga matrijarhalne Velike Boginje.
L) 162. str.: "Već odavno je upoređena skupina termina koji se od duboke davnine primenjuju, sa izvesnim formalnim varijacijama, kako na devojku, tako i na mladića: posebno grč. meīrax (μειραξ) 'devojka', sekundarno 'dečak', meirákion (μειράκιον) 'dečak, momak'.". Srodne reči su latinski termin ''marītus'' (muž) i *mari- (verovatno devojka za udaju), indoiranski ''marya-'' (mladić koji je prosac, ljubavnik; u avestijskim tekstovima marya- označava drskog mladića, ratnika, razbojnika). "Druge potvrde svedoče da se i u iranskom čuvalo staro značenje, posebno pehl. [pehlevi je srednjepersijski dijalekat – hijerakul] mērak 'mladoženja'; mērak i odgovarajući naziv za nevestu ziyānak su familijarni, afektivni termini [o tome više pisao St. Wikander – hijerakul].". Ovo su stari termini s obzirom da je još u XIV veku p.n.e. posvedočeno, u tekstovima iz prednjeazijskog kraljevstva Mitani, postojanje ''maryanni-a'', u značenju ratničkog staleža.

5.
REZIME

Zaključak je da nema zaključka. Bar za sada. Izgleda da je neuporedivo lakše dokučiti najdublje slojeve imena Herak negoli otkriti nešto istorijski bliže kao što je npr. doba njegovog formiranja. Uz rizik da ću pogrešiti, pišem da etimologija imena Herak, iščitavajući gore navedeni tekst, teži ka onim značenjima koja obuhvataju termine poput svetlosti, toplote, vatre, snage, života, živ(ahn)osti, brzine, moći, svetosti, muževnosti, mnoštva, sile, htenja, zdravlja, plodnosti.
Potpuno maglovito deluje epoha prve pojave oblika ''Herak'' na Balkanu. S obzirom na tu nepoznanicu, dopuštam sebi pravo da izvedem nekoliko različitih hipoteza:
1. balkansko ime Herak nastalo od oblika ''Heraklo, Herakle(s), Herkul(es)'' skraćenjem poslednjih slogova:
a) – od Herakla čiji su kult početkom nove ere doneli Grci i/ili Rimljani (teonim se raširio u narod možda posredstvom Heraklovih sveštenika ili udruženja poštovalaca Heraklovog kulta);
b) – od Herakla čiji je kult donešen iz crnomorske stepe čija je obala bila kolonizovana od strane antičkih Grka;
c) – od Herakla čiji je kult postojao u unutrašnjosti Balkana pre formiranja grčke i rimske civilizacije;
2. nastalo od univerzalnog patrijarhalnog indoevropskog/srednjeazijskog pojma za muškarca, muža, čoveka, junaka, ratnika:
a) – grčko-rimski izvor: heroicus, heros, eros;
b) – iranski izvor: айрыака, uirōs/vīra, mērak, itd.;
c) – staroturski izvor: er;
d) – starogermanski izvor: herr, harja, harjis, cuire, herian, itd.;
3. nastalo od titularnih (vladarskih) naziva, simbola iz mikenske civilizacije: ίερòς, ίερή, ke-ra;
4. nastalo od reči za sveto, svešteno:
a) – starogrčki izvor: hierós;
b) – indoiranski izvor: işirah (jedno od značenja);
c) – mikenski izvor: *i-ro, i-e-ro;
5. nastalo od mitoloških solarnih termina: xūršēd, xvaršet , ''hvare xšaētem'', horuz, xros, helios.

...

Sasvim drugačiju problematiku iziskuje otkrivanje etniciteta prvih nosilaca pomenutog imena. Petar Skok je izgleda (to još treba da istražim) u knjigama "Češka knjiga o vlaškom pravu" (GZM, Sarajevo 1918.) i "Iz rumunske literature o balkanskim vlasima" (Glasnik Skopskog naučnog društva, Skoplje 1928.) negde napisao da postoji vlaški trag u formaciji imena Herak. Ne postoji konsenzus među istraživačima o definiciji Vlaha. Uglavnom se misli da su nastali asimilacijom došljačkog i domicilnog (starosedelačkog) stanovništva. Međutim, mislim da se čak i sa ovim neobaveznim uopštavajućim svođenjem komplikuju neke složenosti oko pitanja Vlaha/vlaha; problem nije samo sam pojam već i način prilaženja problemu; izgleda da nije jasno čak ni koliko ima vrsta problema ovog pojma. Ukoliko je Skok bio u pravu, onda se otvara novo pitanje: da li je ime Herak nastalo i negovano kod romanizovanih ''starosedelaca'' (npr. Tračana, Ilira, Kelta - navedeni narodi-plemena uslovno su nazvani starosedeocima premda je sasvim jasno da je na Balkanu i pre njih bilo ljudi), slovenizovanih poromanjenih starosedelaca, slovenizovanog romanskog stanovništva, ''tračanizovanih'' Romana ili Slovena, romanizovanih Helena, ili helenizovanih starosedelaca itd....? Možda postoji mogućnost da se, ukoliko se dokaže da je Herak proizvod neke starije starosedelačke baštine, potvrdi hipoteza o zastupljenosti solarnog božanskog para Herakla i Here među plemenima unutrašnjeg Balkana daleko pre začetka helenske (grčke) a pogotovo pre romanske civilizacije (a propo Kukovom istraživanju). Samim tim, ukazao bi se i viševekovni kontinuitet ovog fenomena na ovim prostorima.

Međutim, pre bilo kakvih pretpostavki potrebno je uočiti prirodu istorijskog (istoriografskog) pojavljivanja svih imena i prezimena proisteklih iz oblika ''Herak'':
1. kao što se iz priloženih delova deftera da videti, u XVI veku je bio priličan broj zabeleženih Heraka, a to ukazuje da ih je verovatno bilo i u XIII, XIV veku;
2. važno je utvrditi na koje načine su zapisivana stara prez-imena: Errachovich, Cherach Cherachovich, Eraclio (ovaj čudan oblik је kod Miroslava Pantića u knjizi "Iz književne prošlosti – studije i ogledi", Beograd 1978., SKZ), Хераковићъ, Иераковићь, Jerak, Cherachouich, Heracum, Еракь,...
3. brojčani odnos je vrlo bitan: na osnovu uzorka iz Telefonskog imenika (''Bele strane'', 2005. godina) za područje 011, pod prezimenom Eraković bilo je registrovano oko 127 različitih osoba, kod Eraka 25, Herakovića 4, a kod Heraka 2 osobe. Ukupno, dakle, oko 158. Procentualno to iznosi: ERAKOVIĆ – 80.37%, ERAK – 15.82%, HERAKOVIĆ – 2.53%, HERAK – 1.26%. Pošto je područje sa telefonskim pozivom 011 (Beograd i šira okolina) najgušće naseljeni deo južnoslovenskog prostora, dobijeni podatak u procentima možda, u određenom smislu, odgovara stanju za ceo balkanski prostor, ali ne mora značiti da je model realnog stanja;
4. teško je utvrditi koja su danas srodna prezimena sa oblikom ''Herak''. Dosta njih je poteklo od nemačkog ili ugarskog "erceg" (Petar Šimunović ''Naša prezimena'', Zagreb 1985., 134.str.: "[…] Ta je imenica poslužila u izvođenju mnogih toponima: Hercegowina (= vojvodina), Herceg-Novi, i prezimena (H)ercegovac, (H)ercegović, (H)erceglija, (H)ercigonja, a preko hipokorističnog oblika (H)ero (= Hercegovac) nastala su prezimena Erić, Erac i sl.") i od latinskog Hieronimus-Jeronim (Jerko, Jerčić i sl.). Ovu poslednju konstataciju preuzeo sam sa http://www.ogorje.net/prezime/62/jercic.html a slično je i sa prezimenom Jerković: http://jerkovic.webs.com/  ; međutim, na https://www.researchgate.net/publication/38118522_Prezimena_sela_Vid_u_Neretvanskoj_krajini , ''Prezimena sela Vid u Neretvanskoj krajini'' od autora Domagoja Vidovića, pronašao sam jedan zanimljiv detalj: ''2.5. Opći osvrt na vidonjski prezimenski sustav'': "Najveći je broj vidonjskih prezimena motiviran osobnim imenom […], od čega je više od 2/3 […] motivirano kršćanskim imenom, što je posljedica provođenja odredaba Tridentskoga koncila (1545. – 1563.). […]"; čitajući ovo palo mi je na pamet da su oblici Jerk(o), Jer(i)č i sl. institucionalizovani kao hrišćanska imena što od grčke osnove ''hieros'' (preko Hieronimos i preko Jerotej (grčko ime Ίερόυεος = ''bogom osvećen'')), što od hebrejskih Jeremija (Iirměįāhū = ''bog podiže'') i Jevrem (Έfraįm – hebrejsko ime možda sirijskog porekla – za gore navedeno videti M. Grković), ali da bi ''poreklom'' bila nehrišćanska, možda staroslovenska, poput Jarilo, Jaroslav, Jarko, Jarac, Jaro, dok u ''Српском презименику'' piše još i da je postojalo bugarsko ime Ярчо, zatim poljsko Jarek a da je u Hrvatskoj i drugde bilo (ili ih još ima) Jar(i)čevića, Jaričića, Jarčeva, Jarčića i Jarčova; sa zvučnošću ''paganskih'' rituala, možda su kao takva posebno bila na udaru ''hrišćanizacije''; međutim, jedan drugi podatak, iz ''Презимена ужичког краја'' od Radeta V. Poznanovića, Užice 1996., 95.str., govori nešto drugačije: "ЈАРЧЕВИЋ - По ономе што се могло запазити из старих црквених протокола ово презиме је првобитно гласило Јерчевић, а то је исто као и Ерчевић, дакле Ере. Гостинци, Губин До, Каран.".
S druge strane, neka prez-imena poput Berak, Perak, Ilak, Elak, veoma blisko zvuče. Mada sam ponegde u literaturi nalazio objašnjenje da je prez-ime (H)elak-ović nastalo od turske reči "helak" sa značenjem "propalica" (ili slično), a za prez-ime Elek "veseljak" ili "sito"(?), pitanje je da li je u nekim slučajevima moglo doći do, zapravo, transformacije iz ''r'' u ''l'' (što se, inače, često dešavalo kod vokalnog ''r'') tj. da se ponegde ime Erak pretvaralo u Elak/Elek?

U "Šematizmu pravoslavne mitropolije i arhidijeceze dabro-bosanske za 1884, 1885. i 1886.godinu", Sarajevo 1886., pronađena su i zabeležena relativno retka prezimena (ne imena, ne nadimci) kao što su ERA (živeli u regionu Sarajeva, Rogatice, Maglaja, Visokog i Travnika), ERO (u regionu Vlasenice) i HERA (kod Visokog i Sarajeva). Zvanično objašnjenje je da etnički, kulturni i karakterni naziv/nadimak/simbol (H)Ere/(h)ere potiče od istorijske povezanosti sa nazivom "Hercegovina", odnosno sa, verovatno, nejasnom predstavom severnog (bosanskog, šumadijskog, vojvođanskog, slavonskog), zapadnog (dalmatinskog), istočnog (kosovskog, pomoravskog), pa čak i južnog (zetskog, albanskog) stanovništva dokle se sve istorijska(?) Hercegovina prostirala. Ono na šta bi (h)erologija, kao posebna oblast (sa (h)erakologijom unutar nje) trebalo da ukaže, jeste u kakvom odnosu i procentu stoji (ne)kompatibilnost evolucije (porekla i širenja) naziva (H)Ere sa evolucijom (ustaljivanjem) naziva Hercegovina.
Po mom mišljenju, još uvek do kraja ne istražena etnogeneza erskog varijeteta ostavlja prostor pitanju da li je, zapravo, reč o nekoj vrsti pokušaja (prekinutog ili usporenog u svakom slučaju izmenjenog univerzalizujućim pan-osmanskim, lokal-osmanskim, pan-jugoslovenskim i(li) lokal-jugoslovenskim procesima?; mada, opet, koliko su isti možda nusproizvod(i) prethodnog?) početka (od 15. veka - ako ne i ranije, još od 10. veka - kroz post-vizantijske procese ?) nastajanja najpre specifičnog a onda, iz toga, i posebnog erskog etnosa? Uvezani s tim biće i mehanizmi diferenciranja/nastajanja novoštokavskog (naročito ijekavskog?) dijalekta. Nisu li kasnija sećanja na hercegovačku "prapostojbinu" kod samih Era bila, neka vrsta, sećanja na mitsku zemlju, čiji se primer može naći u mitologijama gotovo svih (Pra)Indoevropljana? Da li bi to bio pokazatelj da je srednjevekovna "Hercegova zemlja" (ovde je Herceg kao mitski pra-roditelj ili arhe-vođa?) već bila ušla u ersku (arhe-političku?) tradiciju i kao takva bila koren nove proto-nacije? S obzirom na udeo poromanjenih (i helenizovanih?), ili tačnije, vizantijanizovanih enklava u etnogenezi starosrpske (pa i staroslovenske?) dinarske etničke mase, nije li možda, na primer, gore pomenuta umbrijsko-latinska (kasnije vlaška?) formula ''ueiro pequo'' mogla imati nekakav uticaj na stvaranje kasnije reči (h)ero, tj. da je sa kasnijim širenjem značenja imena Hercegovine (verovatno zahvaljujući turskoj upravi koja je "Vojvodstvo Svetog Save" prva zamenila drugim nazivom) došlo do još dubljeg ukorenjivanja koje je već imalo svoju osnovu i pre nastanka imena "Hercegovina"? I na kraju, a što je i najvažnije, na koji način su slojevi nastajanja imena Herak bili u korelaciji sa svim pomenutim hipotetičkim procesima?

Коментари

Постави коментар